Zasto sam antifasista?

Pa… zato sto uvijek sebe zamisljam kako me provlace kroz dimnjak, a nikad sebe ne zamisljam kako pustam gas. Valjda je to zato…

Rambo Amadeus

Sin londonskog Jevrejina i becke Jevrejke, rodjen je u Aleksandriji, detinjstvo proveo u Becu i Berlinu, a ostatak zivota u Velikoj Britaniji, cesto putujuci po svetu, Hobsbaum je zivotom simbolizovao svoje vreme. Kako i zasto? Prvo poreklom. Kao Jevrejin sa korenima u razlicitim jezicima i kulturama, bio je tipican predstavnik sarenog multikulurnog sveta Habzburske carevine. U tom mozaiku naroda, nije bilo nista neobicno govoriti vise jezika. To je posebno vazilo za Jevreje, koji su zahvaljujuci znanju jezika, medjunarodnoj prirodi njihove zajednice i velikom naglasku na obrazovanju, lako prodirali u sve moderne profesije. Zato je udeo Jevreja medju bankarima, lekarima, naucnicima, umetnicima i novinarima srednje Evrope (misli se na tadasnju Nemacku i Austro Ugarsku) bio tako veliki. Zato su nauke i umetnosti u srednjoj Evropi 19. veka bile vodece u svetu, a danas su  provincijalne (uporedite broj nobelovaca). Zato su svi mrzitelji Modernosti udarali na Jevreje. Krajnja desnica je bas zbog jevrejskog kosmopolitizma i uspeha u modernom svetu – kroz ideju “cistih” nacija, pre svega nemacke, i vracanju tradicijama, sto je vise karakteristicno za desnicare u istocnoj i jugoistocnoj Evropi – zakljucila da ih treba ukloniti. Erik Hobsbaum je imao srece da izbegne sudbinu vecine svojih sunarodnika. Ono sto nije izbegao je guranje u stranu. Britanske vlasti ga nikada nisu angazovale na diplomatskim ili vojnim zadacima iz dva razloga: em je bio izbeglica iz Nemacke, em je bio komunista. Ovaj drugi razlog je verovatno bio presudan za to sto nije radio na najprestiznijim koledzima Oksbridza, iako je bio briljantan student i mladi naucnik. Iz nekih trivijalnih razloga, nije uspeo da se pridruzi interbrigadama u Spaniji. Ostao je kako sam kaze, upotrebivsi jedan stari jidis izraz, “kibicer”.

Bas zato sto nije bio u matici politike ili diplomatije, mogao je da “kibicuje” svoj vek i da neometan stvori jedno od najvecih dela svetske istoriografije. Napisao je tetralogiju (Doba revolucija, Doba kapitala, Doba carstava, Doba ekstrema), u kojoj je sazeo svetsku istoriju. Napisao je mnogo manjih knjiga, medju kojima se istice knjiga o izmisljanju tradicije, prevedena i kod nas, u kojoj duhovitim primerima pokazuje kako su “vecite” i “drevne” nacionalne tradicije cesto moderni politicki ili turisticki konstrukt (kao skotski kilt). Njegovo delo se izdvaja od nebrojenih knjiga koje imaju ambiciju da obuhvate svetsku istoriju, pre svega zbog uticaja. Opste je prihvacena njegova podela istorije na Dugi devetnaesti (1789-1914) i Kratki dvadeseti vek (1914-1991). Njegove ideje o instrumentalnoj prirodi nacionalizma, kao konstrukta su osporavane, ali svi su morali da razmisljaju o njima.

Predrag Markovic, Kibicer veka, Politika, kulturni dodatak, subota 13. oktobar

I couldn’t stop myself
I knew I’d do it again
But I could heal myself,
If I could feel your skin
And if I comprehend this moment
I know we’ll live again
And if I heal your wound
We will make love again
And now we’re slipping through this millenium
We should feel sorry for the people
Can I kiss your skin?
And there’s hunger in the desert.
And missiles in the sky
And every soul is interwoven
Before the wrong or right
I know we’ll live again
Though it’s just a feeling
I know we’ll never end
I’ll keep you company

Pravni savetnik predsednika Republike, Oliver Antić je, nekoliko dana posle nove sahrane Pavla Karađorđevića na Oplencu, rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo „pametnije“ da je ostala u Trojnom paktu sa Hitlerom, koji je potpisao namesnik Pavle Karađorđević, jer po mišljenju ovog novog revizioniste istorije: „sačuvali bismo nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan. Kasnije bi bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili negde na nivou Španije, Belgije ili Švedske. Da smo kroz rat prošli kao što su prošli Rumuni, Mađari ili Bugari, ne bi bilo zuluma na Kosovu, stradanja od ustaške kame“. Dodao je i da bi tada Srbija imala izlaz na Egejsko more, jer bi tada imala i Makedoniju, pored ostalih teritorija.

.

Oliver Antić je navodno pravni savetnik predsednika republike. Ne znam koliko se obrazovao u istorijskim naukama od vremena kada je kao „dobar student i još bolji komunista“ sudelovao u progonu nekoliko tadašnjih profesora Pravnog fakulteta početkom sedamdesetih godina XX veka, zbog njihovog velikosrpskog nacionalizma. Ali znam – tako je bar javno rečeno – da ga je predsednik Nikolić postavio da ga savetuje o pravu, a ne o istoriji (računajući tu i njenu reviziju).

.

Kao pravnik, međutim, Antić bi morao znati ponešto o posledicama revizije istorije i poricanja holokausta i drugih ratnih zločina u Evropi. Podsetiću ga. Danas specifične inkriminacije radnje poricanja holokausta i drugih nacističkih ratnih zločina postoje, na primer, u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Izraelu, Nemačkoj, Španiji i Švajcarskoj, dok u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji, u okviru opšteg dela izazivanja mržnje postoji, kao indikativno određena, i inkriminacija osporavanja holokausta, odnosno genocida i drugih ratnih zločina. Inkriminacije su različite: u većini država predmet krivičnog dela je upravo osporavanje holokausta koji je izvršio nacistički režim pre i u roku Drugog svetskog rata. U jednom broju država, predmet inkriminacije su i „drugi ratni zločini“. Francuska je u ovom pogledu specifična: zabranjeno je osporavanje genocida i drugih ratnih zločina koji su utvrđeni pravnosnažnim sudskim presudama ili za koja su okrivljeni oglašeni odgovornim, ako je presude doneo francuski ili međunarodni sud. Radnje krivičnog dela su različitio opisane. Najčešće je u upotrebi formulacija po kojoj se delo sastoji u poricanju ili značajnom omalovažavanju holokausta i drugih ratnih zločina, koje je izvršeno u javnosti. Kazne su novčane ili zatvorske. Najniža zaprećena zatvorska kazna u ovim državama je mesec dana, a najviša dvadeset godina.

.

Ili, ako baš neće da se bavi uporednim pravom, revizionističkog savetnika treba podsetiti na čl. 1. Ustava Republike Srbije:

.

Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.

.

Iako na poslednjem mestu u ovoj odredbi, Ustav utvrđuje da je Republika Srbija zasnovana na pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Nacizam, na sreću više nije ni evropski princip ni evropska vrednost. Nego baš naprotiv. Antifašizam i antinacizam bitne su vrednosti na kojima je zasnovana današnja Evropa, kojoj navodno i ova vlast teži.

.

Vesna Rakic Vodinelic, Neman je na vratima (Andricevog venca), Pescanik.net

Mrak je na vrhu lanca ishrane. Uvek moze da te pojede.

S vremena na vreme obećava se, a uvek, kako se to kaže, sa nadležnog mesta, legalizacija bespravno podignutih kuća. Što obično ne izaziva veću pažnju i reakcije javnosti osim, sasvim sigurno, onih koji u tim kućama žive.

Zašto je tih kuća tako mnogo, pitanje je kojim se ovde nećemo baviti. Ali činjenica jeste da ih puno ima. Tako se čini, makar na prvi pogled, sasvim logičnim da ovo, za Srbiju inače prilično uobičajeno pravno/bespravno stanje treba rešiti.

No, makar, na drugi pogled, legalizacija pod krajnje povoljnim uslovima sadrži i jednu neugodnu poruku. Postoje, ipak, oni koji su svoje kuće dizali po zakonu, znači maltretirali se sa poslovično sporom administracijom, poštovali i najgluplje zakonske propise, platili sve što su morali, i tu se prilično razlikuju od drugih koji su, videvši zgodno mesto, odlučili da tu posade kuću. Poruka prvima jeste sasvim jednostavna: vi ste budale i u ovoj zemlji budala je onaj koji poštuje zakone.

Pametni se snalaze. Ako je ovaj nauk društveno pravilo, tako će se ponašati ogromna većina i to ne samo onih koji bi da dignu kuću. Šta su, onda, grešili prokaženi tajkuni? Razlika je, u najboljem slučaju, u vrednosti i spretnosti, nikako u principu.

Svaka demokratija ima elemente populizma i to je uvek bio argument protivnika demokratije. U demokratiji u kojoj je veliki broj siromašnih, političari će im se, ovako ili onako, udvarati, ne obavezno zbog socijalne odgovornosti, već iz proste računice: bez njih se ne dobijaju izbori.

Ali treba imati jedno na umu: u zemlji gde pravila poštuju budale, a pametni se snalaze, uvek će biti puno sirotinje.

Radoslav Petkovic, Srpska bolest populizma, Blic, 30. septembar