Drustvo koje je na korak do toga da zaboravi da se ikada borilo protiv nacistickog zla; isto to drustvo je vrlo sklono tome da preporucuje sklanjanje homoseksualnih zena i muskaraca iz javnog prostora. Sabijanje u cetiri zida cinicno se predstavlja kao miroljubiva i dobronamerna preporuka homoseksualcima kako se treba ponasati u zivotu; dok uistinu nije nista drugo do poziv na zatvaranje, ogranicavanje slobode i sklanjanje sa ulica.

Istorija homoseksualizma je na ovim prostorima nevidljiva. Mi vrlo malo znamo o tome kako su se upoznavali muskarci i zene sa svojim ljubavima. Kako su ziveli, gde su se vidjali, ko ih je osudjivao a ko prihvatao; sve je to skrivano, precutkivano, ignorisano i gurano tamo gde se ne vidi. Svaki put kada se pokrene teza o cetiri zida, homoseksualcima je to kao mac nad glavom. I onda se prilagodjavamo. Zenimo i udajemo da bismo sakrili koga volimo i ko nas seksualno uzbudjuje. Lazemo na poslu, kod kuce, pred prijateljima. Lazemo da bismo se integrisali u drustvo, da bismo pokusali da promenimo nepromenljivo, da nas niko ne bi sikanirao, pljuvao, udarao i smejao nam se.. Skrivamo istinu, precutkujemo je, iskrivljujemo, sto, slozicete se, nije bas prijatna, zdrava i eticka situacija.

Olga Dimitrijevic, dramaturg predstave “Izopacenik”, Martina Sermana, Bitef teatar, 30/10/12

“Film je klanica”, rekao je Semjuel Fuler – koji je jednom napisao scenario za Daglasa Sirka – u filmu Zan-Lika Godara, koje je neposredno pre nego sto je snimio “Do poslednjeg daha”, napisao himnu na Sirkov film “Vreme ljubavi i vreme smrti”. Svejedno, Godar ili Fuler, neko drugi ili ja, svi mi ne mozemo ni vodu da mu donesemo. Sirk je govorio, film, to je krv, to su suze, nasilje, mrznja, smrt i ljubav. I Sirk je je pravio filmove, filmove sa krvlju, suzama, sa nasiljem, mrznjom, filmove sa ljubavlju. Sirk je govorio da se ne mogu praviti filmovi o necemu, mogu se praviti filmovi samo sa necim, sa ljudima, sa svetloscu, sa cvecem, sa ogledalima, sa krvlju, sa svim tim fantasticnim stvarima koje cine zivot vrednim zivljenja. Sirk je osim toga govorio da su svetlo i uglovi kamere filozofija reditelja. I Daglas Sirk je napravio filmove, najneznije koje poznajem, o nekom ko voli ljude a ne prezire ih kao mi…

RV Fasbinder, Imitacija zivota, o filmovima Daglasa Sirka

Majstorski udarac vilinskog cove

ili Sreca zacarane sume su dva imena najpoznatije slike Ricarda Dada, rodjenog 1817, a preminulaog 1886. Slika je udomeljena u Tejt galeriji, u Londonu. Naslikana je uljem, na platnu skromnog formata – 54,2 cm x 39,3 cm, sto ne bi bilo vredno pomena da rad na njoj nije trajao od 1855. do 1864. Perverzna minucioznost stvara utisak da to nije delo ljudske, nego ruke patuljka, jednog od zitelja zacarane sume, koji je na slici ovekovecio ostale cetkicom od pcelinjih malja. Pravi slikar iscezava, a njegova hotimicna, neprirodna pipavost nas ubedjuje kako slika ne samo da prikazuje neku drugu stvarnost, vec i potice iz nje.

.       Delo je nastalo tokom slikarevog zatocenistva u ludnici za kriminalce, u Londonu, posto je ubio oca i pokusao da izvrsi jos jedno ubistvo. Likovi koji nastanjuju sliku zacarani su, a da bi se oslobodili teskobe naznacene njihovim patuljastim rastom, potrebno je da se jedan lesnik raspoluti. Lesnik iz kojeg ce se ispiliti zatoceni svet posadjen je na sotku, temena uperenog uvis, a coveculjak u crvenoj uniformi bas zamahuje sekirom pred sudbonosni udarac, opkoljen sarenim, zivim amfiteatrom. Sva lica su vidljiva, cela ili delom, samo momak sa sekirom iznad kape nema lik jer nam je okrenut ledjima. Kako se ne vidi jedino svoje lice, ta zagonetna figura verovatno predstavlja samog slikara.

.      Secam se jedne proslogodisnje, nocne posete stricu Nikoli. Sedeli smo u foteljama iz cijih suknjica vire zdepaste i krive lavlje noge, okruzeni knjigama koje su, iskipele iz polica, odlozene na pod i stolice. Opisao sam mu sliku i na kraju ga upitao zasto je Dad izabrao bas lesnik. Cinilo mi se da bi vise odgovarao orah, jer njegovo jezgro lici na mozak, uzburkan i ucauren mozak ludaka, nerazmrsivi cvor koji treba preseci da bi se oslobodio jedan svet. Vise se ne secam Nikolinih reci, pa moram da prepricam odgovor. Jednostavno, lesnik bi onako obao, gladak i tvrd pre odskocio nego sto bi pukao od udarca, secivo bi ga tek okrznulo i odbilo se, osim ako ne kljune bas u onu tacku koja je sam, najusamljeniji vrh lesnika.

.      Za takav podvig, dostojno opevan groznicavom Dadovom koncentracijom, potreban je zaista majskorski udarac vilinskog cove.

Nemanja Mitrovic, Price za oci, 1990.

Ha-Joon Chang, The London School of Economics

23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu

Danas preživljavamo vrlo teško vreme. Ono verovatno ne izgleda tako teško iz perspektive studenta jedne vrlo povlašćene institucije kao što je LSE ili profesora povlašćene institucije poput Kembridža, ali svet prolazi kroz veliku traumu. Prošlo je više od četiri godine od čuvene propasti korporacije Lehman Brothers, koja je gurnula svetsku ekonomiju u najveću krizu od Velike depresije 1929.

Učinak u mnogim zemljama, naročito razvijenim zemljama poput Britanije, nije se vratio na pretkrizni nivo, čak ni posle četiri godine. To je veoma čudno, jer u proteklim kriznim periodima, recimo krajem osamdesetih i krajem devedesetih, pogođene zemlje uspevale su da povrate nivo dohodaka za par godina. Prošlo je dvaput više vremena i nema mnogo izgleda da će zemlje poput Velike Britanije vratiti dohotke na raniji nivo u narednih godinu-dve dana, pa tako počinjemo da razmišljamo o „izgubljenoj deceniji“.

Nezaposlenost uporno ostaje visoka, uprkos tome što zvanične cifre neizbežno umanjuju razmere problema. Kad pogledate statističke podatke o nezaposlenosti, morate znati da se tu računaju samo ljudi koji su nedavno aktivno tražili posao. Dakle, ako ste ispali iz tržišta rada, obeshrabreni jer ste aplicirali 200 puta, bili dvaput pozvani na razgovor i niste dobili posao, zvanično ćete se voditi kao neko ko je svojevoljno nezaposlen, pa vas tako ne ubrajaju u statistiku o nezaposlenosti.

Iako procenat takozvanih „obeshrabrenih nezaposlenih“ obično raste u krizno vreme, ovog puta je zanimljivo da su mnogi zvanično zaposleni, ali rade honorarno. Njima je potrebno i oni žele stalno radno mesto. Ako uračunate i te ljude, stopa nezaposlenosti, recimo u SAD, bila bi 16-17 odsto, umesto 8-9 odsto koliko navodi zvanična statistika. Naravno, ako pogledate države poput Španije i Grčke, nezaposlenost se bliži stopi od 25%, sa stopom od 50% kod mlade populacije. Možete li da poverujete? Svaka druga mlada osoba, a obično se podrazumeva da je to neko između 16 i 24 godine, nema posao.

U mnogim zemljama drastično je smanjena socijalna potrošnja, u ime smanjenja deficita i oporavka privrede. Tako su stvorene izrazito siromašne oblasti. U Britaniji se ponovo pojavljuju banke hrane, dakle ljudi gladuju. Ali u nekim zemljama, čitavo društvo dovedeno je do ruba propasti – Grčka, Španija, sve više i Portugalija, možda uskoro i Italija.

Čudna stvar sa mojim kolegama ekonomistima jeste to što preporučuju mere za guranje ljudi u provaliju, a kad izbiju nemiri, oni se čude. Jer imamo običaj da zaboravljamo da se iza ovih brojeva kriju pravi ljudi, koji moraju da jedu, da se leče, da školuju decu.

Dok se sve ovo dešava, malo je ko od bankara koji su izazvali ove probleme – to jest ne samo bankara, jer ima raznih vrsta finansijera – malo ko od njih je ostao bez posla, i većina njih još uvek dobija astronomske plate i dodatke.

Situacija je malo bolja u zemljama u razvoju, naročito u Indiji i Kini, gde je rast bio prilično brz. Ali čak i u tim zemljama primećuju se znaci usporavanja. Nije ni čudo, kad su se mnoge od ovih zemalja u velikoj meri oslanjale na izvoz u bogate države. Kina se provukla povećavajući državnu potrošnju na nekoliko godina, ali pošto se izvoz smanjuje, sve joj je teže da održi tempo rasta. Ljudi često ne znaju da rast u ovim zemljama ide dobro. Kineska privreda beleži rast od 10%, indijska 10%, ali postoje ogromne tenzije čak i u tim zemljama, jer se nejednakost primanja povećava, a siromaštvo još uvek vlada u mnogim područjima. Spoljni posmatrači ne znaju da ima na stotine i hiljade industrijskih štrajkova, demonstracija, nemira – razne stvari se dešavaju svake godine u Kini. U Indiji se obnavlja maoistička gerila – takozvani naksaliti, koji su bili vrlo jaki sedamdesetih, ali svi su mislili da ih više nema. A ovi ljudi kontrolišu mnoge oblasti u istočnoj Indiji, barem noću.

Dakle, čak i u državama sa velikim rastom imate ove socijalne tenzije, i mnogi smatraju da nešto mora da se uradi, jer smo izgubili sposobnost da kontrolišemo svoju ekonomiju i da je nateramo da radi za opštu dobrobit.

Ali kad pokušavate da govorite o ovim neophodnim reformama, većina ekonomista će reći da zapravo ne postoji alternativa tržišnom kapitalizmu, koji vlada svetom barem od početka osamdesetih. Uprkos činjenici da su mnogi, uključujući i Roberta Vejda, ukazivali da je rastuća nejednakost primanja u bogatim, razvijenim zemljama bila jedan od glavnih razloga za ovu finansijsku krizu, uprkos tome što – nasuprot trickle down teoriji – rastuća nejednakost nije proizvela veći rast, stalno slušamo kako ne bismo smeli da preplašimo „stvaraoce bogatstva“.

Ovdašnja, britanska konzervativna vlada postavila je sebi kao prioritet brigu o „stvaraocima bogatstva“, uprkos tome što su upravo ove banke porušile naš sistem. Govore nam da bi bez londonskog Sitija ova zemlja otišla dođavola, pa onda hajde da uvedemo neke kozmetičke propise i da se trudimo da im ne ograničavamo bonuse. Kažu – nije da se to nama sviđa, ali šta da radimo, tržišni kapitalizam nema alternativu.

Ovu knjigu sam napisao da pokažem da postoji nekoliko alternativa tržišnom kapitalizmu, i ona dovodi u pitanje neke od osnovnih pretpostavki, teorija i brojki koje obično uzimamo zdravo za gotovo kada razmišljamo o našim ekonomskim problemima. U duhu dr Susa, poglavlja sam nazvao „stvari“, kao Stvar 1 i Stvar 2 iz „Mačka u šeširu“.

Prva „stvar“ je da ne postoji takva stvar kao što je slobodno tržište. Mnogima će ovo zvučati nelogično. Ljudi kažu – možda ne znam tačno šta je slobodno tržište, ali umem da ga prepoznam kad ga vidim. Možda ga je, poput slona, teško opisati, ali kad ga vidite znate šta je. Ali moje pitanje glasi – da li zaista znamo šta je to? Pokušavajući da odgovorim na ovo pitanje, navodim primer dečje radne snage.

Kada je otpočela industrijska revolucija, krajem 18. veka u Britaniji, dečja radna snaga je postala veliki problem. Naravno, siromašna deca su oduvek radila. Dakle, nisu osamnaestovekovni ljudi izmislili dečji rad, ali sada je problem bio to što su deca radila u vrlo nezdravim i opasnim uslovima. Naročito zato što su nove mašine omogućile da se stariji radnici zamene ovim fizički slabašnim bićima. To je izazvalo veliku zabrinutost. Godine 1819, grupa proreformskih britanskih poslanika pokušala je da uvede propise protiv dečjeg rada. Izneli su predlog u parlamentu i on je bio vrlo rudimentaran po današnjim merilima. Svodio se na to da vrlo mala deca ne bi smela da rade. Šta znači vrlo mala? Danijel Defo je rekao da deca treba da počnu da rade od četvrte ili pete godine, ali ovo su bili fini ljudi, pa su rekli da ne sme da radi niko mlađi od devet godina. Svoj deci do šesnaest godina, jer su od šesnaeste tretirani kao odrasli, trebalo bi omogućiti da rade, ali radno vreme bi trebalo da bude ograničeno. Na koliko sati dnevno? Dvanaest. U to doba, prosečno radno vreme bilo je petnaest sati dnevno, pa ovi klinci nisu mogli da se provuku sa 6-7.

Ovi propisi trebalo je da se primenjuju samo u fabrikama pamuka. Rad u fabrici pamuka smatrao se vrlo opasnim, tadašnji proces proizvodnje oslobađao je veliku prašinu, koju su radnici udisali, pluća su im stradala i umirali su. Ne znam da li ste gledali ekranizaciju romana „Sever i jug“ na BBC-u, gde junakinja, devojka s juga, prvi put u životu odlazi u fabriku pamuka i kada se vrati kaže: „Videla sam pakao, i beo je kao sneg“. Znači, pokušali su da regulišu rad u fabrikama pamuka, čak ne ni u rudnicima, samo u fabrikama pamuka – dakle minimum minimuma. Parlament je čak i to odbio.

Na kraju je zakon ipak prošao, ali ostatak parlamenta nije odobrio budžet za sprovođenje ovih propisa, pa su oni ostali samo mrtvo slovo na papiru. Ali čak je i takva minimalna regulacija sprečavana, sa obrazloženjem da podriva same osnove tržišne ekonomije, naime – slobodu ugovaranja. Protivnici su govorili – gledajte, ova deca hoće da rade, a ovi ljudi hoće da ih zaposle, u čemu je problem? Nije da su ti ljudi kidnapovali decu i držali ih kao robove. U pitanju je slobodan ugovor, zasnovan na međusobnom pristanku. Ako ga zabranite, uzdrmaćete same temelje tržišnog društva.

Danas bi retko ko u Britaniji i drugim bogatim zemljama, uključujući i najvatrenije pristalice slobodnog tržišta, imao nešto protiv regulacije dečjeg rada. Dobro, postoji jedan izuzetak – Njut Gingrič, koji je želeo da obnovi dečju radnu snagu i da uposli siromašnu decu na održavanju higijene škole, pod nadzorom jednog starijeg radnika. Ali većina ljudi smatra da bi dečji rad morao biti regulisan. Većina zemalja ga zabranjuje, osim raznošenja novina na nekoliko sati i slično.

Ali kad razmislite, ovo je izuzetno značajan propis, naročito u mnogim zemljama u razvoju, gde praktično polovinu stanovništva čine deca. Dakle, zabrana dečjeg rada u takvom kontekstu slična je kao kada bi britanska vlada rekla da od sutra niko sa ličnom kartom koja se završava neparnim brojem više ne sme da radi. To je izuzetno značajna uredba, ali danas je niko ne doživljava kao propis, jer su njene premise toliko potpuno prihvaćene – da deca treba da imaju detinjstvo i da se školuju i da ne smeju da rade – i ljudi prosto ovo više ne vide kao regulaciju.

Sloboda tržišta je kao lepota – nalazi se u oku posmatrača. Ako se slažete sa tim etičkim stanovištem, da se deci ne sme dopustiti da rade, nećete ni videti regulaciju. Ali ako se slučajno ne slažete, reći ćete – kakvo je ovo tržište rada? Polovini potencijalne radne snage strukturno je zabranjen ulazak na tržište rada. Poenta je da svako tržište počiva na brojnim propisima – šta sme da se prodaje i kupuje, ko može da prodaje i kupuje i kako se razmena može izvršiti – a tržište smatramo slobodim samo zato što potpuno odobravamo propise, i prosto ih više ne primećujemo.

Navešću vam primer. Ako razgovarate sa nekim profesionalnim ekonomistom, postavite mu provokativno pitanje da li zaista postoji slobodno tržište kao iz udžbenika. Odgovoriće vam da najverovatnije ne postoji, ali verovatno će dodati da je idealnom tržištu iz udžbenika najbliža berza. Da li to znači da bih ja mogao da sutra ujutru ušetam u zgradu Londonske berze, sa hrpom deonica svoje kompanije i da ih tamo prodam? Ne, nije mi dozvoljeno da prodajem, jer prvo moram da budem registrovan. Da li to znači da treba samo da napišem pismo i da kažem – želim da se registrujem i da prodajem deonice? Pa će mi oni reći – naravno, dođite sutra. Ne, potrebno je mnogo vremena i truda, treba da dostavite mnogo podataka o vašim računima, potvrde da članovi vašeg upravnog odbora nisu osuđivani u poslednjih tri, četiri, pet godina, u zavisnosti od berze. I tek nakon toga vas registruju. Da li onda to znači da nakon pet godina mogu da se pojavim i da prodajem deonice? Ne, ne mogu. Deonice mogu da kupuju i prodaju samo ovlašćeni brokeri.

Čak i kad prodaju deonice, postoje svakojaki propisi. Postoje „automatski prekidači“, što znači da ako cena neke deonice padne ispod određene granice, trgovina se obustavlja, u uverenju da takva promena cene može da bude rezultat samo iracionalne panike a ne racionalnog proračuna. Ako čitava berza padne ispod određenog procenta, berze se zatvaraju na nekoliko dana, dok se ljudi ne smire. Tako da čak i berza, koju smatramo slobodnim tržištem, ima sve te propise.

Ali ako ste iskreni vernik u slobodno tržište, šta će vam ti propisi? Nekada kompanije nisu ni morale da otkrivaju svoje bilanse da bi prodavale deonice. Do 1900. godine, u ovoj zemlji, koja je tada imala najrazvijeniju berzu sveta, niste morali da objavljujete bilans stanja da biste bili registrovani na berzi. Te godine je uveden zakon koji je propisivao da kompanije moraju da pokažu bilans stanja na godišnjem sastanku deoničara, ali neko je zaboravio da doda da bilans treba da bude iz tekuće godine. Tako da su mnoge kompanije pokazivale bilanse iz prethodnih godina. Recimo, svake godine bi pokazivale bilans iz 1900. Nisu kršile zakon, dok taj zakon nije ispravljen 1928.

Ako delujete u tom okviru, možete da navedete čvrste argumente u odbranu slobodnog tržišta. Na kraju, ljudi poput Hajeka mislili su da treba da postoji konkurencija između valuta. Mogli biste reći da različite berze treba da se nadmeću, sa čvršćim ili slabijim propisima, pa ako jedna postigne najbolju kombinaciju regulacije i slobode, ona će preživeti, tako da država nema razloga da nameće ovakve ili onakve propise. Zašto da ne?

Pokušavam da kažem da je tržište u suštini politički konstrukt. Tržišni ekonomisti će uvek pokušati da vam kažu kako od određene tačke prelazimo u domen tržišta i da ne smemo dozvoliti da politička logika podriva ovu oblast. Stvorite nezavisnu centralnu banku, stvorite nezavisna regulatorna tela, pa čak i politički nezavisna tela za državne prihode, kako je Svetska banka preporučila nekim afričkim zemljama. Dakle, oni vole da predstavljaju svu regulativu kao politički motivisano mešanje u slobodno delovanje jednog prirodnog sistema, ali ako ne postoji način da se naučno definiše slobodno tržište, tržišni stav je politički kao i bilo koji drugi stav. Dakle, zaključak prve „stvari“ jeste da je raskid sa iluzijom o objektivnosti slobodnog tržišta prvi korak ka razumevanju kapitalizma.

Druga „stvar“ je još skandaloznija – da kompanije ne treba da se vode u interesu njihovih vlasnika. O čemu pričam? Zvuči nenormalno. Deoničari su vlasnici kompanija, a svi znamo da bi vlasnici trebalo bolje da se brinu o svom vlasništvu nego neko ko ga, na primer, iznajmljuje. Vlasnici imaju najveći interes u dugoročnom uspehu kompanije, pa samim tim ono što je dobro za njih mora da bude dobro i za kompaniju.

To je tačno, u slučaju da jedan pojedinac poseduje dugotrajnu materijalnu imovinu, ali to ne važi i za savremene kompanije. Jer to su društva sa ograničenom odgovornošću, što znači da ljudi rizikuju samo kapital koji su investirali u svoje deonice. Nekada ograničena odgovornost nije postojala, pa ste tada, kad vaša firma bankrotira, morali da prodate sve što imate – posuđe, odeću itd. Ako i nakon toga ne otplatite dugove, idete u dužnički zatvor. Dakle, društva sa ograničenom odgovornošću su noviji izum, iz 19. veka.

U savremenim kompanijama sa ograničenom odgovornošću, koje ponekad imaju desetine hiljada deoničara, uprkos tome što su zakonski vlasnici, deoničari su ponekad najmanje posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. Zato što imaju najveću slobodu da je napuste. Deonice se lako prodaju, ali ako hoćete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, možete računati na značajne troškove pronalaženja novog posla. Tako da nemate takvu slobodu da odete. Naročito u poslednje tri decenije, uz pojačanu finansijsku deregulaciju, „leteći“ deoničari postali su još moćniji nego ranije. Na primer, u Britaniji je šezdesetih prosečan period posedovanja deonica bio oko pet godina – dakle kada kupite deonicu, u proseku je u vašem vlasništvu pet godina. Danas je taj period oko sedam meseci.

U medijima se spominje „kvartalni kapitalizam“, što praktično znači znači da uprava vodi kompaniju imajući u vidu maksimizaciju profita u narednom kvartalu. Nije baš kvartalni, ali praktično ste pod pritiskom takozvanih vlasnika da napravite profit za dva, najviše tri kvartala. Kao rezultat toga, najamni menadžeri odlučuju da vode kompaniju u interesu maksimizacije profita deoničara.

Kako se to radi? Prvo se maksimizuje kratkoročni profit. Kako? Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naročito ne u dugoročne stvari poput istraživanja i razvoja. Naravno, to izaziva probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva. Ali da li se to vas tiče? Jer ovo će se odraziti na kompaniju za tri, četiri, pet godina. Kao najamni menadžer, verovatno ni nećete biti tu kad se to desi.

Pošto ste maksimirali profit, deoničari imaju sve veću zaradu kroz povećane dividende i otkup deonica – to je postupak kada kompanije kupuju svoje deonice da bi povećale cenu deonica, pa su deoničari zadovoljni. Ovaj podatak nije naveden u knjizi, zato što je objavljen kasnije, ali prema proračunu američkog ekonomiste Vilijama Lazonika, najvećih 500 američkih kompanija potrošile su 94% svoje zarade na dividende i otkup deonica, a slične britanske kompanije potrošile su 88%. Imajući u vidu da većina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike i Britanije investira iz zadržanog profita, to znači da uopšte ne investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za deoničare, čak i u Americi gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio između 45-50%. Znači, polovina profita se ulaže u mašine, istraživanje i razvoj itd, a druga polovina ide deoničarima. Danas je taj razmer 5% prema 95%. Nemate novca za ulaganje. Nije ni čudo da je kompanija kao što je General Motors bankrotirala.

Ljudi često ne razumeju koliko je istorijski značajan bankrot General Motorsa. Rekao bih da je to značajniji događaj od raspada Sovjetskog Saveza. General Motors je 1955. proizveo 3,5 miliona automobila. Iste godine, svih 12 japanskih proizvođača automobila, uključujući i Tojotu, zajedno su proizveli 70.000 automobila. Tojota je proizvela 35.000 automobila, dakle 1% proizvodnje General Motorsa. Pedeset godina kasnije, ova mala kompanija preuzela je General Motors, a dve godine kasnije General Motors je bankrotirao. Zato je Džek Velč, autor izraza „maksimizacija vrednosti deonice“ rekao da je maksimizacija vrednosti deonice, citiram, „najgluplja zamisao na svetu“. To je kao da Karl Marks osuđuje komunizam.

Eto, to su prve dve stvari. Naravno, ne mogu da govorim o svih 23, pa hajde da se skoncentrišemo na one uz koje mogu da pokažem neke lepe slike. Recimo, treća „stvar“ – većina ljudi u bogatim zemljama zarađuje više nego što bi trebalo. Tržišni ekonomisti nam govore da ljudi zarađuju onoliko koliko vrede. Kažu da ne treba da se žalimo na nejednakost primanja. Činjenica da Bob Dajmond zarađuje 50 miliona funti odraz je tržišnih sila. On vredi 50 miliona funti, a vi zarađujete 15.000 jer vredite samo toliko. Mi smo prihvatili ovu logiku i mislimo da su siromašni ljudi, naročito u siromašnim državama, siromašni zato što nisu produktivni.

Da li je zaista tako? Ovo sam ilustrovao pričom o dvojici vozača autobusa, hipotetičkih vozača, ali dovoljno su realistični. Jedan se zove Ram, Indijac iz Radžastana. Vozi autobus u Nju Delhiju. Drugi se zove Sven. On je iz Stokholma, išao je u srednju školu, školovao se 12 godina i to je bilo to, pa je završio kao vozač autobusa u Stokholmu. Prema statističkim podacima Međunarodne organizacije rada, Sven zarađuje oprilike 50 puta više od Rama. Da li je to zato što Sven vozi 50 puta bolje od Rama? Pre svega, nije sasvim izvesno da se tako može izmeriti produktivnost vozača, ali čak i kad bi moglo, da li je moguće da neko vozi 50 puta bolje od nekog drugog. Pogotovo kad uporedimo dva vozača autobusa. Po toj logici, trebalo bi da je Ram veštiji vozač, jer mora da vozi po ovakvom putu.

.

.
Uz sve te silne krave, motore, bicikle, rikše i decu po ulici. Da li je Sven ikada morao da izbegne kravu? Možda mu je, ako vozi prigradski autobus, nekad na drum izleteo los, ali ne u Stokholmu. Međutim, uprkos tome, zarađuje 50 puta više. Zašto? Jednostavan odgovor je – protekcionizam. Kontrola useljavanja. Sven zarađuje toliko zato što deli tržište rada sa drugim ljudima koji su vrlo produktivni i koji su spremni da dobro plate ljude koji voze autobuse. Ako biste potpuno oslobodili imigraciju, verovatno bi 80, pa čak i 90 posto radne snage u bogatim zemljama bilo zamenjeno. Ne govorim samo o vozačima i čistačima. Govorim o bankarima, inženjerima, lekarima, ekonomistima – znam o čemu govorim, ja sam zamenio jednog Britanca pre 22 godine.

Da se razumemo, ne zagovaram potpunu liberalizaciju imigracije. Ne moram to da radim, ja nisam tržišni ekonomista pa ne moram da se zalažem za liberalizaciju svega postojećeg. Ali tržišni ekonomisti moraju ovo ozbiljno da shvate. Kada zastupaju liberalizaciju međunarodne trgovine, protoka kapitala, zašto ne zastupaju i liberalizaciju protoka ljudi? To potvrđuje moj prethodni argument da su tržišta politički konstrukti. Ne postoji ništa u ekonomskoj teoriji što nalaže kontrolu imigracije. To je političko stanovište.

Izvinjavam se, nisam vam pokazao Svenovo radno okruženje. Kao što vidite, svako ko ume da vozi pravo, može da obavlja njegov posao.

.

.
U svakom slučaju, ako je sve ovo tačno, iz ove priče proističu mnoge stvari. Pre svega, shvatate da siromašne zemlje nisu siromašne zbog svojih siromašnih ljudi, nego zbog svojih bogatih ljudi. Ako razgovarate sa nekim bogatim čovekom iz siromašne zemlje obično ćete čuti ovakvu žalopojku: „Pogledajte sve ove lenje, zatucane, bedne ljude. Stvarno srozavaju državu. Kad bi radili vredno kao Japanci, kad bi bili disciplinovani kao Nemci i inovativni kao Amerikanci, imali bismo sjajnu zemlju, ali pogledajte kakvi su“. Onda vi njemu treba da kažete – jer obično se radi o muškarcu: „Možda ne shvatate, ali to je upravo vaš neuspeh, jer niste povukli zemlju za sobom. Zato je vaša zemlja siromašna, a ne zbog tih ljudi. Jer oni zaista mogu da se mere sa svojim kolegama iz bogatih zemalja“. U stvari, mnogi od njih su mnogo kvalifikovaniji i produktivniji od svojih kolega u bogatim zemljama.

Zatim nam ostaju bogati iz bogatih zemalja. Mogu li oni da se tapšu po leđima i da kažu – samo mi zaista zaslužujemo to što zarađujemo? Mislim da ne mogu, jer ljudi često ne razumeju da visoka produktivnost ljudi iz bogatih zemalja presudno zavisi od činjenice da su rođeni u društvima naprednih tehnologija, dobrih institucija i kvalitetne infrastrukture, ili da su bar tamo emigrirali. Većina tih stvari je kolektivno akumulirana vremenom, a nije nešto što su ti pojedinci sami stvorili.

Voren Bafet je u jednom intervjuu devedesetih lepo ovo objasnio. Rekao je: „Bacite me usred Bangladeša, i šta ću ja biti? Biću poljoprivrednik. I bio bih vrlo siromašan poljoprivrednik, jer ne umem ništa da uzgajam. Dakle, čak i po bangladeškim merilima, bio bih siromašan. Ja sam bogat zato što sam slučajno rođen u ovoj zemlji, koja precenjuje moju finansijsku darovitost, pa smatram da je većinu mog novca zaradilo društvo, a ne ja“. On je pametan čovek, on to razume.

Barak Obama je nedavno isto to pokušao da artikuliše kada je rekao – kada je neko uspešan, znači da je u životu imao nekog ko mu je u tome pomogao, možda nastavnika, možda državnu stipendiju, možda infrastrukturu, ali moramo da shvatimo da je naša produktivnost kolektivna. Ona nije čisto pojedinačno dostignuće. To znači da postoji dobar argument zašto bogati treba da plaćaju viši porez.

Ne razumem jednu stvar u ovoj zemlji: vi ste toliko uplašeni da ćete ostati bez svojih bogataša, uprkos tome što su isti ti ljudi izazvali ove nevolje. Okanite ih se. Stvarno, ako su im porezi toliko važni, zašto se svi ne presele na Jamajku? Porez na dobit na Jamajci je 5%. Zašto ne presele svoja preduzeća u Albaniju, gde je porez na dobit 10%? Ostaju ovde zato što ova zemlja pruža sjajne obrazovne institucije kao što je LSE, dobro, železnica je problematična, ali infrastruktura je inače pristojna, dobar pravni sistem itd. Sve su ovo kolektivno stvorene stvari, nije ih Ričard Branson stvorio. Nije ih stvorio ni Alan Šugar.

Sada ću preći na „stvar“ broj petnaest – siromašni ljudi u siromašnim zemljama imaju više preduzetničkog duha nego ljudi u bogatim zemljama. Džordž Buš je jednom rekao da je problem Francuza to što nemaju reč za „entrepreneurship“ (preduzetništvo). Moramo mu oprostiti što slabo poznaje francuski, jer je samo artikulisao ustaljenu anglo-američku predrasudu o Francuskoj kao nedinamičnoj i opuštenoj zemlji, punoj nesposobnih birokrata, nadmenih konobara i stočara koji spaljuju ovce.

Priča o ovcama je malo komplikovana, pa ću je sada preskočiti, ali u svakom slučaju, takva predstava o Francuskoj je pogrešna, kao što ću vam pokazati kasnije. Ali perspektiva iza ove izjave široko je prihvaćena: potrebni su vam preduzetnički nastrojeni ljudi za dinamičnu ekonomiju. Potrebni su vam ljudi koji žele da zarade novac, koji umeju da zarade novac. Prema ovom stanovištu, siromaštvo zemalja u razvoju pripisuje se nedostatku preduzetničkog duha u ovim zemljama.

.

.
Kada ljudi iz bogath zemalja posete neku zemlju u razvoju i vide ovakav prizor, kažu: “Znam zašto je ova zemlja siromašna. Pogledaj ove ljude kako piju jedanaesti po redu čaj tog dana i puše nargile. Ovde su potrebni aktivni ljudi preduzetničkog duha“. Naravno, svako ko dolazi iz takve zemlje ili je u njoj bar boravio neko vreme, zna da se u zemljama u razvoju češće viđaju ovakvi prizori.

.

.
Milioni ljudi koji kupuju i prodaju sve što vam padne na pamet, i razne stvari koje niste ni znali da mogu da se prodaju i kupe. Navešću vam nekoliko primera. Do osamdesetih, u mojoj rodnoj Južnoj Koreji postojali su profesionalni čekači u redovima. Oni su bili popularni kod ljudi koji su tražili vizu u američkoj ambasadi, jer je tada samo ograničeni broj ljudi dnevno mogao da dobije prijavu za razgovor. Ko prvi dođe, prvi je i dobije, tako da je moralo da se ode rano ujutru.

Tako su neki preduzimljivi Korejci izmislili novo zanimanje – profesionalnog čekača. Ustanete u pola pet ujutru i dođete pred američku ambasadu. Oko deset do devet, neki tip u elegantnom odelu priđe vam i kaže: „Ovo mesto izgleda lepo, da li biste ga prodali?“ Pa ako stojite negde na početku reda, mogli ste dobiti i 100 dolara, ako ne onda 50. Prodate mu mesto i zaradili ste platu za taj dan. Kada sam bio u Južnoj Africi, prijatelj me je odveo u restoran. Parkirao je auto, i odjednom se pojavio neki tip i rekao: „Ja ću da ti čuvam kola“. I moj prijatelj mu je platio. Ja sam ga pitao: „Kako to misli da ti čuva kola?“ A prijatelj mi je objasnio: „Kad kaže da će da čuva kola, u stvari misli – plati, ili ću da ti izbušim gume dok nisi tu“.

Ima raznih, dovitljivih preduzetničkih planova u zemljama u razvoju. U stvari, kad sam pre par godina držao ovo predavanje, neko mi je dao još jedan zanimljiv primer iz Indonezije. U Džakarti je država uvela „brzu traku“ gde mogu da se voze samo automobili sa najmanje troje putnika. Neki mladi preduzetnici muvaju se na ulazu u ovu traku, pa naiđe neki tip u „tojota lend kruzeru“ i kaže „Ti i ti, upadajte.“ Zatim ulaze u brzu traku, na kraju puta ti ljudi izađu, on im plati, i svi su zadovoljni.

Ljudi će uraditi sve da prežive, zato što su očajni. Većina ljudi u tim zemljama su samostalni preduzetnici. S druge strane, većina stanovnika bogatih zemalja, nisu ni blizu tome da postanu preduzetnici. Mnogi ljudi rade za ogromne kompanije, koje zapošljavaju desetine hiljada ljudi. Rade usko specijalizovane poslove i tako ostvaruju preduzetničku viziju nekog drugog. Oni ne odlučuju šta će da rade, nego im se govori šta da rade. U stvari, ako uporedite brojke, stvar je jasna. Ako pogledate samostalno zaposlene, procenat je mnogo, mnogo veći u siromašnim zemljama. Verovatnoća da će neko iz Norveške biti preduzetnik, u smislu da bude samostalno zaposlen, trinaest puta je manja nego za nekoga iz, recimo, Benina. Zato što u Beninu 90 posto ljudi samostalno zarađuje. Ako pogledate ovu tabelu, videćete da Bušov komentar može da se opiše izrekom „smejala se kuka krivom drvetu“.

.

.
SAD i Francuska su među državama sa najmanjim brojem samostalno zaposlenih na svetu. Francuska ima malo više preduzetničkog duha nego SAD, ali ne mnogo.

Ali ako u zemljama u razvoju ima toliko preduzetnika, zašto su siromašne? U knjizi dajem potpuniji odgovor, ali u suštini, poenta je da preduzetništvo nije individualni poduhvat. Treba nam mnogo kolektivnih institucija da bismo kanalisali preduzetničku energiju u neku produktivnu aktivnost. Naučna infrastruktura, korporativne institucije, pravni sistem, finansijski sistem. Kao što sam već pomenuo, naša individualna produktivnost u velikoj meri je kolektivna.

Svi ovi ljudi ispoljavaju preduzetnički duh do krajnjih granica, ali to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura je loša, pravni sistem ne funkcioniše itd. Kad to shvatite, razumete zašto je takozvana industrija mikrofinansiranja dala toliko slabe rezultate u ekonomskom razvoju, uprkos svim očekivanjima.

Na kraju, u ovoj knjizi sam pokušao da dovedem u pitanje vladajuće uverenje da je ekonomija previše komplikovana za neekonomiste. To je vrlo zanimljivo, jer kad razmislite, ljudi imaju raznorazne čvrste stavove o najrazličitijim stvarima. Siguran sam da imate jasan stav o klimatskim promenama, gej brakvima, imigraciji. Ali koliko vas ima odgovarajuće kvalifikacije da sudi o tim pitanjima? Treba li svima diploma iz međunarodnih odnosa da bi mogli da zaključe da je rat u Iraku bio pogrešan? Da li ste završili klimatologiju, pa znate da treba nešto uraditi povodom globalnog zagrevanja? Imate li iskustva u ekonomiji rada, pa da možete da kažete kako nam je potrebna kontrola migracije, ili nam nije potrebna? Ne. Znači, u svim ovim pitanjima imate stav bez neophodne stručnosti, ali kada se radi o ekonomiji, onda kažete – ja nisam stručan. Neka se time bave ljudi iz Centralne banke, MMF-a ili Evropske komisije, jer ja ne znam ništa o ekonomiji.

Ovo je ogroman problem. Zašto imate tako čvrste stavove o svemu ostalom osim o ekonomiji? Tako se stvara prostor da vas ovi ljudi namagarče. Kao što pokušavam da objasnim u knjizi, 95% ekonomije je zdrav razum. Naravno, svesno se predstavlja komplikovano, upotrebom jednačina, grafikona i statistike, ali zapravo nije toliko teško. Naravno, postoje neki tehnički materijali, ali čak se i oni mogu objasniti razumljivim jezikom, možda ne do najsitnijih detalja.

Ovom knjigom želeo sam da podstaknem svoje čitaoce da nauče nešto o ekonomiji. Nije vam potrebno ogromno znanje. Potrebno vam je određeno osnovno ekonomsko rezonovanje, neke osnovne činjenice i onda možete da vršite aktivno ekonomsko građansko delovanje. Ali budući da se toliki ljudi boje ekonomije, postali ste prave žrtve svih ovih ljudi koji praktično šišaju ostatak stanovništva.

Zaista vam savetujem da se zainteresujete za ekonomiju. Ne kažem da ja imam monopol na istinu, mislim da bi bolje bilo da nema toliko prepotentnih koji misle da imaju sve odgovore. Dakle, molim vas, nemojte meni verovati. Jedino što mogu da vam kažem jeste da ako pažljivije pogledate sve ovo, videćete da mnoge stvari za koje ste mislili da su dokazane i opšteprihvaćene nisu takve. Mnoge stvari za koje mislite da su činjenice – nisu činjenice. Čak i počev od toga da pomfrit nije izmišljen u Francuskoj, da sat s kukavicom nije izmišljen u Švajcaskoj i da se panama šeširi ne prave u Panami. Ima mnogo stvari u ekonomiji za koje mislite da su tačne, ali nisu.
Ha-Džun Čang je profesor ekonomije na Kembridžu i autor knjiga: Kicking away the ladder, Bad Samaritans, 23 things they don’t tell you about capitalism.

Ha-Joon Chang, The London School of Economics, 10.10.2012., preveo Ivica Pavlovic

Apel iz Osla

Jürgen Habermas

U trenutku najveće krize u svojoj istoriji, stigla je vest o dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj uniji. Nobelov komitet je u obrazloženju čestitao Uniji na rezultatima postignutim u transformaciji Evrope u kontinent mira.

Naravno, teško je zamisliti druge razloge zbog kojih bi se Nobelova nagrada za mir uopšte dodelila, ali upravo okolnosti trenutne krize ukazuju na značaj nagrade za EU ili, preciznije rečeno, na posledice koje bi ovakva odluka mogla da ima na stanje u kojem se Unija nalazi.

Ja dodelu ove nagrade u trenutku najdublje krize tumačim kao apel upućen evropskim političkim elitama, istim onim elitama koje se, kao što i sami vidimo, ponašaju bez imalo hrabrosti i vizije.

Nobelova nagrada za mir jasno stavlja do znanja vladama zemalja evrozone da treba da preduzmu korake ka dubljim evropskim integracijama. To u tekstu piše crno na belo, i to na barem tri mesta.

Nobelov komitet svoje obrazloženje počinje hvaleći pomirenje i izgradnju mira u Evropi posle Drugog svetskog rata. Onda se govori o naporima osnaživanja i promovisanja demokratije i slobode tokom osamdesetih, prijemom Grčke, Španije i Portugala, i devedesetih u zemljama istočne Evrope, koje su se kasnije pridružile Uniji – i kako bi sve to sada trebalo primeniti i na Balkan.

Nobelov komitet pozdravlja hrabrost koju je Evropa pokazala u prevazilaženju istorijskih neprijateljstava i uspeh civilizacijske misije proširenja EU, koja bi uskoro trebalo da obuhvati i Tursku. Ali to nije sve. Treba pročitati i treći deo obrazloženja, da bi se uvidela ironija iza dodele Nobelove nagrade Evropskoj uniji.

Nobelov komitet ukazuje na ekonomsku krizu kao razlog za „nemire i velike socijalne tenzije“ u zemljama evrozone, upozoravajući da zbog slabosti svojih lidera Evropa stoji na ivici ponora. Ugroženo je, ukoliko pažljivo čitamo tekst, treće najveće dostignuće Evropske unije – socijalni model zasnovan na državi blagostanja.

U ovom trenutku, mi Evropljani stojimo tiho i neodlučno na pragu Evrope u dve brzine. Zato dodelu Nobelove nagrade vidim kao poziv na solidarnost među njenim građanima, koji treba da se izjasne kakvu Evropu žele. Samo osnaživanjem institucija „centralne“ Evrope ^[1] moći ćemo da ukrotimo kapitalizam koji se oteo kontroli i zaustavimo proces unutrašnjeg raspada Unije.

La Republica / PressEurop, 15.10.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

———–

1. Centralna Evropa, core Europe, Kerneuropa, pojam koji se u poslednje vreme koristi u okviru ideje o Evropi u dve brzine. 

I am a girl. I am the most powerful force of change on the Planet.

Ova koža nije moja,
veća mi je bar dva broja!
Ovo telo nije moje,
meni krila bolje stoje.
Ali moj je ovaj krik
znam da mislis da sam frik.

Jugoslavija je bila najzdravija zamisao do koje su, u hiljadugodisnjoj istoriji, dosli prosveceni duhovi Slovenskog Juga. Tu su ideju prokockali mali provinicijski kalkulanti. Dobili smo pola tuceta zavisnih i slabih drzavica. Nekadasnja federacija je zavrsila kao gomila rogova u vreci. Kad se setim one mrznje, zavisti i pakosti, pomislim da je dobro sto Jugoslavije vise nema. Drzavne granice, ako nista drugo, suzbijaju slobodnu cirkulaciju mrznje.

Milovan Danojlic, intervju, Politika, 20. oktobar

“This is my rifle, this is my gun, one is for fighting and one is for fun”

Naša ugledna glumica koja je odbila ulogu u Ocu kaže: način na koji je prikazan pravoslavni pop u ovom komadu je toliko sramotan da ja ne želim da igram. Ili: naš ugledni glumac koji odigra šest premijera za 15 godina ne želi da radi muslimanski komad i da obrazlaže svojoj deci šta to znači sunećenje… Razlozi su uglavnom neumetničke prirode. Bojan Žirović odbije ulogu Puba Fabricija u Glembajevima zato što ga ubede u bifeu da je on pravi Leone. Nakon toga mu je ponuđena uloga u Ocu, što on takođe odbije. Zatim prvo prihvati pa ubrzo odbije glavnu ulogu u Pošto pašteta zato što mu ne prija, ali zato prija jednom Zijahu Sokoloviću. Branka Šelić odbije tri uloge za redom pa i u Pašteti jer joj nije dobra, ali jeste bila dobra za Natašu Šolak. Odbije da igra Udovicu u Ocu zato što je to mizerno malo i uvredljivo za nju, ali nije bilo za Danicu Maksimović, koja je u toj predstavi napravila sjajnu ulogu! Ja nikog nisam kaznio zbog vraćene uloge, podrazumeva se da glumac ima stav o svojoj ulozi. U regionu ne postoji institucija vraćanja uloga, a ni u Srbiji, izuzev u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i u Ateljeu. U Ratu i miru Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu od 50 glumaca u predstavi samo je jedan gost! Ne razumem zašto kolege koje ne žele da prihvate zadatak u svom pozorištu ne odu u slobodne umetnike. Zašto primaju platu ako ne igraju? Gordan Kičić je tražio da ga izostavimo iz repertoara šest meseci zato što hoće da producira film. To se zatim odužilo na godinu dana, tokom koje je uredno primao platu. Kad se vratio, počeo je da priprema Zbogom SFRJ, ali je posle četiri dana izjavio da je još uvek jako umoran od snimanja filma i napustio je pripreme. Ja onda za tu ulogu angažujem Marinka Madžgalja, posle toga ga i zaposlimo, dobije prvu ulogu i on je odbije! On i njegova supruga Dubravka Mijatović odbili su uloge u predstavi Zoran Đinđić!

Kokan Mladenovic, Posto pozoriste, a posto pasteta, Vreme, 4. oktobar

Sylvia Kristel, Emmanuelle, 1974.

nisu oni ispustali majmunske krike zbog engleza, to im je prirodni poriv. Ovde se dogodila antropoloska revolucija – ljudi koji su hodali na dve noge, postali su ponosni cetvoronosci… i to zele da podele sa drugima, a to, naravno, nije rasizam. i rasizam je potrebno artikulisati, a ova sredina je i u tome na nivou majmunskog krika.

Debating is listening as much as speaking.

Jebem ti rat ti jebem

da ti jebem ti rat ti jebem

u zagradi da ti jebem ti rat

Kad srce radi bim-a-bam
Sve drugo je manje vazno
Ne zelim pjevati, ne zelim plesati
Kad srce radi bim-a-bam
Sve drugo je manje vazno
Svaka fontana srece premala za mene

Samo zelim da si sa mnom ti
Svaki dan i svaki tren

Sjedim ispred Kino Zagreba
Svjetlo sja iz izloga
Trombociti u zilama
A tebe jos nema
Znoje mi se dlanovi
Oko mene hrpa cikova
Gledam niz ulicu
Jos nema te

Bim-a-bam za tebe
Hej, hej
Za tebe

Branko Crnac Tusta, moj heroj otisao zauvek… pretuzno. nikad vise koncert KUD Idijota, moja mladost je zavrsena danas

Na rubu Novog Sada, blizu Kameničkog mosta, u oronuloj staroj fabričkoj hali – tzv. Fabrici Studentskog kulturnog centra – u nekoliko večeri tokom proteklih desetak dana igrala se predstava pod naslovom “Ubiti Zorana Đinđića”. Reditelj – i koautor teksta sa Rajkom Đurićem – je Zlatko Paković, a igraju Nikola Đuričko, Emina Elor, Jovana Stipić, Milijana Makević, Igor Filipović i Bojan Dimitrijević.

Ne u centru, nego na rubu grada, predstava pogađa u centar – Srbije. Ulazi se kroz polumrak, sa zida bez prestanka urla Toma Nikolić sa radikalskog mitinga 23. februara 2003. godine, kad su vojvodu Vojislava ispraćali u Hag: Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Snimak se ponavlja sve do početka predstave, dok se prolazi lavirintom ulaza pored niza panoa na kojima su kartoni sa novinskim tekstovima iz perioda neposredno pre ubistva, gde se traži, doziva, hoće to ubistvo. „Večeras ćemo vam prikazati specijalitet iz srpske političke kuhinje – l’assassinat à la bruté“, najavljuje glumac. Koji od medija nije želeo da se Đinđić, krajem 2002. i početkom 2003. ukloni sa političke scene, iz države, iz kosmosa? Od blažeg oblika ljutnje zbog nedostajuće frekvencije, do žestokog, upravo brutalnog poziva Koštuničinog savetnika Tijanića: Ako Đinđić preživi, Srbija neće. Srbija se, u liku svoje države i njene službe bezbednosti, odazvala: Đinđića je 12. marta 2003. ubio potpukovnik te službe Zvezdan Jovanović, pod komandom pukovnika iste službe Milorada Ulemeka Legije. Snajperski hitac je ispaljen u podne u grudi premijera pred vratima Vlade. Posle par pokušaja, država Srbija ubija.

To je podne najveće, najdublje noći Srbije. Ta noć još uvek uveliko traje i predstava Zlatka Pakovića priziva demone koji se kikoću, cere, bauljaju, divljaju, šmrču, felaciraju, slave, urlaju i seru od sreće kroz fabričku halu u kovitlacu „mračnog kabarea” ovog pozorišta koje ne zna za milost. A i zašto bi? Demoni su pobedili, srpska Valpurgija je u svom čistom elementu. Đinđiću odajemo poštu ćutanjem dužim od minuta, tokom kojega svako od nas iz publike zabada pogled u beton i stidi se, za sve ostale, oduvek i zauvek. Mi smo ubili Đinđića, Legija je komandovao, Zmija je povukao oroz. Ako ima Aristotelove katarze, straha i sažaljenja, onda bi to bio taj produženi minut ćutanja, na početku. Kraja nema. To je minut publike, njenog učešća u predstavi, kad je izričito pozvana da bude njen deo; učešće ćutanjem, u onom vremenskom polju u kojem publika i učestvuje i ne učestvuje, unutar i izvan komada, na rubu s obe strane; publika, pred kojom – a neki kažu: za koju – se odvija drama, i ne samo ova Pakovićeva, već drama istorije, ili barem drama istorije poslednjih deset godina, drama jednog stvarnog ubistva od strane jedne stvarne države. U kojoj smo, dokle god smo samo publika, svi postiđeni. I otuda tome, jer smo još samo publika u drami koja nije završena, a koja se tiče naših života i smrti, nema kraja.

Svoj katarzični teatar Paković, glumci i saradnici vode precizno, postdramski i u crnim kostimima grobara. Drama se odigrala pre skoro 10 godina. Grobare svi znamo, ali ih država – osim nekoliko najneposrednijih egzekutora – čuva kao svoje nacionalno blago u utrobi bestijarijuma naše politike. Svi inspiratori, indirektni i direktni, na svojim su snajperskim položajima, mnogi su avanzovali u artiljerce. Počasni plotuni se ispaljuju iznad naših glava, a oni uzvraćaju svakodnevnim govnima po nama. Aplaudiramo, tražimo još, tučemo se oko ostataka. Male i velike armije jurišnika spremne su da kidišu na znak naših milih demonskih zveri. Po koji od ovih ubica je prerušen u anđela; jedno belo pero ispada glumici iz krila, ispred mene, pored crnog krsta na kojem Paković raspinje i publiku i ansambl i priču, ali ne uspevam da se pomaknem i podignem ga; glumac Đuričko će to učiniti usput, dok izgovara kraći monolog Legije. Čemu ta želja da uzmem sa poda jedno otpalo pero? Teatarski fetiš? Spomen na jedno pozorišno veče? Da se, kiteći se tuđim perom jednog scenskog anđela, i sam izbeatim, sperem sram s obraza, prenesem se iz zaštićenog statusa nemog gledaoca u arhivara događaja i njegovih iluzivnih rekvizita? U izokrenutom svetu Pakovićeve predstave, gde je na početku kraj, a na kraju početak, i to belo pero, već spakovano u džep Đuričkovog glumačkog sakoa, nije ađeoski, već demonski mamac koji se valja po podu. Na sceni i oko njenog ruba.

Ubiti Zorana Đinđića. Da sklonimo zaštitne navodnike. Zar to nije bila i tajna i javna želja dobrog dela Srbije pred taj 12. mart? Zar zvanični rituali medijskog oplakivanja – kojima, uvek, pred godišnjicu atentata, slede obećanja o konačnom raskrivanju „političke pozadine ubistva”, tek što nije – nisu, perverzijom politike bez srama, samo sredstva da se Đinđić – ne toliko onaj stvarni, koliko njegov imago u nama, kao imago nade i entuzijazma iz dana kad je bio premijer – potisne, otisne još dalje, da se ojača zaborav na njega, na nas? Ko ga se, osim indukovanom prigodom, još seća? Kome je on još potreban? Politička Srbija ga je najpre zatvorila u mit, a mitom spakovala in illo tempore, u ono vreme koje se, kao nijedno vreme, više ne vraća. Izokrenut svet u Pakovićevoj predstavi – gde se sredstvima kabarea govori o ubistvu, gde groteska, najcrnji humor, paroksizam, demonski grohot vitlaju svoju scensku igru, makabristički dens – ne vraća nas u vreme od pre 10 godina. Vraća nas pred naše vreme. Koje je još uvek jedno desetogodišnje vreme ubistva, nedovoljno (rekao bih: sramotno nedovoljno, kad i taj je izraz ne bi bio odveć blag) rasvetljeno, stoga još uvek vreme noći. Amnezija, u odnosu na zločince (ne one sudski osuđene, već one sudski nedotaknute), amnezija je u odnosu na zločin.

I ko bi se još sećao Zorana Đinđića, osim kroz prazne rituale i godišnje jalove spomene, kad je današnja politička Srbija sebe ustrojila na njegovom ubistvu, od priča da ga je ubila mafija (jeste, mafija, ali mnogo, mnogo šira od zemunsko-kulskog klana), preko „teorija o trećem metku”, „istorijskih pomirenja” svih sa „svojim bolom”, sve do, eto, izbora za predsednika te iste države koji je najavio ubistvo premijera te iste države koga će ubiti ta ista država? Kome je sećanje na Đinđića potrebno? Ista, vazda ta ista država, u kruženju svog otrova, još ista kao u času ubistva, dnevna prevara i noćna istina, gde se u napuštenim fabričkim halama odvijaju igrokazi onih koji još, poslednjom snagom, pokušavaju da se sete, da u sebi pronađu, još manjom snagom, makar časak za stid, kojima još samo ostaje da se od muke smeju kikotu demona i travestiji života. Nema u Pakovićevom brehtovsko-milerovskom teatru mesta za olakšavajući katarzu: ko hoće katarzu istorije, neka ne ide u pozorište. Taj neka gleda u noć, u oblake nabubrele od leševa. Neka tamo („gde ćemo se vi i ja ponovo sresti”) prepozna i sen Zorana Đinđića, koga još uvek ubijamo, svi, bez razlike, sve dotle dok prave ubice, u ma kojem svojstvu da su to ubistvo hteli, tražili, najavljivali ga, i na njega pozivali, okolo diriguju našom zemaljskom noći.

I na kraju dva Đinđićeva citata. Ne dva citata Đinđića, nego upravo dva navoda koje, u samom finalu jedne od svojh knjiga, Đinđić daje kao navode iz Helderlina (jednog ludog pesnika) i Prudona (jednog političkog filozofa). Čini mi se da su ti citati vrlo lični, i da su najavlili sudbinu Zorana Đinđića i donekle našu sudbinu.

„Bez slave i usamljen vraćam se, i lutam domovinom koja se, kao groblje, prostire unaokolo, i možda me očekuje nož lovca, koji nas, Grke, kao šumsku divljač drži za zabavu”.

To iz Helderlinovog Hiperiona.

I Prudon, u jednom pismu iz oktobra 1860, prema Đinđićevom navodu:

„Nemam iluziju i ništa ne očekujem… Ne, ne, kraj propadanja nije moguće sagledati: on se za jednu ili dve generacije neće ublažiti. To je naša sudbina… Nećemo doživeti nove epohe. Borićemo se u potpunom mraku. Moramo se navići da to primimo bez preterane tuge. Oslonimo se jedan na drugog, i dozivajmo se u tami”.

Ovim poslednjim citatom završava se i Pakovićeva predstava.

Novica Milic, Ubiti Zorana Djindjica, Libreto, 14. oktobar

Ako Djindjic prezivi, Srbija nece!

Aleksandar Tijanic, mart 2003. godina