Koliko god žalili nesretnog Luja XVI, njegovu suprugu i još više na desetine hiljada “izdajnika revolucije” koje je Robespjerov revolucionarni komitet skratio za glavu, ne može se reći da burni događaji sa kraja XVIII veka nisu “istorijski iskorak”. Naprotiv, to lako može biti i najveći iskorak koji je ljudsko društvo napravilo u svom razvoju. Dakle, nasilje ima svoju istorijsku opravdanost ako su u pitanju pogažena elementarna ljudska prava i slobode. Ovo je ujedno i odgovor na pitanje zašto atentat iz 1914 to nije.

Sad dolazimo do pitanja, da li je to slučaj u Republici Srpskoj i da li je “Bole” metafora potlačenih i obespravljenih? Ja bih rekao da u izvesnom smislu on to jeste, ali da toga još nije svestan. Odnosno ne shvata da su, kako Nikolaidis kaže, „nacionalni i vjerski antagonizmi samo maska pod kojom elita skriva temeljni antagonizam svakog društva, onaj klasni“. Nikolaidis dalje dodaje: „Jesam Srbin, ali sam i radnik, stoga ću u zrak dići one koji su me opljačkali – ne bi li to bio civilizacijski iskorak?“

Jednom kada „Bole“ shvati da je on pre svega radnik, građanin, muž, otac, komšija, a da je njegova nacionalna dimenzija potpuno nevažna, paraziti i štetočine koji počivaju isključivo na ovom sistemu vrednosti (vladajuća političko-ekonomske elita u RS) će sami od sebe nestati. Neće niko ni primetiti da ih više nema. A malo zatim će isto tako nestati (odumreti) i sama RS, jer je nelogična, štetna i nema nikakvog razumnog razloga za njeno postojanje. I to će biti civilizacijski iskorak.

Zarko Korac