2. LIMIT – LIVE ART FESTIVAL / 22-25. novembra 2012. DOB

Queer Zagreb / Domino

Bojan Đorđev / Stipe Kostanić
Psi / Les chiens – prema tekstu Hervéa Guiberta

Ono što stvari čini gorim je nedostatak praktične mudrosti u rezonu većine Žalbenog veća. Ona je ne samo odbacila činjenične nalaze Pretresnog veća olako, izrazivši svoju ocenu činjenica u par paragrafa o pitanjima o kojima se prvostepena presuda bavi na stotinama strana, već je to učinila bez obaziranja na posledice. Možda stvarno nije bilo pojedinačne krivice Gotovine i Markača, koji su možda bili nevini ljudi. Možda je njih trebalo osloboditi krivice, bilo zbog toga što u zajedničkom zločinačkom poduhvatu nisu učestvovali ili zato što mu nisu bitno doprineli, ili ih je možda trebalo osuditi po nekom alternativnom obliku odgovornosti sa manjom kaznom. Ko nije sedeo u sudnici tokom više godina trajanja dokaznog postupka o ovim pitanjima ne može imati utemeljeno mišljenje – a ko ga ipak ima je žrtva sopstvenih predubeđenja. Ali čak i da su Gotovina i Markač bili nevini, zar je zaista bilo neophodno da Žalbeno veće odbaci obrazložene činjenične nalaze Pretresnog veća po toliko ključnih pitanja, a posebno u pogledu postojanja zajedničkog zločinačkog poduhvata?

Po tom pitanju je rezon većine ne samo posebno problematičan, već ima i najteže posledice. Ni u Hrvatskoj ni u Srbiji optuženi generali nisu zapravo bili važni kao pojedinci. I jednom i drugom društvu je zapravo bilo najvažnije kako će Tribunal okarakterisati sistemsku prirodu zločina (ili ne), i tu su posledice žalbene odluke najdramatičnije. Od jednoglasne odluke Pretresnog veća da su najviši pripadnici hrvatskog rukovodstva, uključujući Franju Tuđmana, sklopili zajednički zločinački poduhvat radi etničkog čišćenja Srba iz Hrvatske, došli smo do podeljene odluke Žalbenog veća, donete sa tri glasa prema dva, da po dokazima u predmetu nijedan razumni sud nije mogao utvrditi da je takav poduhvat postojao. Ne samo da je ovakav ishod teško objasniti, već će on samo očvrsnuti sukobljene nacionalističke narative u Hrvatskoj i Srbiji.

U Hrvatskoj, žalbena presuda predstavlja konačni dokaz da je njihov rat sa Srbima bio ne samo odbrambeni i pravedan, već i čist i neukaljan. Da, bilo je zločina protiv Srba, ali njih su činili neki loši pojedinci, donekle razumljivo motivisani osvetom, a ne hrvatsko rukovodstvo i državni aparat. Srbi nisu etnički očišćeni, već su iz Hrvatske otišli dobrovoljno, na nagovor sopstvenih vođa koji su time želeli da Hrvati izgledaju loše u očima sveta. U Srbiji, presuda potvrđuje narativ večne žrtve, da je Tribunal politički sud te da on i međunarodna zajednica nikad nisu marili za zločine protiv Srba. Kredibilitet Tribunala je ne u ruševinama, već na samoj nuli. Kako sam bio primetio u svom prethodnom članku, ako je smisleno poređenje uopšte moguće, hrvatski, pobednički nacionalizam još je otrovniji i teže izlečiv od gubitničke srpske verzije. Srbima, čiji su lideri objektivno bilo najveći zločinci ratova devedesetih, ti ratovi na koncu nisu doneli ništa drugo do poraza i bede. Hrvatima, s druge strane, Domovinski rat i njegovi razni prirepci predstavljaju kamen temeljac stvaranja njihove moderne države, do te mere da mu se stalno moraju klanjati i oni na liberalnoj strani političkog spektra, poput predsednika Josipovića, koji je svoje klanjanje po oslobađanju generala već obavio.

Učvršćivanje ovih narativa znači da posebno u Hrvatskoj, ali i u Srbiji, neće biti apetita za bilo koje dalje korake ka suštinskom pomirenju i utvrđivanju koliko-toliko zajedničke, i po mogućstvu objektivne, istine. Svaka strana će nastaviti da živi u svom mehuru, svojoj sopstvenoj, maloj, alternativnoj stvarnosti. Inicijative građanskog društva ka stvaranju regionalne komisije za istinu i pomirenje (REKOM), čiji je uspeh uvek bio neizvestan, sada će najverovatnije posustati bez obzira na njihovu suštinsku vrednost. Glasovi koji se izdvajaju iz dva zvanična narativa će i dalje biti marginalizovani, i to sve više.

Konačno, u isto vreme je i fascinantno i duboko uznemiravajuće primetiti kako su uloge likujućih Hrvata i uplakanih Srba mogle tako lako biti zamenjene, da je samo jedan sudija Žalbenog veća bio promenio svoje mišljenje. Mada će hrvatski nacionalisti uvek reći kako je većina većina i da je to kraj priče, Srbi će jednako moći da kažu kako je pet od osam međunarodnih sudija (uključujući troje sudija Pretresnog veća i dvoje Žalbenog veća) gledalo isti predmet i glasalo za osudu. Celoj stvari trebati dodati nezapamćenu žestinu neslaganja sudija Žalbenog veća. Ja lično ne mogu da se setim drugog slučaja u praksi Tribunala u kome su sudije u manjini tako grubo i otvoreno tvrdile da su sudije u većini pogrešno tumačile, ignorisale i odbacivale nalaze Pretresnog veća (sudija Ađius), nazivale rezonovanje većine „grotesknim“ (sudija Pokar), insinuirale da je za takvo rezonovanje većina imala vanpravne motive (izdvojeno mišljenje sudije Pokara, para. 30), ili presudu opisivale kao „suprotnu svakom shvatanju pravde“ (Pokar, para. 39). Dozvoliti da se konačna odluka u ovako osetljivom predmetu donese sa tri glasa prema dva i to na ovakav način predstavlja kolektivni neuspeh Tribunala kao institucije i profesionalni neuspeh svih onih koji su u to bili uključeni, nezavisno od njihovih dobrih namera.

Marko Milanovic, profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Notingemu, Peščanik.net, 19.11.

Sve se dešava kao u Nušićevom “Sumnjivom licu”, kada je jedan došao po pravdu: Znaš li ti šta je pravda, upita ga drugi. Imaš li u dućanu kantar? Imam, kaže on. E, pravda ti je kantar. S jedne strane staviš olakšavajuće, a s druge otežavajuće okolnosti. Pa, ako neće nikako da pretegne na tvoju stranu, onda ja dođem, pa malim prstom mrdnem jezičak i ono pretegne. A to s “malićem”, to ima da se plati. Prema tome, onaj koji drži kantar – on meri pravdu i ako neće da pretegne, on malićem mrdne jezičak…

Dejan Mijac, Blic, intervju, 18. novembar

Ako zelite da nasmejete Boga, predocite mu svoje planove.

Ni pet godina nakon što je optužen za prodavanje ispita studentima, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu Predrag Stojanović, koji je u međuvremenu postao dekan, nije se juče pojavio na suđenju. On je jedini od 87 optuženih u aferi “Indeks” koji pod izgovorom izuzetno lošeg zdravlja nikada nije saslušan.

To ga, međutim, nije omelo da napreduje do pozicije dekana i da, iako optužen za teško krivično delo korupcije, upravlja fakultetom, predaje i ispituje studente.

– Afera “Indeks” predstavlja suštinu života u Srbiji. Umesto da odgovaraju zbog krivičnog dela korupcije, optuženi profesori, na čelu sa dekanom Predragom Stojanovićem, danas vode glavnu reč na fakultetu. Svako ko im se suprotstavi rizikuje da izgubi posao. Kroz to je prošao moj asistent, koji je tri godine bio bez hleba a onda je sudskom odlukom naknadno ipak vraćen na fakultet – priča za “Blic” redovni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu dr Marko Pavlović.

Stojanović se u aferi „Indeks“ tereti da je policijskom isledniku Tomislavu Spasiću prodao ispit za 600 evra.

On se, međutim, do sada nijednom nije pojavio na suđenju, a prema navodima iz nalaza i mišljenja veštaka, Stojanović ima „zdravstvene probleme koji su takve prirode da su njegov dolazak pred sud i prisustvo glavnom pretresu znatno otežani, a povremeno i sasvim onemogućeni“.

Slađana Bojković, sudija Višeg suda u Smederevu, gde se postupak vodi, već pet godina toleriše Stojanovićevo nepojavljivanje pred sudom.

.

– Zna se da je posle izvesnog vremena morao biti priveden na saslušanje uz prisustvo lekara. Poznato je da je dekan lošeg zdravlja samo za Smederevo, dok se u Kragujevcu uvek dobro oseća – dodaje profesor Pavlović.
Osim gledanja kroz prste optuženima, sudiji Slađani Bojković zamereno je i to što je aferi “indeks” pridružila i druge slične slučajeve korupcije.
– Izvedeni su skoro svi dokazi, ali smo imali problema sa iskazima svedoka iz Crne Gore i Republike Srpske. Pritom, odbrana je predložila nove svedoke, a i tužilaštvo je predalo nove dokaze – odgovara Bojkovićeva.

Profesor optuzen u aferi “Index” u medjuvremenu avanzovao u dekana, Blic, 15. novembar

BETSY: You know what you remind me of?

TRAVIS: What?

BETSY: That song by Kris Kristofferson, where it says ‘he’s a prophet and a pusher, partly truth, partly fiction, a walking contradiction’.

TRAVIS: I’am no pusher, Betsy. Honest. I never have pushed.

BETSY: I didn’t mean that, Travis. Just the part about contradiction.

TRAVIS: Oh… what was that again?

BETSY: The singer?

TRAVIS: Yeah. I don’t follow music too much.

BETSY: Kris Kristofferson.

on je čovek velikih katastrofa
uzdržava se od svih akcija i odluka
dok se ne utvrdi biće
zatrpano
pod talogom mišljenja
i lažnih osećanja
ničiji je
nit sam
nit slobodan
u ljubavi zanesen
stvarnost ga je zaboravila
sa srećom je u lošim odnosima

on je čovek velikih katastrofa
ne može se skrasiti
jedan oblik uzeti
kad zapne
on padne
na pustopoljinama hlad od sunca traži
umetnost na gladna usta vari

on je čovek velikih katastrofa
kaže:
jebite se majko i oče
za sve vaše slabosti i strahove
na mene prenete
pred smrt ste se osvestili
sad bi pokajanje
al ne može
odgovaraćete za živote uništene
sad je na mene red
da uništavač budem

on je čovek velikih katastrofa
dugu sreću ne podnosi
kratka zadovoljstva traži
strastima robuje
u sobu se zatvori
flašu belog vina dnevno iskapi
i nestane

on je čovek velikih katastrofa
sa demonima juriša u pad
nemir u izolovanom sistemu
samo jedno traži od vas:
SRCE NA SLOBODU!!!

Gingery Rose, Covek velikih katastrofa

Misevi nisu zivotinje koje bi napustile pogodne uslove kakvi su trenutno u gradu.

Dnevnik OBN, komentar o sanitarnoj situaciji u Sarajevu

Mogu se složiti da se amnestiraju zatvorenici koji su učinili neko krivično delo iz nehata ili krajnje nužde, ali da se amnestiraju nasilnici koji su to činili sa namerom i umišljajem da povrede policajce – predstavnike države, to ne mogu da shvatim. Obrazloženje da su zatvorski kapaciteti mali, da država nema para da hrani zatvorenike i da su joj na trošku, nameće logično pitanje – koja je svrha izrečene kazne i kažnjavanja?

Policijski službenici, zgroženi su činjenicom da će se mnogi zatvorenici koji su ometali ili napadali policajce na dužnosti, kao što je to učinio i Mišić, naći na slobodi.

Da li je to poruka svima nama koji radimo za državu i građane, da ubuduće okrećemo glavu i ne ulazimo u sukobe sa kriminalcima i nasilnicima, da ne reskiramo svoj život i ne ugrožavamo zdravlje, s obzirom da će se takva lica na kraju biti amnestirana.

Smatram da ukoliko država želi da uštedi, neka to učini na drugi način, neka smanji privilegije političarima, ukine luksuzne službene automobile, smanji obezbeđenje i uvede red u trošenje para poreskih obveznika, umesto što na ulicu vraća kriminalce i nasilnike.

Gliso Vidovic, predsednik sindikata srpske policije povodom Zakona o amnestiji, 10. novembra

Slušam upravo sinoć ustavnog poglavara naše države Tomu Nikolića, četničkog vojvodu, trenutno je u civilu doduše, ali čin mu nije skinut, koji je čak pokušao nevešto, kolika je njegova snaga, pomalo i da se ogradi. Ali iza toga sledi druga vest, predsedniku naše države uskraćuje se boravak na Samitu balkanskih zemalja na zahtev lidera BiH, koji kaže da je naš predsednik nedavno izjavio da je Bosna država u raspadanju i samo što se nije raspala. I došla je jedna čudna vest, vladika šabački Lavrentije decidirano je izjavio pre dva dana: „Ja mislim da je krajnje vreme da mi po kanonskom redu Makedoniji damo da ima samostalnu autokefalnu crkvu“. Već su pohitale neke vladike na njega drvljem i kamenjem, znate.

.

Lavrentije je rekao nešto što drugačije ne može biti. Koliko puta smo vi i ja o tome pisali i pričali: pa sve su pravoslavne crkve, ima ih 14 zvanično a još 20-ak nezvanično, nacionalne, državne crkve. Tako smo i mi dobili autokefalnost nasilnim cepanjem od vaseljenske crkve, to je učinio Sveti Sava u Nikeji 1219. i onda je vaseljenska crkva objavila preko svog prvog čoveka, zvao se Dimitrije Homatijan, jedan proglas je upućen celom svetu, to Homatijanovo pismo Savi u kojem ga osuđuju, proklinju zbog toga što se nasilno, samovoljno odvojio i bacaju na njega prokletstvo koje je potrajalo 28 godina. To ćete naći u svakoj istoriji Vizantije, istoriji Balkana, istoriji crkve, istoriji uopšte, ali kod nas to neće da se zna. A sad, kad po istoj logici i na isti način to traže neki Makedonci ili tamo neki Estonci od Rusa da na svom jeziku služe, da imaju crkvu… Sveti Sava je u nečemu bio u pravu, on je hteo da kaže ‘pa dajte mi da budem starešina crkve u Srbiji i da službu božju služim na srpskom jeziku, a ne na grčkom, jer narod moj ne zna grčki’. Čak se Sveti Sava u jednom pismu žali da mu je znanje grčkog katastrofalno loše. Pa i kod nas danas pola liturgije je na starom crkvenoslovenskom jeziku, koji ljudi uopšte ne razumeju. I ja sam sto puta navodio – koji će vam Srbin u nedelju razumeti šta sveštenici izgovaraju u sred liturgije. Probajte to da mi prevedete.

.

To su bile srpske vladike, tamo je jedan Smederevac, Dositej se zvao, pošao od činjenice da je Makedonija u komunizmu stekla prvi put u svojoj istoriji državni oblik, pa hajde da imamo u Makedoniji crkvu makedonsku. I tada je počeo spor. U SPC-u je bio na čelu patrijarh German, Ćosićev rođak, on je tada rekao nešto vrlo značajno: „Mi to sada ne možemo da vam damo, mi smo u jednoj državi. U zakonima državnim piše da u državi ovoj, Titovoj Jugoslaviji, postoji jedna pravoslavna crkva, ali ako sutra Makedonija postane potpuno nezavisna država, imaće puno pravo na svoju nezavisnu crkvu“, i to se po toj logici odvijalo. Dakle, država to ne može da rešava ili može da rešava ovako kako to Putin radi, pa je lepo skupio sve crkvene poglavare, uključujući šamane sibirske, koji su postali njegovi ideolozi. Država i crkva su vezane, osobito u pravoslavlju, i kada se raspada država, raspada se i crkveno jedinstvo, pa je to bilo svuda, pa je to i ovde. Razuman je to korak bio, jer ta Makedonska pravoslavna crkva je trebalo da služi na makedonskom jeziku, a evo mi ovde ne damo pravoslavnim Rumunima da služe na rumunskom.

.

Crkva naša je palanačka crkva, to nije neka teška optužba, to je elementarna istina. Ona je, pored toga što je crkva kao i druge crkve, kao institucija palanački ograničena i generator loših nacionalističkih obrazaca. Mi smo se uplašili pape rimskog, te može da dođe, te ne može da dođe, te doći će, te neće doći. Kad u Rimu pitate u Kuriji ljude ‘pa šta vi o tome mislite’, oni kažu ‘mi ništa ne mislimo, nemoguće je sa vama išta misliti’. I onda je patrijarh srpski Irinej dao nedavno jedno objašnjenje koje glasi: „Mi nemamo ništa protiv da papa dođe, makar u Niš na proslavu Milanskog edikta, ali“, pazite sada, „nama je iz Ruske pravoslavne crkve javljeno ‘ako papa dođe, ja Kiril moskovski cele Rusije neću doći’“. Nije kraj priče, patrijarh srpski Irinej završava svoju izjavu rečima: “a vi znate da je nama do ruskog stava mnogo stalo.”

.

Dakle, nešto se mora menjati, ali hoću ovde da podvučem, problem je u tome što kod nas ideje nove, nova saznanja naučna moraju na granici da izdrže najmanje 20-30 godina u karantinu da bi nešto od njih stiglo do nas. Celi svet zna istinu o Isusu iz Nazareta, koga zovu Hristos (on pojma o tome nije imao, reč Hristos je kasnije dodata) – objavljena su jevanđelja, tuce čitavo nađeno u Nag Hamadiju, a komentare je objavio akademik francuski, veliki naučnik, filozof i teolog Žan-Iv Lelup, koji je po veroispovesti lično pravoslavac. I sada u našim novinama haos. Pa je l’ Hristos imao ženu? Piše tako. „Ovo je moja žena“, kaže, dokazano, nije to problem. Ovde kod nas kada pokušate to da kažete, naiđete na muk u crkvi, bogoslovi naši i teolozi ni reči, makar da vas opsuju, ni toliko. To ne umanjuje ništa pojavu propovednika iz Nazareta, naprotiv, daje mu snagu jer vraća njegove poglede na ljude, na ženu, na seksualnost, tu je Marija Magdalena. Ja povremeno pokušavam da kažem, nisam jedini, ima ljudi, ali to ne nailazi na neki odjek, mi smo jedina zemlja koja to nema prevedeno, jedino smo nekako promuvali Judino jevanđelje.

.

Mirko Djordjevic, Pescanik emisija, 26. 10.

Pisac kad prestane da govori istinu, bogovi ga kažnjavaju, oduzmu mu talenat.

Ako izrazavanje nije pravilno, onda se govori ono sto se ne misli; ako se govori ono sto se ne misli, onda se ne radi sta treba uraditi, onda moral i znanje opadaju: ako moral i znanje opadaju, pravda ce omanuti: ako pravda omane, ljudi ce biti zbunjeni i bespomocni. Stoga ne sme biti proizvoljnosti u onome sto se kaze.

Kao izbeglica iz Vijetnama, zemlje koju su kolonizovali Francuzi, pa se oko nje posle borili Amerikanci i Sovjetski Savez, Obaminu pobedu doživljavam kao kraj petovekovnog kolonijalnog prokletstva.

Pre nekoliko decenija, sa još uvek klimavim znanjem engleskog, pročitao sam jedan od nastavaka Defoovih Avantura Robinzona Krusoa, ali tu knjigu nisam čitao kao većina mojih američkih vršnjaka. Sebe sam, na nekom nivou, video kao Petka, njegovog slugu.

Kruso, britanski mornar i učesnik u trgovini robljem, nasukao se na obalu Venecuele. Nekoliko godina proveo je sam, ali uspeo je da spase zarobljenog urođenika koga su se njegovi tamničari spremali da pojedu. Nadenuo mu je ime Petko, naučio ga engleski i prekrstio u hrišćansku veru. Petka je naučio da ga zove „gospodaru“.

Džejms Džojs je jednom primetio da je Defoov mornar simbol imperijalnog osvajanja, da je on „istinski prototip britanskog koloniste… Čitav anglosaksonski duh je u Krusou: muževna samostalnost, nesvesna okrutnost, upornost, spora ali efikasna inteligencija, seksualna apatija, kalkulantska uzdržanost.“

Isto tako, svi mi koji smo kolonizovani i ugnjetavani u doba evropskog ekspanzionizma otelotvoreni smo u Petku. Pošto ga je Kruso „spasao“ i obavezao, Petko postaje, kroz vekove, politički simbol rasne nepravde, žrtava kolonizacije i imperijalističke ekspanzije, ropstva. Petko je bio Afrikanac, Indijanac, Azijac, Latinoamerikanac. I sva deca iz mešovitih brakova su Petko.

Na kraju je, kada je kršten, kada se Krusou obratio sa „gospodaru“, Petko izgubio svoju nezavisnost i svoju prošlost. Naučivši novi jezik, Petko je izgubio dostojanstvo, artikulaciju i čaroliju svog starog jezika.

Po završetku doba evropskih osvajanja, mnogi su se dali u potragu za identitetom – kulturnim, nacionalnim, ličnim – ali ostalo je zaveštanje kompleksa niže vrednosti, neka vrsta poniženosti koje nekadašnji robovi Zapada nisu mogli da se otresu.

Struktura moći često je protiv njih. Budući pokoreni i zavađeni, među nekadašnjim kolonizovanim narodima često vlada nepoverenje i neorganizovanost. Engleski je današnji globalni jezik. Od zapadnjačkog odevanja, preko trgovine do političke dominacije, čini se da istoriju uglavnom definiše Zapad. Životinjske vrste oduvek poznate urođenicima neprekidno se „otkrivaju“ i daju im se latinska i grčka imena. Drevne naseobine u kojima se vekovima živelo uništene su, stari hramovi zbrisani ili prekršteni u imena španskih svetaca. Čak i kosmosom vladaju grčki i rimski bogovi.

Neko vreme, kao vijetnamskom apatridu u Americi, bilo mi je teško. Onda sam se pomirio sa idejom da sam osuđen na život na imperijalnoj margini, u svetu gde su Petkova deca predodređena za uloge sluga i pomoćnika. To sam znao jer sam ih svake večeri gledao na televiziji. Petko je postao Tonto, Mami, Pokohontas, Kejto i (sviraj to ponovo) Sem. Gledao sam i kako se kompleksnost moje vijetnamske prošlosti ignoriše, ili još gore, uprošćava i svodi na bezimena tela u crnim pidžamama i kupastim šeširima, kaskadere koji će pasti pod kuršumima američkih vojnika, kovača istorije.

Defoov narativ je institucionalizovan, i u velikoj meri i dalje je jedanod glavnih stubova zapadne kulture. Odrastajući u njoj kao autsajder, priča sa kojom sam se saživeo govorila je o neupitnoj superiornost Krusoove dece. To nije bio svestan narativ, ali vremenom je postao datost – koliko god se trudio i koliko god da si pametan, nikad nećeš biti u centru, u poziciji prave moći.

Pet stotina godina od početka evropskih osvajanja, Krusoova slava i dalje traje. Švajcarska porodica Robinzon, Robinzon Kruso na Marsu i desetine drugih filmova neposredni su nastavci, ali na osnovnoj mitologiji ove priče nastale su i TV serije poput Zvezdanih staza, gde je kapetan belac a posadu čine manjine i vanzemaljci, i noviji filmovi kao što su Ljudi u crnom, Džeri Megvajer, Petparačke priče i Smrtonosno oružje, da navedem samo nekolicinu. U njima manjinski pomoćnici čine glavnog protagonistu onim što jeste, učvršćujući njegovu centralnost.

Belac vodi, manjina ga prati – jer takva je kultura i nepisano pravilo koje smo ne tako davno podsvesno naučili, fikcija koju su praktično svi smatrali činjenicom.

Ko zna kada je ova priča počela da se menja?

Možda su drugačiji narativi sve vreme bili prisutni, skriveni u pesmi robova u polju, u raznim verskim zajednicama, u ljudima koji čekaju da se sakupe u hor, čekaju dolazak pravog dirigenta, čekaju pravi trenutak za novu simfoniju.

Možda je počela sa Frederikom Daglasom. Luis Hajd u svojoj važnoj knjizi Varalica stvara ovaj svet, Daglasa vidi kao neku vrstu varalice – poput Hermesa, Lokija ili Ešua – koji je shvatio kako se prisvaja vlast, „lukavi posrednik… lopov preraspodele koji sa periferije prelazi u središte“. Rođen kao rob u Merilendu 1818, kao sin belca i crnkinje, Daglas je naučio slova od žene svog gospodara. Krao je knjige. Naučio je da čita i piše. Učio je i druge. Postao je abolicionista, urednik, borac za pravo glasa, pisac, i prvi Afroamerikanac nominovan za potpredsednika 1872. Kandidovala ga je Partija jednakih prava, uz Viktoriju Vudhil, prvu predsedničku kandidatkinju u Americi.

Ali šta je to zaista Daglas ukrao? Jezik gospodara. Rečitost. Savladao ju je. Progovorio je. Tako je prešao liniju rasnog razgraničenja, granicu koju nije smeo da pređe. Pisao je autobiografije – Priča o životu Frederika Daglasa, američkog roba; Moje ropstvo i moja sloboda, i Život i vreme Frederika Daglasa – i, prema Hajdu, njegove priče dovele su u pitanje i ukinule „pravilo ćutanja i fikciju belačkog sveta o ropstvu“, a njegov glas oslobodio je druge i njega samog.

Oni koji su nekad tavorili na marginama Komonvelta prisvojili su jezik svojih kolonijalnih gospodara i koristili ga izuzetno umešno dok su se primicali centru, prelazeći sve demarkacione linije, rušeći stare mitove. Možda Kruso tvrdi da je i dalje glavni protagonista, ali Petko sigurno više nije zadovoljan ulogom sluge i pomoćnika.

Staru fikciju o superiornosti i inferiornosti dodatno urušava tok istorije. Najveći gradovi postali su vrlo šaroliki, i demografi ukazuju na ono neizbežno: do 2050. belci će postati manjina u Americi, biće kao i svi ostali.

Ideja Defoovog romana – objavljenog 1719. i po mnogima prvog romana napisanog na engleskom – jeste da se „divljak“ može izbaviti samo asimilacijom u Krusoovu kulturu i religiju. Defo nije mogao da zamisli koliko će Petko vremenom radikalno promeniti Krusoa, i da će Krusoov svet zauvek biti izmenjen time što je apsorbovao Petka.

Ali 4. novembra 2008, Petko je progovorio jasno, glasno i elokventno, i proglasio se jednakim. A njegov glas je potvrđen 6. novembra 2012. Poručuje nam da se usudimo da sanjamo velike snove, jer promena je već došla i svet nikad neće biti isti. Kaže nam da sanjamo velike snove, pa čak i ovaj nekada nemogući san: sin Afrike postaje novi vođa Amerike.

Staro prokletstvo se bliži kraju. Neki unutrašnji prag nekada poraženih ljudi sada je pređen. Dete bilo koje rase u Americi sada ima šansu. Oni sa margina sada vide put ka središtu, prelazeći sve linije razgraničenja. Znaju da sada mogu da artikulišu i promene ovaj novi svet, kakve god da su kože, i da mogu igrati glavnu ulogu u scenariju koji sami napišu.

Andrew Lam, Postkolonijalni predsednik, In These Times, 07.11.2012.  preveo Ivica Pavlović

How many guys like me
All through history
How many girls like you
Some guys kiss and tell
Love you and leave you
Bring you up take you down
But I don’t care
Lonely days in the sun
Friends don’t call
I watch the light on the wall
Lonelier nights
I sleep with my sweat
But I don’t care

My heart remains the same the same
Inside my heart remains the same
Mon coeur reste toujours le meme

London to Paris
Amsterdam to Berlin
Walking the same streets
Thinking the same Thoughts
Walk down Wardour
To Saint-Germain
One big lonely city
But I don’t care
One big Eurocity
But I don’t care

My heart remains the same the same
Inside my heart remains the same
Mon coeur reste toujours le meme

I was looking for him
And she came to me
I was looking for him
But she came to me
I was cruising my decay
Where the trams

Connect

Tuxedomoon, 3. novembar, Dom Omladine

Predsednik Urugvaja Hoze Muhika koji vazi za najskromnijeg predsednika na svetu, od svoje plate, koja iznosi 12.500 usd za sebe zadrzava 1.250 usd.

Naime, Muhika sve ostalo daje u dobrotvorne svrhe i to mu je donelo nadimak “najsiromašniji predsednik na svetu”.

Ovaj 77-godišnji ateista za sebe zadržava samo 1.250 dolara dok ostatak novca prebacuje na račun organizacije koja pomaže mala poduzeća i na nevladine organizacije koje rade na izgradnji stambenih objekata za siromašne, prenosi Fonet.

“Zadovoljan sam s ovim iznosom jer u Urugvaju mnogi žive s puno manje”, kaže Muhika koji je i svoju suprugu zamolio da učini isto.

On i njegova supruga žive na farmi u Montevideu, a njegov najveći “udar” na državni budžet bila je kupovina folksvagenove “bube” u vrednosti od 1.945 dolara.

Muhika predsedničku palatu koristi samo za sastanke i susrete s državnicima, ali tokom hladnih dana tamo borave beskućnici i njihove porodice.

On se ističe i po efikasnoj borbi protiv korupcije. Urugvaj, ima najmanju stopu korupcije u Južnoj Americi, a Muhika tvrdi da ga ne zanimaju neverovatni iznosi i brojni bankarski računi, jer ono najvrednije što ima ne može da se kupiti novcem. Reč je o njegovom psu Manueli.

Muhika se može pohvaliti činjenicom da je njegov Urugvaj treći po razvijenosti na kontinentu i jedna je od retkih država koje su uspele da izbegnu recesiju i zadrže pozitivnu stopu rasta.

Ove godine, Muhika je odlučio da krene u legalizaciju kontrolisane prodaje marihuane pod kontrolom države, kako bi borba protiv zločina vezanih za trgovinu droge, bila efikasnija. On je rekao da će isto tražiti od svetskih vođa.

Muhika nije jedini predsednik koji je donirao svoju platu u dobrotvorne svrhe, to su činili i Džon Ficdžerald Kenedi i Herbert Huver.

Najsiromasniji predsednik na svetu, Blic, 30. oktobar

Na kraju moj apsolutni favorit za proteklu nedelju, anketirani gradjanin xy prodavac u s.t.r. na Mirijevu, a pitanje: Da li gradjani kupuju manje zbog krize, jel prazna potrosacka korpa? Odgovor je genijalan: “Kupuju samo ono najosnovnije, pivo, cigare i dopune!”. Covek sociolog. Zato volim ankete i porucio bih ovim putem nadleznima da pustaju narod na televiziji da prica sta oce!

Dragan Ilic, TV manijak, Vreme, 30. avgust 2012.

Kao i drugi čitaoci ovog lista, prvo pogledam šta Stojan Cerović ima da kaže a onda pročitam ostatak broja. Cerović daje ton, obezbeđuje kontekst, slika pozadinu nedeljnih događaja. Taj politički komentator ne liči ni na jednog drugog. Mnogo šta što prolazi kao politički komentar u Srbiji i svagde drugde, podseća na partijsku liniju nakinđurenu dnevnim frazama. Svrha takvih komentara nije da podstakne čitaoca da, ponirući u višestranost, razmisli o problemu, nego da potvrdi nečije čvrsto utvrđene poglede i predrasude. Ako komentator ima smisla za humor i nešto književnog dara, može prikriti svoju ljigavost i nepoštenje – ali ne zadugo.

O nezavisnim komentatorima – koji čak i u demokratiji predstavljaju malecku manjinu – teško je generalizovati kao o grupi, izuzev što možemo reći da imaju sklonost ka pesimizmu. Ima li išta depresivnije nego provoditi vek, posmatrajući kako političari i glasači iz godine u godinu prave glupe greške, i nastojati da u tom pronađemo neki smisao. Teško je zamisliti ljudsku aktivnost razmetljiviju, neumoljivije pompeznu, nezreliju od politike. Pošto pesimisti dugoročno retko greše, oni imaju tendenciju da završe kao proroci.

E pa, Stojan Cerović ne pripada nijednom od prepoznatljivih tipova komentatora. Čitajući ponovo njegove tekstove, objavljene u ovom listu i pisane između 1999. i 2004, bio sam iznenađen njihovom načelnom vedrinom. Ono što Cerovića izdvaja jeste njegova spremnost da čuje razloge drugačije od svojih i da ih razmotri ozbiljno. Kao kakav dobar romanopisac, on je zainteresovan za hulje i ubice u svom romanu, koliko i za njihove žrtve. Cerovićeva strategija je da ogoli za i protiv u određenom problemu a zatim da, skoro nemarno, pomene šta bi po njegovom mišljenju bio najpoželjniji rasplet događaja. Cerović piše jezikom slobodnim od političkog žargona i jeftinih retoričkih doskočica, ubeđujući čitaoca zdravim razumom i očiglednim naporom da prema svim stranama bude fer.

To ga ne sprečava da bude smešan ili ubistveno kritičan. On to često jeste. U stvari, takav ton daje njegovim najoštrijim političkim uvidima više težine, pošto autor ne nastoji da im preuveliča važnost. U zemlji gde se na moć dokaza i logičku snagu argumenta gleda pretežno sa sumnjom, Cerović održava nadu – upkos moćnim dokazima nasuprot – da razumni ljudi ipak mogu doći do razumnih zaključaka. Nacionalizam ima tendenciju da učini da ljudi stisnu oči pred stvarnošću. Dobro pisanje čini suprotno. Ja znam da niko nikad ništa ne nauči od istorije, ali ako bi iko ikad pokušao, valjalo bi da počne od Cerovićeve zbirke eseja.

Nijedna vrsta teksta ne zastareva brže od političkog komentara. Ono što se danas čini kao velika mudrost, nekoliko meseci kasnije izgleda kao glupost i slepilo. U svom dugom i elokventnom uvodu za ovu knjigu, u kom preispituje i kritikuje neka od sopstvenih mišljenja iz prethodnih šest godina, Cerović spremno priznaje u kojim momentima nije bio u pravu. Na primer, imao je mnogo više mišljenje o Americi i Evropi i integritetu njihovih političara i štampe pre NATO bombardovanja. Takođe je propustio da vidi negativnu ulogu koju će Koštunica igrati posle petog oktobra i nije predvideo rehabilitaciju nacionalizma. Ja ne bih preoštro sudio ove greške u proceni. Nije uvek lako razdvojiti protuvu od poštenog čoveka. Trebalo je biti neizlečivi cinik posle pada Miloševića pa reći da Srbi neće naučiti ništa iz bliske istorije i da će za par godina završiti nesposobni da razdvoje patriotizam od ratnih zločina, odbranu nacionalnih interesa od pljačke, ubicu od žrtve. “Draža im je besmislica od smisla”, rekao je veliki devetnaestovekovni američki novinar H. L. Menken o svojim sunarodnicima. Zbir Cerovićevih nedeljnih komentara čita se kao dnevnik razumnog čoveka koji je, bez sopstvene krivice, živeo zatočen u ludnici.

Charles Simic, Dnevnik razumnog u ludnici, preveo sa engleskog Vladimir Pistalo,

“Vreme” br. 732, 13. januar 2005.

Može li se danas govoriti o genocidu nad Jevrejima, a sutra ići u Moskvu i zahtevati od ruskog predsednika da zabrani putovanja ruskih Jevreja u Nemačku? Ne, srećom ne može. Ali se zato može podići spomenik Sintima i Romima ubijenima tokom Drugog svetskog rata, a već sutradan na samitu Evropske unije pretiti ukidanjem bezviznog režima Srbiji i Makedoniji, jer iz tih zemalja dolazi previše Roma.

Da li su Romi žrtve drugog reda? Da li osećamo neku obavezu prema njima? Izgleda da iz proganjanja, proterivanja i ubijanja nemačkih Sinta i istočnoevropskih Roma nismo izvukli nikakve lekcije. To se ne odnosi samo na „pragmatičnu“ i „prema daljem proširenju Unije skeptičnu“ nemačku vladu, već i na pokajničku javnost.

Sinti i Romi su po dva osnova bili žrtve nacističkog režima: rasističkom i tzv. policijsko-političkom. Po jednom, oni su bili žrtve teorija o „čistoj rasi“, a po drugom činjenice da su nacisti preuzeli i dodatno radikalizovali zakone o javnom redu i miru iz perioda carstva. „Zakoni o skitničenju“, policijska šikaniranja i deportacije nisu bili usmereni isključivo protiv „stranih naroda“, već pre svega protiv siromašnih. Siromašni su sakupljali otpad, živeli nomadskim životom, prosili i gradili udžerice bez dozvole. To sve nije smelo i ne sme da postoji.

Rasistička diskriminacija je danas društveno neprihvatljiva, ali je diskriminacija prema siromašnima u punom jeku. Siromašne s vremena na vreme sažaljevamo, ali ne želimo da imamo bilo šta sa njima. Kada 60% Nemaca izjavi da ne bi želeli da imaju Roma za komšiju, to nije zbog toga što su Nemci rasisti. Naši gradovi su odavno postali raznobojni i niko više ne privlači pažnju zbog toga što ima tamniju boju kože. Ali ne želimo da živimo na istom spratu pored desetočlane porodice koja živi u trosobnom stanu i zarađuje za život sakupljajući otpad. Za probleme ovakvog suživota niko nema rešenje.

Ukoliko obratimo pažnju, primetićemo da komentari o lenjosti, neiskrenosti i nedostatku zahvalnosti nisu tipični samo za Rome. Oni se pre svega odnose na siromašne širom sveta. Na isti način se u Americi govori o Afroamerikancima ili u Brazilu o stanovnicima favela. Na ovaj način rasizam ulazi na mala vrata. Fenomen siromaštva nas uopšte ne zanima, ali razloge za njegovo postojanje nalazimo u osobinama siromašnih ljudi.

Neki siromaštvo objašnjavaju „kulturološkim“ karakteristikama Roma. Drugi ukazuju na nepostojanje tolerancije kod većinskog stanovništva. Ali budući da je siromaštvo najveći problem istočnoevropskih Roma koji dolaze u naše gradove, onda od tolerancije nećemo imati puno koristi. Protiv siromaštva se treba boriti, a ne tolerisati ga. Protiv njega se ne treba boriti tako što ćemo se boriti protiv siromašnih, kako je to nemačka vlada radila sve do 60-ih godina prošlog veka i što sada ponovo ulazi u modu. „Protivzakonito“ ponašanje žrtava nije karakteristika neke posebne kulture. Prosjačenje nije profesija.

Da bismo sprečili ove pojave, trebalo bi svakome u EU, bio on Rom ili ne, obezbediti zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Licemerje posebno dolazi do izražaja kada je reč o Romima. Zapadnoevropski ministri unutrašnjih poslova se ponašaju kao da žele da pomognu i stalno upozoravaju Istočnoevropljane da bi trebalo da reše „problem Roma“ i da se bore protiv diskriminacije. Pri tome svesno previđaju činjenicu da ovde nije reč o nekom zlokobnom „problemu Roma“, već da nas sve čeka Herkulov zadatak, jer su tokom devedesetih gotovo svi Romi, kao i veliki deo stanovništva u Istočnoj Evropi, potonuli u siromaštvo. Ovo siromaštvo postaje problem tek kada se pojavi na ulicama naših gradova. Onaj ko ne želi da govori o tome, bolje da ćuti i o genocidu, i o rasizmu nacista i o sramoti novih generacija.

Norbert Mappes-Niediek, Frankfurter Rundschau, 26.10.2012, preveo Miroslav Marković