“Give me your tired, your poor,
Your huddled masses yearning to breathe free,
The wretched refuse of your teeming shore.
Send these, the homeless, tempest-tossed to me,
I lift my lamp beside the golden door!”

Statue of Liberty, New York

Peter George Norman (15 June 1942 – 3 October 2006) was an Australian track athlete best known for winning the silver medal in the 200 metres at the 1968 Summer Olympics in Mexico City. His time of 20.06 seconds still stands as the Australian 200m record. He was a five-time Australian 200m champion. He is also known for his support of John Carlos and Tommie Smith when they made their famous gesture at the 1968 Olympics medal ceremony.

The gold and bronze medalists in the 200m at the 1968 Olympics were Americans Tommie Smith and John Carlos, respectively. On the medal podium, during the playing of “The Star-Spangled Banner“, Smith and Carlos famously joined in a Black Power salute.

What is less known is that Norman, a white Australian, donned a badge on the podium in support of their cause, the Olympic Project for Human Rights (OPHR). After the race, Carlos and Smith told Norman what they were planning to do during the ceremony. As Flanagan wrote: “They asked Norman if he believed in human rights. He said he did. They asked him if he believed in God. Norman, who came from a Salvation Army background, said he believed strongly in God. We knew that what we were going to do was far greater than any athletic feat. He said, ‘I’ll stand with you’.” Carlos said he expected to see fear in Norman’s eyes. He didn’t. “I saw love.”On the way out to the medal ceremony, Norman saw the badge being worn by Paul Hoffman, a white member of the US Rowing Team, and asked him if he could wear it. It was also Norman who suggested that Smith and Carlos share the black gloves used in their salute, after Carlos left his gloves in the Olympic Village. This is the reason for Tommie Smith raising his right fist, while John Carlos raised his left.

Australia’s Olympic authorities reprimanded him and the Australian media ostracised him. Despite Norman running qualifying times for the 100m five times and 200m 13 times during 1971/72, the Australian Olympic track team did not send him, or any other male sprinters, to the 1972 Summer Olympics in Munich, the first modern Olympics since 1896 where no Australian sprinters participated. In August 2012, the federal parliament debated a motion to provide an apology to Norman.

Ukoliko vas obrazovanje čini bespomoćnim, treba ga saseći u korenu.

.
Poštovani ministre Obradoviću,

Vaš ponovni izbor na ministarsku funkciju ću shvatiti kao nagradu za Vaš dosadašnji rad, a ta nagrada ne bi ni postojala da nije nas, vernih učesnika u procesu kojim Vi predsedavate, procesu obrazovanja.

Smatram da bi bilo nedolično kad ne biste dobili ni hvala od Vaših studenata i učenika.

Ovo je moj način da Vam kažem hvala.

Kao prvo, hvala Vam za ovakvo stanje u osnovnim i srednjim školama:

Krajem januara učenik sedmog razreda Osnovne škole „Kralj Aleksandar Prvi” u Požarevcu za vreme školskog odmora silovao je druga iz klupe. Kažnjen je četvorkom iz vladanja i premeštanjem u drugo odeljenje.

U isto vreme učenik sedmog razreda Osnovne škole “Jožef Atila” u Novom Sadu drugaricu iz razreda držao je za noge da visi preko ograde prvog sprata. Incident je prijavio njen otac, a dečak je tvrdio da je “sve bilo šala”.

Krajem januara i početkom februara u Prokuplju u jednoj školi učenik je učeniku slomio vilicu usred učionice, a u drugoj vršnjaci su dečaka skinuli golog, umazali ga izmetom i zaključali u toalet.

Majka desetogodišnjeg učenika Osnovne škole “Milica Pavlović” iz Čačka u februaru je najavila da će tužiti školu jer su vršnjaci “ozbiljno povredili kičmu njenog sina, koji već četiri godine trpi nasilje, a to niko ne sprečava”.

Četrnaestogodišnji A. T. iz Novog Pazara prošlog decembra je izbo svog vršnjaka u blizini osnovne škole koju su obojica pohađala. Mesec dana ranije pukom srećom niko nije stradao kada je srednjoškolac iz Paraćina pucao u učionici. Na isti način pred drugovima se “dokazivao” krajem 2010. i jedan učenik šestog razreda u Valjevu. Nešto kasnije se ispostavilo da ovaj 12-godišnjak već ima dosije u policiji.

Pretprošle godine osnovac iz Novog Pazara umro je od rana koje mu je nožem naneo vršnjak.^[1]

Hvala Vam u ime Alekse Jankovića, „imao je 14 godina, bio je odličan đak. Svakog dana je trpeo maltretiranje vršnjaka u školi i niko mu nije pomogao“. Prošlo je više od godinu dana od njegovog samoubistva.^[2] Hvala Vam na tome što se „krvnici“ koji su osuđeni zbog toga što su eventualno izazvali smrt mladog Alekse i dalje bave obrazovanjem nekog drugog Alekse.

Hvala Vam za ovakve natpise na školama:

Hvala Vam i na tome što za dve hiljade dinara Vaša deca mogu da upišu srednje škole koje god žele:^[3]

Hvala Vam i na tome što i dalje niste doneli Zakon o obrazovanju odraslih:

Obrazovanje odraslih jedan je od prioriteta obrazovnih reformi u Srbiji, uslov za sve značajnije zadatke u oblasti ekonomije, zapošljavanja, dalju demokratizaciju, rekao je ministar prosvete Žarko Obradović i najavio da je u toku izrada nacrta zakona o obrazovanju odraslih. (RTS, 14.11.2009)

Hvala Vam i na tome što ste dobro poimali poentu PISA testiranja.

Jer poenta PISA testiranja i jeste da NE vidimo gde se naš obrazovni sistem nalazi u odnosu na obrazovne sisteme drugih zemalja.

Hvala Vam na priredbama predškolaca (imaju šest godina ako niste znali) na kojima nastupaju Bora Đorđević i Vitez. Hvala Vam u ime dece na primerenim izjavama: „Što bi rekao naš narod, došlo mi je iz g…. u glavu i shvatio sam da trebam da prepevam ‘Amsterdam’ na jezik budućnosti, a to je ruski“, objašnjavao je začuđenoj publici Bora Đorđević. „Ko nam je dao kredit? Rusi! Ko nam je dao lovu ? Rusi! Ko nam prodaje gas, doduše skupo? Rusi!“^[4]

Hvala Vam na predlogu da studenti sa privatnih fakulteta mogu da stanuju u studentskim domovima. Mislim da je jednakost neophodna po ovom pitanju jer je sasvim logično i jasno da ste pre toga izjednačili kvalitet studiranja na privatnim i na državnim fakultetima.

Hvala Vam na anualnoj svečanosti studentskih protesta koji imaju za cilj donošenje dekreta da budžet bude 48 ESPB. Ukoliko Vam neko svake godine saopšti istu stvar, molim Vas, shvatite da će je govoriti sve dok je ne usvojite zauvek.

Hvala Vam što ste studirali besplatno. Hvala Vam što ću ja studirati besplatno. Hvala Vam što 95 posto budžeta za obrazovanje ide na plate profesora koji nikad nisu napuštali svoju katedru da vide da li ta njihova predavanja uopšte imaju korist.

Hvala Vam što profesori u Srbiji misle da njihovo gradivo ima praktičnu primenu bilo gde u svetu.

Hvala Vam što idete linijom manjeg otpora i hvala Vam što akademski radnici uovoj državi idu linijom manjeg otpora.

Hvala Vam na tome što svakog meseca čujem da je neko iz mog okruženja izvršio samoubistvo, a ja se kao budući psiholog bavim učenjem pet stotina samopobijajućih eksperimenata. Hvala Vam što ovakvim kvalitetom obrazovanja stvarate jak sistem podrške budućim mrtvacima u mom okruženju. Hvala Vam što je moja struka danas pasivna u svakoj pobuni protiv sistema jer ste ih navikli da uče i da gaze mrtve. Njihovo vreme, po Vašem mišljenju, očigledno još nije došlo.

Hvala Vam na tome što rukovodite procesom sekularizacije države i to tako što dozvoljavate predavanje veronauke na onaj način na koji se ono trenutno sprovodi. Hvala Vam što sam prisustvovao časovima veronauke u kojima se pre pitanja „Ko nije tu?“ recitovao „Oče naš“ i niko iz mog bivšeg odeljenja nije video problem u tome. Jer nijedno drvo nije starije od Mojsija. Hvala Vam i na tome što se na časovima sociologije zdušno podržavala smrtna kazna od strane istih onih koji su naizust recitovali „Oče naš“.

Hvala Vam što organizujete prijem za mlade matematičare kojima ranije niste hteli ni putovanje da platite. Hvala Vam što mislite da oni žele da se vrate u Srbiju.

Hvala Vam što mislite da iko želi da živi u Megatrend državi.

Hvala Vam što devojčica stara deset godina (treći razred Vaše osnovne škole) u udarnom terminu na najgledanijoj komercijalnoj televiziji peva sledeći tekst: Dotakla sam dno, Nije me niko odavno, častio pićem, skidao pogledom…^[5]

Hvala Vam na autizmu jer onoliko koliko je autistična vlast u odnosu prema svojim građanima jeste autistično i akademsko društvo u odnosu prema svojim naslednicima. Građani su svoje nezadovoljstvo iskazali na izborima.

Na koji način studenti da izraze svoje nezadovoljstvo akademskim društvom? U ovoj državi se sve u svemu ne isplati ići u školu. Ukoliko vas obrazovanje čini bespomoćnim, treba ga saseći u korenu.

Hvala Vam na tome što se moje predispitne obaveze svode na izrabljivanje u svrhu nečijeg doktorata. Moji ispiti su zasnovani na obrazovnom sistemu koji primorava na prepisivanje i „fušarisanje“. Hvala Vam na tome što fakultet u Srbiji ne mogu da završim bez prepisivanja. Probao sam. Pao sam. Hvala Vam i na tome što profesori sve vreme znaju za prepisivanje i ništa ne preduzimaju povodom toga misleći pritom da je problem u meni a ne u njima.

Hvala Vam što me učite da budem lažov.

Hvala Vam na stanju u kome se nalazi studiranje u Srbiji danas. Hvala Vam što deca imaju izgrađeno kritičko mišljenje a i žive sa roditeljima do četrdesete.

Hvala Vam na tome što se studijski program ne menja u skladu sa vremenom u kome živimo nego u skladu sa time kad će profesor da umre.

Hvala Vam na tome što su omladinske organizacije de facto firme. Hvala Vam i na pesnicama koje sam dobio od rukovodilaca firmi. Hvala Vam što studentske organizacije trguju ogrevom i zarađuju na studentima umesto da učine nešto za njih. Hvala Vam i što ste mi dozvolili da mislim da su studentske organizacije nezavisne, a još se u junu znalo ko će u oktobru ove godine (kao simpatizer SPS-a) biti izabran za novog studenta prorektora Beogradskog Univerziteta.

Hvala Vam što se sposobnost u Srbiji vrednuje.

Ovo je država u kojoj je Srpska pravoslavna crkva institucija od ogromnog poverenja, dok je s druge strane ovo država u kojoj maloletna deca nose table na pola iskorišćenih pilula za kontarcepciju u torbama. Proverite.

Takođe bih hteo da Vas obavestim da Vaši studenti diluju marihuanu da bi isplatili Vaše obrazovne namete. Proverite.

I na kraju, hvala Vam što živite u konstantnom strahu da ostavite državu na brigu mladim ljudima. To kazuje koliko i sami verujete u proces kojim rukovodite.

A ko misli da situacija nije na izmaku kontrole, laže sebe ili ne želi da prihvati istinu. Izađite na ulicu. Ovo nije trabunjanje depresivne osobe. Ovo je život. Ovo je Srbija 21. veka. Ovo je naše breme. Ovo je delić nenašminkane istine. Nemamo ključ ali brava sve više rđa.

Ministre, Vi ne živite u paralelnom univerzumu, Vaše reči imaju težinu, Vaše odluke imaju primenu.

Prihvatanje civilizacije kakva jeste praktično znači prihvatanje propasti. Vi ste mrtvi.^[6]

I da, hvala Vam na mrtvima.

.
Mladen Milanovic, HVALA!  Peščanik.net, 03.08.2012.

Nadežda Andreevna Tolokonikova, članica pank benda “Pusi rajot”, pati od poremećaja ličnosti, jer je tvrdoglava i insistira na sopstvenom mišljenju, zaključak je ruskih sudskih veštaka.

Nadežda Andreevna Tolokonikova je “tvrdoglava i insistira na vlastitom mišljenju”

Ovo veštačenje, koji mnogi ocenjuju kao skandalozno, “pojačalo” je optužnicu i doprinelo da članice benda budu proglašene krivima zbog performansa u moskovskoj crkvi, gde su izvele “pank molitvu” protiv ruskog predsednika Vladimira Putina.

Stručnjaci sa Odeljenja za forenzičku psihijatriju Prve psihijatrijske klinike u Moskvi izvršili su u aprilu psihološko i psihijatrijsko veštačenje optužene. Ono se zasnivalo na njenoj ličnoj priči i rezultatima procene njenih individualnih osobina, koji pokazuju da ima “proaktivan stav prema životu, da se prilikom donošenja odluka rukovodi ličnim iskustvom, da teži samoostvarenju, uključujući i odbranu ličnih društvenih vrednosti, čemu pridaje izuzetno veliki značaj”.

Veštačenje takođe otkriva njena specifična interesovanja, samopouzdanje, sklonost ka precenjivanju kada je reč o vlastitim ambicijama, ali i izraženu osetljivost na kritiku, uz snažnu potrebu da izrazi sopstveno mišljenje.

Sve to navelo je psihijatre da zaključe kako Tolokonikova pati od poremećaja ličnosti, praćenog simptomima kao što su “sklonost da kategorički insistira na sopstvenom mišljenju, kao i sklonost ka oblicima suprotstavljajućeg ponašanja”.

Nadežda ima proaktivan stav prema životu i teži da odbrani lične društvene vrednosti

–

Psihijatri su zaključili da u vreme navodnih krivičnih dela, Tolokonikova nije patila od hroničnih mentalnih oboljenja, “koje bi je lišilo sposobnosti da shvati pravu prirodu svojih postupaka i njihovih štetnih efekata po društvo, odnosno, da te postupke kontroliše”.

Petnaest minuta nakon što je citirala izveštaj sudskog psihijatra, sudija je izrekla presude. Članice grupe “Pusi rajot”, koje su sedele u “kavezu” od pleksiglasa, samo su se nasmejale.

Sud u Moskvi osudio je Nadeždu Tolokonjikovu, Mariju Aljohinu i Jekaterinu Sumutsjevič na po dve godine zatvora zbog performansa u moskovskoj crkvi Hrista Spasitelja. Članicama ove grupe pordrska je stigla sa svih strana sveta.

Blic, 19. avgust, Ruski psihijatri: Clanica “Pusi rajota” ima poremecaj licnosti – insistira na sopstvenom misljenju

U suštini, nisu pevačice Pussy Riota te kojima se ovde sudi. Da je to slučaj, ono što se dešava bilo bi potpuno beznačajno. Čitav sistem Ruske federacije je taj kojem se sudi i koji, na njegovu žalost, u potpunosti uživa da ističe sopstvenu okrutnost prema ljudima, svoju indiferentnost prema njihovoj časti i dostojanstvu, ono najgore što se do danas dogodilo u ruskoj istoriji. Na moju veliku žalost, ovo lažno suđenje je blizu standardima staljinističkih trojki. Dakle, mi imamo svog istražitelja, advokata i sudiju. I onda, šta više, ono što svo troje rade i kažu određeno je političkim zahtevom za represijom. Koga okriviti za performans u hramu Hrista spasitelja i za to što je protiv nas pokrenut politički proces nakon koncerta? Kriv je autoritarni politčki sistem. Ono što Pussy Riot radi je opozicijska umetnost ili politika koja se naslanja na forme koje je umetnost ustanovila. U svakom slučaju, to je oblik građanske akcije u okolnostima kada su osnovna ljudska prava, građanske i političke slobode ugušene od strane korporativnog državnog sistema.

Mnogi ljudi, kojima je od smene milenijuma neumorno i metodično uterivan strah u kosti uništavanjem sloboda, pobunili su se.

Mi smo tragale za autentičnim genijem i jednostavnošću i pronašle smo ih u našim pank performansima. Strast, otvorenost i naivnost superiorne su u odnosu na licemerje, podmuklost i veštačku pristojnost koja prikriva zločine. Državni lideri stoje sa svetačkim izrazima na licu u crkvi, ali njihovi gresi su daleko veći od naših. Mi smo održale naše političke pank koncerte zato što ruskim državnim sistemom dominira rigidnost, zatvorenosti i kasta. I politika koja se sprovodi služi jedino sužavanju korporativnih interesa do mere kada nam je muka čak i od ruskog vazduha.

Mi smo apsolutno nesrećne – i bile smo primorane na politički život – zbog upotrebe prinudnih, siledžijskih mera za upravljanje društvenim procesima, što su okolnosti u kojima su najvažnije političke insitucije disciplinarne državne strukture – bezbednosne agencije, vojska, policija, specijalne snage i prateća sredstva za obezbeđivanje političke stabilnosti: zatvori, preventivni pritvor i mehanizmi za čvrstu kontrolu javnog ponašanja. A nismo srećne ni zbog prinudne građanske pasivnosti većeg dela stanovništva ili potpune dominacije izvršnih struktura nad zakonodavstvom i sudstvom. Sem toga, mi smo iskreno ljute zbog niskog nivoa na strahu zasnovane političke kulture, koju konstantno i smišljeno održava državni sistem i njegovi pomagači. Pogledajte šta patrijarh Kirilima da kaže: „Pravoslavci ne idu na mitinge.“ Mi smo ljute zbog užasne slabosti horizontalnih odnosa unutar društva. Mi ne volimo način na koji državni sistem lako manipuliše javnim mnenjem posredstvom čvrste kontrole nad preovlađujućom većinom medijskih kuća. Savršeni primer je neviđeno besramna kampanja protiv Pussy Riota, zasnovana na izvrtanju činjenica i reči, koja se pojavila u gotovo svim ruskim medijima, sem šačice nezavisnih medija koji postoje u ovom političkom sistemu.

Pa ipak, sada mogu da izjavim – uprkos činjenici da se trenutno nalazimo u autoritarnim političkim okolnostima – da vidim kako ovaj politčki sistem do određene mere propada što se tiče tri članice Pussy Riot, zato što se ono na šta sistem računa, na žalost po taj sistem, nije dogovdilo. Rusija kao celina nas ne osuđuje. Svakoga dana sve više ljudi nam veruje i veruje u nas, i smatra da bi trebalo da budemo na slobodi a ne iza rešetaka. Ja to mogu da to mogu da zaključim na osnovu ljudi sa kojima se viđam. Ja sam videla sa ljudima koji predstavljaju sistem, koji rade za relevantne agencije. Ja vidim ljude koji su u zatvoru. I svakoga dana sve više i više je ljudi koji nas podržavaju, koji se nadaju u naš uspeh i posebno u naše oslobađanje, koji kažu da je naš politički čin opravdan. Ljudi nam kažu, „U početku, mi nismo bili sigurni da ste to mogle da uradite“, ali svakoga dana sve više je ljudi koji kažu, „Vreme nam pokazuje da je vaš politički gest bio ispravan. Vi ste razotkrile rak u ovom političkom sistemu i zadale udarac gnezdu zmija otrovnica, koje su se obrušile na vas.“ Ti ljudi pokušavaju da nam olakšaju život na svaki mogući način i mi smo im puno zahvalne zbog toga…

Mi smo zahvalne svima onima koji su nam, pošto su i sami slobodni, javno pružili podršku. Ogroman ih je broj, znam to. Ja znam da je veliki broj pravoslavaca stao na našu strnu. Oni se mole za nas izvan sudnice, za članice Pussy Riota koje su zatvorene. Mi smo videle knjižice koje dele pravoslavni u kojima su molitve za one koji su u zatvoru. To pokazuje da ne postoji unifikovana grupa pravoslavnih vernika kao što se tužioc upinje da kaže.

Tako nešto ne postoji. Sve više vernika i vernica počinje da brani Pussy Riot. Oni ne misle da ono što smo uradile zaslužuje još pet meseci pritvora, a još manje tri godine zatvora što bi tužilac voleo. I svakoga dana, sve više ljudi shvata da ako ovaj politički sistem do te mere organizovano deluje protiv tri devojke zbog performansa od 30 sekundi u hramu Hrista spasitelja, to znači da se sistem boji istine i boji se naše iskrenosti i direktnosti. Mi se nismo pretvarale, ni za sekundu, ni na tren tokom ovog suđenja, ali druga strana se previše pretvara i to ljudi mogu da vide. Ljudi mogu da osete istinu. Istina stvarno ima nekakvu ontološku, egzistencijalnu superiornost nad lažima i to je zapisano u Bibliji, posebno u Starnom zavetu. Na kraju, istina uvek trijumfuje nad pokvarenošću, podmuklošću i laži. I sa svakom danom koji prođe, istina je sve više i više trijumfalna čak ako smo i dalje iza rešetaka i verovatno ćemo ovde biti još puno duže.

Juče (7. avgusta) Madonna je imala koncert. Ona se pojavila sa natpisom Pussy Riot na svojim leđima. Sve više ljudi može da vidi da nas ovde drže nezakonito i na osnovu potpuno lažne optužbe – mene je to potpuno zapanjilo. Ja sam zapanjena jer istina zaista trijumfuje nad lažima čak iako smo fizički u kavezu.

Mi smo slobodnije od ljudi koji sede sa druge strane u ime tužilaštva zato što mi možemo da kažemo sve što poželimo, i mi to činimo, ali oni koji sede tamo govore samo ono što im politička cenzura dopušta da kažu. Oni ne mogu da izgovaraju reči poput „pank molitve“ ili „Device Marija, oteraj Putina!“. Oni ne mogu da izgovore stihove naše pank molitve koji se tiču političkog sistema.

Možda oni misle da ne bi bilo loše da nas pošalju u zatvor zato što smo ustale protiv Putina i njegovog sistema ali oni ne mogu to da kažu zato što im ni to nije dozvoljeno. Njihova usta su zašivena. Na žalost, oni su obične lutke na koncu. Ja se nadam da oni to shvataju i da će takođe krenuti putem slobode, istine i iskrenosti zato što one superiorne u odnosu na učmalost, veštačku pristojnost i licemerje. Učmalost i potraga za istinom su uvek suprotstavljene jedna drugoj i, u ovom slučaju, na ovom suđenju, mi možemo da vidimo ljude koji pokušavaju da pronađu istinu i ljude koji pokušavaju da porobe oni koji žele da do istine dođu.

Ljudi su bića koja uvek čine greške. Oni nisu savršeni. Oni teže mudrosti ali nikada je zapravo ne poseduju. Upravo zato je nastala filozofija, baš zato su filozofi ljudi koji vole mudrost i streme ka njoj, ali nikada je zapravo ne poseduju i to je ono što ih tera da delaju i misle i, na kraju, da žive tako kako žive. Upravo to nas je navelo da odemo u hram Hrista spasitelja, i ja mislim da hrišćanstvo, kako ga ja shvatam na osnovu proučavanja starog i novog zaveta, podržava potragu za istinom i konstantno prevazilaženje sebe, prevazilaženje onoga što si nekada bila/o. Hrist se nije bez razloga držio sa prostitutkama. On je rekao: „Ja pomažem onima koji su zalutali i opraštam im“, ali iz nekog razloga ja ne mogu da vidim to u našem sudskom procesu, koji se održava pod barjakom hrišćanstva. Ja mislim da tužilac prkosi hrišćanstvu. Advokat ne želi da ima bilo šta sa oštećenim strankama. Evo kako ja to shvatam: Pre dva dana, adokat Taratukin je održao govor u kom je zatražio od svih da shvate da on ne gaji simpatije prema ljudima koje predstavlja. To znači da mu etički nije komotno da predstavlja ljude koji žele da pošalju tri članice Pussy Riota u zatvor.

Zašto oni to žele da urade, ja ne znam. Možda je to njihovo pravo. Advokat je bio postiđen, i povici „Sramota! Dželati!“ doprli su do njega, što nam pokazuje da istina i dobrota uvek trijumfuju nad lažima i zlom.

Ja mislim da neke veće sile upravljaju govorima njihovih advokata kada, iznova i iznova, greše kada kažu i kada nas nazivaju „oštećenim strankama“. Gotovo svi advokati to rade, uključujući advokatkinju Pavlovu koja je veoma negativno nastrojena prema nama. Ipak, neke više sile je navode da o nama govori kao o „oštećenim strankama“. Ne o onima koje brani, već o nama.

Ja ljudima ne bih lepila etikete. Ja ne mislim da ovde postoje dobitnici i gubitnici, oštećene stranke ili optuženici. Nama je samo potrebno da ostvarimo kontakt, da uspostavimo dijalog i da zajedno tragamo za istinom, da zajedno tragamo za mudrošću, da zajedno budemo filozofi, umesto da stigmatizujemo i etiketiramo ljude. To je jedna od najgorih stvari koje ljudi mogu da urade i Hrist je to osudio.

Mi smo tokom ovog suđenja bile izložene zlostavljanju. Ko bi mogao da pomisli da će jedna osoba i državni sistem koji ona kontroliše biti u stanju da u više navrata počini sasvim bezrazložno zlo? Ko bi pomislio da istorija i Staljinov Veliki teror, posebno, koji se desio ne tako davno, uopšte neće biti poučavana? To vas tera da poželite da se rasplačete kad vidite kako se metodi srednjevekovne inkvizicije izvode od strane policije i pravosudnog sistema Ruske federacije, koja je naša zemlja. Od trenutka našeg hapšenja, ipak, mi više ne možemo da lijemo suze. Mi smo zaboravili kako da plačemo. Na našim pank koncertima mi smo vikale što jače možemo o velikim nedelima vlasti i sada smo ostale bez svog glasa.

Čitavo ovo suđenje odbija da nas čuje. Stvarno da nas čuje, što uključuje razumevanje i, sem toga, razmišljanje. Ja mislim da svaka osoba želi da postigne mudrost, da bude filozof, ne samo ljudi koji su igrom slučaja studirali filozofiju. To je ništa. Formalno obrazovanje samo po sebi nije ništa i advokatkinja Pavlova nas stalno optužuje da nismo dovoljno dobro obrazovane.

Ja mislim pak da je najvažnija stvar želja da se zna i da se razume, i to je nešto što ljudi mogu da rade sami izvan obrazovnih ustanova, i da sjaj akademskih diploma ne znači ništa u ovom slučaju. Neko može da ima ogromi fond znanja i uprkos svemu tome da ne bude čovek.Pitagora je govorio o tome da se učenjem mnogih stvari ne uči razumevanje.

Mi smo, na žalost, moram to da kažem, dekor i elementi mrtve prirode, tela, dovedena u sudnicu. Ako naše obraćanje, nakon višednevnog ispitivanja, govorenja i vođenja bitke bude uzeto u razmatranje, ono će neminovno biti odbačeno.

Sud, sa druge strane – nažalost po nas i našu zemlju – sluša tužioca koji stalno nekažnjeno izvrće naše komentare i izjave u nameri da ih neutrališe. Nema pokušaja da se prikrije ovo kršenje osnovnih principa krivičnog postupka, i čak se ni trudi da to sakrije.

30. jula, prvog dana suđenja, mi smo iznele svoj odgovor na optužbe. Pre toga mi smo bile u zatvoru, u pritvoru. Mi tamo ništa ne možemo da radimo. Mi ne možemo da dajemo izjave. Mi ne možemo da snimamo filmove. Mi tamo nemamo internet. Mi čak ne možemo našem advokatu da damo parče papira zato što je i to zabranjeno. Prva šansa da govorimo ukazala nam se 30 jula. Dokument koji smo napisale pročitao je advokat odbrane Volkov zato što je sud glatko odbio da dopusti optuženicama da govore. Mi smo pozvale na ostvarivanje kontakta i dijaloga umesto konflikta i suprotstavljanja. Mi smo pružile ruku onima koji, iz nekog razloga, pretpostavljaju da smo mi njihovi neprijatelji. Odgovorili su nam podsmevanjem i pljuvanjem u našu ispruženu ruku. „Vi ste neiskrene“, rekli su nam. I s dobrim razlogom. Ne sudite na osnovu sopstvenih standarda. Mi smo uvek bile iskrene u onome što smo govorile, rekavši tačno ono što mislimo, iz detinje naivnosti, svakako, ali nije nam žao zbog bilo čega što smo rekle, čak i tog dana. Nas su vređali ali mi ne nameravamo da odgovorimo zlom. Mi smo u očajničkom škripcu ali ne očajavamo. Mi smo progonjene ali ne i zaboravljene. Lako je poniziti i slomiti ljude koji su otvoreni, ali kada sam slaba, ja sam tada jaka.

Poslušajte nas umesto onoga što Arkadije Mamontov govori o nama. Ne uvrćite i ne izvrćite sve što kažemo. Dopustite nam da uđemo u dijalog i ostvarimo kontakt sa zemljom, koja je naša takođe, ne samo Putinova i patrijarhova.

Poput Solženjicina, ja verujem da na kraju, reči će uništiti beton. Solženjicin je napisao: „Svet je iskreniji od betona, dakle reči nisu trice. Jednom kada se plemeniti ljudi mobilišu, njihove reči će uništiti beton.“Kaća, Maša i ja smo u zatvoru ali ja ne smatram da smo poražene. Baš kao što ni disidentni nisu bili poraženi. Dakle disidenti nisu bili gubitnici. Nestali u psihijatrijskim bolnicama i zatvorima, oni su presudili režimu.

Tadašnja vizuelna umetnost nije znala za pobednike i gubitnike. PesniciOberiu su ostali umetnici do samog kraja, što je nemoguće objasniti ili razumeti pošto su zbrisani 1937. Vedenski je napisao: „Mi volimo ono što se ne može razumeti, Ono što ne može biti objašnjeno prijatelj je naš.“ Sudeći prema zvaničnom izveštaju, Aleksandar Vedenski je umro 20. decembra 1941. Mi ne znamo zbog čega, da li od dizenterije u vozu nakon hapšenja ili od stražarskog metka. Bilo je to negde na železničkoj pruzi između Voronježa i Kazana.
Pussy Riot su učenice Vedenskog i njegove naslednice. Njegov princip „lošeg ritma“ je i naš. On je napisao: „Dešava se da vam dva ritma padnu na pamet, dobar i loš i ja ću odabrati loš. Biće to pravi izbor.“ Ono što ne može biti objašnjeno naš je prijatelj. Elitističke, sofistikovane okupacije Oberiu pesnika, njihova potraga za smislom na ivici razuma ostvarena je na kraju po cenu njihovog života, pošto su nestali u besmislenom Velikom teroru koji je nemoguće objasniti. Po cenu svojih života, Oberiu pesnici su nenamerno pokazali da je njihov osećaj za besmisao i nelogičnost, kao neuralgična tačka tog perioda, bio ispravan, istovremeno uzdižući umetnost na nivo istorije. Cena učešća u stvaranju istorije ljudima je uvek bila zapanjujuće visoka. Ali upravo je u tom učešću sama draž ljudske egzistencije. Biti siromašan ali obogatiti mnoge, nemati ništa ali posedovati sve. Veruje se da su OBEIRU disidenti mrtvi, ali oni žive. Oni su progonjeni ali oni ne umiru.

Da li se sećate zašto je mladom Dostojevskom dosuđena smrtna kazna? Sva njegova krivica se sastoja la u tome što se zainteresovao za teorije socijalista, i na satancima prijateljskog kružoka slobodnih mislilaca koji su petkom okupljali kod Petruševskog, i diskutovali o delima Šarla Furijea (Charles Fourier) i Žorža Sanda (George Sand). Na jednom od poslednjih sastanaka, on je na glas čitao Gogoljevo pismo Belinskom, koje je bilo prepuno, sudeći prema sudu, obratite pažnju, detinjastih fraza protiv pravoslavne crkve i vrhovnih vlasti. Nakon svih priprema za izvršenje smrtne kazne i nakokn deset užasnih i neverovatno zastršujućih minuta iščekivanja smrti, kao što je sam Dostojevski opisao, stiglo je saopštenje da mu je kazna smanjena na četiri godine teškog rada nakon čega ga je čekalo služenje vojnog roka.

Sokrat je bio optužen da je svojim filozofskim raspravama kvario mladež i zato što nije priznavao atinske bogove. Sokrat je bio povezan sa unutrašnjim božanskim glasom i ni u kom slučaju nije bio bogoborac, što je u više navrata sam rekao. Šta je to imalo veze, ipak, kada je naljutio uticajne građane sa svojim kritičkim, dijalektičkim mišljenjem lišenim predrasuda? Sokrat je osuđen na smrt i, pošto je odbio da pobegne, kako su mu predlagali njegovi učenici, hladnokrvno je ispio pehar sa otrovom, i umro.

Da li ste zaboravili okolnosti pod kojima je Stefan, sledbenik apostola, skončao svoj život na zemlji? „Onda su oni tajno nagovorili ljude da kažu, ‘Mi smo ga čuli da huli protiv Mojsija i Boga.’ I oni podigoše narod, starešine i pisare, i oni dođoše po njega, uhvatiše ga i odvedoše do saveta. I oni podmestiše lažne svedoke koji rekoše, ‘Ovaj čovek neprestano priča protiv ovog svetog mesta, i Zakona.’“ Proglasili su ga krivim i pogubili kamenovanjem.

Takođe, nadam se da se svi dobro sećate šta su Jevreji rekli Isusu: „Mi te ne kamenujemo zbog dobrog dela, već zbog bogohuljenja.“ I na kraju vredi se podsetiti ovog opisa Hrista: „On je opsednut demonom i sišao s uma.“
Pretpostavlja da kada bi vođe, carevi, starešine, predsednici i premijeri, narod i sudije stvarno razumeli šta znači: „Ja želim milost a ne žrtvu“, oni ne bi osudili nevine. Naši lideri i dalje samo žure da što pre osude i da ne pokažu ni trunku milosti. Uzgred, zahvaljujemo se Dmitriju Anatolieviču Medvedevu za njegov poslednji sjajni aforizam. Tokom svog mandata, on je istakao parolu: „Sloboda je bolja od neslobode“, stoga, shodno dobro odabranoj Medvedevljevoj izreci, Putinov treći mandat ima dobre šanse da bude poznat po novom aforizmu: „Zatvor je bolji od kamenovanja“.

Molim vas da pažljivo razmislite o sledećoj misli Monetnja(Montaigne) koju je izneo u svojim „Esejima“ iz 16. veka. On je napisao: „Vi previše cenite svoja mišljenja ako zbog njih spaljujete žive ljude.“ Da li vredi optuživati ljude i stavljati ih u zatvor na osnovu totalno neosnovanih pretpostavki optužbe?

Pošto su prave činjenice takve da mi nikada nismo bile, i nismo, motivisane verskom mržnjom i neprijateljstvom, ništa drugo ne preostaje onima koji nas optužuju nego da pribegnu upotrebi lažnih svedoka. Jedna od njih,Motilda Ivaščenko, postidela se i nije se pojavila na sudu. Lažne dokaze su izneli [Vsevolod] Troicki, [Igor] Ponkin i gospođa [Vere]Abramenkova. I ne postoji bilo kakav dokaz za mržnju ili neprijateljstvo u tom takozvanom ispitvanju od strane suda, i moram da kažem neprihvatljivim dokazima, s obzirom na činjenicu da se ne radi o naučnom, rigoroznom, niti objektivnom tekstu već je po sredi prljavo, bezvredni lažljivi komad papira iz doba srednjevekovne inkvizicije. Drugih dokaza, koji kako tako potvrđuju te motive, nema.

Tužilac odbija da iznese odlomke iz teksta intervjua sa Pussy Riot zato što su oni glavni dokaz za odsustvo ovog motiva. Po ko zna koji put, navešću taj odlomak. Ja mislim da je to važno. To je iz intervjua za „Ruski reporter“, koji smo dale dan nakon koncerta u hramu Hrista spasitelja, u kome kažemo da poštujemo sve religije a posebno pravoslavnu crkvu. Zato smo bile potresene jer je velika, sjajna, hrišćanska filozofija upotrebljena na tako otrcan način. Mi smo veoma ljute zato što se kvari nešto što je divno.“ To nas još uvek ljuti i za nas je veoma bolno da to gledamo.

Neiskazivanje bilo kakve mržnje ili neprijateljstva sa naše strane potvrđeno je od strane svih svedoka koje je odbrana ispitala. A dokaz su i naše ličnosti. Povrh svih drugih izjava koje se tiču ličnosti, volela bih da uzmete u obzir nalaze psihijatrijskih i psiholoških testova kojima u pritvoru, po naredbi istražitelja, bila podvrgnuta. Ekspertski nalazi glase: vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda. To je rekao ekspert, neko ko me ne poznaje i istražitelj Rančenko bi verovatno mnogo više voleo da je on napisao nešto drugo. Izgleda, ipak, da ima više ljudi koji žive i vrednuju istinu, i što se toga tiče Biblija je u pravu.

Na kraju, htela bih da citiram pesmu Pussy Riota zato što su se, ma kako to čudno moglo da izgleda, sve naše pesme pokazale proročanskim, uključujući onu koja kaže: „Šef KGB-a, njihov glavni svetac, sprovešće demonstrante u zatvor“. To se odnosi na nas. A sada bih htela da citiram, ipak, sledeći stih:

„Otvorite vrata, skinite epolete,
osetite s nama miris slobode.“

ZAVRŠNA REČ NADEŽDE TOLOKONIKOVE NA SUĐENJU PUSSY RIOT

SOMOS SOBERANOS NO COLONIA

Ratni vojni invalidi u Tuzli već godinama ne mogu uposliti svoju djecu, uskraćena su im prava na liječenje, a povrh svega ih se svakodnevno ponižava u koju god instituciju dođu. Većina ih želi napustiti BiH jer ovo nije zemlja niti grad za koje su se borili. Za naš program su ispričali ili će otići ili će se ponovno boriti protiv onih koji su ih doveli do očaja i prosjačkog štapa.

Husein Odobašić ratni je vojni invalid iz Tuzle. Na prvoj bojišnici bio je sve godine rata. S ponosom je, priča nam, branio Tuzlu, branio Bosnu i Hercegovinu. Danas taj ponos skriva.

„Doći će vrijeme da nećemo smjeti kazati da smo se borili. Moraćemo kriti, kazati da se nismo borili, da smo nastradali u nekoj saobraćajnoj nesreći ili u branju voća i sl. Nepoželjni smo u ovom društvu. Moj život i moje porodice je sveden na prosjački štap. Ja sam rekao sebi da neću dozvoliti sebi da prosim. Imam 30 godina radnog staža – za tih 30 godina dobio sam penzije 300 maraka. Pola organizma nemam, imam metar i po šava, nemam po pluća, nemam rebara, nemam trbušne maramice, nemam plućne, nemam dijafragme – 60 posto sam ratni vojni invalid, 140 maraka. Nisam ljut nego sam ogorčen. Da sam fizički sposoban za bilo kakav rad, ne bih ostao ni dvije sekunde u ovoj državi“, kaže Odobašić.

Enver Osmić godinama pokušava sinu pronaći posao – invalid je ostao u ratu, ali vrata su svugdje bila zatvorena.

„Živi se na rubu egzistencije. Poveo sam i sina koji ima 27 godina i koji ne radi. Molim sve, a gdje god dođeš, ne može, nema te škole, ima onu, nema onu ima ovu. Ja se za ovakvu državu nisam borio. Ja sam radio. Mene su otpustili s posla samo zato što sam ratni vojni invalid. Rekli su mi: ’Ne možeš raditi, dovešćemo drugo obezbjeđenje, jer vi ćete u penziju.’ Evo do današnjeg dana niti ima penzije, stalno neke revizije i sve nas guraju dole – nema gore. Ali sam računao da će se nekako vratiti da nas država poštuje, a ne da nas maltretira“, razočaran je Enver Osmić.

Branitelji se nemaju čime pohvaliti. Gotovo nikakva prava ne ostvaruju, pa ni ono osnovno – pravo na liječenje. Svaki lijek plaćaju, a uz to stalno ih pozivaju na revizije procjene invalidnosti nakon čega im, ionako mala, mirovina još više bude umanjena.

„Imam 350 maraka penziju, 105 maraka imam boračku invalidninu. A moj samo jedan lijek košta 58 maraka. Sada se svi moji lijekovi koje sam dažbe dobivao plaćaju 50 posto. Kad bih mogao imati ikakvo pravo i da me bilo koja zemlja hoće primiti, sad bih otišao sa porodicom kompletno. Ja sam pošten čovjek, s tim da živim bijedno. Ono od čega živim zaradio sam svojim radom. A vidim da sad ljudi žive od svog nerada i žive u izobilju. To me boli. Zašto sam krvario? To me pogađa i zato sa goričnom i govorim“, kaže Jakub Ćorsulić, osamdesetpostotni ratni vojni invalid.

​​Hasret Rizvanović bio je ranjen i boluje od PTSP-a. Ima invalidninu od 20 eura, i to su jedina primanja u njegovoj obitelji.

„Ne radim nigdje. Bio sam zaposlen 22 godine u livnici i na kraju sam za nagradu što sam odbranio ovu državu dobio nogu. Ja sam aplicirao sinu za policiju, ima sve uslove, sportista je, karatista, 15 godina se bavi sportom, biće prvak države, nije mogao proći na konkursu. To su sve babini, tečini i ostali sinovi. Mogao sam otići devedeste kad su mnogi otišli, ja sam ostao da branim državu i nisam bježao, ostao sam tu. I dan-danas patim se. Imao sam lijep život, a sad nemam nikakav. Na kraju sam dobio otkaz od firme“, priča Hasret Rizvanović.

Da bi koliko-toliko sebi olakšali život i razonodili se, prije nekoliko godina RVI odlučili su osnovati sportski savez invalida TK. Vrlo brzo morali su ga ugasiti jer im nitko nije želio pomoći, kaže nam branitelj Husein Odobašić:

„Imamo dosta invalida sportista koji su veoma zainteresovani i žele da se uključe u invalidski sport kako bi im se fizičko i psihičko stanje popravilo – jer je činjenica da je svakom invalidu koji je uključen u sport porodica preporođena, da nema nikakvih problema što se tiče njegovog psihičkog i zdravtsvenog stanja uopšte. Međutim, nije bilo pomoći ni od opštinskih ni od kantonalnih ni od federalnih ni od državnih institucija vlasti.“    

Svi naši sugovornici sa zebnjom gledaju u budućnost – jer sami si pomoći ne mogu.

Radio Slobodna Evropa, Tuzla, Ratni vojni invalidi na prosjackom stapu, 16. avgust

Advokat Ilija Radulovic, pravni zastupnik i obozavalac Branislava Peranovica

Peranović svima smeta jer on hoće da leči verom u boga, a ne otrovima. Uzrok traži, uzrok i leči”, rekao je advokat Radulović.

On za uhapšenog sveštenika ima samo reči hvale.

“Lično mislim da je Peranović istinski genije. On je, bez preterivanja, najplemenitiji i najpametniji čovek koga sam sreo u životu. Ima sjajan brak, petoro dece”, rekao je Radulović.

On je dodao da Peranović nema čega da se kaje, da je racionalan i uračunljiv i da se bavi metafizikom.

I dreamt about an old man
Sat and watched the rain all night
He couldn’t sleep a wink as all the drops fell

He told me of the beauty
Hidden in our foreheads
He told me of the ugliness
We show instead

And when we put a foot wrong do we learn
From all the pain
A midnight summer dream as he watched the rain

Why must you cut yourself?

Do you know it hurts me to see you suffer?

I never asked for you to risk your life

On the altar

I don’t want to see those colours

As they roll across your face

Why must you hurt yourself?

Are you hungry for my guilt?

Are you eating my guilt?

Or does this pain nourish you?

Every night I wait for you

Why must you suffer

Like Christ for his Father?

Like a lamb under a Weeping Willow tree

Like empty guts

Like a cow, folding in creases of her own blood?

Like a purse full of spite

Like a horse’s bit

Like a bitter slice of metal in the stream?

Willem’s song, Life and Death of Marina Abramovic by Robert Willson

MUP Srbije i Ministarstvo zdravlja isključuju svoju odgovornost, zastupnik građana kaže da je tužilaštvo prihvatilo dve krivične prijave koje je podneo protiv Peranovića, ali ne i da li je po njima postupano. Peranović je diplomirani inženjer stočarstva, rukopolžio ga je vladika Pahomije, ima petoro dece kojima ne dozvoljava da idu u školu

Nebojša Zarubac (39) iz Valjeva, štićenik neregistrovanog mučilišta tzv. Centra za odvikavanje od droge “Sretenje” kod Loznice, umro je usled gušenja sopstvenim želudačnim sadržajem. On je zadobio između 50 i 100 udaraca motkom, povraćao je i pao u duboku komu, što je izazvalo davljenje i smrt u mukama, prenose beogradski mediji sadržinu obdukcionog nalaza sačinjenog nakon Zarupčevog ubistva.

Zarupca je do smrti tukao sveštenik Branislav Peranović u takozvanoj sobi za kažnjavanje, mučionici u kojoj su Peranović i njegovi iznajmljeni nasilnici zverski zlostavljali sve koji su, po proceni sveštenika – iscelitelja, prekršili disciplinu.

“Ogroman broj udaraca motkom koje je primio Zarubac morao je dovesti do toga da mu je u najmanju ruku jako pozlilo. Obducenti smatraju da je on izgubio svest i počeo da povraća. Verovatno da, u kritičnom momentu, nije dobio adekvatnu ili nikakvu medicinsku pomoć, pa je došlo do gušenja i kobnog ishoda”, rekao je za Večernje novosti izvor blizak istrazi.

Peranoviću je određen policijski pritvor u trajanju od 30 dana.

Advokat Ilija Radulović koji zastupa popa Peranovića rekao je da je pop negirao krivicu za ubistvo. On je poverio je “Kuriru” ambivalentni odnos iscelitelja prema žrtvi: “Zavoleo sam Nebojšu, želeo sam da mu pomognem. Bio mi je izazov da ga preporodim, a boreći se za njegov život, ja sam ga ubio”, prepričava Radulović.

Na saslušanju u policiji Peranović je rekao kako je “dao sve od sebe da ubedi Nebojšu da između života i smrti izabere život”. Prepričavajući njegov iskaz, branilac Radulović kaže da se Zarubac u ponedeljak, nakon šestodnevnog odsustva, vratio u “Sretenje” drogiran. Saopštio je Peranoviću da želi da napusti kamp i nastavi da se drogira. Onda ga je pop pozvao u sobu za mučenje. “Sve je trajalo oko 40 minuta, nije tu bilo nikakve šipke, niti motke. Tačno je da je bilo međusobnog guranja, udaranja i grebanja i da je zbog toga Nebojša zadobio povrede po telu. On je preminuo od gušenja”, pričao je navodno Peranović.

Otac žrtve Miloš Zarubac je nakon ubistva rekao da ne krivi popa za smrt svoga sina, ali je, sa novim saznanjima unekoliko promenio mišljenje i za njega je sada Peranović “zlotvor, satana”. “Prvo smo mislili da je otac Branislav ubio Nebojšu u samoodbrani i to jednim udarcem u glavu. Zato smo mu oprostili i opravdali ga. Međutim, kada sam video mrtvog sina, jasno je bilo da to nije bio samo jedan udarac. On je ceo modar i izubijan! Oba oka su mu plava, na vratu ima veliku modricu. (…) Rečeno nam je da je moj sin umro oko 20.30, a policija je došla tek oko 22.30. Pretpostavljam da je taj zlotvor, ta satana, prvo sakrio tragove, pa je onda pozvao policiju.

I sestra Nevena koja je najpre rekla da je, najverovatnije, njen brat sam kriv za svoju smrt, ponavlja da je Nebojša Zarubac bio zadovoljan lečenjem. “Mislila sam da su đavoli konačno izašli iz njega. Ne želimo da tužimo Peranovića, samo želimo da nam neko objasni zašto je moj brat morao ovako da umre”, kaže sestra žrtve.

Oglasili su se, upotpunjujući horor scenario koji kao da nije završen, i državni organi, prepričavajući propise, kao, recimo, Ministarstvo zdravlja koje ponavlja da “Sretenje” nema dozvolu za rad i da se narkomani leče na bolničkim odeljenjima u beogradskoj Specijalnoj bolnici i sedam privatnih ustanova. Ni reči o mreži centara za lečenje bolesti zavisnosti koju su, u okviru državno-crkvenog Memoranduma iz marta ove godine, blagoslovili Ivica Dačić i patrijarh Irinej. Zaštitnik građana Saša Janković rekao je da su prihvaćene dve njegove krivične prijave koje je tužilaštvu posle slučaja Crna Reka, ali ne i kako se po njima postupalo, odnosno kakav je bio ishod.

U neverovatnom iskazu koji prenosi Blic, zvaničnik policije tvrdi da pre zločina MUP Srbije “nije imao na osnovu čega da reaguje” protiv Peranovića, budući da svešteniku sud u Tutinu koji vodi postupak protiv njega nije izrekao nikakvu bezbednosnu meru, niti mu je zabranio bavljenje bilo kojom delatnošću. A nije bilo prijava građana protiv njega ni Centra “Sretenje”.

“Na slučaju Peranović se vidi da je cela država omanula, jer mnoge njene službe nisu radile kako treba. Odgovoran je sud u Tutinu jer još nije izrekao presudu za ono što je Peranović radio u Crnoj Reci. Sud ima u rukama video snimak kao neoborivi dokaz i postupak je mogao brzo da se okonča. Ministarstvo zdravlja je moglo da proverava dozvole za lečenje ljudi. Policija je, takođe, morala da ga proveri Mogla je I poreska uprava da proveri da li Peranović plaća porez”, smatra advokat Srđa Popović.

Deo Peranovićeve biografije koju donosi Blic neobično je zanimljiv. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, ima petoro dece kojima ne dozvoljava da pohađaju školu. U čin đakona, potom i protojereja, rukopoložio ga je vladika Pahomije, u čijoj je eparhiji služio. Bio je kasnije i duhovnik u zatvoru Istok, poznatom po masovnoj likvidaciji Albanaca tokom NATO intervencije. Sud u Tutinu će, kako je najavljeno, u septembru izreći Peranoviću kaznu za zlostavljanje štićenika u Crnoj Reci 2009.

Ortodoksne mere uterivanja boga, E-novine, 9. avgust

Na molbu patrijarha srpskog gospodina Irineja, svestenik iz Grcke Dimitrios Totkas (37), pritvoren prosle srede zbog sumnje da je izvrsio tesko delo protiv bezbednosti saobracaja, dobice blazu kaznenu meru. Umesto u celiji Pritvorske jedinice Kazneno-popravnog zavoda, uz garanciju patrijarha i vladike niskog Jovana, Dimitrios Totkas ce tokom trajanja istrage boraviti u jednom od manastira u okolini Nisa. Redovno ce se, dok istraga ne bude zavrsena, odazivati pozivima suda i istraznih organa Osnovnog suda i tuzilastava u Nisu.

Dimitrios Totkas uhapsen je posle teske saobracajne nesrece koja se dogodila na autoputu Beograd – Nis, kod Aleksinackih Rudnika kada je svoji vozilom “mercedes” u sustizanju udario u “jugo” beogradskih registracija. U nesreci je na licu mesta poginuo Gradimir Strahinjic (85) iz Beograda, a njegova supruga Aleksandra (80) preminula je istog dana u aleksinackoj bolnici od teskih povreda zadobijenih u sudaru. Totkas, koji je svestenik Grcke pravoslavne crkve u Nemackoj, putovao je na odmor u domovinu.

Molbu da se svesteniku iz Grcke ublazi kaznena mera pritvora patrijarh srpski Irinej uputio je Osnovnom sudu i Osnovnom tuzilastvu u Nisu zbog toga, kako je navedeno u pismu, sto i Dimitros Totkas, kao duhovna i svestena osoba i covek od postenja, udes sa smrtnim posledicama, smatra svojom velikom nesrecom. Kako nam je juce receno u Palati pravde u Nisu, Osnovno javno tuzilastvo uslusilo je molbu poglavara SPC i predlozilo je istraznom sudiji Osnovnog suda da se mera pritvora grckom svestniku ublazi.

Konacnu odluku o ublazavanju mere pritvora Dimitriosu Totkasu i zamene za boravak u jednom od manstira u okolini Nisa, uz garanciju patrijarha i vladike niskog, danas ce doneti istrazni sudija. Ali, receno nam je, jos juce je dogovoreno i odluceno da se molba patrijarha prihvati.

Politika, Patrijarh Irinej trazi poseban status za uhapsenog monaha, 7. avgust

U izveštajima o ubistvu štićenika crkvenog centra za suzbijanje narokmanije, koga je ubio protojerej Branislav Peranović, mediji kao da se plaše ispričati šta se to sve dogodilo, kako se dogodilo, gde je ludi pop ubio štićenika, ko je vlasnik tog nadrilječilišta, na čijem je zemljištu ono podignuto, koliko ima takvih centara u eparhiji šabačkoj,da li ga (ih) je ikada obilazila zdravstvena inspekcija, da li je Peranović imao crkveni blagoslov da “leči”, zašto nije rasčinjen kad je ranije belodano dokazano da je štićenike podvrgavao najtežoj torturi, nego mu udeljen isti posao i slične stvari.

Oglasio se bački vladika Irinej i priznao da “crkva nije ozbiljno shvatila neuravnoteženog čoveka” pa smo onda na neki posredan način svi krivi. Nešto je promrsila i eparhija šabačka, pravdajući se da će sveštenika dati na crkveni sud ako je to uradio, i to je uglavnom sve. Pilatovsko pranje ruku, a stvar je smrtno ozbiljna.

Pa da probamo osvetliti to sa neke druge tačke, one koju mediji, za sada ne neće da vide, a mogli bi, samo da se vrate koji mesec u nazad.

U jeku izborne kampanje, tačno 18. 03. 2012. godine, sastali su se Ivica Dačić, tada ministar unutrašnjih poslova i “apolitični” patrijarh SPC Irinej, i saopštili da su potpisali Memorandum o saradnji MUP-a i SPC u sprovođenju Strategije za borbu protiv narkomanije u Srbiji. Tu se pričalo o nekakvih šest centara u kojima će popovi zapravo kroz disciplinu, molitvu i rad lečiti ovisnike, a pominjao se izmišljeni, lažni podatak da preko 90 posto lečenih tu budu i izlečeni.

Niko od stručne javnosti, lekara, psihijatara, farmaceuta, iz ministarstva zdravlja, zdrastvenih inspekcija, niko iz medicinske akademske zajednice na tu budalaštinu nije reagovao. Prvi čovek crkve i prvi čovek srpske policije su tim činom Peranoviću napisali odobrenje i priznanje da radi. Zaboravljeno je lopatanje i tortura, a sud u Tutinu čvrsto zaključao predmet. Zemlja gde leče crkva i policija, teško da više gde postoji, ali eto u Srbiji i to može.

Lečenje je naplaćicvano roditeljima i rodbini nesretnih narkomana i računa se da je Peranović prihodovao mesečno za “majčicu crkvu” oko 50.000 evra.

I, ubio je čoveka šipkom, primenjujući metode za koje znamo zahvaljujući  snimcima TV B92. Sad se pilatovski peru ruke. Vladika Lavrentije će ih oprati kao i onomad kad je onaj direktor Velje Ilića, izbegličkim parama iz kredita banke Saveta Evrope asfaltirao neke puteljke ka crkvama u toj eparhiji, a ostalo još i kusura da majci stan u Loznici kupi. Patrijarh ima važnijih poslova. Zdravstvena inspekcija i ministarstvo zdravlja se danas setili da bi trebalo proveriti šta se to događa, a za Ivicu Dačića je problem nestao onog časa kad je policija uhapsila ludog popa. No, dužan je odgovoriti na pitanje šta su on i patrijarh napisali u onom memorandumu od 18. 03. 2012. Šta je to spojilo crkvu i policiju i koje su to aktivnosti koje su predvideli zajedno realizovati.

Drago Kovacevic, Nece bas biti da smo svi krivi, B92 blog, 09. avgust

Da ste se pristojno ponasali, komunisti ne bi postojali.

Dzeni Holcer

Državno-crkvena priprema za ubistvo narkomana Nebojše Zarubca obavljena je 18. marta ove godine kada su tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i patrijarh srpski Irinej potpisali Memorandum o saradnji MUP-a i SPC na sprovođenju Strategije za borbu protiv narkomanije u Srbiji, kojom se omogućuje rad mreže od šest centara za odvikavanje pod okriljem Crkve. Nebojšu Zarubca ubio je 7. avgusta sveštenik Branislav Peranović, upravnik Centra za odvikavanje od droge Sretenje u Jadarskoj Lešnici, osnovanog 2010, nakon skandaloznog slučaja “lopata”, objavljivanja snimka svirepog prebijanja štićenika Centra Crna Reka kojim je rukovodio Peranović. Ubica je u “lečenje”, po vlastitom priznanju, planski uveo fizičko kažnjavanje, na koje su, navodno, bolesnici pristajali, a na snimku se vidi kako njegovi profesionalni batinaši tuku jednog recidivistu lopatom i pesnicama.

Prilikom potpisivanja Memoranduma javnost je počašćena šokantnim podatkom da je u “lečilišnim” srednjevekovnim crkvenim odajama, mimo svakog obzira prema zakonima ove države, već nekoliko stotina zavisnika. Iznet je i niz besarmnih laži, pre svega to da iz mučilišta izlazi 95 odsto izlečenih. Ministar policije je pandurski pojednostavio problem: „MUP deluje represivno, Ministarstvo zdravlja u domenu lečenja, a dobrodošli su svi koji na bilo koji način mogu da pomognu“. Već tada, na svečanosti povodom potpisivanja zajedničke doktrine, bilo je izvesno da Ministarstvo zdravlja sa navodnim nadzorom nad popovskim klinikama nema nikakve veze. Jer, nakon slučaja Crna Reka, Sekcija za bolesti zavisnosti Srpskog lekarskog društva izrazila je zaprepašćenje nečovečnim postupcima, naglašavajući da je “medicinska struka apsolutno protiv primene bilo kakve vrste sile i agresivnosti, a posebno prema bolesnim ljudima”. U tom proročanskom saopštenju upozorava se na već jasno uočljivu opasnost: “Naša zabrinutost postoji jer je za otkrivanje ovakvog postupka bilo potrebno mnogo vremena, na šta su u poslednje četiri godine pojedini članovi naše sekcije u više navrata ukazivali.”

Pod pritiskom Sinoda SPC vladika raško-prizrenski Artemije smenio je sveštenika Peranovića sa čela ilegalne, nadrilekarske bolnice Crna Reka, koja nije zatvorena, iako nije imala nikakvu dozvolu za rad. Peranović je izveden pred Opštinski sud u Tutinu, suđenje je završeno krajem prošle godine, ali presuda još nije objavljena, verovatno zbog toga što nije napisana. Peranović se povukao u drugu, takođe krajnje sumnjivu ustanovu bez akreditacije, Univerzitet prirodne medicine u Šapcu, gde predaje na Odseku za psihoterapiju i duhovno savetovanje koji, između ostalog, školuje terapeute bolesti zavisnosti. Ubrzo je otvorio Centar Sretenje u kojem, kako se može pročitati na sajtu, “svoju humanu delatnost obavlja pod nadležnošću Eparhije Šabačke”, a rad se temelji na iskustvu od petnaest godina sa više od hiljadu zavisnika i duševnih bolesnika. “Za nas u Centru važno je da upotrebimo sve snage da bi se u srce i razum ljudi koji su se odali drogama, usadile neprolazne, stvarne vrednosti i istinski smisao života”, poručuje upravnik Peranović. Centar ima kontakt za hitne slučajeve, ali i patronažnu službu, leči i po kućama, neke ubrzane molitve, valjda.

Da, horor scenario. Fakultet bez akreditacije, bolnica bez prijave, sveštenik bez presude. Ali sa blagoslovom, državnim i crkvenim.

Nakon ubistva, Ministarstvo zdravlja saopštilo je da se Peranovićeva specifična pravoslavna klinika ne nalazi u registru ustanova koje imaju saglasnost za obavljanje zdravstvene delatnosti. Nema razloga za sumnju u taj deo saopštenja Ministarstva, ali ima nečeg potpuno netačnog: “Lečenje bolesti zavisnosti se može obavljati isključivo u zdravstvenim ustanovama državnog, odnosno privatnog sektora, kojima je zdravstvena inspekcija izdala dozvolu za rad”. Možda ministarka Slavica Đukić Dejanović ne zna za kontrakt koji je njen partijski šef potpisao sa Crkvom, dajući joj pravo na život građana Srbije.

Episkop bački Irinej govorio je u ime Crkve i rekao da je i SPC odgovorna za tragediju: “Smatram da posredno svi u Crkvi snosimo odgovornost i to moram da kažem pošteno, jer nismo dovoljno ozbiljno shvatili šta sve jedan neuravnotežen čovek može da uradi”. Nema sumnje, baš kao ni u to da vladika nije pri zdravoj pameti: “Najtragičnije je što je vinovnik tog zločina svešteno lice”, izgovorio je. Njemu je to najtragičnije.

Ivica Dačić je, rugajući se sekularizmu i učvršćujući državnu spregu sa moćnom, bogatom i beskrupuloznom bogomoljačkom mašinerijom, otkrio još jednu suštinsku karakteristiku ovdašnje vlasti, ponižavajući odnos prema teškim bolesnicima koji su joj jednostavno nepotrebni. Narkomani su, gotovo isto kao i pripadnici drugih naroda u poslednjim ratovima, potpuno dehumanizovani, pa, sledeći tu nakaznu logiku, zaslužuju sve što im se dešava. Štaviše, popovski tretman za njih je nezaslužena nagrada.

Ostaje briga za one koji još nisu ubijeni iz državno-pravoslavnog milosrđa i pitanje krivice svih koji su usmrtili Nebojšu Zarubca. Za njega je kasno, ima talaca čiji životi mogu biti spaseni.

Bojan Toncic, Drzavna likvidacija nepotrebnih, Pescanik, 08. avg

Ne krijes da postujes sve islamske obrede, cak si posle kvalifikacija u Londonu na Fejsbuk nalogu napisao: “Hvala velikom Alahu sto mi je dao snagu.”

– Tacno, vera mi daje unutrasnji mir i snagu pre velikih takmicenja. Nikada nisam krio da postujem sve nase muslimanske obicaje, sem kada bas nisam u mogucnosti.

Pojasni? 

– Tokom priprema za Olimpijske igre i samog takmicenja nisam mogao da postim, ali to je u nasim obicajima dozvoljeno putnicima. Nisam bio kod kuce, tako da mi je bilo dozvoljeno. Medjutim, sledeci put cu se sigurno pridrzavati svih obicaja i usreciti ljude kojima je pomoc potrebna.

Sigurno is ispratio slucaj Adema Ljajica u fudbalskoj reprezentaciji. Mislis li da je Sinisa Mihajlovic pravilno odreagovao kada je Adema izbacio iz tima zato sto nije pevao himnu? 

– Adema na poznajem licno, mada sam cuo da on nije potpisao sporazum o pevanju himne u fudbalskoj reprezentaciji. A cujes sa druge strane, na primer, da je Sinisa svojoj deci dao italijanska imena i da ona ne znaju srpski.

Znaci ti ne bi pevao “Boze pravde” u slucaju da si osvoji zlatnu medalju u Londonu? 

– Mene trener ne tera da to radim. Vazno je da na borilistu budem pravi. Iskreno, srpska himna mi ne smeta, jedino je sporan jedan stih. Ono gde se pominje srpski rod. Mislim da u Srbiji zivi mnogo nacionalnih manjina.

Asmir Kolasinac, Intervju, Press, 7. avgust

Art should comfort the disturbed and disturb the comfortable.

The only way to deal with an unfree world is to become so absolutely free that your very existence is an act of rebellion.

Albert Camus