Sa idejom da ove ustanove treba da predstavljaju čovečanstvo kroz priče o pojedincima, turski nobelovac u Istanbulu otvara „Muzej nevinosti”

“It wasn’t him, Charley, it was you. Remember that night in the Garden you came down to my dressing room and you said, ‘Kid, this ain’t your night. We’re going for the price on Wilson.’ You remember that? ‘This ain’t your night’! My night! I coulda taken Wilson apart! So what happens? He gets the title shot outdoors on the ballpark and what do I get? A one-way ticket to Palookaville! You was my brother, Charley, you shoulda looked out for me a little bit. You shoulda taken care of me just a little bit so I wouldn’t have to take them dives for the short-end money.

“Oh, I had some bets down for you. You saw some money.”

“You don’t understand. I coulda had class. I coulda been a contender. I coulda been somebody, instead of a bum, which is what I am, let’s face it. It was you, Charley.”

Pita me pre neki dan taksista sta ja mislim – ko ce da pobedi na izborima? Predlozio sam mu da on iskljuci taksimetar kad vec trazi strucnu uslugu od mene. Mislio sam da bi to bila pravicna razmena. Do kraja voznje nismo progovorili.

Dragoljub Zarkovic, Blic, 23. april

Ah wanna tell ya ’bout a girl
You kno, she lives in Apt. 29
Why… that’s the one right up top a mine
Ah start to cry, Ah start to cry
O ah hear her walkin
Walkin barefoot cross the floor-boards
All thru this lonesome night
And ah hear her crying too.
Hot-tears come splashin on down
Leaking thru the cracks,
Down upon my face, ah catch’em in my mouth!
Walk’n’cry Walk’n’cry-y!!!
From her to eternity!
From her to eternity!
From her to eternity!
Ah read her diary on her sheets
Scrutinizin every lil piece of dirt
Tore out a page’n’stufft it inside my shirt
Fled outa the window,
And shinning it down the vine
Outa her night-mare, and back into mine
Mine! O Mine!
From her to eternity!
From her to eternity!
From her to eternity!
Cry! Cry! CRY!
She’s wearing them bloo-stockens, ah bet!
And standin like this with my ear to the ceiling
Listen ah kno it must sound absurd
But ah can hear the most melancholy sound
Ah ever heard!
Walk’n’cry! Kneel’n’cry-y!
From her to eternity!
From her to eternity!
O tell me why? Why? Why?
Why the ceiling still shakes?
Why the fixtures turn to serpants snakes?
This desire to possess her is a wound
And it’s naggin at me like a shrew
But, ah kno, that to possess her
Is, therefore, not to desire her.
O o o then ya kno, that lil girl would just have to go!
Go! Go-o-o! From her to eternity!

Samo komunicirati sa delima, sa umetnicima, nije potreban nikakav preobrazaj, jer sto se tice probrazaja, svi umetnici su to vec ostvarili, to je zavrseno na jednom, tako da kazem, transpersonalnom planu: svi umetnici su jedan Umetnik, onaj najveci. Preobrazaj bi mogao biti samo u religijskom smislu, ali izvan medija, religioznost bez Boga, neposredovana, zapravo, u Bogu, skok na precac. Ali kakve to veze ima sa umetnoscu? Umetnici su ljudi nepreobrazeni, nezreli, samo tako je moguce stvaranje, izmedju sumnje i nade. I Bog je stvorio svet zato sto mu je nesto falilo. Stara istina! Da, nikakav vera, samo nada. Potreban im je Tatica, inace, nema ih. Da li je potrebno vratiti se, jer i to je bolje od lazne religioznosti. Ipak, sve je to jedna velika zbrka. Morao sam opet da mesam koka-kolu i kurvoazje…

Slobodan Tisma, Moji dani, dnevnik

Ja sam se probudila oko 11, skuvala neku supu, pojela je i vratila se u krevet.

Ta crkva je hristocentrična, sve se bazira na Isusu, a sam Isus uopšte se nije bavio samim sobom. Ono što nas treba da zanima jeste vreme u kome je on živeo, da probamo da napravimo istorijsku rekonstrukciju, društveno-istorijski kontekst u koji možemo da smestimo samog Isusa, njegove savremenike. I srećom, za to imamo podatke koji su mnogo neutralniji, mnogo manje spadaju u ovaj dogmatski okvir, kao što su crkveni dokumenti, na kraju krajeva i sama jevanđelja, sve ono što je ušlo u novozavetni kanon. To su recimo istorijska dela Josifa Flavija, istoričara, koji je dragocena svedočanstva ostavio upravo o tom vremenu, o jevrejsko-rimskom ratu od 66. do 73. godine. Bio je savremenik velikog broja tih događanja, naročito posle Isusove smrti. Drugo, mi u 20. veku imamo sreće da ova generacija zapravo može da koristi prevedene Kumranske rukopise koji su bili autentični tekstovi ljudi iz onoga vremena. Postoje danas pretpostavke da su možda to tekstovi koji su bili pohranjeni u jerusalimskom Hramu i da su onda tokom opsade rimske zapravo izneseni iz Hrama, da su takao našli u onim pećinama u Kumranu. Malo se ta paradigma sada menja, ne znači nužno da je neka zajednica živela tamo u Kumranu u pustinji i pisala sve to. Mi, drugim rečima, imamo uvid u tekstove ljudi iz onoga vremena, što jevanđelja nisu, ona su nastajala više decenija nakon Isusove smrti, čak Pavlova pisma koja su najbliža istorijskom Isusu takođe su nastala kasnije. Pavle nikad nije upoznao Isusa. Sve ono što nam dolazi iz Novog zaveta, dolazi nam od ljudi koji nisu uopšte bili savremenici neposredni tih događanja, oni nisu nikad upoznali Isusa. S druge strane, ti kumranski rukopisi su možda negde bili u tom hramu u vreme kada je Isus posećivao hram. Josif Flavije je ostavio istorijske zabeleške koje su prilično pouzdane. Neka arheološka iskopavanja na hramu u Jerusalimu koja su urađena šezdesetih godina takođe su dala potvrdu za mnogo toga što nalazimo kod Josifa Flavija.

Tako da mi možemo danas da probamo da rekonstruišemo tu istoriju na osnovu pouzdanih, izvornih dokumenata koje imamo, a onda da ono što imamo o Isusu u jevanđeljima, koja su još uvek najvažniji dokumenti, ali nisu njegove biografije, da u svetlu takve jedne društveno-istorijske pozadine i konteksta proveravamo i da onda izdvajamo neke stvari koje nam se mogu uklopiti u taj kontekst. Drugim rečima, to je taj jedan projekat demitologizacije koji su pokrenuli još ovi naučnici u 18, 19. veku, posle u 20. veku Bultman recimo, nemački teolog protestantski, takođe je to nazvao demitologizacijom. S jedne strane, znači, to privremeno sklanjamo iz fokusa, a onda vraćamo nazad u jedan kontekst koji je mnogo autentičniji. Nama zapravo hrišćanstvo kao takvo nije potrebno da bismo razumeli istorijskog Isusa. To može da izgleda paradoksalno, ali u trenutku kada on umire na Veliki petak na krstu van zidina Jerusalima, on nije propovedao nikakvo hrišćanstvo, nije bio osnivač nikakve nove religije. Njegovi sledbenici i savremenici nisu znali za tako nešto. Hrišćanstvo se ne spominje u jevanđeljima, hrišćanstvo se ne spominje u Pavlovim pismima, iako Pavla možemo prilično zadužiti kao osnivača nove religije. I zapravo iz celog tog fokusa može da se skloni slobodno hrišćanstvo, da ne govorimo o onome što je predstavljalo razvoj nekakve crkvene dogmatike, itd.

Ne možemo danas znati sa sigurnošću šta je bio izvorni tekst Matejevog jevanđelja, šta je bio izvorni tekst Markovog jevanđelja. Imate 7.500 rukopisa samo na grčkom od 2. do 16. veka tih dokumenata. Trebalo je izdvojiti šta bi bio nekakav standard za Marka, Mateju ili Luku, onda to ulazi u nekakav novozavetni kanon u 4. veku. Onda se tu novo jedno pravi štelovanje tih tekstova tako što se odabiraju neki, neki drugi se ne uzimaju, ali je dosta važan i raspored tih dokumenata unutar kanona. Ako bi to išlo nekakvim istorijskim redosledom, prvo bi išla Pavlova pisma, pa bi išlo Markovo jevanđelje, pa bi onda možda išlo Matej, Luka, Jovan, itd. Znači, čak i taj redosled već sam po sebi podrazumeva određenu selekciju i podrazumeva jedno spinovanje, kao što sam rekao, koje je možda najveće takvo spinovanje u istoriji. Mehanizmi toga se nisu mnogo razlikovali od onog što se danas dešava u svetu marketinga, u svetu odnosa sa javnošću, itd. Bio je potreban neko ko će da kreira jedan imidž Isusa, to je Pavle činio na samom početku, on je izvanredan bio, spin doktor koji je kreirao jednu priču koja i dan danas se prihvata bez mnogo zadrške. E sad, mi iz istorijske perspektive ako postavimo pitanje ko je bio zapravo taj Ješua, u stvari on se nije ni zvao Isus Hristos, pored toga što nije bio osnivač hrišćanstva. Isus Hristos na grčkom znači Ješua, mesija, to je pretendent na taj davidovski tron. Ta priča o kraljevstvu božijem koja je centralna tema Isusovih govora, ne on sam, dakle, nekakva hristologija, nego carstvo božije. Vaskrsenje je bilo sasvim uobičajeno učenje među farisejima, među Jevrejima onoga vremena. Znači, nije bilo potrebno hrišćanstvo za te teme da one budu razvijene teološki. Ono do čega mi tu dolazimo jeste zapravo godinu do dve dana života koji se opisuju u jevanđelju; mnogi koji čitaju jevanđelja misle da je opisan mnogo duži period, das u to neke biografije od Isusovog rođenja. Međutim, ako te prologe izuzmemo, koji su kasniji dodaci, mi zapravo nemamo tu više od godinu do dve dana nekakve aktivnosti Isusove u Galileji uglavnom, i nešto u Judeji, Jerusalimu, gde on privlači pažnju rimskih vlasti zbog toga što se oko njega širi već nekakva glasina da on pretenduje da bude car judejski.

Recimo, u Jovanom jevanđelju, u jednom relativno malom pasusu oko deset puta se spominje ta titula car judejski ili samo car. To je već jedna ozbiljna indikacija nečega što su mogle biti pretenzije jednog galilejskog lidera iz onoga vremena, dakle, da je on polagao pravo na to da nasleđuje nekakav mesijanski tron. Bilo je i drugih ljudi u to vreme, i kasnije i ranije, koji su takođe to činili, samo što su neki prepoznati kao mesije, neki nisu. I vrlo je indikativna jedna stvar, u Lukinom jevanđelju sam to našao, da je on zapravo bio optužen za pobunu protiv vlasti i za neplaćanje poreza. To je direktno jedna optužba koja se tiče rimske države. I drugi Jevreji su se bunili u to vreme, i ranije i kasnije, protiv Rima, odbijali da plaćaju porez, ti nameti su bili toliki da su bili na granici izdržljivosti. Znači, u jednoj takvoj provinciji kao što je Palestina bila, koja je brojala inače oko tri miliona ljudi, u jednom carstvu koje je u vreme Avgusta imalo oko 50 miliona ljudi, ako ne i više. Uzgred budi rečeno, nigde se jasno ne vidi da je on bio iz Nazareta. To je takođe po mom sudu jedna vrsta preokretanja onoga što zapravo taj epitet hanorze ili nazorej, na grčkom nazorajos, nosi, a to je da je on verovatno pripadao jednom određenom pokretu, sekti, jednom redu unutar judaizma koji karakteriše inače strogo poštovanje jevrejskog zakona.

Iz perspektive hrišćanske crkve, iz perspektive kasnijeg hrišćanstva, Isus je taj koji preformuliše taj zakon. On je veliki verski reformator, on je taj koji odbacuje jevrejski zakon u ime vere, u ime nekih postulata sasvim novih. U stvari, ako je on bio nazorej, zaista nikako to nije mogao raditi, naprotiv, on je bio taj koji će da bude autentični tumač tog zakona. Za samu crkvu je bilo jako važno da se ne insistira na tome da se on toliko pridržavao judaizma i zakona onog vremena. Ako ga tako prikažete onda čemu nova religija? Isus sasvim sigurno jeste poticao iz Galileje, jer tu je njegova delatnost bila najizrazitija. Spominje se da je njegova majka Marija bila iz Seforisa, koji je na jedan sat hoda bio udaljen od Nazareta, inače vrlo urban, kosmpolitski centar koji je renoviran upravo u vreme Heroda Antipe, koji je takođe Isusov savremenik. I ono što do nas dolazi zapravo jeste lik jednog čoveka koji je verovatno istrajavao mnogo više na reči i primeni jevrejskog zakona, koji se bunio protiv rimske države, protiv tih velikih poreza, koji je kao takav upao u oko guverneru provincije Palestine Pontiju Pilatu, koji je bio surov jedan čovek, a uopšte nije prikazan kao takav u jevanđeljima, što bi se opet moglo razumeti iz perspektive hrišćanske crkve koja je želela da ima jedan pomirljiv stav prema rimskoj državi u vreme kada se probijala da tu negde stane rame uz rame sa drugim religijama. Na kraju, u 4. veku je postala i dominantna religija Carstva. Otuda zapravo se sad priča preokreće, krivica pada na Jevreje savremenike – pa Isus sam je bio Jevrejin, to je jedan od uvida. Bilo je potrebno više vekova nauke i proučavanja da bi se došlo do uvida da je Isus sam bio Jevrejin.

Ali ono što je važno za kasniju crkvu jeste ta potreba da se sam Isus izmesti iz tog konteksta, znači da se on kao istorijska ličnost u stvari delegitimizuje da bi postao taj Hristos vere. I morao se razviti jedan antijudejski, antijevrejski jedan sentiment i etos koji je izuzetno bitan da bi se taj Isus iz te svoje matične religije premestio u jedan sasvim drugi, novi kontekst za koji kažem da ga on danas više ne bi mogao uopšte prepoznati ni razumeti. Prvo bi se uplašio tolike usredsređenosti na njega samoga, da ne govorim o tome da bi se prepao od te ikonografije, još da ne govorimo o tim nekim teološkim dogmama i pretenzijama.

Pored toga što ne smemo odmah ići na Isusa da bismo razumeli istorijskog Isusa, moramo staviti u zagrade hrišćanstvo. I treća stvar, moramo razumeti korenje tog antijudaizma, jer je on jako važan, on je dao osnova za kasniji antisemitizam u razvoju hrišćanstva. Zašto? Zato što hrišćanstvo da bi opstalo i, na kraju krajeva, postalo dominantna religija danas u svetu, sa više od dve milijarde sledbenika, da nije raskinulo sa tim jevrejskim korenima. Taj raskid je bio vrlo bolan, on je toliko bolan da mi već u jevanđeljima čitamo kod Mateja i Jovana jedan izrazito negativan i možemo reći čak i jedan antijudejski, antijevrejski diskurs koji sam Isus u svojim govorima, naravno, na način na koji ga vide Matej i Jovan pre svega, usmerava ka farisejima, usmerava ka svojim savremenicima nešto što zapravo čovek iz onog vremena sasvim sigurno čak i u polemičkom kontekstu ne bi upotrebio tako teške reči. Znači, oni za njih govore da su oni zmije, da su porodi aspidini, kaže – vaš je otac đavo, u Jovanovom jevanđelju obraća se Jevrejima. Znači, tako nešto ne bi bilo uopšte normalno za istorijsku ličnost ovako profilisanu. Ali je to bilo potrebno zato što na osnovu takve jedne konfrontacije on sada dobija nova svojstva.

On se sada pojavljuje kao neko ko, na kraju krajeva, izlazi iz tog jevrejskog okruženja, u kome hrišćanstvo uzgred budi rečeno nikad nije uspelo, znači, nikad se u Izraelu hrišćanstvo nije održalo. Pavle ne uspeva u Jerusalimu, Pavle ne uspeva u Judeji i Galileji, Pavle se okreće ka helenističkim provincijama rimskog carstva, ka Efesu, ka Korintu, ka Aleksandriji i tu hrišćanstvo se zapravo utemeljuje, uglavnom među nejevrejima, među Grcima, među ljudima koji te jevrejske postavke ne bi ni mogli do kraja razumeti. Oni su skloni nekim misterijskim religijama, oni su skloni ovim nekim paganskim kultovima, oni savršeno razumeju Isusa kao boga, kao božansku ličnost, ali koncept mesije i onoga što je karakteristično bilo za judaizam toga vremena oni već ne bi mogli razumeti. Na kraju krajeva, ne znaju hebrejski jezik, znaju grčki jezik, sve se to mora prevoditi. I do čega mi tu na kraju dolazimo jeste da taj istorijski Isus je morao pripadati nekakvoj grupi ili zajednici ili nekakvoj sekti unutar judaizma prvoga veka, gde se pokazuje da je on vrlo blizak bio Jovanu Krstitelju, koji se pojavljuje kao istorijska ličnost u delima Josifa Flavija. Isusov brat Jakov se pojavljuje kao istorijska ličnost kod Josifa Flavija. I Isus se pojavljuje kod Josifa Flavija, ali to je falsifikovan kasnije jedan umetak, jedna interpolacija hrišćanskog autora u Josifovom delu, to je utvrđeno davno. Znači pominje se neko ko je utro put za Isusa Nazoreja, kao što je bio Jovan Krstitelj, a spominje se u istorijskim knjigama i njegov brat koji je bio toliko značajna ličnost, koji ga je nasledio u Jerusalimu, upravo taj tron njegov on nasleđuje. A kasnije se javljaju sukcesori i neki izgleda rođaci Isusovi, znači, tu imamo jednu dinastičku malu liniju u samom Jerusalimu.

Bolje razumevanje onoga ko je bio Jovan Krstitelj, bolje razumevanje onoga ko je bio Jakov, rođeni brat Isusov, nam može pomoći u tome da razumemo i ko je bio istorijski Isus. Naravno danas, ja sam držao predavanja građanima u Leskovcu, maturantima u Obrenovcu, vi kad spomenete da je Isus imao četvoro braće i bar dve sestre, oni su svi iznenađeni i kažu – kako nam to dosad niko nije rekao. Ja kažem – jeste čitali jevanđelja, jesmo, pa to imate u jevanđeljima, to vam tu piše, nisam ja ništa tu izmislio. Pazite, kako niste znali, zato što fokus nije na tome. Ako je on rođen tako kako je rođen, ako je on to što jeste u hrišćanskoj religiji, četvoro braće definitivno komplikuje celu tu situaciju, i još neke sestre se tamo pojavljuju, one nemaju imena, ali braća imaju imena. Znamo čak i njihova imena: Jakov, Josif, Simon i Juda. Pa me pitaju ko je taj Juda, je l’ to onaj Juda. Ne, to je ime koje se često tad pojavljivalo, ali taj Simon bi mogao da bude značajan jer ima neki Simon Petar, pa ima još jedan Simon koji ga nasleđuje u Jerusalimu. Pa to je čitava jedna zavrzlama i nije uvek lako izvući šta je tu istorijski fakat. Ali ono što je jako važno jeste da zapravo ako imate rođenog brata koji nasleđuje takvog jednog lidera koji strada na krstu, na surov jedan način je pogubljen da se upozori to mnoštvo u Jerusalimu da takve stvari ne smeju da se rade; ako imate Jovana Krstitelja, koji je takođe pogubljen od strane Heroda Antipe, koji preti Isusu prema jevanđeljima. I na kraju, njegovog brata Jakova kojeg su bacili sa zidina jerusalimskog hrama i koji takođe mučki strada negde u ranim šezdesetim godinama, onda to daje osnova da mi zaista razumemo te ličnosti kao nekakve religijsko-političke lidere, kao ljude koji su od strane vlasti, kako ovih jevrejskih koje su inače bile kvinsliške, to su bili strani plaćenici Rima u ono vreme, ali i samog Rima, dolaze na udar zato što je njihova poruka imala političke konotacije.

U ono vreme, što je bilo religijsko bilo je i političko, jedino s nekim našim episkopima kad sam ulazio u polemiku, oni nisu mogli nikad to do kraja da prihvate. Naravno, jer sve to je bilo političko, da nije bilo političko ne bi došlo do tog rata 66. godine, ne bi bio sravnjen sa zemljom jerusalimski Hram, najveći hram onoga vremena. Nikad novi nije podignut od tada, sinagoga nije uopšte isto što i hram. Da skratim, taj rat od 66. do 73. godine nisu preživeli ni sadukeji, nisu preživeli ni eseni, vrlo mali broj nazoreja je preživeo sa centrom u Jerusalimu, preživeli su jedino fariseji od kojih je nastao ovaj današnji rabinski judaizam koji je i danas dominantna forma judaizma. Ali, kažem, taj judaizam sinagoga nije uopšte isto što i judaizam iz vremena Hrama u Jerusalimu, koji je inače mesto koje je sam Isus prema jevanđeljima posećivao. I ne samo da je posećivao, već je tamo prevrtao i nekakve stolove i govorio je – vi ste kuću Božiju pretvorili u hajdučku pećinu. To zvuči vrlo autentično, to je nešto što bi jedan lider iz onoga vremena mogao uraditi. Možemo pretpostaviti da su ti stolovi bili stolovi na kojima se menjao novac, možemo pretpostaviti da su to bili stolovi na kojima se ubirao taj porez. I to je sve bilo odmah tu uz tu svetinju nad svetinjama gde su se žrtvovale životinje bogu. On kao religiozni Jevrejin, kao nekakav možda i puritanac onoga vremena, tako nešto ne bi mogao prihvatiti. Njegova reakcija je pre svega religijska, ali ona je odmah i politička, jer odbijanje da se plati porez i takva jedna reakcija odmah privlači pažnju rimske vlasti. Zbog toga on biva uhapšen, zbog toga on biva raspet na krstu.

Vrlo brzo sve to ide, vodi se računa o tome da se izbegne pasha, jer na pashu takve stvari ne smeju da se rade među Jevrejima, to je kapitalna kazna. To se čini 14. nisana 30. godine uoči pashe, znači pre nego što padne mrak. Rimljani moraju brzo da izvedu tu egzekuciju u kojoj ne strada, vidimo iz jevanđelja, niko od Isusovih sledbenika. Možemo pretpostaviti da to nije bio neki mnogo veliki pokret, jer bi inače stradali još neki ljudi iz okruženja. Ovi su se svi razbežali i tako negde i završava Markovo jevanđelje, ostanu samo ove žene koje posete njegov grob. To tako deluje vrlo autentično. To je bilo jedno šokantno, surovo kažnjavanje, Rimljani su mogli na drugi način da izvedu tu egzekuciju, to je opomena svima drugima – nemojte slučajno pomisliti da pretendujete na to da budete car judejski, kao što je bio ovaj Ješua Hanozri koji je stradao zbog toga. Jevreji su se stalno bunili, to je istorija jednog velikog otpora prema Rimskom carstvu. Oni su tu negde na periferiji Carstva, imali su svoje običaje, imali su svoja nekakva pravila. Žestoko su pritisnuti tim nametima, pružaju otpor, na kraju je taj otpor sasvim savladan i padom tvrđave Masade 73. godine veliki deo jevrejske biblijske povesti se prekida. Ono što odatle nastaje je jedan judaizam koji do dana današnjeg se razvija takođe kao nova religija i takođe bi verovatno taj isti Isus imao nekakvih primedbi i zamerki i ne bi to baš video onako kako je bilo u njegovo vreme, ali bar bi te stvari mogao razumeti, dok čini mi se da iz hrišćanstva malo šta da bi uopšte mogao razumeti.

Pavle je pravi osnivač hrišćanstva. Ono što se desilo njemu na putu za Damask, što je epizoda koja se tri puta ponavlja u delima apostolskim, koji je inače delo njegovog saputnika Luke, koji je prema toj tradiciji bio lekar i bio je stalno u njegovoj pratnji, jeste da on ima viziju tog vaskrslog Hrista koji mu se obraća i kaže – Pavle, odnosno Savle, zašto me progoniš. Još nije on promenio ime tada, on je imao neko privremeno slepilo nakon tog susreta, jedna onako dosta biblijska epizoda. I on sad kreće, propoveda tu novu religiju vrlo brzo nakon Isusove smrti. To je strašno značajno istaći, da on zapravo već četrdesetih godina 1. veka, možda 10 do 15 godina nakon Isusovog raspeća, on već propoveda jednu novu religiju u Isusovo ime, ali koja se razlikuje već dosta od onoga što je propovedao sam Isus. Znači, tu je sad karakter te transformacije jako važan. Zanimljivo je da ta tema vaskrsenja uopšte nije bitna tema za Isusa i za njegove sledbenike. Čitajte jevanđelja, ne vidite nigde da je to vaskrsenje i neki kult vezan za to u fokusu. Ne, to je carstvo božije, to je kraljevanje božije u jednom poretku koji će biti drukčiji od tog postojećeg poretka. To je jedna potpuno zemaljska svetovna poruka, ali ima to relegijsko ruho, dok taj vaskrsli Isus, to je taj Isus trećeg dana, znači ne Isus Velikog petka gde umire istorijski Isus. I taj vaskrsli Isus trećeg dana, to je u stvari ono što je glavna tema u hrišćanstvu. Dakle, da bi hrišćanstvo opstalo, morao je nestati taj istorijski Isus iz vidokruga. I to je taj paradoks koji mi se čini da je jako značajan u formativnom smislu za hrišćanstvo. Još jednom, znači, hrišćanstvo mora da se odrekne istorijskog Isusa, mora da se odrekne judaizma i to se čini na onaj način na koji imate emotivni raskid unutar jedne porodice, gde dolazi do kidanja veza, gde je to burno, gde je to često tragično, gde se upotrebljava izuzetno jedan oštar antagonistički rečnik.

Drugim rečima, na tom antijudaizmu hrišćanstvo opstaje, a kasnije crkva opet taj antijudaizam koristi kao uporište za antisemitizam. Sam Pavle je rekao u jednom od svojih pisama da je Isus bio sve stvari svim ljudima. I bukvalno u ikonografiji se to tako vidi. Video sam ikonografiju gde je on prikazan među ovim narodima Dalekog Istoka kao Kinez ili Japanac, onako čovek druge puti, sa kosim očima. Prikazan je kao američki Indijanac recimo u Meksiku, prikazan je naravno kao plavook, plavokos na Zapadu, onako isposnički, asketski kao na onim sinajskim ikonama i uopšte u istočnoj pravoslavnoj crkvi. Prikazan je kao žena u nekom feminističkom kontekstu, itd. Dakle, to je neverovatno koliko je ta istorijska ličnost dala povoda za razne te ikonografske prikaze. Ono što su najstariji njegovi prikazi su negde na rimskim sarkofazima, i to je zanimljivo, on tu izgleda kao rimski građanin, kratko ošišan, obrijan, u rimskom odelu. Tako da, nemoguće je danas sa ove distance pretpostaviti kako je on izgledao, možda je više ličio na Jovana Krstitelja nego što je ličio na neke filmske junake danas, kako ga prikazuju u filmovima.

Ali ono što svakako jeste najinteresantnije jeste da je svaka epoha imala potrebu da ga prikaže na način primeren toj epohi. I tu u stvari vidimo koliko retroaktivno se učitava tu istorija. Znači, on je nekakav renesansni plemić u visokoj renesansi, u nordijskim zemljama u onom odelu karakterističnom za taj period, on je među monasima u Egiptu, na Sinaju, on je asketski jedan kaluđer sa dugom bradom, kosom. Na komercijalizovan Zapadu on izgleda kao filmski junak iz Holivuda, itd. Znači, ta potreba da se učitava zapravo dovoljno govori o tome koliko je istorijski Isus dao povoda za najrazličitije stvari, ali te najrazličitije stvari ne moraju imati nikakve veze sa njim samim. To je ono što je rezultat, ja bih rekao, ovih istraživanja, potrage te za istorijskim Isusom. Drugim rečima, svako ima pravo da ga prikaže kako misli ili kako želi, svako ima pravo da ga doživljava onako kako želi unutar hrišćanske religije, ali ako hoćemo da zaista probamo i da se makar malo približimo toj istorijskoj ličnosti moramo biti spremni na to da on gotovo nikakve veze sa svim tim nije imao. 

Milan Vukomanovic, Emisija Peščanik, 13.04.2012.

This is no time for heroics…
It is, Dave, just as good as any time!

Anders Brejvik se predstavio kao ‘pisac koji trenutno radi u zatvoru’.

Your time is limited, so don’t waste it living someone else’s life. Don’t be trapped by dogma – which is living with the results of other people’s thinking. Don’t let the noise of others’ opinions drown out your own inner voice. And most important, have the courage to follow your heart and intuition.

Your work is going to fill a large part of your life, and the only way to be truly satisfied is to do what you believe is great work. And the only way to do great work is to love what you do. If you haven’t found it yet, keep looking. Don’t settle. As with all matters of the heart, you’ll know when you find it.

Steve Jobs

Jeste li ponekad pozeleli da se vratite?

Srbija ima tu ponavljajucu sklonost da se svakih generaciju ili dve ocisti od progresivnog elementa. Ovaj put, za razliku od 1300 kaplara ili sremskog fronta, urbanu mladost nismo pobili nego najurili. Jedan njen deo se vratio, ali ja sam od onih nesto tvrdoglavijih, koji se secaju zasto su otisli. Nista od razloga moje emigracije nisu u Srbiji ni priblizno ocenjene kao problem, a kamoli postavljeno na dnevni red za neko resavanje.

Pre svega, mislim na kolosalno, istorijsko samoobmanjivanje iz koje su logicno proistekle kanibalisticke orgije devedesetih i trenutno pornografsko stanje drustva i ljudi. Pratim srpska posla sve nadajuci se da stize neko kolektivno otreznjenje iz alkoholne magle samoobmanjivanja, ali nesto nije bilo srece do sada.

Na sta konkretno mislite kad kazete pornografsko stanje drustva i ljudi?

Mislim na prirodu odnosa, na odsustvo svake suptilnosti, nedostatak uvazanjanja drugoga, nesposobnost razumevanja suzivota i takve osnovne stvari koje bi trebalo da razlikuju zajednicu od plemena sebicnih.

Vuk Cosic, intervju, Politika, 14. april

Design is not just what it looks like. Design is how it works.

sve se zna i nema razloga
za novi dan i svijet je pustinja

probudi se
iz sna probudi se
još jednom još jednom

projurimo kroz crveno
projurimo kroz crveno
jer sve dok jurimo
sreća ostaje uz nas

projurimo kroz crveno
projurimo kroz crveno
jer sve dok jurimo
ova cesta nema kraj

neodoljiv dan je svanuo
i pali motore što jure na svečanost
nama u čast kroz dim kroz otrove
dok mi polako polako
tonemo u san

projurimo kroz crveno
projurimo kroz crveno
jer sve dok jurimo
sreća ostaje uz nas

projurimo kroz crveno
projurimo kroz crveno
jer sve dok jurimo
ova cesta nema kraj

poljubi me
i gurni me
dolje u oblake
zrak je moj prijatelj

i ne boj se
samo ne boj se
ja ti nikada
neću reći ne

Svadbas, Crveno

A relationship, I think, is like a shark, you know? It has to constantly move forward or it dies…  and I think what we got on our hands is a dead shark.

Woody Allen, Annie Hall

Anyone who says he can see through women is missing a lot.

Groucho Marx

Putujuci u Amsterdam, prosao sam kroz Nemacku. U dva-tri maha silazio sam na usputnim stanicama, razgledao gradove. Ono sto mi je pri tim zastancima posebno palo u oci bila je jedna metalna tabla, pricvrscena negde oko polovine perona. Ta me tabla zadivila. Evo zasto.

Na toj je tabli bio predstavljen raspored vagona prispevajuceg voza. Maketa kompozicije: lokomotiva, kola prve i druge klase, spavaca kola, restoran, postanski vagon. Dok cekas na peronu, tacno znas gde ce se koji vagon zaustaviti; na voznoj karti imas broj kola, i tako, stanes gde treba. Kad voz stigne, ne moras juriti gore-dole, sudarajuci se sa drugima, koji su se, kao i ti, zaputili u pogresnom pravcu. Zakoracis, i evo, u svom si vagonu.

Vidis, dragi moj Petrovicu, tu tablu nisu smislili Marks i Engels, nego neki sasvim mali i bezimeni nemacki mislilac. Za Srbe bi bilo mnogo bolje da su se poveli za tim opskurnim svapskim filozofom, nego sto su, predvodjeni klasicima, krenuli u epohalnu bitku za razotudjivanje coveka i oslobodjenje rada. Nadahnuti takvim pogledom na svet, oni danas ne samo da ne znaju gde ce koji vagon stati, nego je neizvesno hoce li voz, koji cekaju, ikad doci.

Milovan Danojlic, Dragi moj Petrovicu, pismo sedmo, 1981

Pao si u mojim ocima!

Klizavo je u tvojim ocima…

PISMO ANDJELU

Dragi sine,

Ruski parapsiholog nedavno je stigao u Sarajevo, oslusnuo i zviznuo: “Kakva napetost, kakav naboj mrznje!”. A francuski diplomata, koga poznajem, obrisao je celo i rekao: “Nemate pojma kako sam srecan sto odlazim iz Beograda”. Rusi se kuca od karata u kojoj zivimo. O nama se, s pravom, lose govori u svim kraljevinama i mnogi moji prijatelji otisli su da budu vitezovi na dvoru drugih vladara. Cak mi je i kelner u restoranu prisao i tuzno promrmljao: “Je li, zemljace, hoce li biti gradjanskog rata?”

Hoce li se djavoli kojima je hladno ogrejati velikom nesrecom, da li ce biti gradjanskog rata – ja ne znam. Jedino je sigurno, sine Miso, da se tvom ocu u taj rat uopste ne ide. On bi zeleo da dozivi starost svog idola Haviera Pereire, kolumbijskog Indijanca, koji je umro u 179. godini. Najradije bi zauvek disao uz tebe i mamu dok, kao veceras, zagrljeni gledate televiziju. Mama pritiska obraz uz tvoj i objasnjava ti seriju “Cudesni svet zivotinja”.

“Vidis, Sove jedu Puhove.”

Ti se umiljavas:

“A za koga mi navijamo?”

“Za Puha, to je stvorenjce.”

“A Sova?”

“Odvratna baba”, beci ona oci i zamislja tvoju baku. Uspavljuje te tihim pokretima pa opet gleda televiziju i poredi se sa glumicama koje smatraju najlepsim na svetu. Najzad televizor utihne, duhovi koji rade u njemu odlaze na pocinak. Ti spavas, mama spava. Tvoj otac se uznemirio, uzeo hartiju i poceo da pise. Posto ne stize da ti prica, namenio ti je ovo pismo za “kad budes veliki”. Sumnjam da ce drzava u kojem ces ga otvoriti nositi ime one u kojoj je napisano…

Vladimir Pistalo, Vitraz u secanju, 1994

Ne osecam se krivim

Sto sam ubijao

Slusao sam predsednika

To je bila drzavna politika

Ne osecam se krivim

Sto sam klao

Svestenik blagoslov mi dao

I nije se pokajao

Ne osecam se krivim

Za rusenje gradova

Slusao sam knjizevnike

Velikih priznanja dobitnike

Savest mi je cista

Obezbedjen sam za tri zivota

Spavam mirno

Nije me sramota

Ne osecam se krivim

Cak radosno zivim