Ono što stvari čini gorim je nedostatak praktične mudrosti u rezonu većine Žalbenog veća. Ona je ne samo odbacila činjenične nalaze Pretresnog veća olako, izrazivši svoju ocenu činjenica u par paragrafa o pitanjima o kojima se prvostepena presuda bavi na stotinama strana, već je to učinila bez obaziranja na posledice. Možda stvarno nije bilo pojedinačne krivice Gotovine i Markača, koji su možda bili nevini ljudi. Možda je njih trebalo osloboditi krivice, bilo zbog toga što u zajedničkom zločinačkom poduhvatu nisu učestvovali ili zato što mu nisu bitno doprineli, ili ih je možda trebalo osuditi po nekom alternativnom obliku odgovornosti sa manjom kaznom. Ko nije sedeo u sudnici tokom više godina trajanja dokaznog postupka o ovim pitanjima ne može imati utemeljeno mišljenje – a ko ga ipak ima je žrtva sopstvenih predubeđenja. Ali čak i da su Gotovina i Markač bili nevini, zar je zaista bilo neophodno da Žalbeno veće odbaci obrazložene činjenične nalaze Pretresnog veća po toliko ključnih pitanja, a posebno u pogledu postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata?

Po tom pitanju je rezon većine ne samo posebno problematičan, već ima i najteže posledice. Ni u Hrvatskoj ni u Srbiji optuženi generali nisu zapravo bili važni kao pojedinci. I jednom i drugom društvu je zapravo bilo najvažnije kako će Tribunal okarakterisati sistemsku prirodu zločina (ili ne), i tu su posledice žalbene odluke najdramatičnije. Od jednoglasne odluke Pretresnog veća da su najviši pripadnici hrvatskog rukovodstva, uključujući Franju Tuđmana, sklopili zajednički zločinački poduhvat radi etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske, došli smo do podeljene odluke Žalbenog veća, donete sa tri glasa prema dva, da po dokazima u predmetu nijedan razumni sud nije mogao utvrditi da je takav poduhvat postojao. Ne samo da je ovakav ishod teško objasniti, već će on samo očvrsnuti sukobljene nacionalističke narative u Hrvatskoj i Srbiji.

U Hrvatskoj, žalbena presuda predstavlja konačni dokaz da je njihov rat sa Srbima bio ne samo odbrambeni i pravedan, već i čist i neukaljan. Da, bilo je zločina protiv Srba, ali njih su činili neki loši pojedinci, donekle razumljivo motivisani osvetom, a ne hrvatsko rukovodstvo i državni aparat. Srbi nisu etnički očišćeni, već su iz Hrvatske otišli dobrovoljno, na nagovor sopstvenih vođa koji su time želeli da Hrvati izgledaju loše u očima sveta. U Srbiji, presuda potvrđuje narativ večne žrtve, da je Tribunal politički sud te da on i međunarodna zajednica nikad nisu marili za zločine protiv Srba. Kredibilitet Tribunala je ne u ruševinama, već na samoj nuli. Kako sam bio primetio u svom prethodnom članku, ako je smisleno poređenje uopšte moguće, hrvatski, pobednički nacionalizam još je otrovniji i teže izlečiv od gubitničke srpske verzije. Srbima, čiji su lideri objektivno bilo najveći zločinci ratova devedesetih, ti ratovi na koncu nisu doneli ništa drugo do poraza i bede. Hrvatima, s druge strane, Domovinski rat i njegovi razni prirepci predstavljaju kamen temeljac stvaranja njihove moderne države, do te mere da mu se stalno moraju klanjati i oni na liberalnoj strani političkog spektra, poput predsednika Josipovića, koji je svoje klanjanje po oslobađanju generala već obavio.

Učvršćivanje ovih narativa znači da posebno u Hrvatskoj, ali i u Srbiji, neće biti apetita za bilo koje dalje korake ka suštinskom pomirenju i utvrđivanju koliko-toliko zajedničke, i po mogućstvu objektivne, istine. Svaka strana će nastaviti da živi u svom mehuru, svojoj sopstvenoj, maloj, alternativnoj stvarnosti. Inicijative građanskog društva ka stvaranju regionalne komisije za istinu i pomirenje (REKOM), čiji je uspeh uvek bio neizvestan, sada će najverovatnije posustati bez obzira na njihovu suštinsku vrednost. Glasovi koji se izdvajaju iz dva zvanična narativa će i dalje biti marginalizovani, i to sve više.

Konačno, u isto vreme je i fascinantno i duboko uznemiravajuće primetiti kako su uloge likujućih Hrvata i uplakanih Srba mogle tako lako biti zamenjene, da je samo jedan sudija Žalbenog veća bio promenio svoje mišljenje. Mada će hrvatski nacionalisti uvek reći kako je većina većina i da je to kraj priče, Srbi će jednako moći da kažu kako je pet od osam međunarodnih sudija (uključujući troje sudija Pretresnog veća i dvoje Žalbenog veća) gledalo isti predmet i glasalo za osudu. Celoj stvari trebati dodati nezapamćenu žestinu neslaganja sudija Žalbenog veća. Ja lično ne mogu da se setim drugog slučaja u praksi Tribunala u kome su sudije u manjini tako grubo i otvoreno tvrdile da su sudije u većini pogrešno tumačile, ignorisale i odbacivale nalaze Pretresnog veća (sudija Ađius), nazivale rezonovanje većine „grotesknim“ (sudija Pokar), insinuirale da je za takvo rezonovanje većina imala vanpravne motive (izdvojeno mišljenje sudije Pokara, para. 30), ili presudu opisivale kao „suprotnu svakom shvatanju pravde“ (Pokar, para. 39). Dozvoliti da se konačna odluka u ovako osetljivom predmetu donese sa tri glasa prema dva i to na ovakav način predstavlja kolektivni neuspeh Tribunala kao institucije i profesionalni neuspeh svih onih koji su u to bili uključeni, nezavisno od njihovih dobrih namera.

Marko Milanovic, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu, Peščanik.net, 19.11.