One day the poor will have nothing to eat but the rich

– Dželima Limana su izboli na pravdi Boga! Samo zato što je slučajno kesom zakačio jednog od tih huligana po ruci i bez obzira na to što se istog časa izvinio zbog toga. Čak ga je tri puta zagrlio i zamolio da mu oprosti. Jednom od tih huligana je, međutim, zasmetalo kako Dželim govori, što izgovara mekše „č“, pa je odmah skočio na njega: “Vidim da si Šiptar”. Dželim mu je odgovorio da nije Albanac, već Goranac, ali je ovaj nastavio da ga maltretira i počeo da ga udara. Zatim je izvadio nož i ubo ga u vrat i potiljak – priča za “Blic” M. J., komšija Dželima Limana (34) koga su preksinoć u autobusu na liniji 43 tukli i nožem izboli vandali Zlatko M. (19) i Miloš M. (20) iz Koteža, koji će zbog nasilničkog ponašanja biti privedeni istražnom sudiji.

Putnici zadržali napadače i pomogli da ih policija privede.
Naš sagovornik je inače komšija teško povređenog Dželima, prekjuče po podne ga je zamolio da sa njim krene do “Tempa” kako bi mu pomogao da kući donese sve potrepštine.

– Pristao je bez pogovora. Posle kupovine ušli smo u autobus na liniji 43, i to na početnoj stanici. Bila je gužva, ljudi su se gurali i slučajno je kesom zakačio tog huligana, koji je bio u društvu sa još jednim, svetlijim mladićem.

Taj vandal je reagovao unezvereno, počeo da udara mog komšiju bez ikakvog razloga. Putnici su vikali: “Pusti mladića, skloni se, šta ti je uradio?”. Postao je još nervozniji, izvadio je nož i dva puta ubo Dželima.Jednom rukom sam ga držao za vrat da ne iskrvari, a drugom pokušavao da ga zaštitim od huligana. U autobusu je nastala vriska, zvali su policiju, a vozač je zatvorio vrata da ti dripci ne bi pobegli. Putnici su odmah uhvatili tog svetlijeg mladića, ali je huligan koji je ubo Dželima razvalio vrata i pobegao.
– Dželim je divan, pošten i vredan mladić. Nikada nije nikoga povredio i mi komšije ga zaista volimo. Uvek je spreman da priskoči, pomogne. Otac mu je umro odavno, a majka pre nedelju dana. Jedinac je, živi kao podstanar, povremeno radi na građevini i od toga se izdržava. Kada mu je majka umrla u Novom Bečeju, dao sam mu novac da ode na sahranu, jer nije imao para. Sad lekar kaže kako više neće smeti da radi na građevini. Šta će biti sa njim, ne znam. Ja ću mu pomoći koliko god mogu – kaže M. J.
Jedna žena je iz torbe izvadila peškir, pritisli smo Dželimovu ranu na vratu da ne bi iskrvario – priča M. J. Dok su čekali Hitnu pomoć, jedan od putnika sustigao je napadača kod Palmotićeve ulice i vratio ga do autobusa, gde ga je kasnije preuzela policija.

Naš sagovornik je juče povređenog komšiju Dželima Limana posetio u Urgentnom centru, gde je teško povređeni mladić smešten na intenzivnoj nezi. Dželima je posetila i devojka.

– Ima dve ubodne rane u potiljak, a jednu u vrat. Lekar mi je rekao kako je malo falilo da povrede budu smrtonosne, milimetri su bili u pitanju. Dželim je svestan, može da govori, ali usporeno priča. Odneo sam mu neke osnovne stvari, malo voća… Nadam se da će se oporaviti.

Ta baraba ga je napala bez ikakvog povoda. Nije mi jasna takva razbojnička reakcija jednog mladog čoveka koji zbog slučajnog dodira kesom, uprkos izvinjenju koje dobije zbog toga, reaguje tako divljački i pokuša da ubije – konstatuje naš sagovornik.
BLIC, 26. feb

Asimilacija 84

Jelena je druga prica
Konobarica iz birtije
Sa Zelene pijace
One najgore
S Djurom tamo idem subotom
Zivi u selu
Apfel se nekad zvalo
Ziveli su Nemci tamo

Vise se ne secam
Ni kako
Ni kada
Ni zasto
Mi je ispricala
Da se prezivala Mitevski
I da je celoj porodici
Otac promenio prezime
U Mitevic
Ranih devedesetih proslog veka
Otisao u SUP
I lepo promenio
I potpisao
Sad na poslednjem popisu
Izjasnila se kao Srpkinja

O Kierkegaardu se s pravom govori kao o ocu filozofije egzistencije. Sloboda koju je prosvjećenost mislila u borbi protiv svakog autoriteta i protiv svega što čovjeka zarobljava, s Kierkegaardom traži svoje pozitivno određenje. Drama slobode ne odigrava se u spoljašnjim odnosima, nego u ljudskoj unutrašnjosti, u odnosu čovjeka sa samim sobom.

Ako slobodu mislimo kao mogućnost izbora, Kierkegaarda nećemo moći razumjeti. Imati pred sobom izbor između dvije ili više mogućnosti još uvijek ne znači biti slobodan. Suponiramo li da čovjek može birati, recimo, između dobra i zla, slobodu bismo mogli misliti i kao izbor zla. Neko bira zlo zato što je slobodan. Mogao bi i drukčije, ali budući da je slobodan, može birati i zlo. To što se može odlučiti za zlo pokazivalo bi da je slobodan. Za Kierkegaarda ovako mišljenje nije probilo ni u tajnu čovjeka ni u tajnu slobode. Jer čovjek je puno dublji i složeniji.

Moći birati zlo pokazuje upravo suprotno, pokazuje da čovjek nije slobodan. Samo neslobodan čovjek bira zlo kao što i svaki izbor zla uvećava neslobodu. ”Niko nije tako užasno zarobljen, i ni iz kakvog zarobljeništva nije tako teško pobjeći kao iz tog u kojoj individua sama sebe drži zarobljenom!” Nesloboda, neistina, demonsko je zatvoreno i ovisi upravo o onome protiv čega se zatvara. Nesloboda je upravo u neprekidnoj borbi protiv slobode, neistina je u stalnom kombatiranju istine, zlo je u neprestanoj borbi protiv dobra. Obratno, sloboda se ne ravna iz odnosa prema zarobljeništvu, istina se ne mjeri neistinom, dobro se ne pokazuje opirući se zlu.

Gdje se otvara sloboda? Začudno, tamo gdje nije posrijedi izbor između dvije ili više mogućnosti, nego izbor jednoga. Sloboda se otvara u trenutku kada čovjek bira samoga sebe onakvim kakav jeste, kada bira sebe kao biće koje svagda ima mogućnost da se izabere. Ne kada se odlučuje između različitih mogućnosti koje bi možda mogao realizirati, nego kada bira sebe onakvim kakav uistinu jeste i sa svim što jeste! U tom trenutku izbora samoga sebe ili samoizbora čovjek stupa u slobodu. Prisvaja samoga sebe: ”Kad se sve stiša oko čovjeka, svečano kao zvjezdana noć, kada je duša u cijelom svijetu sama sa sobom, onda se ona ne susreće sa izvanrednim čovjekom, nego sa samom silom vječnom. To je kao kada bi se nebo otvorilo. I čovjek bira samog sebe ili, štaviše, prisvaja sebe sama. Tada je duša ugledala nešto najuzvišenije – nešto što smrtno oko ne može vidjeti, što se nikada ne može zaboraviti. Čovjek nije postao nešto drugo nego što je bio, već postaje on sam”.

Iz izgubljenosti dolazi k sebi i ulazi u slobodu. U uspjeloj formulaciji Waltera Schulza iz njegove knjige Fichte i Kierkegaard, ”samoizbor je zahvaćanje sebe kao slobode, skok u slobodu koji se događa iz slobode”. Kada čovjek bira samoga sebe? U trenutku odluke za dobro. Odluka za zlo je, dakako, vazda otvorena. No ona nije na istoj ravni kao odluka za dobro. Odluku za zlo donosim iz neslobode i njome postajem još neslobodniji. Zlo koje odabirem već me drži u ropstvu. Odluka za zlo dolazi iz robovanja zlu i vazda vodi samo još većem ropstvu. Kierkegaard će zato izlaz iz stanja neslobode i neistine u koje čovjek zapadne svojom vlastitom krivicom vidjeti kao dar što ga donosi spasitelj, iskupitelj i miritelj. Italijanski filozof Emanuele Severino u svojoj Savremenoj filozofiji tu situaciju ovako interpretira: ”Čovjek je iskonski u neistini, i ako mu je dopušteno ući u istinu… to se može dogoditi samo ‘u određenom trenutku’ vremena zahvaljujući Učitelju koji nije samo nosilac istine, nego koji pruža i uvjete za njeno razumijevanje, i koji dakle nije puki ‘Učitelj’, nego i ‘Spasitelj’, ‘Iskupitelj’, ‘Miritelj’, to jest ima karakteristike što ih kršćanstvo pripisuje Bogu”.

Bilo kako bilo, izvjesno je tek da zlo i dobro nisu na istoj ravni, da zlo živi od borbe protiv dobra, a da dobro ne živi od borbe protiv zla. Dobro naprosto vri iz sebe. Biti slobodan znači samo jedno: moći se odlučiti za dobro!

Nama ta Kierkegaardova odluka danas znači da se u odnosu spram drugoga moramo osloniti na vjeru da dobrota drugoga prethodi njegovoj zlobi, da se dobro vraća dobrim i da zato zlo neće prevladati nad dobrim. To ne znači ništa drugo nego da se s ravni bližnjeg i najbližeg pomičemo na ravan daljnjeg i najdaljeg i da zato transcendentna vjera u dobronamjernost drugoga više nego ikad prije zahtijeva vjerovanje u sebe.

Mario Kopić, Kierkegaardov samoizbor

Sanjao sam te Dobrice

iz masovne grobnice

I video lice

I oci ubice

Ali zato nemaj brige

Voleo sam tvoj knjige

Istina, ima u crkvi i nečeg dobrog. Crkva je glavni organizator javnih kuhinja, kažu. Pred javnim kuhinjama stoje redovi ljudi i čekaju na toplu juhicu. Juhica je najjeftiniji i najisplativiji ljudski ulog: za dvije mrkve, kocku kokošje juhe i malo tople vode dobiva se neprocjenjivi ideološki povrat: vjerska lojalnost. Crkva neće, dakako, izdvojiti novac za kupnju magnetske rezonance, radije će prikvačiti drveno raspelo na bolnički ulaz. Raspelo je jeftinije. Niti joj pada na pamet da od one gomile cementa preostale od gradnje crkve sagradi – dječji vrtić. Ona je, uostalom, zadužena za spiritualni resor.

Dubravka Ugresic, Uvod u demokraciju

a nisam namcor evo
upravo u kurac nisam oterao budalu
koja me zove na mobilni 2 puta za redom a
zna
da imam poremecaj sna
i da ne mogu da sastavim 4 sata bez
prekida
i da smo se bilion puta dogovorili
da prvo posalje poruku
ali ne vredi idiotu
pricati ne cuje to je fenomen
da odredjeni ljudi
cuju samo sebe
i jos mu kazem da sam zauzet za vikend
a on ce meni ma nema problema
zvacu te ja pa ako mozemo nesto
da se vidimo za vikend
koji vikend idiote koji vikend
idi se pridruzi ovim trubacima koji
sviraju jer se dvoje slicnih idiota
vencava
a trubacima super
sparno vreme pa se vise para
zalepi na celo
i onda glavni kurac – ili kum sa belom
pederusom
ispod miske ili ponosni otac koji misli da
mu je cerka posle 2 duze veze usla u brak
a iza nje kilometri kurceva – izvadio
pistolj i dinge dinge u vazduh
mozda neciju terasu
ali jebiga nije znao
ima dozvolu za pistolj sto znaci
da moze da puca jednostavan je zivot
a pored kuma skockana picka konacno
eto njoj prilike da navuce carape sa
cipkom samostojece decko joj
kupio za rodjendan bas je sladak i
pazljiv
a pored ponosnog oca holesterol hladna
trajna koja je roknula duplu dozu inderala
da joj ne stane srce dok
bude djipala u kolu ili jela tortu sa orasima
ili plakala
jer joj jedinica odlazi u bolji zivot
i sve je to meni ok
i drago mi je
i zivi bili mladenci
i srecan porodjaj za mesec dana
ali stoko
prestani da pucas
bolji idi daj jos para
alavom popu
koji je odavno zaboravio svrhu
svog postojanja

Radovan Nastic, 21 gram pasjeg zivota u Vavilonu

Ne znam šta da mislim. Ako čovek izgleda kao Mladić, ima ličnu kartu na ime Mladić, krije se u kući Mladića u kojoj ga posećuje rođeni sin, takođe Mladić, u čemu se sastojao nadljudski napor da se zlikovac locira i uhapsi? Da se, barem, kao Ulemek, pokrio čaršavom po glavi, pa puzao po poljani ispred avlije, pa da razumem. Ovako, stavio čovek kačket, prosto ga nakrivio u simboličnom gestu, sedi kod teče na selu i gaji pčele. The master of disguise.

I sad, iako sam svesna barem delimičnog zadovoljenja pravde, ipak i dalje ne razumem – šta je ovu državu, toliko dugo, sprečavalo da locira i uhapsi kriminalca? Ne bih da kvarim, ali ipak, zar niko ne oseća poniženje, zar se ne osećate prevarenim, dugo godina sistematski laganim, kao da vas je neko, sve ovo vreme, svesno i namerno, vukao za nos? Možda stvarno kvarim, ali ne interesuje me radost, hoću detalje, hoću celu priču, zanima me odgovornost i odgovor na najprostija pitanja – ko je i kojim sredstvima vodio ovu istragu, kada je Mladić lociran na porodičnoj adresi, koliko je meštana u selu sve to znalo i kada je tačno država odlučila da prestane da nas laže?

“Bolje ikad, nego nikad”, slažem se. Ako tako postavimo stvari. Ali, zašto da stvari tako postavljamo? Ko je u javnost uopšte uveo mogućnost da Mladić nikada ne bude uhapšen? Oni što su za njim, kao, godinama tragali? Oni, što nikako nisu mogli da ga nađu? Oni što nisu mogli da ga vide, od širita kape? One plave oči, onaj pogled krvoloka, niko nije umeo da prepozna?

Vidno je ostario, kažu, pa ne liči na sebe? I ja sam vidno ostarila, za ovih petnaest godina, i zbog toga se mogu smatrati srećnom, jer za razliku od mene i Ratka Mladića, onih gotovo osam hiljada pobijenih ljudi, nije imalo priliku da stari. Mnogi među njima, čak ni da porastu. Jer, da podsetim radosne, među srebreničkim žrtvama bilo je i pet stotina dece, mnogi od tih dečaka ubijeni su direktno metkom u potiljak, svi zajedno pobacani u jame ili u Drinu, da ih voda odnese, da im i kosti zauvek nestanu.

Sve naše vlasti za ovo znaju godinama, ali im to ipak nije bilo dovoljno za “sticanje političke klime” – da pozvone na tečina vrata i nogama u guzicu isteraju bednika. Sad se “klima stekla” (jer klima se i inače, što je opšte poznato – stiče), pa je, u susret ničim izazvanim i nepravednim izborima, Boris Tadić odlučio da proda porodičnu srebrninu. Mi smo mislili da je Telekom, a kad ono, to je samo jedna seoska adresa, na domak prestonice, i naočigled svih.

Radujem se, nije da nije. Primam i čestitke što pljušte iz inostranstva. A što da ih i ne primam? To što ništa nisam uradila, ne menja stvar. Evo, i predsednik ih prima. A, uradio je – tačno šta?

PS: Sećate se onog plavokosog deteta, što ga, na jednom od bezbroj puta ponovljenih snimaka, “general” miluje po glavi? Godinama predsednikovi ljudi privatno tvrde da mu je lobanja nađena samo nekoliko stotina metara dalje. Kladim se da će sada, po prvi put, o tome da progovore i javno, da zapečate ispravnost predsedničke odluke. Isplatiće se njima svaka, pa i ta glava.

Biljana Srbljanovic, Peščanik.net, 27.05.2011.

sveštenici u Eparhiji mileševskoj presavili su tabak i uputili pismo u Patrijaršiju sa molbom da im se pomogne. Prema saznanjima „Blica”, sveštenici navode da, osim što ih vladika Filaret „progoni i proklinje i njih i njihove porodice i malu decu”, naplaćuje im 3.000 dinara svaki put kada izlaze izvan teritorije eparhije, pa makar razlog bio i odlazak kod doktora ili na sahranu najbližih članova porodice.
Prema saznanjima „Blica”, sveštenici moraju da pišu molbu vladici Filaretu kada izlaze iz eparhije i da na nju sa spajalicom zakače novac. U molbi navode gde idu, zašto i koliko ostaju. Molbu i novac daju arhijerejskom namesniku, a on potom prosleđuje vladici. Iako većina od četrdesetak sveštenika koliko ih služi u Eparhiji mileševskoj živi na rubu egzistencije, veći problem od plaćanja takse vladici je činjenica da im on ponekad i ne odgovori na molbu, a tada i ne mogu da napuste eparhiju. Sveštenici se ne usuđuju ni nakratko da izađu iz eparhije ma koji razlog da je posredi jer se boje „vladičine naravi”.

– Sveštenik kome se upokojila majka nije otišao na sahranu jer nije smeo da izađe iz eparhije u strahu da mu ne zabrani sveštenodejstvo. Takav slučaj imamo i sa sveštenikom kome je umro brat, ali jedan od najdrastičnijih primera je da je sveštenik koji je trebalo da ide na operaciju u Crnu Goru umalo umro iščekujući vladičin odgovor. Svako od nas zna da ne treba ovako javno govoriti o vladici, ali moramo niko da shvati koliko je naša muka prevelika, niko da pomogne – kaže jedan od sveštenika Mileševske eparhije čije je ime poznato redakciji “Blica”.

Znam da su svi oni isti, ali ja bih volela da bude manje isti

Don’t talk about your dreams, live it

Those who would give up Essential Liberty, to purchase a little Temporary Safety, deserve neither Liberty nor Safety

Benjamin Franklin

U čoporu hodam
U čoporu spavam
Od čopora učim
Kako da se kurčim
U čoporu sanjam
Čoporu se klanjam
U čoporu strah me nije
Čopor može da ubije

Moj čopor
Misli mesto mene
Moj čopor
Nalazi mi žene
Moj čopor
Mesto mene gleda
Moj čopor
Nikome me ne da

Ne napuštaj čopor
Ko će da te štiti
Ili si u čoporu
Il te neće biti

Pre dve godine bio je održan skup protiv LGBT populacije nazvan porodična šetnja.

Glavni akteri tog skupa bili su Vuk Bojović i Bora Čorba.

Bori se žena ubila, a za Vukovog sina ispostavilo da je težak kriminalac. Gde su vam sad porodične vrednosti? Setite ih se samo kad treba naći argument za diskriminaciju seksualnih manjina?
(Lonče, 15. februar 2012 11:54)

Onaj ko zeli miran zivot pogresio je sto se rodio u dvadesetom veku

L. Trocki

Pismo podrske

Biljana Srbljanović | 29/09/2011

Dragi prijatelji, dragi hrabri ljudi,

Kao i svih prethodnih godina, i ove godine Paradu ponosa podržavam iz nekoliko vrlo konkretnih razloga.

Ne samo zbog toga što je pravo na različitost jedno od osnovnih ljudskih prava, a diskriminacija na osnovu manjinskog identiteta zakonom zabranjena;

ne samo zbog toga što je mogućnost mirnog održavanja Parade pokazatelj stupnja slobode u jednom društvu;

ne samo zbog toga što zastrašivanje, ucene i pretnje huliganskih grupa, konzervativnih krugova i kalkulantskih političara, ne smeju da odnesu još jednu pobedu;

ne samo zato što se radi samo o još jednoj “statusno neutralnoj” različitosti,

već baš i upravo zbog toga što se radi o jednoj vrlo konkretnoj različitosti, o jednom vrlo konkretnom identitetu, o jednom vrlo konkretnom ponosu i potrebi da se javno kaže -homoseksualci nisu bolesni ljudi, LGBT identitet je najnormalniji identitet, biti gej znači baš isto što i biti strejt, jednaki smo u svemu: u svojim potrebama i željama, a pre svega pravima, koje niko ne sme da nam uskrati.

I niko ne treba da se stidi sebe, niko nikoga ne sme da tera u četiri zida, da sakriva od javnosti, kao da je LGBT identitet neka sramota i bruka, neki nedopustiv greh.

Svi smo ponosno zajedno u ovoj borbi, gej i strejt ljudi, svi kojima je ovo pitanje prava na slobodu, prava da se bude ponosno svoj.

Parada ponosa, 28.09.2011.

nije bio komplikovan porodjaj, policajac u prolazu bi pomogao u zamenu za cigaru

Sometimes, I feel I am really blessed to be blind because I probably would not last a minute if I were able to see things.

Stevie Wonder