Oni tvrde da su sakupljanje po 100 dinara od đaka organizovali nastavnici, a da je vozač ugrožio živote njihove dece tako što nije poštovao saobraćajne propise.

Novinari u tom gradu pokušali su da razgovaraju sa direktorkom škole Dušicom Bojović, ali im je rečeno da nije u školi i da niko ne zna gde je, a na mobilni telefon se nije javljala.

Sekretarica škole Radica Ristanović je rekla da je čula za taj slučaj i da je “zbog toga zakazan sastanak tima za zaštitu učenika od nasilja”.

Vožac autobusa Dragan Dobričić agenciji Beta je rekao da se prekršaj dogodio kod Blaca, i da su đaci “sami organizovali sakupljanje para za kaznu jer su bili bučni, a on nije obratio pažnju na znake”.

Dobričić je dodao da je bio protiv te ideje.

Načelnik Odelenja za društvene delatnosti Skupštine opštine Gornji Milanovac Ljiljana Tešić, u čijoj je nadležnosti prosvetna inspekcija, izjavila je da sa tim slučajem nije upoznata.

Od dece sakupljali novac za kaznu vozaca koji ih je vozio na ekskurziju, Beta | 30. 05. 2012

Treba se sisati iznenada, da se vlasi ne dosete.

Kako gledate na činjenicu da je ovo vaš prvi samizdat, naročito s obzirom da imate jasan underground stav?

Saša: S ovakvom karijerom, naravno da smo i do sada imali probleme sa izdavačima, ali je ipak neko to objavljivao. Evo sada smo prvi put došli u situaciju da to niko neće da objavi, pa smo odlučili da to sami uradimo. Mislim da je to budućnost. Nema druge. Loka je, koliko znam, digao ruke od domaćeg izdavaštva, a ovi ostali nikad i nisu bili zainteresovani za nas. Bukvalno me je Đile naterao da to sami objavimo, ja sam nekako i dalje verovao da ćemo naći izdavača.

Đile: Pa dobro, ali recimo u RTS nismo hteli da idemo – zločini protiv čovečnosti su ipak neoprostivi. To ti je kao što se sad veliča Siniša Škarica, kao on je bio kao neki prosvetitelj. Čovek je bre izbacio Sex and Drugs and Rock and Roll sa prvog albuma Iana Duryja, Pistolse nije hteo da objavi zbogAnarchy in the UK. Kao učinio je toliko toga. Šta je učinio? Nema, RTS i Jugoton, nikad nije bilo ništa gluplje od toga.

Saša: Dobro, nema šanse da bi ovo PGP objavio.

I meni se tako čini…

Đile: Pa njima valjda Generacija 5 odlučuje ko će da izda album. Nama je neverovatno da smo mi alternativnim izdavačima frka. Oni neće da se bakću sa nama. Tu je kolala ta priča da mi sve činimo kako bismo imali što manju publiku. To nije istina. Jednostavno, nikada nismo imali podršku koja bi vodila ka širenju publike. Odmah su svi skapirali da je bolje da to ostane tu gde jeste, manje će problema biti.

Saša: Ali to niko neće da prizna, nego ispada da namerno radimo u korist svoje štete.
Đile: U filmu o Ramonesima ima scena kada ovaj pita Joeyja ’Znači bili ste zabranjeni na radiju u Americi’. A Joey kaže ’Pa nismo bili zabranjeni. Imaš bend sa pesmom Now I Wanna Sniff Some Glue. Radio voditelj kaže ako ga pozovem u program, šta ću ako mi on pomene tu pesmu? I ko zna kakav je on uopšte tip kad je spreman da snimi takvu pesmu, pa onda najbolje ni da ga ne pozovemo, a još bolje ni da ne pustimo njihovu muziku’. Ljudi oportunistički biraju bendove sa kojima će imati najmanje problema.

Supernaut se dosta promenio u odnosu na 90-e, kad je bio više  politički angažovan i koncipiran kao multimedijalni projekat. Tada je bio i manje gitarski usmeren… Oko koje ideje ste se okupili?

Đile: Pa ništa, prošle su 80-e kao jedno veliko Ništa, onda su došle 90-e koje su tek pretile da će biti očajne. Supernaut je nastao iz ideje bunta protiv opšteg stanja stvari. Napravili smo taj bend bez gitare, jer svi oko nas su bili klonovi Partibrejkersa. Supernaut je nastao iz DDT-a. U tom bendu je bio VD, imao je ritam mašinu…

Saša: Bend se sastojao od dve ritam mašine i glasa.

Đile: Hteli smo da budemo plastična anti-rock skupina. Nismo hteli da imamo gitaru, ni bas nismo imali, Saša je došao tek na drugom albumu. U stvari, nismo imali ništa. I onda dobiješ etiketu ’art rock’, mada upravo art scena nikad nije bila zainteresovana za nas. To se tek sad promenilo, pošto su oni tipovi iz Vujičić kolekcije ponudili da objave moju monografiju, a da se disk deli uz monografiju. To je prva verifikacija art rock scene što se Supernauta tiče. Bilo je nekih sporadičnih priznavanja, kao ta Flekina predstava u Bitef teatru, ali ništa više od toga. A i to što kažeš ’politički angažovan’… mislim, rock and roll je ovde takav geto, da je politički angažman i konfrontacija nemoguća, jer ti sviraš za ljude kojima je sasvim jasno gde žive i kako je prevara koncipirana. Prema tome, šta ti imaš njima da kažeš? A do šireg sloja nećeš doći nikada, jer da bi dotle došao, moraš da radiš nešto drugo. Nije ovo scena podjednakih šansi. Čak i ovi prvi ljudi koji su radili sa nama su bili u fazonu ’Super ste vi, ali niste komercijalni, pa ćemo se tako i ophoditi prema vama’. Čak i Fleka, koji je radio Urba Zona Trotorock… odmah se znalo da najmanji tiraž imati Supernaut. A i valjda ljudi neće probleme, pa bolje da se sve drži na sitno…

Rekli ste malo pre da su 80-e prošle kao Ništa. Sa druge strane, vidimo da se često idealizuju. Kako na to gledate?

Saša: Generalno su bile jadne. Možda je početkom 80-ih bilo svirki, ali je to bilo kao ovo što mi sada radimo, za 50 ljudi. Ja se ne sećam ko je dolazio na Idole i Orgazam.

Đile: Mi nismo dolazili.

Saša: Tako je. Ali kad svira Radnička kontrola ili Urbana gerila, tu dođe 50 ljudi. A sad se od toga pravi ne znam ni ja šta.

Đile: Trideset ljudi, to je naš Altamont.

Saša: I šta je iza toga ostalo – ništa. Ti ljudi nemaju ni po dva snimka. Slovenci su pri tom snimali svoje  najmanje bendove, imaju video zapise od ’80. naovamo. I sad, pošto ništa nije ostalo, nema ničeg da se vidi, onda se priča priča.

Đile: Ali kada zaviriš iza velikih rock mitologija, nemaš ništa – to je 300 ljudi koji se lože. Tiraž prvog albuma Gang of Four je bio bedan – 3.000 u Engleskoj, 30.000 u Americi. To nije ništa čudno, istorija umetnosti je puna takvih primera. Ako radiš nešto autentično, prvi rezultat je da nemaš publiku. Publika postoji za kopije, za klonove, za prihvaćene vrednosti, za klišee koji svima prijaju. Ako ti nećeš to da radiš, ne možeš nikoga da kriviš. Mislim, meni je mnogo odvratnija situacija sada. Imaš scenu koja je pluralistička, na kojoj može sve, od metala do neo new wavea, ali ti vidiš da ne postoji ono ’zašto’, zbog kog se sve to radi. Ti to nemaš ni kod najblistavijih bendova današnjice, na primer kod Wolf Eyes. Oni su do koske, ali meni nije jasno zašto to 30 godina posle Einstruzende Neubautena. Mislim, kapiram da se želi odmak od svega, ali opet nema više taj razlog. Sve se radi kao repete za ljude koji nisu bili tu. I cela scena funkcioniše po principu ’evo još jednom, za ljude koji nisu bili tu’. Kao što snimaju Hulka, pa onda Origins of Hulk, za klince koji ne znaju kako je od Brucea Bunnera postao Hulk, i to je posebno odvratno. Stvara se situacija u kojoj ništa novo nije moguće, pa onda hajde svi da kupujemo šta Sony daje.

A kako ocenjujete 90-e, da li je tada alternativna scena bila bolja?

Saša: Ne znam, mislim da se i to sada idealizuje. Meni je fascinantno kad čujem reklamu na B92 za ona coffee shop sranja koja ide: “Najbolje od beogradskog instrumentalnog undergrounda”. Pazi, idemo dotle da instrumentalnu muziku nazivamo undergroundom. To je kraj priče. Ako to tako možeš da prodaš klincima, onda možeš da im prodaš šta god hoćeš. Verovatno sad neko ko je išao u Industriju ’95. misli da je bio underground.

Đile: Ali dobro, kako se otvorila mogućnost da slobodno vijaš po prošlosti preko interneta, tako smo našli bendove koje smo slušali kao klinci, posebno Maniacs i Depressions, i stvarno smo hteli da navučemo da što više tako zvučimo. To su odlični bendovi i potpuno nezasluženo se ne pominju. Ja mislim da su oni za sam čin svirke nekog novog rocka, punk rocka, nazovi to kako hoćeš, učinili više nego svi ovi bendovi u koje se ljudi obično kunu. Čak su i Physicals, koji su nastali tako što su Maniacs skapirali da nema para pa su odlučili da naprave novi bend, dobri. Nas stalno nazivaju proto punkom. U redu, mi jesmo proto punk, i kad to kažem mislim konkretno na ove bendove.

Na novom albumu mi je posebno zanimljiv način na koji sviraš  gitaru. Sada ima i udvajanja, gotovo kao hard rock…

Đile: Vremenom smo postali dvojac sa ritam mašinom. Dogodile su i stvari koje su pretendovale na taj anti rockerski koncept, recimo techno i body. Odjedanput nije više bilo subverzivno nemati gitaru. Pogotovu od kad je došla ova DJ kultura, koja je sama po sebi smrt, onda smo hteli da se drastično odvojimo od te kulture, od technoa, bodyja, koji se isto pokazao kao veliko ništa. I onda smo hteli baš da radimo gitarski. Prvo smo krenuli da drljamo, hteli smo što gore da zvučimo, malo smo vežbali. A onda nam je postalo zanimljivo da zvučimo kao one stare seljačke grupe, znaš ono – dve gitare, tema, solo… Pošto u celom tom hard rocku, ili punk rocku, nazovi to kako hoćeš, u principu je to isti kurac, imaš jednu bitnu stvar, a to je da je struktura važna, odnosno kako tu strukturu ogoliti na što manje elemenata, na što manje tonova. Potpuno je nemoguće svirati kao McLaughlin na tolikoj snazi. Ja ne mogu da shvatim ljude koji odu da gledaju gitariste koji na 120 decibela seru solo od pola sata. Samokažnjavanje je ekvivalent toga. Kao što si imao svođenje strukture muzike samo na funkciju, isto si to imao i u slikarstvu od 20-ih godina prošlog veka na ovamo. Nema ničega – samo efekat. Ovo je društvo koje očekuje efekte, koje favorizuje funkcionalnost, onda i umetnost koja želi da ga reflektuje mora da bude takva.

SRĐAN ĐILE MARKOVIĆ I SAŠA RADIĆ – Supernaut, Popobox.com

David Dobel: Since the beginning of time people have been, you know, frightened and, and unhappy, and they’re scared of death, and they’re scared of getting old, and there’s always been priests around, and shamans, and now shrinks, to tell ’em, “Look, I know you’re frightened, but I can help you. Of course, it is going to cost you a few bucks…” But they can’t help you, Falk, because life is what it is.

……

As you go through life, Falk, there will be no shortage of people who will tell you how to live. They’ll have all the answers for you, what you should do, what you shouldn’t do. Don’t argue with them. You know, say “Yes, that’s a brilliant, brilliant idea,” and then do what you want. And whenever you’re right, strive for originality. But if you have to steal, steal from the best. Oh, oh, and if you take very good care of your styptic pencil and dry it after every shave, it will last longer than most relationships that you’re in.

…….

You know, there’s great wisdom in jokes, Falk, really. There’s an old joke about a prizefighter who’s in the ring, and he’s getting killed, he’s getting his brains beat out; and his mother’s in the audience, and she’s watching him getting beaten up in the ring, and there’s a priest next to her, and she says ‘Father, father, pray for him, pray for him!’ The priest says ‘I will pray for him, but if he could punch it would help!’ There’s more insight in that joke, into what I call the giant so-what, than most books on philosophy.

And no-one saw the carny go
And the weeks flew by
Until they moved on the show
Leaving his caravan behind
It was parked out on the south east ridge
And as the company crossed the bridge
With the first rain filling the bone-dry river bed
It shone, just so, upon the edge

Dog-boy, atlas, half-man, the geeks, the hired hands
There was not one among them that did not cast an eye behind
In the hope that the carny would return to his own kind

And the carny had a horse, all skin and bone
A bow-backed nag, that he named “sorrow”
How it is buried in a shallow grave
In the then parched meadow

And the dwarves were given the task of digging the ditch
And laying the nag’s carcass in the ground
And boss Bellini, waving his smoking pistol around
saying “The nag is dead Meat”
“We caint afford to carry dead weight”
The whole company standing about
Not making a sound
And turning to dwarves perched on the enclosure gate
The boss says “Bury this lump of crow bait”
And then the rain came
Everybody running for their wagons
Tying all the canvas flaps down
The mangy cats crowling in ther cages
The bird-girl flapping and squawking around
The whole valley reeking of wet beast
Wet beast and rotten hay
Freak and brute creation
Packed up and on their way

The three dwarves peering from their wagon’s hind
Moses says to Noah “We shoulda dugga deepa one”
Their grizzled faces like dying moons
Still dirty from the digging done
And as the company passed from the valley
Into a higher ground
The rain beat on the ridge and on the meadow
And on the mound

Until nothing was left, nothing at all
Except the body of sorrow
That rose in time
To float upon the surface of the eaten soil

And a murder of crows did circle round
First one, then the others flapping blackly down

And the carny’s van still sat upon the edge
Tilting slowly as the firm ground turned to sludge

And the rain it hammered down

And no-one saw the carny go
I say it’s funny how things go

Elem, manimo se Nikole, držimo se Nikolića. To vam je ovaj što je postao predsednik Srbije ne bi li… šta, zapravo? Nemam pojma, videćemo, za sada evo pitajte Pešić Vesnu, Luković Petra i ostale dopisne neotomiste. To je (i) njihova predsednička beba, neka je oni ljuljaju. Mene na ovom mestu zanima šta je to što ga je oblikovalo i dovelo dovde, i zašto neki od nas (pošto nismo svi, avaj, tako emancipovani kao Pešić Vesna, Luković Petar & co.) u tome vide, hm, izvestan problem.

Kao i toliki drugi, Nikolić Tomislav izronio je iz aistorijskog mraka u sam osvit devedesetih, u vreme nastanka, to jest legalizacije, političko-svetonazornog pluralizma u postkomunističkoj istočnoj Evropi, sve sa tužnom Srbijicom, zahvaćenom vrućicom nekog tužno neartikulisanog, eklektičkog i kičastog nacionalizma. Doduše, nije da bilo gde na svetu ima nacionalizma koji ne bi bio takav, ali ovaj je naš, čini se, i u tome odskakao, što je pojačavalo utisak grotesknosti cele stvari: “mitinzi” dopola socrealistički otpola parapravoslavni, masovni arlauk Ničega, histerične tetke s ‘ladnim trajnama, rituali i orgije narcisizma i samosažaljenja… Usred svega toga, eto ti Nikolić Tomislava, tehničara iz Kragujevca, bez vidljivog bilo komunističkog bilo disidentskog staža u jednopartijskom sistemu, kako odjedared počinje da se bavi s politiku, i to u paru sa licem Šešelj Vojislavom, tada najpoznatijim kao predvodnikom cirkuske skupine seoskih đilkoša i gradskog ološa, koji su predstavljali početno udarno jezgro političke tvari uskoro postavše svima poznatom pod nazivom Srpska radikalna stranka. Važno je napomenuti ovo: za razliku od mnogih, Nikolić ne pristupa šešeljistima kao zapenjeni junoša, golobradi (pri)gradski stadionski tabadžija ili nešto slično. Ne, on je u tom trenutku čovek od skoro četrdeset godina, dakle neko ko bi trebalo da u osnovi dobro zna šta želi od sebe i od sveta.

Imamo, dakle, svojevrsnu “nultu” situaciju početnog protodemokratskog “rascvetavanja svih cvetova” koja na scenu izvodi bezbrojne zametke svih zamislivih političkih ideologija i praksi; od svega toga, Nikolić nepogrešivo bira ono najgore u ponudi. Utoliko bivanje istaknutim delom Bašibozluka kod njega ne može biti tzv. mladalačka nepromišljenost, nego vrlo svestan izbor zrelog čoveka. I pri tome najgorem ostaje sledećih sedamnaest-osamnaest godina, i to ne kao neki mali, anonimni sledbenik sjeban u bespućima tranzicije, palanački luzer koji ni sam ne zna ko mu glavu nosi kroz istorijske virove i zemljotrese, nego kao čovek broj 2 cele te nedostojne ujdurme. Zapravo, To Najgore Nikoliću daje – to jest, kroz To Najgore on to stiče – sve što u svom “istorijskom” životu ima, a u “predistorijskom” nije imao: poznatost, status, pare, stotine stambenih kvadrata u glavnom gradu. Vlast i moć, uostalom. Sve ono što se, u popularnoj predstavi, naziva “biti Neko”. E sad, neki u takvoj novostečenoj životnoj situaciji jure italijanske manekenke, a neki drugi se posvete opasnijim hobijima. Naravno da nama ovde uvek zapadnu oni gori slučajevi.

Čega je, dakle, ime Nikolić? Da, baš toga je ime Nikolić: ime Ničega, onog Ničega koje je onomad vrištalo na mitinzima, pa orgijalo po ratištima, pa besnelo po Srbiji, a sada se, kao biva, smirilo i sazrelo, “uvidelo stvarnost”. Nije, međutim, sazrelo uopšte: samo je ostarilo, to je sve. Nema sazrevanja bez samorefleksije, sve ostalo je trućanje.

Teofil Pancic, Cega je ime Nikolic, Vreme, 24. maj

Svetla su, naime, u sali sve vreme bila raskosno upaljena, u skladu s rediteljevom zamisli da ovde skrivanja u lagodni mrak publike koja samo pasivno prisustvuje pozorisnom cinu nema i ne moze biti: ta, glumci se tu ipak sve vreme obracaju nama, prozivajuci nas – utoliko i sebe, to jest celo drustvo kojeg smo, hteli ne hteli, “reprezentativni” uzorak – za sve sto smo ucinili od sebe i od ove zemlje u poslenjih dvadesetak godina, a cega je nekovrsni simbolicki vrhunac upravo ubistvo Zorana Djindjica. Ali pobogu, zasto bi tamo gde je skoro dvesta hiljada ljudi izgubilo zivot, bas nasilna smrt jednog coveka bila na taj nacin istaknuta i izdvojena? Pa, ne samo zato sto je on bio predsednik vlade ove zemlje, nego mnogo vise zato sto je njegovo ubistvo doslo naposletku, kao simbolicka overa, kao kruna svih prethodnih, kao u Zvekijev vruc metak umotana poruka ubica i njihovih pokrovitelja, a koja prevedena na tecni srpski glasi: tu smo, i nikuda ne idemo. Ne samo da ne mozete nego i ne zelite da nas isterate, jer bi to znacilo da nas proterate iz sebe samih, a od toga jako, jako zazirete. Da to zelite, ne biste se ovako vredjali zbog toga sto vas se na to podseca, ne biste pijacarski licitirali oko svega i svacega, od skupstinskih mandata pa do broja zrtava u Srebrenici, ne biste se tako smesno filistarski zgrazavali i melodramski padali u nesvest nad scenskim povracanjem na drzavnu zastavu; ne biste, konacno, dva dana docnije ostali kod kuce i isprazno mudrovali dok je N. Tomislav skupljao svoje divizije.

Teofil Pancic, Rafal preko “cetvrtog zida”, Vreme, 24. maj

Captain Alexei Vostrikov: For their courage I nominated these men for the title of hero of the soviet union. But the committee ruled that because it was not wartime, and because it was merely an accident, they were not worthy of the title hero. What good are honors from such people? These men sacrificed, not for a medal. But because when the time came, it was their duty. Not to the navy, or to the state, but to us. Their comrades. And so, to comrades…

Kathryn Bigelow, K-19

Prvog crnca, oni sad kazu korektno Afro-Amerikanca, u istoriji, koji je usao prvi u istoriju, prvog u istoriji, nezamislivo, rasni zakoni su postojali do pre cetrdesetak godina, bukvalno rasni zakoni, je izabrala bela vecina. Meni je fascinantno, da u Srbiji, ni najliberalniji glasaci, nisu ni pomislili da bi Istvan Pastor mogao da bude predsednik Srbije. Drugim recima, kako je moguce da je Toma Nikolic dobio dovoljan broj glasova da udje u drugi krug? Bilo je jos kandidata u prvom krugu. Ne, ne, ne… neka se ne prave, to vam pokazuje da je jedan deo birackog tela ipak video u Tomi svog glasnogovornika ili nosioca svoje politicke ideje, i da se mi ne zavaravamo, ako je to logicno, kako je moguce da se jedan deo beogradske i druge srpske politicke elite, i intelektualne elite, pravi lud i rekao je da treba kazniti Tadica a ne, kako bih rekao, misliti o tome ko ce umesto njega biti predsednik. Ne glasajuci, ne izlazeci, bojkotujuci, sto je pravo apsolutno tog birackog tela, oni su izabrali nacionalistu za predsednika Srbije.

Paradoksalno, neizlazeci, i demokratska Srbija je zajedno sa nacionalistickom Srbijom, izabrala svog predsednika – zato sto je neodgovorna, zato sto je nezrela, zato sto ne zna svoj narod, zato sto ne zna politiku a ceo dan nagvazda o politici po kafanama, u zivotu se uvek bira, kada imas ispred sebe dve stvari, biras onu koja ti je bliza. Ne, ne… oni su resili da je Toma Nikolic sasvim prihvatljiv za Srbiju, da je Toma Nikolic bez obzira na svoju proslost, na primer da je bio dobrovoljac u Seseljevim jedinicama na frontu…

Zasto u prvom krugu nisu glasali za nekog drugog kandidata ako im je Tadic bio neprihvatljiv? Za Istvana Pastora. On je ozbiljan covek, Sto bi on bio los predsednik Srbije, sto je Madjar? Ma, nemojte stvarno, on je rodjen u ovoj zemlji, ovo je njegova zemlja… Ali, to je ono sto je cinicno u njihovoj odluci, oni nisu izabrali nekoga drugoga, oni koji kazu da su bojkotovali… i u prvom krugu nije bio neki kandidat koji odgovara? E.. znate sta, to ja nekad slusam kao psiholog, devojka ili mladic kaze, ne mogu da nadjem partnera, onda ja kazem, ‘ceri moja ili sine moj, nije problem u tim devojkama ili mladicima, nego ocigledno s tobom nesto ne valja, kada od dve ipo milijarde zena ili muskaraca u ovom svetu, pa sta ne mozes da nadjes partnera?? pa to je jedno neprihvatanje realnosti…

Zarko Korac, jedan na jedan, TV Vojvodina, 23. maj

Toj političkoj konfuziji oko stvarnih posledica predsedničkih izbora, priključio se i jedan deo „liberalne inteligencije“ i javnih ličnosti. Opravdano nezadovoljni dosadašnjim tempom demokratskih promena u Srbiji, oni su sve agresivnije počeli da zastupaju tezu o „bilo kakvoj promeni“ na izborima. Sledeći tezu poznatog neopsihoanalitičara Eriksona o „namćorluku“ kao najprimitivnojoj fazi želje za promenom, oni su znali šta ne žele ali vrlo malo šta se može postići u datim okolnostima. Teško da ih je razdragano lice bivšeg dekana pravnog fakulteta u Beogradu, stalnog učesnika svih „stručnih“ skupova odbrane Karadžića, Mladića i Šešelja, koje se smeši iza Nikolića u izbornoj noći, ubedilo u suprotno. Njihov narcizam svakako će ih sačuvati od susreta s realnošću, da će sledećih godina svakodnevno gledati kao predsednika Srbije čoveka koji je bio dobrovoljac u Šešeljevim jedinicama na ratištu i koji vrlo verovatno ima kupljenu fakultetsku diplomu. Oni su verovatno srećni, do delimične promene vlasti je došlo. Iako je njihov javni uticaj relativno mali, on je indikativan za jedno stanje duha, koje smo dobro upoznali, kada su praktično isti ljudi pisali doslovno o „diktaturi“ Zorana Đinđića i potrebi da se on „zaustavi“ i to u vreme kada je bio angažovan u teškoj borbi sa politikom koju je simbolizovao i vodio Vojislav Koštunica. Ne može biti slučajno da je Vojislav Koštunica podržao i prvi čestitao Nikoliću na izboru i to označio kao „početak promena“ u Srbiji.

* * * *

Čovek koji je obećao da će da promeni stan da ne bi živeo u bulevaru Zorana Đinđića, dobio je priliku da predstavlja Srbiju u zemlji i svetu. Dug je put prešao od Šešeljevog zamenika, ali ga još duži put čeka. Što pre shvati da je dobio samo uslovnu podršku građana Srbije, to će biti veće šanse da Srbija relativno bezbedno izađe iz političke krize koja joj neminovno sledi.

Ali se varaju oni koji misle da će ovaj izbor za predsednika Srbije biti bez posledica na krhke odnose u regionu i položaj Srbije u svetu. Srbija je još jednom pokazala da je samo nekritički odnos prema neposrednoj prošlosti mogao da dovede na vlast čoveka koji je hvalio Ratka Mladića i učestvovao kao dobrovoljac u ratnim zbivanjima. Pravo pitanje za Srbiju nije kako je ovaj čovek izabran, već kako je moguće da je ovaj čovek ušao u drugi krug predsedničkih izbora? Kada odgovori jasno na ovo pitanje, Srbija će započeti svoj stvarni demokratski razvoj.

Zarko Korac, Pescanik, 20. maj 2012

Kako na dvadesetogodisnjicu od prvog izlaska posmatrate svoju zbirku prica “Zlatna dekada”, sa pocetka Vase cakberijevske subverzivne igre literature i muzike?

Sa osecanjem da sam valjano i casno obavio nesto sto je, bez lazne skromnosti, vremenom poprimilo razmere podviga. Pre svega, ovo je jedna bukvalno prevratnicka knjiga prica – prvi put se dogodilo transponovanje mitografije i ikonografije americke pop kulture u skuceni, snobovsko-palanacki svet srpske knjizevnosti, i to bez ikakvih ideoloskih zadrski ili preudointelektualnih alibija. Srpski jezik je pokazao svoju alhemiju u dodiru sa hemijom ranih rokenrol himni.

Te price nemaju nista lokalpatriotsko. Kako to da ste u jedno neamericko vreme pisali amerikanizovanu prozu?

Trebalo je biti ludacki opicen, pa pisati o osesijama cakberijevskog mitoloskog sveta, dok su se svuda okolo vodili ratovi i vrsile pripreme za nove oruzane rasplete. Isti je slucaj sa “Vulvasima”. Te price, pune uvrnutog i socnog humora, prljavog i prociscujuceg realizma, nastajale su dok je besneo rat sa OVK na Kosovu. Naprosto, nikakve spoljasnje apokalipse nisu mogle da uzdrmaju moju veru u knjizevnost, koja mora biti i zabavna, mracna, prostacki otmena i brutalno lepa.

A da li ste ipak negde zeleli i da se svidite knjizevnom establismentu?

Ma kakvi. Uveliko sam izivljavao svoj prkos, revolt, rebelijanski adrenalin me je drmao i bilo mi je strasno vazno da pokazem da se moze pisati i drugacije. Bez zavicajnog cmizdrenja, bez ideoloskog mucenistva i bez mentalne onanije. Osecao sam da sam stvorio svoj stil, svoj glas, svoj svet. Nesto sto se nikada ranije nije pojavilo u srpskoj knjizevnosti, premda sam gomilu trikova u to vreme vec izucio od Voje Despotova i Davida Albaharija. Otuda Albahari kao pisac pogovora za to prvo izdanje, a evo 20 godina kasnije, David je napiso novi tekst o prezivljavanju “Zlatne dekade”.

Ne samo u “Vulvasima”, junaci zive paradoks, pornografiju, muski se nose sa gubitkom. Da li je to bila vrsta odgovara Magicnog antiheroja na devedesete?

Price u “Vulvasima” jesu, izmedju ostalog, i produkt “duha vremena”, kako to biva sa svakim iole relevantnim pisanijem. “Vulvase” sam pisao 1997-1998, i oni kroz razlicite zanrovske matrice pripovedanja odslikavaju specificnu sizofreniju famoznih devedesetih. Ali, nisam ja to pisao da bih kritikovao tu pomalo nepravedno ozloglasenu deceniju. to su najuzbudljivije godine mog zivota, ponekad grozomorne, pune gadosti i ljudskih lomova. Svuda je postojala demarkaciona linija koja je razdvajala “nas” od “njih”. U vazduhu se osecala vesternska atmosfera…

A onda se dogodio 5. oktobar i unistio svaku iluziju da se moze biti “drustvena nula”, ali ipak u potpunosti svoj. Srpski ekspertizam je iznedrio japije, a to je imalo za posledicu potpunu letargiju, parodiranje sopstvenih ideala, sve u funkciji sto bezbolnijeg priznavanja neopozivog poraza. Inace, vec uveliko osecam kako moju generaciju trese nostalgicna groznica za tim navodno “nedemokratskim” devedesetim. Polako stvari dolaze na svoje mesto, sto samo jos vise doprinosi atraktivnosti prica koje cine “Vulvase”.

Kada su Bukovskog pitali zbog cega je prokupiran “klosarskim zivotom” i “prljavim pricama”, rekao je da je i ziveo takvim zivotom. Medjutim, kod vas postoji raskorak izmedju stvarnog i virtuelnog?

Ne postoji taj raskorak, jer ne postoje ni “stvarno” ni “virtuelno”. Vecinom, moje price su izmisljene ali oduvek sam se trudio da moji zapleti ne budu intelektualne ili ideoloske konstrukcije… Uostalom, od pojave knjige “Nisvil” i “Kalibar 23 za specijalistu”, u javnosti sam stekao titulu “srpski Bukovski”, a to valjda nesto govori o empirijskom karakteru mojih prica.

Kako kao “juznjak” vidite Beograd?

Uopste ga ne vidim. Niti razmisljam o njemu, osim ponekad, kao o mestu u kojem se rodio i o kojem je na tako neverovatan nacin pisao u mnogo cemu neponovljivi Bogdan Tirnanic, jedan od mojih najznacajnijih gurua.

Bili ste “dete” Holivuda, rokenrola, americke pop kulture, ritma i bluza. Evropa je bas “in”, pa da li i dalje ostajete Amerikanac u Evropi?

A gde vam je tu Srbija? Ja sam srpski pisac. Ma koliko bio opsednut rokenrolom, dzezom, klasicnim Holivudom ili americkom knjizevnoscu 20. veka – ne zaboravite da je srpski jezik moj magnum i moja vincesterka. Moj jedini “Fender Telekaster” i moja jedina truba marke “Beson”. Moja jedina prerija i jedina “obecana zemlja”.

Kazu da danas u politici nema vizija, ima samo dobrog marketinga. Da li umetnici mogu da izmene ovakvo stanje, u korist vizije?

Ta samozvana elita je glavni arhitekta svekolikog zla koje nas je snaslo i pronaslo, da nas vise nikada ne napusti. “Kulturni establisment” je leglo neljudskih, ubilacno idiotskih umova, ciji genocidni moralizam zeli da osudi svaki pokusaj individualne akcije. Njima nije dovoljno sto su u vrhu vlasti. Ne, oni ne mogu da podnesu postojanje margine i cine sve da sistemom “spaljene zemlje” ociste svaki umetnicki geto u ovoj neumetnikoj Srbijici.

Vasa prethodna knjiga “Kratki ljudi” ocenjena je kao najintimnija. Da li je dalek put od subvezivnog do licnog? 

To je isti put. Subverzija je uvek duboko licna strategija, bez obzira na to da li govorimo o obicnim ljudima ili obicnim umetnicima. Oneobicavanje dolazi posle, kad sveci promarsiraju kroz spavace sobe usputnih ljubavnika, onih koji zauvek ostaju verni. U tome je tajna subverzije.

Da li je uloga oponenta iskljucivo vas izbor? 

Nisam trosio energiju na pisanje pamfleta za i protiv, nisam polemisao o visku i manjku “ljudskih prava” – to nije posao pisca. Pisac pise price, a knjizevni komesari i marketing agenti bave se “oponiranjem” zarad jos vece vlasti. Takvima je knjizevnost samo instrument moci. Citaoci ce lako prepoznati tu bulumentu o kojoj govorim. Ali, neka ih, postojanje Ciricevih prica i romana njihove je najuzasniji kosmar i ja ih potpuno razumem.

U knjizi “Starinska stvar” pokazali ste da “domace vaspitanje pruza otpor politickoj korektnosti”. Kako shvatate tu danasnju politicku korektnost u odnosu na tradiciju?

Politicka korektnost je sinteza i vrhunac svih totalitarizama i njena glavna svrha jeste potiranje ljudskosti, a to znaci – potiranje umetnosti. Dakle, borba protiv “politicke korektnosti” moja je najvaznija gradjanska, civilna i vojna obaveza. Ipak sam ja odrastao na najznacajnijem politickom mitu posle Drugog svetskog rata – grupa Bader-Majnhof je za mene predstavljala isto ono sto i Dzesi Dzejms i Kol Janger, Pet Geret i Bili Kid, Boni i Klajd, Dzon Dilindzer i Priti Boj Flojd. Odmetnicki kodeks je u samoj srzi moje estetike i etike.

Humor je odlika vase subverzivnosti, ili je to pre otvoreni govor o seksu?

Bez kvalitetnog humora i isto tako kvalitetnog seksa nema iole slusljivog rokenrola! A ono sto vazi za rokenrol, mora da vazi i za divlju i nezatvorenu knjizevnost. Mada, ako cemo hronosloski, Bokaco, Rable i Markiz de Sad su prave pretece Vilija Diksona, Madija Votersa ili Litl Ricarda. Cak i intelektualne rasprave ne mogu da pobegnu od tog banalnog zakljuck: u umetnosti, kao i u zivotu, uvek se sve vrtelo oko “one stvari”, zar ne? A mozda je sada drugacije? Ipak je era globalizacije. Treba pitati svete krave u humanisticki naprednim NVO.

Zoran Ciric, Intervju, Politika 19. maj

Da bi neki dogadjaj bio istinit, on ne sme da nalikuje ni jednom drugom dogadjaju.

Isak Singer

Marc Quinn – Alison Lapper Pregnant

Zatvor zbog uvrede episkopa Irineja

Novi Sad — Organizacija Antifašistička akcija Novog Sada pozvala je na protest zbog zatvorske presude njihovom aktivisti jer je uvredio bačkog episkopa Irineja.

Po toj presudi, aktivista Zoran Petakov treba da ide sto dana u zatvor.

Građanski protest protiv presude Zoranu Petakovu najavljen je za sutra u podne, ispred zgrade Osnovnog suda u Novom Sadu.

“Pravosuđe je pokazalo svoju ‘nezavisnost’ i poslalo poruku kako će proći svako ko se drzne da kritikuje crkvu. Ovaj slučaj još jednom potvrđuje spregu između države i crkve”, piše u saopštenju za javnost.

Ocenjuje se da, s druge strane, aktivnosti raznih desnih ekstremističkih grupa i pokreta koji su “u milosti SPC”, prolaze nekažnjeno uprkos drastičnom kršenju Ustava i povređivanju ljudskih prava.

Petakov je dobio rešenje o izdržavanju kazne zatvora u trajanju od sto dana, jer nije platio 100.000 dinara kazne na koju je osuđen zbog uvrede vladike Irineja.

Petakov je osuđen 2008. godine u nekadašnjem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, jer je episkope Artemija, Amfilohija, Atanasija i Irineja označio kao najodgovornije za širenje desnoekstremističkih ideja unutar crkve i nazvao ih “četiri jahača apokalipse”.

On je tvrdio da ti episkopi aktivno podržavaju određene ekstremističke grupacije u Srbiji, a sud je ovu tvrdnju označio kao uvredu i za tužioca i za sve pravoslavne hrišćane.

I sudija Miroslav Bošnjak tada je rekao da se, kao pravoslavni vernik, oseća uvređenim.

A black cat crossing your path signifies that the animal is going somewhere.

Groucho Marx

Just A Perfect Day,
Drink Sangria In The Park,
And Then Later, When It Gets Dark,
We Go Home.
Just A Perfect Day,
Feed Animals In The Zoo
Then Later, A Movie, Too,
And Then Home.

Oh It’s Such A Perfect Day,
I’m Glad I Spent It With You.
Oh Such A Perfect Day,
You Just Keep Me Hanging On,
You Just Keep Me Hanging On.

Just A Perfect Day,
Problems All Left Alone,
Weekenders On Our Own.
It’s Such Fun.
Just A Perfect Day,
You Made Me Forget Myself.
I Thought I Was Someone Else,
Someone Good.

Oh It’s Such A Perfect Day,
I’m Glad I Spent It With You.
Oh Such A Perfect Day,
You Just Keep Me Hanging On,
You Just Keep Me Hanging On.

You’re Going To Reap Just What You Sow,
You’re Going To Reap Just What You Sow,
You’re Going To Reap Just What You Sow,
You’re Going To Reap Just What You Sow…

Izbeglica iz bivše Jugoslavije, godinama je jedva spajao kraj s krajem radeći kao čistač na Univerzitetu Kolumbija, gde je, između ostalog, prao toalete i izbacivao smeće. A onda je odlučio da iskoristi mogućnost i upiše fakultet, jer kao njihov zaposleni nije morao da plaća školarinu.

Omiljeni predmet bila mu je klasična filozofija, a filozof Seneka.
“Volim Senekina pisma jer su pisana u duhu u kom sam ja bio vaspitan u porodici – da ne tražim slavu i bogatstvo, već da vodim jednostavan, čestit i pošten život”, kaže Gac Filipaj, za koga dekan fakulteta i profesor islamistike Piter On kaže: „On je izuzetno skroman i prijatan, i jedna od onih osoba koja je sama kovač svoje sreće.”

Filipaj, čiji je maternji jezik albanski, primljen je na Univerzitet tek pošto jenaučio engleski. Crnu Goru napustio je 1992. godine, kada je u bivšoj Jugoslaviji izbio rat.

Za sobom je ostavio porodično imanje u malom selu Donja Klezna pored Ulcinja. Bio je pred kraj studija prava koje je studirao u Beogradu.
Kad je stigao u Njujork, stric, koji je živeo u Bronksu, pružio mu je prvi smeštaj.
Fakultet je završio tako što je godinama učio u svom stanu u Bronksu, kada uveče u 23 sata dođe s posla. Nije mu smetalo što su mu kolege s fakulteta uglavnom mladi ljudi.
Deo domarske plate, koja iznosi 22 dolara na sat, još uvek šalje bratu, snaji i njihovoj deci koji su ostali u Crnoj Gori.

Filipaj nema kompjuter, ali je kupio jedan rodbini koja uglavnom živi od prodaje mleka. Takođe, štedi i tako što ne koristi mobilni telefon, nego samo stabilni. Žao mu je što mu otac nije živ da vidi njegov uspeh.
U razgovoru za AP Filipaj kaže da ni za čim ne žali u životu. Ima ambiciju da dobije master diplomu iz starogrčke istorije ili antičkog Rima.
Za sada samo pokušava da pronađe „bolji posao”, možda da postane glavninadzornik nastojnika na Kolumbiji, ili nešto slično. Ne zanima ga da završi više škole radi novca.

„Bogatstvo je u meni, u mom srcu i glavi, a ne u džepovima”, kaže Filipaj, koji je u međuvremenu dobio i američko državljanstvo.

*  *  *  *  *

.

CBS News correspondent Tony Guida reports Filipaj, 52, graduated from Columbia University Sunday. His diploma is a validation of a life-altering choice: books over blood.

Filipaj’s country of birth – Yugoslavia – was a killing field in 1992 with civil war, ethnic cleansing. Filipaj could either fight for a cause he did not believe in or flee.

He escaped to New York. He chose it not just as refuge but as renaissance.

“I am not blind. I look in the mirror and see myself. If god has not given me some nice appearance he has given me a head, has given me a heart and I can make myself better,” Filipaj said.

Filipaj started at the bottom, cleaning bathrooms. But these were Ivy League bathrooms. He chose a janitor’s job at Columbia University because it came with 14 free credit hours a year.

“I do believe that education, a good education, is very important not only for individuals themselves but for society as a whole,” Filipaj said.

First Filipaj had to learn English. With his fulltime job it took 7 years. Then he enrolled in Columbia’s classics program, studying Greek and Latin by day, scrubbing toilets by night.

“He is a remarkable human being,” said Gareth Williams, who supervised Filipaj’s thesis on the Roman philosopher Seneca.

The professor saw a man dedicated to knowledge.

“He would ask one question and then he would ask another question and a third question. His intellectual curiosity is very broad,” Williams said.

Another 12 years of work-study led to this moment, not just a crowning but also a passage. Filipaj plans to get a Masters, even a PhD. One day he hopes to teach.

“There is a saying that Seneca said: ‘While you teach, you learn,'” Filipaj said.

With 19 years of learning behind him, Gac Filipaj, 52, graduated from Columbia University on Sunday, with honors.

If you want a lover
I’ll do anything you ask me to
And if you want another kind of love
I’ll wear a mask for you
If you want a partner
Take my hand
Or if you want to strike me down in anger
Here I stand
I’m your man

If you want a boxer
I will step into the ring for you
And if you want a doctor
I’ll examine every inch of you
If you want a driver
Climb inside
Or if you want to take me for a ride
You know you can
I’m your man

Ah, the moon’s too bright
The chain’s too tight
The beast won’t go to sleep
I’ve been running through these promises to you
That I made and I could not keep
Ah but a man never got a woman back
Not by begging on his knees
Or I’d crawl to you baby
And I’d fall at your feet
And I’d howl at your beauty
Like a dog in heat
And I’d claw at your heart
And I’d tear at your sheet
I’d say please, please
I’m your man

And if you’ve got to sleep
A moment on the road
I will steer for you
And if you want to work the street alone
I’ll disappear for you
If you want a father for your child
Or only want to walk with me a while
Across the sand
I’m your man

If you want a lover
I’ll do anything you ask me to
And if you want another kind of love
I’ll wear a mask for you

im an arsenal fan, but i will cherish this moment, one of the most beautiful five minutes of football i will ever witness

May 13, 2012

…   No grčki Karađoz uvek improvizuje, aludira na aktualne događaje, uvek ima nešto da kaže o politici. U Ljubljani je Karađoz, kada se nađe na leđima zmije, imao da nešto kaže o tome kako su dobri autoputevi u Sloveniji, i da zahvali predsedniku na tome u trenutku kada ga zmija zbaci, i on padne na glavu… Drugim rečima, Karađoz je sada naš. I šta od njega možemo da naučimo?

Gruba, fizička komedija je poznata u svim kulturama – evo je na vratima, u karnevalskim svečanostima. Karađoz progovara u svima poznatome kodu, u doba godine kada se puštaju ventili i kada se kaže sve što se misli, bez kontrole i pravila. Progovara bez poštovanja narodnih junaka, vlasti nad sobom, ili administracije. Jedino što poštuje je škola, ostvarenje želje da njegovi sinovi znaju više od njega. Prezir prema autoritetima svih vrsta, spremnost na prevare i sitne krađe, večna glad: u tome je dobar deo stereotipa – u nekadašnjem turskom carstvu o raji, u današnjoj Evropi o južnjacima, eventualno jugo-istočnjacima. Karađoz to potvrdjuje, a zatim pobija. Ne pobeđuje na kraju, ali ostavlja nadu: njegova mudrost je vesela, ne dosadna. Poseban deo stereotipa se danas stvorio o Grcima, koji su lakomisleni, neodgovorni, prevarantski, lenji i nedisciplinovani. Budalaštine o Grcima, posebno u nemačkim medijima, toliko su narasle, da danas ugledni dnevni listovi i časopisi pokušavju da smanje napetost, i da čitalačkoj publici ipak daju objektivniju sliku. Tipično za medijsku mislenu nestabilnost: pošto su mesecima predlagali prodavanje svega u Grčkoj, od ostrva do viška dece, sada su shvatili da se isto može desiti bilo gde, a Nemačka, sem nešto malih rečnih i jezerskih i nekoliko morskih sprudova na Severu, uopšte nema ostrva… Karađoz je tu da jasno progovori o izvesno postojećim navikama, koje ostaju posle dugih kolonizacija, o ingenioznosti sirotinje, o nepodleganju potrošačkim zamkama, koje nas čine bezglavo opsednutima i potpuno lišenima samoironije. Kada se završi predaja države evropskim ekonomskim mudracima, koji su je i doveli do propasti, kada se na ulicama zaustave pobuna, prolivanje krvi i rušenje, možda kada se proglasi bankrot i kada se uspostavi neka nova vojna diktatura, ostaće još jedino Karađoz, naviknut na sirotinju, glad i nikada pokoran i disciplinovan. Poruka Karađoza danas nije beznađe, nego sigurnost da će se preživeti, jer nisu zaboravljene veštine preživljavanja. Za vreme vojne diktature u Grčkoj, neko vreme je bio zabranjen i Karađoz. Ali možete li zabraniti zabavu, pozorište koje možete igrati i u najmanjoj sobi – treba vam nekoliko svetiljki, čak ni elektrika nije neophodna, možete sami napraviti svoje figure, izmisliti svoje likove, govoriti svoje reči, kakve god da oluje besne iznad glava običnih ljudi. Možete svojim lutkama u dve dimenzije dati da čitaju dnevne novine i ponavljaju stavove sa televizije – čak i bez dodataka, udaranja u zadnjicu i jakih zvukova, oni deluju kao da su pisani za Karađoza.

Karađoz je u Sloveniju doneo dragocenu poruku, da nas kriza možda ne može istrebiti, koliko god da politika brine za njeno rešavanje. Načini rešavanja krize izvesno nisu u rukama onih koji od krize najviše trpe: Karađozova poruka je i u tome, da pravo rešavanje obični ljudi moraju da uzmu sami u ruke – na ulicama, po kućama, pred zmijinom pećinom. Ponekad se sa zmijom da sprijateljiti, ponekad iz pećine istrči miš. Dok veliki svet moći ide svojim putevima, osvajanje dvorske kuhinje ostaje sasvim realan cilj. A uz šale i kalambure, sasvim mlada sirotinja može doći do znanja, pa i do samosvesti – samosvesti sirotinje, ako ništa drugo.

Inspiracija Karađoza je u komediji: uspeh komedije, izazivanje smeha, jeste pre svega u odličnom izračunavanju vremena – štosa, udarca, razmene pauze i gromoglasnog smeha, i u znanju publike. Nema bolje vežbe za građansko ponašanje.  ….

Svetlana Slapsak, Karadjoz u Sloveniji, Peščanik.net, 10.05.2012.