“Ginekologija je znanje o ženi, ako iko sme da se usudi da kaže da ga poseduje. Ginekologija se bavi ženom kojoj bi trebalo omogućiti da bude zdrava da bi mogla da odrasta, stvara i rađa”.

Tomislav Nikolić, predsednik

„Apis“ je metafora. Kad kažem „Apis“, mislim na kabadahijsku politiku moći koja ruši pravila pre nego što se uspostave, poništava zakone pre nego što se primene, obesmišljava institucije, ismeva procedure, demokratiju vidi kao slabost, “drugog“ kao neprijatelja. Snaga mu je u topuzu, moć u zavereničkim organizacijama, sila mu je najjači argument. „Apis“ društvo čini slabim, uplašenim, moralno tupim i spremnim na svaki postupak koji izgleda kao da glavu čuva. „Apis“ je pretnja pred kojom drugačije mišljenje izgleda kao ludost, integritet kao glupost, nezavisnost kao samoubilačka avantura najvišeg rizika. To ime je metafora za najdublju političku koroziju, moralnu korupciju, živi pesak koji usisava sve što na njemu nastane.

Ali, krenimo od početka. Majski prevrat 1903. njegovo je delo. Oficiri koje je predvodio nisu samo ubili Aleksandra i Dragu Obrenović, već su njihova tela iskasapili i sa prozora dvora u centru Beograda bacili u vrt. Taj događaj doveo je Srbiju u prvu veću međunarodnu izolaciju, jer su sve tada vodeće evropske sile (uključujući i Rusiju) uvele sankcije zbog surovog kraljeubistva i činjenice da se vlade koje su se smenjivale nisu usuđivale da na bilo koji način sankcionišu oficire, što je bio izričit zahtev evropskih monarhija. Tek su 1906, tri godine nakon prevrata, zbog istrajnosti embarga od strane tada najuticajnije sile, Velike Britanije, oficiri penzionisani. Njihova moć se time samo preselila u još neuhvatljivije sfere iz kojih su, oslobođeni svake odgovornosti, upravljali državom. Savremenici su ih zvali „vanustavni činioci“, „neodgovorni faktori“, „nekontrolisani elementi“.

Nakon prevrata 1903. godine proklamovana je u Srbiji parlamentarna monarhija zasnovana na demokratskim principima uistinu liberalnog Ustava. Međutim, tokom tih 11 godina „zlatnog doba“ u Srbiji je promenjeno 18 vlada i održano je 5 izbora. Najčešći uzrok tim smenama bili su pritisci koje su na državne institucije vršili oficiri-zaverenici, koji su svoje interese ostvarivali naizmeničnim davanjem i oduzimanjem podrške do krvi suprotstavljenim političkim strankama. Takve manipulacije su razorno delovale na krhku, tek uvedenu demokratiju. S vremenom su stranke zaboravile svoja politička uverenja i principe, zanemarile tek postavljene institucije i proklamovane javne interese, a sva politika se svela na pridobijanje podrške „vaninstitucionalnih činilaca“ oličenih u Apisu i njegovoj zavereničkoj grupi. Ljuti protivnici, radikali i samostalci, sveli su političku debatu na bespoštednu borbu za Apisovu naklonost. U tako otvoren politički prostor on je ušetao kao apsolutni gospodar, podržavao je čas jednu čas drugu stranku, pomerao političke pione, zavađao pa vladao, podizao emocije, blokirao institucije, rastakao državu.

Čitava javnost znala je da se odluke ne donose u institucijama, već da ih u svojim rukama drže Apis i „njegovi“, koji se na javnoj sceni nisu ni videli. Delujući uvek u potaji primoravali su predstavnike izabranih vlasti da donose odluke koje su delovale nelogično i neracionalno. Velika ministarska imena bila su primorana da Apisu lično prinose nacrte zakona i ugovora na odobrenje. Pričalo se da je zgužvao nacrt savezničkog ugovora s Bugarskom pre Prvog balkanskog rata i njime gađao ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića koji mu ga je doneo na „overu“.

Pod svojom kontrolom držali su kralja Petra I, kojeg su 1903. godine doveli na vlast. Direktno su uticali na dinastička pitanja, pa su tako izazvali i abdikaciju prestolonaslednika Đorđa, čije je mesto prvog u naslednom redu zatim zauzeo njegov mlađi brat Aleksandar. Apis je imao moć da prisili kralja da, suprotno Ustavu i svim principima parlamentarizma, otpušta vlade koje su imale većinu, raspušta parlament i utiče na raspisivanje izbora. Uvlačio ga je u svoje političke igre. Na kraju, nakon prikupljanja dodatne moći zahvaljujući pobedama u Balkanskim ratovima, pod pretnjom vojnog udara, prisilili su kralja Petra na povlačenje „iz zdravstvenih razloga“. Vlast je tada, 1914, preuzeo njegov sin, regent Aleksandar, kojeg su, u svim krizama pred i tokom Prvog svetskog rata uverljivo podsećali da su oni ti koji su mu omogućili vlast, pa da će mu je oni i uzeti, kao i dvojici njegovih prethodnika. Time su, iako verbalno monarhisti, stalno potkopavali autoritet kralja i države u celini, čime su dodatno i stalno destabilizovali nikad stabilizovanu zemlju.

Vaninstitucionalno delovanje značilo je da se slobode promovisane u pravnim aktima ruše na ulici, pretnjom, fizičkom silom. Poznat je slučaj kad su svima znani oficiri pred čitavim korzoom na Terazijama, između Moskve i Kasine, prebili dvojicu opozicionara, naprednjaka Pavla Marinkovića i liberala Mihaila Đorđevića. Svi su to videli, svi su znali ko su počinioci. Znalo se i da je to otvoreno političko zastrašivanje, pa dakle i uskraćivanje slobode misli, govora, udruživanja, političkog delovanja… Drugim rečima, da se time ruše svi ustavni principi i temelji „zlatnog doba srpske demokratije“. Istraga, međutim, nikada nije pokrenuta.

Sloboda štampe jeste bila zagarantovana veoma liberalnim Zakonom o štampi čiji je prvi član glasio: „Štampa je u Srbiji slobodna“. I bila je. Kritika vlasti u opozicionim i nezavisnim listovima zaista je bila bespoštedna. Jeste tačno i da je policija povremeno plenila štampu s prodajnih mesta, ali je u svim poznatim slučajevima sud, još tokom istog dana, „oslobađao“ novine i vraćao ih na ulicu, čime je dokazivao svoju Ustavom predviđenu nezavisnost. Međutim, slobode štampe ipak nije bilo. Njene granice određivali su „vanustavni činioci“, koji su noću, dok se štampaju novine, uletali u male opozicione štamparije, drvenim palicama lomeći skupe mašine, koje je nakon toga bilo skoro nemoguće obnoviti. Bila je to najefikasnija cenzura, pouzdan metod regulisanja slobode štampe, njena suštinska negacija čak i onda kada su je državne ustanove štitile. Zato jedan citat iz opozicione Pravde, iz 1907. godine, najbolje oslikava suštinu te demokratije i tog razumevanja slobode: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju ni jedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.

Sloboda udruživanja još je ubedljivije „regulisana“ nasiljem, posebno poznatim slučajem ubistva braće Milana i Maksima Novakovića. Oni su bili oficiri, protivnici zaverenika. Tražili su da se ubice kraljice i kralja odstrane iz vojske i da im se sudi za ubistvo. Napravili su prvi pravi srpski NVO „Udruženje za legalno rešenje zavereničkog pitanja“. Govorili su da vojska, na čijem su čelu oficiri koji su ubili kralja kome su položili zakletvu, ne može služiti svojoj pravoj, bezbednosnoj svrsi, jer je sama najveća opasnost. Udruženje je prvo zabranjeno. Zatim su Novakovići uhapšeni. A onda su, tokom noći, u glavnom beogradskom zatvoru, ubijeni. Sva štampa je sutradan izašla sa identičnim saopštenjem na prvoj strani. „Maksim i Milan Novaković umrli su tokom noći u Glavnjači, tako što je Milan ubio Maksima, a zatim i sebe“. Poznato odnekud? Međutim, već sutradan se postavilo pitanje otkud najvećim političkim protivnicima zaverenika u zatvoru pištolji? Afera je krenula da se otpliće. Izašlo je na videlo da su „ubijeni u prisustvu vlasti“, da su se te noći u glavnom zatvoru našli ministar unutrašnjih poslova, šef beogradske policije i direktor zatvora. Afera je potresala Srbiju pune četiri godine, sud je nezavisnom istragom utvrdio odgovornost ministra, ali postupak nikada nije pokrenut. U dva navrata je preko skupštine pokušano da se ministar policije pozove na odgovornost, da mu se na taj način skine imunitet i da se otvore vrata pokretanju krivičnog postupka. Vladajuća većina je te predloge odbila. Ubistvo Novakovića nikada nije procesuirano. A svi su sve znali.

U Balkanskim ratovima oficiri-zaverenici stekli su i ratnu slavu. Tek posle toga niko više nije mogao da ih obuzda. Apis i drugi predvodnici pred ratove osnovane tajne organizacija „Crna ruka“ ili „Ujedinjenje ili smrt“ su kao nagradu za ratno herojstvo, kao leno, na upravu dobili „nove krajeve“, odnosno oblasti Sandžaka, Kosova i Makedonije, na koje se 1912-1913. godine proširila srpska država. Uprkos burnim skupštinskim raspravama i otporu opozicije i javnosti, na te delove zemlje nije proširen liberalni srpski Ustav, pa novi građani nisu dobili politička prava koja su imali stanovnici Srbije. Naprotiv, tu je bio uveden poseban vojno-policijski režim kojim su rukovodili zaverenici, o čijem su nasilju i zloupotrebama stalno stizali izveštaji s terena. Zamislite samo kako je ta uprava postupala i kako je nova država mogla izgledati svojim novim stanovnicima! I kakve je posledice na odnose između Srba, Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca ostavilo „oslobođenje“.

Moć Apisa i „njegovih“ postajala je tokom tog proleća 1914. sve veća. I onda je Gavrilo Princip pucao u Sarajevu. Ma šta ko o tome mislio, svi se slažu da je taj događaj pokrenuo lavinu Prvog svetskog rata, koja se prvo sručila upravo na Srbiju. I ma šta ko o tome mislio, nesporna je činjenica da je Principa i „njegove“ obučavala i naoružavala Crna ruka. Šta su oni tačno time hteli da postignu? Da li su bili svesni da atentat može da izazove svetski sukob? Da li je taj pucanj bio usmeren više protiv Pašića i Aleksandra nego protiv Ferdinanda i Sofije? Da li je trebalo da dovede „samo“ do lokalnog rata sa Austro-Ugarskom da bi se nastavio i okončao posao „oslobođenja i ujedinjenja“, što je Pašićeva vlada odbijala svesna iscrpljenosti zemlje posle dve godine Balkanskih ratova. Verovatno odgovore na ova pitanja nikada nećemo saznati. Ali ono što je izvesno jeste da su Apis i „njegovi“ 1914, ponovo kao i 1903, sudbonosne odluke za zemlju uzeli u svoje ruke i nasiljem uveli Srbiju u splet tragičnih događaja koji su opet, po ko zna koji put, prekinuli njen razvoj, demografski je uništili i vratili je unazad mnogo više nego što je tokom burnih prethodnih 11 godina uspela da se unapredi. Kao da je time utvrđeno samoubilačko pravilo u istoriji Srbije – jedan korak napred, a zatim mnogo, mnogo njih unazad.

I onda je, 1917. godine, došlo do preokreta. Tokom borbi na Solunskom frontu, regent Aleksandar je uspeo da prvo uhapsi Apisa i njegove saradnike i zatim organizuje političko suđenje, na kome su za trojicu najistaknutijih presuđene smrtne kazne pod optužbom da su pripremali ubistvo regenta Aleksandra. Mnoge su pretpostavke kako je i zašto došlo do tog političkog obračuna i zašto baš u tako osetljivom trenutku rata? Nagađa se da je tako nešto bilo moguće zahvaljujući tome što je vojvoda Putnik u to vreme bio na samrti, a smatrao se najvećim zaštitnikom zaverenika. Neki nagađaju da je to bilo ostvarivo zahvaljujući činjenici da je u februaru došlo do prve revolucije u Rusiji, čime su zaverenici izgubili moćna leđa? Ili zato što je neposredno pre toga poginuo Vojvoda Vuk, čije su četničke jedinice bile mimo državne kontrole i stalna pretnja fizičkog uklanjanja vladajućih ljudi države. Pouzdanog i dokazanog odgovora na to pitanje nema, ali pored mnogih preostalih tajni izvesno je da je iskorišćena prilika da se i Pašić i regent oslobode stalne pretnje po državu i sebe lično. Na pomolu je bio rasplet Prvog svetskog rata i agonije srpske države i očigledno je da je doneta politička odluka i skupljena snaga da se u novo vreme uđe bez stalne pretnje oličene u stvarnim gospodarima i moćnicima poretka nastalog 1903. godine.

Više decenija kasnije, posle još jedne revolucije i još jednog svetskog rata, 1953. godine, organizovan je novi montirani politički proces, na kome su, pod uticajem Aleksandra Rankovića i jedne slične, ma koliko ideološki drugačije, tajne službe, Apis i crnorukci rehabilitovani. Bila je to osveta i monarhiji i dinastiji i prethodnom sistemu, ali i jasna poruka da nove revolucionarne vlasti svoj kontinuitet uspostavljaju s istorijskim uzorima koji su kao osnovni princip utvrdii da se vlast dobija i brani oružjem. Na tom obnovljenom Solunskom procesu Apis i „njegovi“ proglašeni su oslobodiocima i revolucionarima, onima koji ubrzavaju istoriju, ruše tradicije i raskidaju s utvrđenim pravilima političkog ponašanja, uzimaju stvari u svoje ruke, upravljaju sudbinom. Kao i svaka „radnja s prošlošću“ i ova je, te 1953, bila kristalno jasna poruka za budućnost.

Danas se ponovo nalazimo pred jednom novom fazom Apisovog „života“. I opet je to „radnja s prošlošću“, namenjena nama danas, kao i onima koji će doći. Inicijativa da se Apisovi posmrtni ostaci prenesu i svečano, uz državne počasti, sahrane na Kalemegdanu najnoviji je doprinos kulturi sećanja u Srbiji. Šta nam govori ta inicijativa? Pa, kao što je to često slučaj, govori nam baš ono što kaže! A kaže da se Srbija i danas, i posle svega, identifikuje upravo s tom istorijskom ličnošću, slavi njegova dela, proglašava njegove ideje i vrednosti kao svoje, sledi njegov put. A to znači da ona istrajava na svojim suštinski antievropskim opredeljenjima; da nema nameru da se promeni; da baš neće da poštuje zakone, institucije i procedure; da joj je sila preča od pregovora i dogovora; da se podrivanje svake prilike za normalizaciju u unutrašnjoj i spoljnoj politici vidi kao zaštita interesa najmoćnijih; da se od programa srpskog ujedinjenja neće odstupati; da je rušenje korisnije od stvaranja, a nerazvijenost bolji prostor za apsolutnu vlast od uspešnog i modernog društva; da dileme zapravo i nema, jer joj je jedina alternativa – smrt, kako i kaže slogan Apisove organizacije. A kad dileme nema, nema ni slobode. A neće je ni biti.

Ako država najnovijim političkim danse macabre ponovo stane iza Apisa, kao i 1953, on će prestati da bude metafora. Ponovo će postati stvarnost, suština raspojasane, razdrljene, siledžijske politike na koju se Srbija toliko puta vratila kao da joj je baš to najprivlačniji kontinuitet. Podsećaće nas tu, s Kalemegdana, da se svako iskakanje od davno zacrtanog plaća najskupljom cenom i da skretanje s puta nije predviđeno. Zloglasno će nam poručiti da se drži stoletnog kontinuiteta, u kome se glava gubi ako se ne razume da ovde važi slogan, koji su koristili opozicionari početkom 20 veka, „čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“. I da ta glava može biti vaša ili moja, kraljeva, prestolonaslednikova ili premijerova.

Zato bi povratak Apisa u Beograd bio povratak na mesto zločina. I to ne samo onog bukvalnog iz maja 1903, nego onog suštinskog – zločina protiv Srbije. Defenestracijom kraljevskog para Apis je kroz prozor bacio i svaku nadu da bi Srbija mogla da uđe u stabilni period razvoja i dovršavanja svega nedovršenog. Zato je taj zločin iz 1903. prazločin, onaj iz kojeg su proizašli svi drugi u dugom trajanju od 1903. do 2003, od Obrenovića do Đinđića, preko Drugog svetskog rata i krvoprolića devedesetih, ponovo pod crnorukaškom crnom zastavom s lobanjom i ukrštenim kostima i nepromenjenom idejom ujedinjenja ili smrti. Državna sahrana Apisa na Kalemegdanu jasno bi poručila da s tog puta ne skrećemo.

Peščanik.net, 08.09.2015.

Nušića sud kaznio što je gospođi rekao da je krava.
Nušić: “Smem li kravi da kažem da je gospođa?”
Sudija:”Da”
Nušić: “Doviđenja, gospođo!”

Nekada davno davno sam čitao prvu i možda jedinu listu 100 omiljenih filmova koju je sastavio Bogdan Tirnanić. U uvodnom slovu se ogradio da joj je rok trajanja jedan dan, i da bi već sutradan to bila neka druga lista.. ali nije, to je to, to su ti filmovi. Samo kako naći tu listu sada? Voleo bih da vidim i takvu listu Bore Draskovića.. Živojina Pavlovića i Miše Radivojevića. I Mirka Kovača.. ako je ikad tako nešto radio. Za filmove i za knjige.. filmovi i knjige Mirka Kovača, to bih voleo da vidim.

Ako je vjerovati komentarima naših intelektualaca, da nema Velikog brata, Parova ili Farme, ljudi bi se masovno upisivali u javne biblioteke i navečer pod dekicom na kauču čitali Amosa Oza, nastupio bi totalni kulturni procvat. Da je ukinuti reality emisije, svi bi gledali Fazbinderove i Bergmanove klasične naslove, cikluse danskog eksperimentalnog filma, dokumentarce o apstraktnom ekspresionizmu i slušali free jazz. Šverceri i taksisti na Kalenića pijaci ne bi pričali tko ga je kome noćas u Velikom bratu zguza stavio, već bi debatirali o poststrukturalističkoj književnoj teoriji i avangardnom baletu.

Ja sam mislio da jedna kap preliva čašu, ali sad u Blicu pročitah da je nečija izjava bila ‘nova kap koja je prelila čašu”. Njihova čaša je puno odavno, očito.. pa prolijte tu vodu, zalijte cveće, učinite nešto.. i odmorite malo.

“Choosing what I want to do with my life is like trying to watch a YouTube video. When I’m halfway through the video, I glance over at the sidebar and see they’re recommending something else that seems more interesting.”

Humans of New York

Love will save you when the ocean splits itself in two
Love will save you when the cold wind blows right through you
Love will save you when the poison eats the precious air
And love will save you from the snake that crawls around down there
But it won’t save me

Love will save you from the evil and the greed of ignorant men
And love will save you from the guilt you feel when you betray your only friend
Love will save you from yourself when you lose control
And love will save you from all the lies your lover ever told you
But it won’t save me

Love will save you from the truth when you think you’re free
Love will save you from the cold light of boring reality
Love will save you from the corruption of your lazy soul
And love will save you from your selfish and distorted goals
But it won’t save me

Love will save you from the black night and the lightning and the ghost
Love will save you from your misery, then tie you to the bloody post
Love will save you from the hands that pull you down beneath the sea
Love may save all you people, but it will never, never save me
No, it won’t save me

U svakodnevnoj Srbiji etnički Albanac ne bi mogao da bude u centru pažnje kao dobar čovek i policajac. To može da se dogodi samo spletom životnih okolnosti koje uključuju inostrane novinare, internet i društvene mreže. U našoj svakodnevici Albanci se pominju u kontekstu u kome ih pominje Ivica Dačić kada kaže „da upozorava Albance da se ne igraju vatrom“ praveći paralelu sa zajednicom srpskih opština na Kosovu. U našoj svakodnevici deca uče o Albancima koji su vekovna pretnja i neprijatelji srpskog naroda. U toj svakodnevici Albanci su onaj drugi koga je dozvoljeno tretirati na svaki način. Ironično, dozvoljeno ih je tretirati i na način na koji navodno u svojoj svesrpskoj humanosti ne tretiramo izbeglice – kao životinje. O zločinima nad Albancima devedesetih država i dalje ćuti, smatra ih prihvatljivim i dosledno štiti njihove učinioce. Država ćuti i o sveprisutnoj diskriminaciji naših sugrađana etničkih Albanaca. Zato je slučaj Redžepa Arifija sasvim slučajni, iznenadni udar na kontrolisanu stvarnost u kojoj žive srpska javnost, mediji i građani. Neočekivano smo saznali da su Albanci, baš kao i sirijske izbeglice – ljudi.

Andy Warhol shopping for Campbell’s soup, 1965.

I am Governor Jerry Brown
My aura smiles
And never frowns
Soon I will be president…

Lu Rid kaže u pesmi, koju sad slušam, da ćeš požnjeti ono što si posejao. Ono što si posejao juče, prekjuče, prošle godine, pre deset godina, šta si sejao u jesen, proleće, u leto..

Volim komentatore koji mi napišu par opštih mesta i dodaju: “Pametnom dosta”. Batice! Pametnom nikad dosta!

Nebojša Krstić, via twitter

“Prodao je kuću da bi započeo biznis, celo selo mu se smejalo, a danas je beskućnik!”

Njuz.net

Zapavo, ovo je prilično smislen naslov. Postoje ozbiljni razlozi zbog kojih se ređe ide ‘putem kojim se ređe ide’.

Gradonačelnik kaźe da do kraja mandata ove vlasti neće biti lista čekanja za obdaništa. Na tom kraju možda neće biti liste čekanja, ni obdaništa, ni dece.

Predrag Marković prešao u leglo parazita i burazerske ekonomije,e moj Saša!

Vesna Pešić via twitter

Vesni je Pešić SPS ‘leglo parazita i burazerske ekonomije’ – što se slažem, ali koja partija to nije. To se valjda podrazumeva. Ali, mislim da nije u redu da šefa tih parazita koliko juče naziva našim De Golom ili Čerčilom, a sada ovako. Malo uravnoteženosti bi dobro došlo..

Najveća tragedija u interpretaciji ratova koji su pratili raspad Jugoslavije jeste u tome što su žrtve uglavnom pristale da im budu bliži zločinci koji s njima dele etničku i versku pripadnost nego druge žrtve. Zašto bi Srbinu koji je izbegao iz Sarajeva bio bliži osuđeni ratni zločinac Dušan Tadić od Bošnjaka, izbeglice iz Prijedora? Zašto bi Bošnjaku koji je izbegao iz Foče bio bliži osuđeni ratni zločinac Hazim Delić od Srbina, izbeglice iz Konjica? Zašto bi Hrvatu izbeglom iz Bugojna ili Benkovca bili bliži osuđeni ratni zločinci Dario Kordić ili Mirko Norac od Bošnjaka, izbeglice iz Prozora ili Srbina, izbeglice iz Pakraca?

Muharem Bazdulj

Pre malo više od dve nedelje u Potočarima je održana komemoracija u spomen srebreničkim žrtvama iz jula meseca 1995. godine. Službeno Sarajevo i službeni Beograd ne slažu se oko definicije zločina od pre dvadeset godina. Sarajevo insistira na terminu „genocid”, koji se u Beogradu izbegava, mada je u deklaraciji usvojenoj u Narodnoj skupštini Republike Srbije u martu 2010. godine taj termin indirektno prihvaćen. Ipak, ogromna većina srpskih političara i funkcionera izbegava pominjanje genocida i radije koriste termine kakvi su „ratni zločin” ili „masakr”. Za malo više od dve nedelje, Zagreb i Beograd će na dva dijametralno suprotna načina obeležiti dvadesetu godišnjicu akcije „Oluja”. U Zagrebu će da odaju počast stotinu sedamdeset četvorici poginulih pripadnika Hrvatske vojske te će slaviti vraćanje velikog dela teritorije Republike Hrvatske pod svoju kontrolu. U Beogradu će se odati počast za 1.852 srpske žrtve, uglavnom civilne, te će s tugom biti pomenuto oko dve stotine hiljada proteranih Srba.

U moru tekstova i članaka o komemoraciji u Potočarima i tamošnjem napadu na Aleksandra Vučića, relativno neprimećeno je prošao dragocen osvrt Florijana Bibera. Ovaj profesor s Univerziteta u Gracu jedan je od boljih stranih poznavalaca naših prilika i neprilika. U navedenom osvrtu, Biber primećuje kako postoji dublji problem „u vezi s javnim komemoracijama žrtvama ratova u Bosni i Hrvatskoj” te nastavlja: „Sve komemoracije održavaju se na mestima gde su izvršeni zločini nad članovima jedne nacije, bilo da su u pitanju Potočari ili Vukovar. Ceremonije, simboli, komemoracije su nacionalne i često religiozne i naglašavaju one kategorije koje su ubice nametnule svojim žrtvama. Ljudi su umirali kao Hrvati, Bošnjaci ili Srbi, a ne zato što su bili majke, sinovi, inžinjeri ili ljubitelji životinja”. Zadržavajući se na „religioznoj dimenziji Potočara”, Biber ispravno notira da se time posthumno nameće muslimanski (verski) identitet i onim žrtvama koje su možda bile ateisti ili agnostici.

Među stotinu trideset šest žrtava koje su sahranjene u Potočarima pre petnaest dana bio je i Saša Hidić, sin Ćamila i Leposave. Govoreći o njemu, jedan njegov rođak ovih dana je primetio: „Što se tiče vere, ne mogu reći da je naginjao ni na jednu ni na drugu stranu. Sticajem okolnosti se zadesio u Srebrenici kada je rat počeo i normalno je da je bio uz oca”. Nekoliko godina ranije, u Potočarima je sahranjen i Rudolf Hren, katolik i, po svoj prilici, Hrvat. Ne znamo tačno ko je ubio Sašu Hidića i Rudolfa Hrena, ali znamo da su veliki deo ubijanja Srebreničana u julu 1995. godine obavili pripadnici Desetog diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske među kojima su bili i Slovenac Franc Kos, Hrvati Dražen Erdemović i Marko Boškić te bosanski musliman Zijad Žigić. Ne znamo i ne možemo znati ko je ubio svaku žrtvu, ali definitivno nije ni nerealno ni nemoguće da je neki Hrvat iz Vojske Republike Srpske ubio Hrvata Rudolfa Hrena kao što nije nemoguće ni da je bosanski musliman Zijad Žigić pucao u sina Leposave Hidić, majke pravoslavne.

Kad profesionalni srpski šovinisti krenu da tvrde da je cela priča o Srebrenici velika nameštaljka zlih srbomrzaca, ne bi bilo loše da budu svesni da priča o Srebrenici nije crno-bela etnička slikovnica. Isto važi i za profesionalne bošnjačke šoviniste. Iz banjalučke perspektive, jedan od najtraumatičnijih ratnih događaja jest smrt dvanaest beba usled nedostatka kiseonika u banjalučkom porodilištu. Kiseonik nije mogao da bude dostavljen jer su u to vreme hrvatske snage i Armija Bosne i Hercegovine bile presekle koridor u Posavini koji je bio jedina kopnena veza između Banjaluke i Srbije. Bošnjački šovinisti često su skloni da minimiziraju pomenutu tragediju, obično nesvesni da su među dvanaest majki umrlih beba bile i Fatima, Zilha i Safeta.

Najveća tragedija u interpretaciji ratova koji su pratili raspad Jugoslavije jeste u tome što su žrtve uglavnom pristale da im budu bliži zločinci koji s njima dele etničku i versku pripadnost nego druge žrtve. Zašto bi Srbinu koji je izbegao iz Sarajeva bio bliži osuđeni ratni zločinac Dušan Tadić od Bošnjaka, izbeglice iz Prijedora? Zašto bi Bošnjaku koji je izbegao iz Foče bio bliži osuđeni ratni zločinac Hazim Delić od Srbina, izbeglice iz Konjica? Zašto bi Hrvatu izbeglom iz Bugojna ili Benkovca bili bliži osuđeni ratni zločinci Dario Kordić ili Mirko Norac od Bošnjaka, izbeglice iz Prozora ili Srbina, izbeglice iz Pakraca?

U ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije najviše krvi se verovatno prolilo u dolini reke Drine. Jedva godinu-dve pre nego su ratovi počeli, sarajevski bend „Zabranjeno pušenje” objavio je album „Male priče o velikoj ljubavi”. Sedma po redu pesma na albumu zove se „Kanjon Drine”. U njoj tri druga iz Sarajeva, musliman, Srbin i Hrvat, stopiraju starog kamiondžiju koji im u jednom trenutku kaže kako su se svi identifikovali samo sa svojima i pita ih šta da rade oni koji su poput njega i njih, kojima „srce kuca za sve njih”. Šta, zaista, da rade oni kojima solidarnost i empatija nisu podešeni po verskoj i etničkoj osnovi, oni koji, poput Mešinog Ahmeda Nurudina, nemaju dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav, šta da rade oni koji jednako žale Bošnjaka koga je ni krivog ni dužnog ubila Vojska Republike Srpske, Srbina koga je ni krivog ni dužnog ubila Armija Bosne i Hercegovine, Hrvata koga je ni krivog ni dužnog ubila Vojska Republike Srpske ili Armija BiH, sad svejedno? Šta da radimo mi koji se ovde i sada osećamo, što reče navedena pesma, nezgodno, kao zebra na Brionima?

Florijan Biber kaže da bi bilo dobro kad bi postojalo „zajedničko mesto za prisećanje na civilne žrtve ubijene zbog svog etniciteta, bez obzira na to da li su bili Srbi, Bošnjaci ili Hrvati!” jer bi to doprinelo „nalaženju prostora za zajedničko sećanje i priznavanje”. Možda bi taj spomenik vredelo napraviti na Brionima gde je Tuđman sa svojom kamarilom isplanirao najveću operaciju etničkog čišćenja; da se svi mi koji smo ispali nesnalažljivi kao zebre na Brionima imamo gde pokloniti svim žrtvama. Ako bismo to uspeli da napravimo, onda bi se možda ispostavilo i da je pesnik bio u pravu onda kad je rekao da se sneg topi i da ništa neće zaustaviti dolazak novog proleća.

Muharem Bazdulj, Politika, 27. jul

Baš kao i narodi ovog sveta, jezici su ravnopravni samo na papiru. U stvarnosti, jedni su jači i nameću se ostalima, hteli to ovi ili ne. Zato je davnašnji ideal purista o čistom domaćem rečniku, bez stranih primesa, uvek ostao samo neostvareni san.

Pre dva milenijuma ovom našom hemisferom vladali su Rimljani, i gle, još i danas naša nacionalna valuta zove se po latinskom denarius-u. Svih dvanaest meseci, od januara do decembra, zovemo latinskim imenima, dok svoje najmoćnije vladare svi slovenski narodi nazivaju car, od latinskog Caesar. učene latinizme da i ne spominjemo, jer se oni jednako koriste u svim evropskim jezicima, pa ih osećamo kao internacionalizme pre nego kao tuđice.

Ivan Klajn