Putujuci u Amsterdam, prosao sam kroz Nemacku. U dva-tri maha silazio sam na usputnim stanicama, razgledao gradove. Ono sto mi je pri tim zastancima posebno palo u oci bila je jedna metalna tabla, pricvrscena negde oko polovine perona. Ta me tabla zadivila. Evo zasto.

Na toj je tabli bio predstavljen raspored vagona prispevajuceg voza. Maketa kompozicije: lokomotiva, kola prve i druge klase, spavaca kola, restoran, postanski vagon. Dok cekas na peronu, tacno znas gde ce se koji vagon zaustaviti; na voznoj karti imas broj kola, i tako, stanes gde treba. Kad voz stigne, ne moras juriti gore-dole, sudarajuci se sa drugima, koji su se, kao i ti, zaputili u pogresnom pravcu. Zakoracis, i evo, u svom si vagonu.

Vidis, dragi moj Petrovicu, tu tablu nisu smislili Marks i Engels, nego neki sasvim mali i bezimeni nemacki mislilac. Za Srbe bi bilo mnogo bolje da su se poveli za tim opskurnim svapskim filozofom, nego sto su, predvodjeni klasicima, krenuli u epohalnu bitku za razotudjivanje coveka i oslobodjenje rada. Nadahnuti takvim pogledom na svet, oni danas ne samo da ne znaju gde ce koji vagon stati, nego je neizvesno hoce li voz, koji cekaju, ikad doci.

Milovan Danojlic, Dragi moj Petrovicu, pismo sedmo, 1981