Lied Vom Kindsein – Peter Handke
Als das Kind Kind war,
ging es mit hängenden Armen,
wollte der Bach sei ein Fluß,
der Fluß sei ein Strom,
und diese Pfütze das Meer.
Als das Kind Kind war,
wußte es nicht, daß es Kind war,
alles war ihm beseelt,
und alle Seelen waren eins.
Als das Kind Kind war,
hatte es von nichts eine Meinung,
hatte keine Gewohnheit,
saß oft im Schneidersitz,
lief aus dem Stand,
hatte einen Wirbel im Haar
und machte kein Gesicht beim fotografieren.
Als das Kind Kind war,
war es die Zeit der folgenden Fragen:
Warum bin ich ich und warum nicht du?
Warum bin ich hier und warum nicht dort?
Wann begann die Zeit und wo endet der Raum?
Ist das Leben unter der Sonne nicht bloß ein Traum?
Ist was ich sehe und höre und rieche
nicht bloß der Schein einer Welt vor der Welt?
Gibt es tatsächlich das Böse und Leute,
die wirklich die Bösen sind?
Wie kann es sein, daß ich, der ich bin,
bevor ich wurde, nicht war,
und daß einmal ich, der ich bin,
nicht mehr der ich bin, sein werde?
Als das Kind Kind war,
würgte es am Spinat, an den Erbsen, am Milchreis,
und am gedünsteten Blumenkohl.
und ißt jetzt das alles und nicht nur zur Not.
Als das Kind Kind war,
erwachte es einmal in einem fremden Bett
und jetzt immer wieder,
erschienen ihm viele Menschen schön
und jetzt nur noch im Glücksfall,
stellte es sich klar ein Paradies vor
und kann es jetzt höchstens ahnen,
konnte es sich Nichts nicht denken
und schaudert heute davor.
Als das Kind Kind war,
spielte es mit Begeisterung
und jetzt, so ganz bei der Sache wie damals, nur noch,
wenn diese Sache seine Arbeit ist.
Als das Kind Kind war,
genügten ihm als Nahrung Apfel, Brot,
und so ist es immer noch.
Als das Kind Kind war,
fielen ihm die Beeren wie nur Beeren in die Hand
und jetzt immer noch,
machten ihm die frischen Walnüsse eine rauhe Zunge
und jetzt immer noch,
hatte es auf jedem Berg
die Sehnsucht nach dem immer höheren Berg,
und in jeder Stadt
die Sehnsucht nach der noch größeren Stadt,
und das ist immer noch so,
griff im Wipfel eines Baums nach dem Kirschen in einemHochgefühl
wie auch heute noch,
eine Scheu vor jedem Fremden
und hat sie immer noch,
wartete es auf den ersten Schnee,
und wartet so immer noch.
Als das Kind Kind war,
warf es einen Stock als Lanze gegen den Baum,
und sie zittert da heute noch.
Woody Guthrie, 14. jul 1912 / 03. oktobar 1967
.
MAŠINA ZA NADANJE: Paradigma koju je Gatri nasledio i osavremenio – narodni trubadur na proputovanju – bila je ne samo jedini medij na raspolaganju u tom trenutku, nego i vrlo moćno sredstvo komentarisanja života oko sebe, sa svim svojim crnim, belim i naročito sivim tonovima. Služeći se mitološkim obrascima folka, Gatri je uzeo da pesmama objašnjava svet oko sebe, i začudo, mitološki obrasci funkcionisali su primenjeni i na moderna vremena, kao da se ništa nije promenilo. Dobro i zlo su još uvek bili jedini junaci vredni pomena.
Svet se naravno nepovratno promenio od ovih davno zaboravljenih dana u kojima je pesnik pešačio po kontinentu, ali koliko nas je spremno da kaže kako se promenio na bolje u onim stvarima koje ga zaista interesuju? Plašim se da je većina nespremna da shvati kako su sile represije ipak samo sile represije a ne čuvari reda i mira, te da uvek više čuvaju svojinu nego ljude; da su kapitalisti obično samo manje ili više fer eksploatatori tuđe radne snage i umeća, a ne dragi investitori; da je vlast klasa za sebe, koja nikad ne silazi sa društvenog vrha i uvek ostaje elita, odnosno nikad se ne vraća među nas. U vreme Vudija-na-putu ove stvari su bile kristalno jasne i mali ljudi izloženi nasilju policije, bogatih i onih na vlasti, solidarisali su se. Danas je svakom zarada preča od kičme, slobode govora i slobode izbora – u svetu slobodnog internet umrežavanja sve manje je slobode i sve manje prostora za bilo kakav alternativni društveni koncept. Paradoksalno, upravo zato je paradigma Vudija Gatrija važnija nego ikad, sad kad se više ništa ne podrazumeva.
Osnovna Gatrijeva poruka jeste solidarnost i saosećanje, kao suprotnost banalnoj potrošnosti ljudi, što je uvek bila osnova svake velike umetnosti. Slušajući ga, u svakom trenutku nam postaje dostupna jedna moguća istorija u kojoj se čuju jedino oni mali i nezabeleženi, koji nikad nemaju priliku da nešto kažu. Ispostavlja se da su u ovom plošnom vremenu koje voli neobaveznu poznatost na pet minuta – njihove poruke izuzetne, a ti likovi gromadne veličine. Ono što nam poručuju kroz Gatrija jeste da su patnja, ali i nada, jedina trajna obeležja ljudske egzistencije.
Vudi je bio najveći pesnik Velike depresije. Kao što je varvarizam Prvog svetskog rata bio prva velika propast modernog doba, tako je tadašnji ekonomski krah sveta pokazao da je konačni oporavak nemoguć (i tako sve do danas). Zahvaljujući pored ostalih i Gatriju, Amerika je u doba totalnog socijalnog rasula i raspada tadašnjeg špekulativnog kapitalizma smogla snage da – u ovom slučaju to nije fraza – pogleda duboko u svoje srce. Bio joj je potreban model običnog momka sa gitarom, koji nije neki pevač, niti muzičar, dakle ne umetnik u smislu isticanja svojom veštinom; i stvarno, jedna od glavnih karakteristika Gatrija je uvek bila da izgleda, peva i ponaša se kao prvi komšija, deo najobičnijeg sveta. Bio joj je potreban pozitivan duh koji nije prizivao apokalipsu, biblijske motive, i generalno nije bio fatalista, nego je verovao u snagu pojedinca da promeni tok svoje sudbine. No, ovaj umetnik je bio i umetnik novog doba – opisivao je šta se dešava običnim ljudima širom Amerike, kao da je neka vrsta pokretne radio stanice u vreme rasula. Druga strana mračnih i senzacionalističkih vesti za koje niko nije znao šta znače i kuda vode malog čoveka (kao ni sad), postala je prosto opipljiva kroz Vudijeve pesme, a njihova emotivna istinitost i moralna ispravnost i danas zbunjuju pokvarene.
Kako se velika depresija ponavlja širom sveta, tako postaje važnije da Amerika pogleda duboko u svoje srce – i ustanovi da li ga još uvek ima.
Vudi Gatri kaže: “Ljudsko biće je, ipak, samo mašina za nadanje.”
Dragan Ambrozic, Vreme, 5. jul
Iskrene i trajne medjuljudske odnose ne uspostavljamo hodajuci na prstima i pazljivo birajuci rijeci. Ja vjerujem da je multikulturalnost u danasnjem svijetu jedini moguci oblik zivljenja, ali ko zeli istinski zivjeti zajedno mora u nekom trenutku biti sposoban i da se posvadja i pobije i saspe si u lice sve sto osjeca. Fino je biti obazriv i paziti da nekoga ne uvrijedis, ali to ljude drzi na distanci koja zna biti jako opasna. Samo do kraja iskrena komunikacija moze razbijati predrasude i uciniti zivot zivotom a ne nekom privremenom snosljivoscu koju zovemo suzivot. Ima Sidran jednu genijalnu recenicu na tu temu: “Kad god neko pomene suzivot, ja ga posaljem u sukurac!”.
Goran Vojnovic, NIN, 5. jul
Davno, pre vise godina gledao sam cetvrt novopodignutih stambenih blokova. Osetio sam kako me pridavljuju svojom jednolicnoscu. Kasnije sam video mnogo slicnih tvorevina i uvek sam imao utisak da to nije samo scenografija za film nego i mesto koje radja duboke ljudske drame. Nazalost, nisam tada bio kadar da osmislim ni jednu radnju zahvaljujuci kojoj bi takva drama mogla da se predstavi na ekranu. Tek nekoliko godina kasnije video sam slicnu gradsku cetvrt u Moskvi i cuo anegdotu vrednu pamcenja. Bio je to istinit slucaj. Za vreme snimanja filma na ulici jedan glumac je upoznao devojku; obostrano zanimanje brzo je dovelo do ponovnog susreta. Jedne veceri nasao se u njenom stanu i zajedno su proveli noc. Kako je sam pricao, bio je to za njega velik i lep dozivljaj, nesto zaista vazno. Probudivsi se ujutru, dok je devojka jos spavala, posao je u kupovinu u obliznju prodavnicu. Vracao se srecan. Ali, u spletu jednakih blokova izgubio je put i mimo ocajnickog trazenja nikada vise nije nasao vrata iza kojih se nadao da ce otpoceti novi zivot.
Andzej Vajda, Napraviti film
Every time we witness an injustice and do not act, we train our character to be passive in its presence and thereby eventually lose an ability to defend ourselves and those we love!
Julian Assange
Ne pristajemo na ulogu suvisnih zena na trzistu rada, ne zelimo biti nevazne, bezvredne, lisene svoje ljudskosti, potrosna roba, protivimo se i pruzamo otpor ideologiji neoliberalnog kapitalizma, koji nas pretvara u suvisne zene kada radjamo, kada smo neposlusne, kada smo stare, ako smo invalitkinje, ako nismo ‘bele’, ako nismo heteroseksualne, ako nismo zdrave, ako nismo privlacne. Ukazujemo i na pljackasku privatizaciju u Srbiji, koja predstavlja ekonomski zlocin i zlocin protiv zena.
ZENE U CRNOM
Don’t disrespect your parents
Rather calm their panic
Curb their distemper
Don’t tamper with their rot…
Tell me the reason why you don’t believe in all the other gods and that’s the reason I don’t believe in yours!
Ko je tebi Josip Reihl Kir?
I could be wrong
I could be right
I could be wrong
I could be wrong
I could be right
I could be black
I could be white
I could be right
I could be wrong
I could be white
I could be black
Your time has come
Your second skin
The cost so high
The gain so low
Walk through the valley
The written word is a lie
May the road rise with you
May the road rise with you
May the road rise with you
I could be wrong
I could be right
I could be wrong
I could be right
II could be wrong
I could be right
I could be wrong
I could be right
could be black
I could be white
I could be right
I could be wrong
I could be black
I could be white
They put a hot wire to my head
Cos of the things I did and said
They made these feelings go away
Model citizen in every way
May the road rise with you
May the road rise with you
May the road rise with you
Anger is an energy
Anger is an energy
Anger is an energy
May the road rise with you
May the road rise with you
May the road rise with you
Anger is an energy
Anger is an energy
Anger is an energy
I could be wrong
I could be right
I could be wrong
I could be right
I could be wrong
I could be right
I could be black
I could be white
I could be right
I could be wrong
I could be black
I could be white
Your time has come your second skin
Cost so high the gain so low
Walk through the valley
The written word is a lie
May the road rise with you
May the road rise with you
May the road rise with you
I could be wrong
I could be right
I could be wrong
They put a hot wire to my head
Cos of the things I did and said
They made these feelings go away
A model citizen in every way
Your time has come your second skin
Cost so high the gain so low
May the road rise with you
May the road rise with you
May the road rise with you
Anger is an energy
Anger is an energy
Anger is an energy
Anger is an energy
Johnny Lydon, Belgrade Calling, 29. jun
Smile, and world will smile back to you!
Nas ne mozete prevariti! Tragovi samoce na vasem zivotu vidljivi su svud, kao otisci prstiju na ogledalu. Sedite u kuci sami i lelujanjem glave mazite se s muzikom. Stidljivo rukom kliznete linijom koja deli telo napola. Vase dve prazne ruke ne mogu nadomestiti musko telo. Sta biste dobili da ostanete u stanu? Ponavlja se mucenje neodredjenih zelja, sladostrasna lenjivost, davljenje dosadom. Jalovo mazenje u samoci. Ljubav s promajom.
Jedan od sebe napusten covek, lezite uvece sami u krevetu, jednako kao sto cete lezati u grobu. Sirom otvarate oci, u neprozirnom mraku sto se zgusnuo oko vas, nista se ne razabire! Padate u liftu koji se otkacio. O odvratna bolesti samoce! Sta u ovim okolnostima moze znaciti pristojnost?
U ovim okolnostima pristojnost je obicna besmislica!
Bezmernost vremena potopice kratki bolni trenutak naseg zivota. I onda kad se povrsina vremena sasvim umiri za drhtajima koje on kamenom ne siri na vodi vise ni jedan krug, sta ce onda znaciti nase konvencije?
. . . .
Svako mora prvo da izleci promrzline samoce, pre nego sto icemu pristupi. Nepotrebno smo napeti, poput otvorenih kisobrana sto se suse u kupatilu. Opustimo se!
Slicno kartama koje padaju, vasi pokreti slazu se jedan na drugi, kao u snu! Vi ste bice slatko, mazno i opojno, u vama ne tece krv vec visnjevaca. Pogledi se otimaju o vasu kozu. Put vam je puna i meka poput latica ruza. Osetljivi ste toliko da vas i sam pogled skaklji.
Muklo uzdrzavate strast, stezuci zube do pucanja!
Sta vam mozemo reci o sebi? O, siromasne reci, bledi superlativi, nejake, nedostojne pohvale… Tako smo nezni da bismo citavu cipkanu haljinu mogli rasplesti zubima, onako kao sto je izvezena, bod po bod, svlaceci vas neznim pokretima vilice. Ostrim zubima pregrizamo bretele i haljina pada.
Sestre, gledamo vasa tela! Mrezast opnasti donji ves te oblike obazrivo i koketno sputava. Goli ste i podize vas uvis kosa, meka i rastresita, puna vazduha.
. . . .
O, ljubavi, tugo sveta! Opevamo mracne rastuzenosti i prolazak godina. Tuzan, tezak osecaj mladosti. Lezimo jedno uz drugo, sa tisinom ispupcenih usana, sa uzajamnim napadima, melodicnim rezanjem, teskim tihim dogadjajima pola.
Izmedju dvoje ljudi sve se uskladi, cak i kaledioskop kada se oci zatvore. Glave muskaraca pune su sunca a glave zena bele magle.
Njegova rebra i grudi uklapaju se u nagib njenih ledja. Njegov udisaj pada u njen. Ona je ugrizla jastuk, sama utroba im je nadrazena. Miluju se grizuci se kao zveri.
Ispod sliskog pokrivaca meskoljimo se kao pcela u caski cveta.
Prizivamo zestoke zagrljaje oznojenih rvaca. U gibanju nase kose prividja se lelujanje morske trave. Razbijamo se jedno o drugo u ritmu velikih talasa.
Bujice snage dolaze u naletima i gube se u malaksalosti. Struje i plime sveta prolaze kroz nasa tkiva. Nadimaju se i venu jedra. Studene kose klize po vreloj puti. Violinski kljucevi stidnih dlaka ostaju po plahtama. Spustene su roletne. Svaki mladic vaja svoju devojku. Neuporedv je barsun koze. U uzburkanim carsafima ozivljavaju jablanovi Van Goga!
O drage dame! ovde ste umesto da ronite i mrzovoljno izranjate iz prljavih voda popodnevnog sna. Da niste dosli, vukli biste se po kuci, i sa ocajnom i mrtvom pozom padali po krevetima. Pusili biste sve dotle dok vam u mustikli ne ostane samo pepeo. U samoci plakali bez suza, samo licem.
Kad se pozuda zaceni u vasim mislima, mucite se prizivajuci u svesti izbledele prizore ljubavi. Stan se pretvorio u lavirint dosade. U ustajalom vonju kucne haljine, mori vas sjaj lica po zurnalima i na televiziji. Drazi vas glazura sveta koji oivicava oval vaseg ekrana, oblivenog svetlom kao oko suzom.
I strah i stid su gubljenje zivota. Lomimo zig necistog, pecat pod stomakom. Virginitet je prljavo stanje. Dok pricamo, drzimo ruku medju nogama, onako kao sto to cine deca.
Ne, nemoguce je da je ovo nas jedini zivot a ne generalna proba! Iza vrata cuju se priguseni glasaovi, kljucanje sapata. Grad gori od sunca koje zalazi. Jasne narandzaste pruge ono baca po zidovima. Dubine postojanja istrazujemo zajedno. O, bolna opojnosti zivota, najvisi od tvojih spratova je sunce! Uzarena kao zice grejalice preplicu se tela. Gusaju se, istrazujuci tudji zivot.
Gase se svetla! Decaci i devojcice! Tesko je ostati neuplasen svetom. Zagrljaj je bunker u kome vreme ne prolazi. On je zastita od dubokog studenog neba nad vama!
Vladimir Pistalo, Ljubavni manifest
Journalism is printing what someone else does not want printed. Everything else is public relations.
George Orwell
Pominjao je svoje uzore, omiljene knjige, i u jednom trenu autorka emisije pita: kojeg od knjizevnih junaka bi pozvao na veceru. Zastao je i rekao: Don Zuana, Don Kihota, Muzilovog Coveka bez osobina i Kafkinog Jozefa K. Samo jednog? Onda, kazao je, Don Kihota, s molbom da povede Sanca, da bude zabavnije. I potom dodao: sad se prisecam da je jedna poznata knjizevnica, suocena sa istom ponudom, odabrala Isusa. Kad je novinar zapitao: zasto, kazala je, da doznam sta zna o svom ocu!
Istina nije dovoljna za knjizevnu istinu.
Dragan Velikic
Ucite strane jezike, ne znate kada ce vam zatrebati
Sta je jos u pravilima? Igrac koji ulazi kao zamena duzan je da se u trku prekrsti? Bi li fudbaler rimokatolicke vere smeo da se prekrsti na nacin svojih otaca ili mora on da gleda snimke ranog Kezmana i da ga oponasa, sme li fudbaler muhamedanske veroispovesti da klanja nakon postignutog gola?! Ima li jos pravila? Kad igraci podizu tri prsta, kako se nakon pobede umotavaju u zastavu, da li reprezentatitvci polazu test i iz intonacije ili ih pomocni trener preslisava samo znaju li reci? …
Ljubomir Zivkov, Tiranija zmaraca, Vreme, 31. maj
Moc je ta koja prvo podize, a zatim spaljuje krila umetnika.