Kako na dvadesetogodisnjicu od prvog izlaska posmatrate svoju zbirku prica “Zlatna dekada”, sa pocetka Vase cakberijevske subverzivne igre literature i muzike?

Sa osecanjem da sam valjano i casno obavio nesto sto je, bez lazne skromnosti, vremenom poprimilo razmere podviga. Pre svega, ovo je jedna bukvalno prevratnicka knjiga prica – prvi put se dogodilo transponovanje mitografije i ikonografije americke pop kulture u skuceni, snobovsko-palanacki svet srpske knjizevnosti, i to bez ikakvih ideoloskih zadrski ili preudointelektualnih alibija. Srpski jezik je pokazao svoju alhemiju u dodiru sa hemijom ranih rokenrol himni.

Te price nemaju nista lokalpatriotsko. Kako to da ste u jedno neamericko vreme pisali amerikanizovanu prozu?

Trebalo je biti ludacki opicen, pa pisati o osesijama cakberijevskog mitoloskog sveta, dok su se svuda okolo vodili ratovi i vrsile pripreme za nove oruzane rasplete. Isti je slucaj sa “Vulvasima”. Te price, pune uvrnutog i socnog humora, prljavog i prociscujuceg realizma, nastajale su dok je besneo rat sa OVK na Kosovu. Naprosto, nikakve spoljasnje apokalipse nisu mogle da uzdrmaju moju veru u knjizevnost, koja mora biti i zabavna, mracna, prostacki otmena i brutalno lepa.

A da li ste ipak negde zeleli i da se svidite knjizevnom establismentu?

Ma kakvi. Uveliko sam izivljavao svoj prkos, revolt, rebelijanski adrenalin me je drmao i bilo mi je strasno vazno da pokazem da se moze pisati i drugacije. Bez zavicajnog cmizdrenja, bez ideoloskog mucenistva i bez mentalne onanije. Osecao sam da sam stvorio svoj stil, svoj glas, svoj svet. Nesto sto se nikada ranije nije pojavilo u srpskoj knjizevnosti, premda sam gomilu trikova u to vreme vec izucio od Voje Despotova i Davida Albaharija. Otuda Albahari kao pisac pogovora za to prvo izdanje, a evo 20 godina kasnije, David je napiso novi tekst o prezivljavanju “Zlatne dekade”.

Ne samo u “Vulvasima”, junaci zive paradoks, pornografiju, muski se nose sa gubitkom. Da li je to bila vrsta odgovara Magicnog antiheroja na devedesete?

Price u “Vulvasima” jesu, izmedju ostalog, i produkt “duha vremena”, kako to biva sa svakim iole relevantnim pisanijem. “Vulvase” sam pisao 1997-1998, i oni kroz razlicite zanrovske matrice pripovedanja odslikavaju specificnu sizofreniju famoznih devedesetih. Ali, nisam ja to pisao da bih kritikovao tu pomalo nepravedno ozloglasenu deceniju. to su najuzbudljivije godine mog zivota, ponekad grozomorne, pune gadosti i ljudskih lomova. Svuda je postojala demarkaciona linija koja je razdvajala “nas” od “njih”. U vazduhu se osecala vesternska atmosfera…

A onda se dogodio 5. oktobar i unistio svaku iluziju da se moze biti “drustvena nula”, ali ipak u potpunosti svoj. Srpski ekspertizam je iznedrio japije, a to je imalo za posledicu potpunu letargiju, parodiranje sopstvenih ideala, sve u funkciji sto bezbolnijeg priznavanja neopozivog poraza. Inace, vec uveliko osecam kako moju generaciju trese nostalgicna groznica za tim navodno “nedemokratskim” devedesetim. Polako stvari dolaze na svoje mesto, sto samo jos vise doprinosi atraktivnosti prica koje cine “Vulvase”.

Kada su Bukovskog pitali zbog cega je prokupiran “klosarskim zivotom” i “prljavim pricama”, rekao je da je i ziveo takvim zivotom. Medjutim, kod vas postoji raskorak izmedju stvarnog i virtuelnog?

Ne postoji taj raskorak, jer ne postoje ni “stvarno” ni “virtuelno”. Vecinom, moje price su izmisljene ali oduvek sam se trudio da moji zapleti ne budu intelektualne ili ideoloske konstrukcije… Uostalom, od pojave knjige “Nisvil” i “Kalibar 23 za specijalistu”, u javnosti sam stekao titulu “srpski Bukovski”, a to valjda nesto govori o empirijskom karakteru mojih prica.

Kako kao “juznjak” vidite Beograd?

Uopste ga ne vidim. Niti razmisljam o njemu, osim ponekad, kao o mestu u kojem se rodio i o kojem je na tako neverovatan nacin pisao u mnogo cemu neponovljivi Bogdan Tirnanic, jedan od mojih najznacajnijih gurua.

Bili ste “dete” Holivuda, rokenrola, americke pop kulture, ritma i bluza. Evropa je bas “in”, pa da li i dalje ostajete Amerikanac u Evropi?

A gde vam je tu Srbija? Ja sam srpski pisac. Ma koliko bio opsednut rokenrolom, dzezom, klasicnim Holivudom ili americkom knjizevnoscu 20. veka – ne zaboravite da je srpski jezik moj magnum i moja vincesterka. Moj jedini “Fender Telekaster” i moja jedina truba marke “Beson”. Moja jedina prerija i jedina “obecana zemlja”.

Kazu da danas u politici nema vizija, ima samo dobrog marketinga. Da li umetnici mogu da izmene ovakvo stanje, u korist vizije?

Ta samozvana elita je glavni arhitekta svekolikog zla koje nas je snaslo i pronaslo, da nas vise nikada ne napusti. “Kulturni establisment” je leglo neljudskih, ubilacno idiotskih umova, ciji genocidni moralizam zeli da osudi svaki pokusaj individualne akcije. Njima nije dovoljno sto su u vrhu vlasti. Ne, oni ne mogu da podnesu postojanje margine i cine sve da sistemom “spaljene zemlje” ociste svaki umetnicki geto u ovoj neumetnikoj Srbijici.

Vasa prethodna knjiga “Kratki ljudi” ocenjena je kao najintimnija. Da li je dalek put od subvezivnog do licnog? 

To je isti put. Subverzija je uvek duboko licna strategija, bez obzira na to da li govorimo o obicnim ljudima ili obicnim umetnicima. Oneobicavanje dolazi posle, kad sveci promarsiraju kroz spavace sobe usputnih ljubavnika, onih koji zauvek ostaju verni. U tome je tajna subverzije.

Da li je uloga oponenta iskljucivo vas izbor? 

Nisam trosio energiju na pisanje pamfleta za i protiv, nisam polemisao o visku i manjku “ljudskih prava” – to nije posao pisca. Pisac pise price, a knjizevni komesari i marketing agenti bave se “oponiranjem” zarad jos vece vlasti. Takvima je knjizevnost samo instrument moci. Citaoci ce lako prepoznati tu bulumentu o kojoj govorim. Ali, neka ih, postojanje Ciricevih prica i romana njihove je najuzasniji kosmar i ja ih potpuno razumem.

U knjizi “Starinska stvar” pokazali ste da “domace vaspitanje pruza otpor politickoj korektnosti”. Kako shvatate tu danasnju politicku korektnost u odnosu na tradiciju?

Politicka korektnost je sinteza i vrhunac svih totalitarizama i njena glavna svrha jeste potiranje ljudskosti, a to znaci – potiranje umetnosti. Dakle, borba protiv “politicke korektnosti” moja je najvaznija gradjanska, civilna i vojna obaveza. Ipak sam ja odrastao na najznacajnijem politickom mitu posle Drugog svetskog rata – grupa Bader-Majnhof je za mene predstavljala isto ono sto i Dzesi Dzejms i Kol Janger, Pet Geret i Bili Kid, Boni i Klajd, Dzon Dilindzer i Priti Boj Flojd. Odmetnicki kodeks je u samoj srzi moje estetike i etike.

Humor je odlika vase subverzivnosti, ili je to pre otvoreni govor o seksu?

Bez kvalitetnog humora i isto tako kvalitetnog seksa nema iole slusljivog rokenrola! A ono sto vazi za rokenrol, mora da vazi i za divlju i nezatvorenu knjizevnost. Mada, ako cemo hronosloski, Bokaco, Rable i Markiz de Sad su prave pretece Vilija Diksona, Madija Votersa ili Litl Ricarda. Cak i intelektualne rasprave ne mogu da pobegnu od tog banalnog zakljuck: u umetnosti, kao i u zivotu, uvek se sve vrtelo oko “one stvari”, zar ne? A mozda je sada drugacije? Ipak je era globalizacije. Treba pitati svete krave u humanisticki naprednim NVO.

Zoran Ciric, Intervju, Politika 19. maj