U knizi Danijela Goldhagena “Hitlerovi dobrovoljni dželati”, opisujući ulogu “običnih” Nemaca u holokaustu, autor izdvaja nekoliko nophodnih stavki u mehanizmu koji dovodi do društvenog, a zatim i fizičkog istrebljenja Jevreja, koje meni deluju kao da su prepisane jučerašnje vesti iz Madjarske. Goldhagen kaže da se najpre počinje 1. verbalnim napadima, kojima se od Jevreja stvaraju “društveno mrtva bića”, ona koja nisu isto što i ostali učesnici života, zatim slede 2. fizički napadi i 3. zakonske mere koje omogućavaju izolaciju 4. prinudna deportacija i primoravanje na iseljavanje 5. fiizčko odvajanje po getima, kampovima, žicom ogradjenim sredinama 6. izgladnjivanje, iznurivanje, nepružanje medicinske pomoći, nakon čega jedini put vodi ka holokaustu.

Da bi ovo bilo moguče izvesti, nisu dovoljne samo naoružane policijske jedinice koje “samo izvršavaju naredjenja” potreban je konsenzus društva, koje potiče iz dubokog i čvrstog ubedjenja da je Drugi (izbeglica) biće nižeg ranga, pa su time i sva njegova prava, njegova sama ljudska priroda, neminovno abolirana. Kada ljude držiš u logorima opasanim žiletima zavarenim u žicu, gde čekaju u neljudskim uslovima od kojih samo pokušavaju da se spasu, zatim izazivaš povremena stampeda u kojima izbeglice mahito i u strahu trče a da ni nemaju gde da pobegnu, onda je normalno da neka Petra Laszlo uz desetine svojih istomišljenika, u koje ubrajam i one koji samo nemo posmatraju slučaj, sapliće oca sa detetom u naručju i šutira devojčicu u stomak. “Na sistematsko i nemilosrdno ubijanje hiljada nenaoružanih, bespomoćnih jevrejskih muškaraca, žena i dece, Nemce nisu nagnale privredne teškoće, sredstva prinude totalitarne države, društveno politički pritisak, niti nepromenjljive psihološko sklonosti, već predstave o Jevrejima koje su u Nemačkoj bile sveprisutne” i taj slučaj imamo i danas: kamermanka sa maskom na licu (valjda da ne udiše bakterije koje izbeglice izdišu i da se ne uguši od njihovog mirisa), naočigled policije koja prema njoj ne reaguje i njenih kolega, koje takodje ne reaguju, vrši gnusan čin koji prevazilazi fizičku ozledu jednog muškarca i troje dece: ona trajno povredjuje ne samo njihovo dostojanstvo, već i dostojanstvo svoje profesije, svih prisudnih ljudi koji postaju nemi saučesnici, njene zemlje a implicitno i same Evropske unije, koja veće nedeljama odbija da sankcioniše klasično fašističko ponašanje vlade svoje članice, koja se obavezala na neka sasvim drugačija pravila.

Sama činjenica da ona dva kamermana pored nisu uhvatila Petru Laszlo i odmah predala najbližem policajcu, da je privede i spasi da ne upiša od batina tu u toj prašini u koju je bacila onog čoveka sa detetom, strašan je udarac i obeshrabrenje u čitav ljudski rod. Zamislite da je situacija bila obrnuta i da je Petru u stomak šutnuo neki Sirijac, a zatim dete saplelo da padne? Da li bi ostali novinari to samo mirno posmatrali i da li se policija ni onda ne bi umešala? To što su ćutali i snimali, govori samo da ni oni nemaju časti, baš kao i svi koji, sa najviših pozicija Evrope, i dalje prećutkuju ove dogadjaje.

“Obični ljudi” i svojim nečinjenjem postaju saučesnici zločina, masovnog egzodusa ljudi koji samo pokušavaju da ostvare osnovno ljudsko pravo – pravo na život. “Tumači ovog razdoblja čine ozbiljnu grešku kad odbijaju da poveruju da su ljudi bili kadri da iz ubedjenja ubijaju čitave populacije – a naročito one koje su po svakoj objektivnoj proceni bile bezopasne. Istorija, od drevnog doba do danas, obilato svedoči o lakoći sa kojom ljudi mogu da zatiru živote drugih, pa čak i da uživaju i njihovim smrtima” kaže Goldhagen. Ono što se dogadja u Madjarskoj je savremeni doprinos istoriji beščašća, a, što je još gore, Petra Laszlo, fašistička govnara, jedino je lice Evrope danas. I u nju, uprokos samočestitanjima za pojedinačne požrtvovane akcije pomoći mokrim i promrzlim ljudima u blatu picinog parka, koji i dalje ćekaju pomoć zvanične države – itekako spadamo i mi.

Biljana Srbljanović

I’m 87 years old…I only eat so I can smoke and stay alive.. The only fear I have is how long consciousness is gonna hang on after my body goes. I just hope there’s nothing. Like there was before I was born. I’m not really into religion, they’re all macrocosms of the ego. When man began to think he was a separate person with a separate soul, it created a violent situation.

The void, the concept of nothingness, is terrifying to most people on the planet. And I get anxiety attacks myself. I know the fear of that void. You have to learn to die before you die. You give up, surrender to the void, to nothingness.

Papski legat Arnald Amalarikus, na pitanje nekog krstaša kako da postupe sa građanima Bezijea, u Južnoj Francuskoj, koji nisu hteli da izdaju i predaju svoje sugrađane katare, nego su katolici i katari ostali zajedno: 22. jula 1209, u krstaškom ratu protiv katara koji je započeo papa Inokentije III, krstaši su prodrli u grad i pobili sve živo, preko 20.000 po izveštaju samog legata, najviše u gradskoj katedrali, gde su se stanovnici sklonili – zapalili su je, i ona se srušila ubivši sve unutra. Izjavu su često docnije u istoriji citirali i drugi izvršiocii pokolja.

Juče je slovenački novinar, inače dobitnik neke novinarske nagrade, tvitnuo odgovor sa ovim citatom i protivpredlogom – da se na izbeglice koji dolaze u Sloveniju otvori vatra sa 500m od granice (pa će Bog prepoznati svoje), a na predlog nekog lika ženskog roda da se prime samo oni sa… krštenicom. Deo javnosti već zahteva policijsku istragu i sudsko gonjenje dva trola po postojećim zakonima, dok danas iz Ljubljane leti avion pun stvari za izbeglice na Lezvosu. Akciju na Lezvosu su započeli dvojica mlađih slovenačkih turista na letovanju, jer nisu mogli gledati užas, Adria Airways je pristala da prenese stvari besplatno, kao i aerodromske službe na Lezvosu; u dan i po se u Sloveniji sakupilo za četiri aviona, a dvojica inicijatora su na ostrvu još sakupili skoro 6.000 EUR za pomoć na licu mesta. Mnogi su zaspali mirno, da bi se probudili sa vešću o sedamdesetak ugušenih u švercerskom kamionu u Austriji, još stotinjak udavljenih u moru i znalački doziranom saosećajnošću za kamere evropskog političkog vrha o Balkanu u Beču…

Izbeglice sada nazivamo pravim imenom – to su ljudi koji beže sa Bliskog i Srednjeg istoka zbog rata, nasilja, gladi, bede i opšte nesigurnosti. Trolovi su isto tako odnedavno jasno definisana grupa – to su oni, po zlobnim malim i velikim bićima iz skandinavske mitologije nazvani – anonimni ali i poznati likovi koji daju lažljive, zlobne, deplasirane, ružne, netolerantne, uvredljive i prostačke komentare na sve što se na internetu dešava, jer je to jedino mesto gde mogu da se iskažu. Naziv internet trolovi zabeležen je u rano doba, i registrovan već 1992. No ti, u osnovi patetični pojedinci, predstavljaju realne ljude, koji žive sa nama, i koji su najčešće nevidljivi u svojim društvenim krugovima. Zapravo ih svi poznajemo, samo nam se čini da su nekad bili bolji, da bi mogli biti bolji u boljim uslovima, da će biti bolji sa starošću, ili da će ih neko još vaspitati do zrelosti. Nijedno od tih očekivanja nije sasvim realno.

Trolovi se prepoznaju lako, a onda razumevanje njihovog ponašanja ide lančano: to su ljudi koji su protiv toga da se pomogne šugavom mačetu na ulici: može vam se učiniti da je dobar razlog za to već higijenski, ali nije. Trolov razlog uvek podrazumeva nešto jače, što treba svakoga ko hoće da pomogne životinji na ulici ne samo da odvrati od te namere, nego i da ponizi: pomagati životinji znači ne pomagati gladnoj deci, i zlosrećni pomagač/pomagačica odmah je posredno optužen za nehumanost, odsustvo materinstva i snobizam. Kad slučajno dođe do stvarnog gladnog deteta ili prosjaka, trol će se više otvoriti: ne treba pomagati, da se sirotinja ne bi naviknula na pomoć pa zapustila stalni rad i traženje rada, zato što će se gladno dete razmaziti, zato što ne znamo šta će sve postati ako mu se bar malo olakša život, uz dodatne sumnje o tome ko je dete, odakle je, čije je, zašto je gladno i ko je za to kriv. Kada trola suočite sa krizom koja pogađa mnoge oko njega i u susedstvu, onda tek bukne prava maštovitost: nema te nelogičnosti, izvitoperenosti i ludosti koja se kad-tad neće pojaviti u njegovim objašnjenjima, i u svemu tome, on i njegov kolektiv (onaj koji on prisvaja) uvek će biti žrtva, doduše spremna da se preventivno sveti i kažnjava svakoga. Da ne zalazimo u druge proizvode mašte, već samo u one koje su sada izazvale izbeglice: to su dakako sve sami skriveni teroristi, oni koji su pobegli od služenja u već nekoj vojsci i mobilizaciji, zdravi i pravi, prevaranti koji samo hoće evropsku socijalnu pomoć; nisu skloni radu već svim vrstama kriminala, pretežno su mladi muškarci, muslimani koji se ne mogu prilagoditi evropskom načinu života i skloni su silovanju, homoseksualnosti i pedofiliji; vode sa sobom starce, žene i decu, samo zato da izazovu samilost; starci inače treba da umru, žene da sede kod kuće, a njihove dece ima suviše. Svi ti ljudi su loše odeveni, prljavi, smrdljivi i gladni, dakle skloni krađi, i sumnjivi: zašto bi inače tačno znali kuda hoće i to još mnogi umeli da kažu na engleskom? Još su sumnjiviji oni među njima koji nisu u krpama, i mogu još ponešto da plate, jer to je dakako dokaz da se svi oni pretvaraju kako bi uzeli što više našeg (trolovog) novca. Oni za sobom ostavljaju đubre, umesto da za sobom počiste mesta na kojima ih puštaju da budu bez osnovnih potreba: možda bi i čistili za sobom, kada bi imali čime, ali ni to im se ne da. Viču, dižu prašinu i ruke u nebo, posebno kad ih sile reda napadnu pendrecima i suzavcem. Ako se iznerviraju, to je zato što odbijaju krst (crveni, na paketima pomoći); ako se rasplaču, to je samo pretvaranje; ako uzviknu „bože moj“, što svi radimo sto puta dnevno, to su opasni alahovci, koji su došli da nas pokore svojoj veri. I tako do kraja zadnje još delujuće sive ćelijice u mozgu, dok sve nisu paralizovane.

U širokom dijapazonu od predstavnika vlasti do nacističkih grupa (inače zakonom zabranjenih), trolovsko rezonovanje još voli da istakne kako su „naši“ kapaciteti mali, kako nemamo novca, kako nemamo zaposlenja, kako nemamo prostora za izbeglice, kako bi kultura bila ugrožena, zajedno sa higijenom i finoćom domaćeg uha u kontaktu sa tuđom muzikom. Trolovi nisu nimalo manje besni i na one koji nam ne dolaze, već predstavljaju opštu pretnju time što su siromašni i što se bune: trol tako ima sasvim jasnu ideju o tome šta je međunarodni dug – to je isto ono što on ne vraća redovno komšiji i što mu, bez njegovog znanja, svakodnevno kradu sa njegove gomilice u banki; ne zanima ga što je u islamu zabranjeno zelenašenje i svako povećavanje duga kamatama, niti realno događanje u svetu papirnog kapitalizma, jer su uopšteno samo oni drugi krivi i njemu lično štetni i na teret.

U tom obilju sumanutog izmišljanja više nema nikakvog smisla tražiti ni sistem ni kriterijume. A naročito, ne treba se nervirati. To kuljanje ludila iz slabo kontrolisanih i razumom čuvanih glava je zapravo stvaranje folklornih priča pred našim očima, i trebalo bi ih klasifikovati, žanrovski odrediti, možda i popisati, pratiti koje će imati više uspeha – i preuzeti brigu za neke od autora, recimo psihijatrijsku. Problem je pre svega u odsutnosti kontakta onih koji bi istraživački i drugačije mogli da se posvete trolovima, i trolova samih. A opasnost od delatnosti trolova nije mala, niti bi se smanjila istraživanjem. Zato treba imati jednostavne mehanizme ranog prepoznavanja trolova. Izvesno, najjednostavniji kriterijum za prepoznavanje trola je već oko onog šugavog mačeta: neuslovljenost pomoći je ona humanistička osnova od koje je, posle pomoći šugavom mačetu, sve zapravo mogućno. Naravno da ni ta slika nije sasvim ubedljiva: ima ih, kao recimo Brižit Bardo, koji bi da pomognu fokama i psima, ali izvesno ne nikome ko bi hteo da u Francuskoj živi bez hrišćanskog rodovnika od tridesetak generacija. Mnogi od onih koji pale državnu i privatnu svojinu svojih sugrađana u Nemačkoj, da se tu ne bi privremeno naselile izbeglice, verovatno kod kuće imaju manje-više sve potrebe pokrivene i vole svoje kućne ljubimce. No, znak sa šugavim mačetom je ipak simbolički ključ za prepoznavanje trola. Kada ga jedanput imate, obazrite se pažljivo po svojoj okolini i posmatrajte ih: trolovi kod i oko sebe izvesno sprovode manje-više istu bezobzirnost, izmišljena pravila i agresivnošću skrivenu inferiornost. Prve i stalne žrtve su oni sa kojima žive, i koje oni po pravilu žele da prikažu kao „pravu“ porodicu. Članovi takve porodice pod trolom prvi su, i ponekad do kraja svojih života zarobljenici providne nadmoći. Sem retko isplative i teško uspešne pobune, način oslobađanja je bekstvo: ostalo je ono što vidimo kao nasilje u porodici, ponekad sa najtežim ishodima. Svi koji poznaju područje, saglasni su oko toga da se sve to pojačava i umnožava upravo u kriznim situacijama i vremenima.

Javnost i vlast dobro poznaju upotrebive prednosti trolova, jer su oni njihova najvernija potpora, finansijska baza i glasačko telo. Zato je izgrađen čitav sistem udovoljavanja trolovskim željama; naprosto, predstavnici javnosti i vlasti imitiraju trolove i time stiču njihovo odobravanje. No razvili su i mehanizme kojima se javnost postepeno savija i prilagođava trolovima. To se prepoznaje u opštem dopuštanju da svako ima pravo na svoje mišljenje, i da je to ona granica preko koje argumentacija ne sme da ide. Ne, svako nema pravo na svoje mišljenje, ako ono ne raspolaže podacima, ako nema tačnosti, osnove u logici i opštim humanističkim merilima; ako je glupo, drugim rečima. To uopšte i nije mišljenje, nego trolovska manipulacija, koja otvara prostor za glupost i netoleranciju. To što glupost nema pravo na diskurzivni život ne predstavlja nikakvu opasnost za demokratiju, kako pobornici „sopstvenog mišljenja“ često hoće da insinuiraju, nego naprotiv, povećava prostor demokratije. Zato je toliko potrebno da oni koji znaju da upotrebljavaju logiku i argumente što češće učestvuju u javnome govoru, kad ih zovu i kad ih ne zovu – a politika skrivanja i prećutkivanja takvih bar je u medijima potpuno jasna. Ko se to još čudi što je takvih sve manje? Tek bez njih mogućno je potpuno razviti uzajamno ulagivanje javnosti i trolova i gubljenje svih kriterijuma. To znači da u javnosti treba svaki put reagovati kada se veštacima reči i misli smanjuje prostor – sve dok su ga dostojni. A sa druge strane treba naprosto raditi protiv trolova. I tako se može definisati građansko ponašanje, ono što smo nekad zvali civilno društvo i ono što ponekad deluje kao nevladino područje.

Jer koliko god su lukavi, snalažljivi, domišljati (sve su to mogućne uzgredne oznake opasne gluposti), trolovi najteže podnose najmanji poraz: kad ne razmišljajući, bez proračuna i narativnog i ideološkog okvira, jednostavno pomognemo biću koje pred sobom vidimo.

Svetlana Slapšak, Peščanik

Aktivisti su naveli i da su im pripadnici rečne policije rekli da ne smeju da koriste natpis “Ne da(vi)mo Beograd” na karnevalu, jer je to “politička poruka”, a na pitanje da im objasne zašto su isključeni iz defilea, odgovoreno im je – “znate vi vrlo dobro zašto”.

Ne da(vi)mo Beograd na ‘Karnevalu brodova’, 28. avgust

“My father was always very interested in religion. He wrote some books, but I was never religious myself, so I never bothered reading them. He died when I was 25. During the last months of his life, he lost his memory completely. He didn’t even recognize me. But he still remembered the words of his books. He could still recite the religious poems and songs that he’d written. So my brothers and I would sit in his room and read his books aloud to him. It was the first time I’d read them. I was surprised by how beautiful his poems were. I never knew he was so talented.”

Humans of New York – Tehran, Iran

Sredinom 90ih tokom letnjih dana išli smo u mali bioskop na Adi, tj. išao sam ja i tamo sretnem nekih pet ljudi. Mali poluotvoreni bioskop kao u provinciji. Stolice plastične baštenske, kupimo karte kao za 20. oktobar, neki roze papirić. I naručiš piće i pušiš i gledaš Viskontija, na primer. Vrhunska stvar. Nije mi bilo teško da idem čak na Adu, što nisam nikad ni pre ni posle, kakva crna Ada. Ali tada, samo tada, hodanje kroz toplu letnju noć kroz tu prirodu ka bioskopu i vrzmanje ispred dok ne počne film sada mi izgleda kao neko mitsko vreme. Slično kad sam kao dečak po vojnim odmaralištima leti na moru gledao filmove koje su uveče puštali u bašti restorana. I tamo na Adi je normalno Viskonti slađi nego u kinoteci. .

Meni ove ad hoc odluke Advokatske komore o tome ko je dostojan, a ko nije, deluju kao flagrantno kršenje Ustava Republike Srbije.

Ponovo sam pročitao Ustav RS i u njemu nigde ne piše da se građani Srbije dele na dostojne i nedostojne. Piše samo da svi imaju ista prava.

Svako anoniman je takođe i moralan, stručan, ugledan, potvrđen i priznat u svojoj profesiji. U nedostatku dokaza da nije.

Onima koji su mi stalno govorili ‘ima vremena za sve’ se izvinjavam što nije tako ispalo.

Milena Radivojević, via twitter

Svetlana Slapšak napisala da je neki slovenački novinar tvitovao “da se za izbeglice koje dolaze u Sloveniju otvore vrata od 500 metara na granici”.. lepo, pomislih, neobično za Sloveniju.. kakva duševna metafora ‘vrata od 500 metara’, pa pročitao drugi put.. a onda su se reči presložile: “da se na izbeglice koje dolaze u Sloveniju otvori vatra na 500 metara od granice”.. pa sam pročitao opet, pa četrvrti put, peti put.. i svaki put to pisalo.

In his personal life, Steve Jobs demonstrated the same attention to detail. His homes typically remained unfurnished for years because he wanted the décor to be perfect. His wife said she and Jobs “spoke about furniture in theory for eight years” before buying a sofa.

Sonja kaže da će Aca Lukas uvek biti deo njenog života. Što je najgore i mog… i tvog…

Nebojša Krstić, via twitter

Ratko Dmitrović je zgrožen idejom da se u Srbiji naseli sto hiljada Arapa. Prava noćna mora je – da u Srbiji živi 100 000 Ratka Dmitrovića.

Nebojša Krstić, via twitter

Well… when you are wealthy and successful and things are going really well for you.. middle age enters life with an arrow of death flying from a great distance. Now is time for death to reveal its presence. Your soul starts aching and you become restless and sleepless. Then you have to wander to the landscapes unknown and seek for a remedy. You struggle and burn.. then, first it appears as a mysterious woman, she guides you from secluded streets to the scenes of ancient cultures, and later, much later, it’s time for the death to present itself. Death, resembling our loved ones, keeper of time, gentle and graceful, lover of life. Do not fear it, embrace it, as you should life.

‘Palermo shooting” , Thursday at 20:30h – Yugoslav cinematheque.

First movie Venders shot in his home town Dusseldorf, and, of course, in Palermo. Dedicated to Bergman and Antonioni – grandmasters and teachers.

Ženske noge su šestari koji mere zemljinu kuglu dajući joj ravnotežu i sklad.

Čovek koji je voleo žene, Kinoteka, četvrtak, 20:30h

Svi znamo, pretpostavljam, šta je Stokholmski sindrom – naziv prihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otimčara i talaca. Stokholm je, avaj, daleko, ali Srbija pokazuje sve simptome ovog sindroma. Otmičar se zove Vučić Aleksandar: čovek je lepo kidnapovao celu jednu državu i pripadajuće društvo i pretvorio je u besplatnu banju za danonoćni tretman svojih bizarnih egotripova i svih drugih posebnih emotivno-političih potreba. Nije tako strašno što je Vučić kidnaper, strašno je to što Srbija pristaje na to kidnapovanje, štaviše, aktivno sarađuje s otmičarem. Kako je krenulo, još malo pa će odbiti da ga pusti od sebe čak i ako on iskreno odluči da je oslobodi… doduše, ovo potonje se nikada neće dogoditi.

Teofil Pančić

“To see ourselves as others see us is a most salutary gift. Hardly less important is the capacity to see others as they see themselves.”

Aldous Huxley “The Doors of Perception”

Ova situacija s azilantima zaglavljenim u Preševu me podseća na onaj momenat iz District 9 kada u Johanesburg, koji je već u problemu zbog odnosa između crnaca i belaca, dođu još i vanzemaljci.

Kosta Peševski

Svaki drugi traktor u Hrvatskoj je IMT-ov, trajan i izdržljiv. Uzrok slave crvenog traktora je u tome što su kod nas traktori najmanje orali, s traktorom se išlo i na sahrane i na svadbe. Traktor će zauvijek ostati prijevozno sredstvo, jer ne može auto na njivu i u šumu.

Muka me obuzme uvek kad nastupi sezona godišnjica pokolja i kada vidim ne samo političare, koji su i po prirodi i po dužnosti propalice, nego i patrijarha srpskog kako po stratištima deklamuje otrcanu mantru: “Oprostićemo, ali nikada nećemo zaboraviti.” Političari to, naravno, ne znaju, ali bi patrijarh nesumnjivo morao znati da oprostiti znači samo jedno – zaboraviti! Tu nema mesta ni za kakvo ‘ali’. Ako nisi zaboravio, nisi oprostio nego si se lažno predstavio kao vrlinski čovek, hrišćanin, istovremeno negujući u srcu mržnju i grehu zlopamćenja pridodajući greh licemerja.

I looked up in the sky and saw Jean Cocteau!