I dreamt about an old man
Sat and watched the rain all night
He couldn’t sleep a wink as all the drops fell

He told me of the beauty
Hidden in our foreheads
He told me of the ugliness
We show instead

And when we put a foot wrong do we learn
From all the pain
A midnight summer dream as he watched the rain

Why must you cut yourself?

Do you know it hurts me to see you suffer?

I never asked for you to risk your life

On the altar

I don’t want to see those colours

As they roll across your face

Why must you hurt yourself?

Are you hungry for my guilt?

Are you eating my guilt?

Or does this pain nourish you?

Every night I wait for you

Why must you suffer

Like Christ for his Father?

Like a lamb under a Weeping Willow tree

Like empty guts

Like a cow, folding in creases of her own blood?

Like a purse full of spite

Like a horse’s bit

Like a bitter slice of metal in the stream?

Willem’s song, Life and Death of Marina Abramovic by Robert Willson

MUP Srbije i Ministarstvo zdravlja isključuju svoju odgovornost, zastupnik građana kaže da je tužilaštvo prihvatilo dve krivične prijave koje je podneo protiv Peranovića, ali ne i da li je po njima postupano. Peranović je diplomirani inženjer stočarstva, rukopolžio ga je vladika Pahomije, ima petoro dece kojima ne dozvoljava da idu u školu

Nebojša Zarubac (39) iz Valjeva, štićenik neregistrovanog mučilišta tzv. Centra za odvikavanje od droge “Sretenje” kod Loznice, umro je usled gušenja sopstvenim želudačnim sadržajem. On je zadobio između 50 i 100 udaraca motkom, povraćao je i pao u duboku komu, što je izazvalo davljenje i smrt u mukama, prenose beogradski mediji sadržinu obdukcionog nalaza sačinjenog nakon Zarupčevog ubistva.

Zarupca je do smrti tukao sveštenik Branislav Peranović u takozvanoj sobi za kažnjavanje, mučionici u kojoj su Peranović i njegovi iznajmljeni nasilnici zverski zlostavljali sve koji su, po proceni sveštenika – iscelitelja, prekršili disciplinu.

“Ogroman broj udaraca motkom koje je primio Zarubac morao je dovesti do toga da mu je u najmanju ruku jako pozlilo. Obducenti smatraju da je on izgubio svest i počeo da povraća. Verovatno da, u kritičnom momentu, nije dobio adekvatnu ili nikakvu medicinsku pomoć, pa je došlo do gušenja i kobnog ishoda”, rekao je za Večernje novosti izvor blizak istrazi.

Peranoviću je određen policijski pritvor u trajanju od 30 dana.

Advokat Ilija Radulović koji zastupa popa Peranovića rekao je da je pop negirao krivicu za ubistvo. On je poverio je “Kuriru” ambivalentni odnos iscelitelja prema žrtvi: “Zavoleo sam Nebojšu, želeo sam da mu pomognem. Bio mi je izazov da ga preporodim, a boreći se za njegov život, ja sam ga ubio”, prepričava Radulović.

Na saslušanju u policiji Peranović je rekao kako je “dao sve od sebe da ubedi Nebojšu da između života i smrti izabere život”. Prepričavajući njegov iskaz, branilac Radulović kaže da se Zarubac u ponedeljak, nakon šestodnevnog odsustva, vratio u “Sretenje” drogiran. Saopštio je Peranoviću da želi da napusti kamp i nastavi da se drogira. Onda ga je pop pozvao u sobu za mučenje. “Sve je trajalo oko 40 minuta, nije tu bilo nikakve šipke, niti motke. Tačno je da je bilo međusobnog guranja, udaranja i grebanja i da je zbog toga Nebojša zadobio povrede po telu. On je preminuo od gušenja”, pričao je navodno Peranović.

Otac žrtve Miloš Zarubac je nakon ubistva rekao da ne krivi popa za smrt svoga sina, ali je, sa novim saznanjima unekoliko promenio mišljenje i za njega je sada Peranović “zlotvor, satana”. “Prvo smo mislili da je otac Branislav ubio Nebojšu u samoodbrani i to jednim udarcem u glavu. Zato smo mu oprostili i opravdali ga. Međutim, kada sam video mrtvog sina, jasno je bilo da to nije bio samo jedan udarac. On je ceo modar i izubijan! Oba oka su mu plava, na vratu ima veliku modricu. (…) Rečeno nam je da je moj sin umro oko 20.30, a policija je došla tek oko 22.30. Pretpostavljam da je taj zlotvor, ta satana, prvo sakrio tragove, pa je onda pozvao policiju.

I sestra Nevena koja je najpre rekla da je, najverovatnije, njen brat sam kriv za svoju smrt, ponavlja da je Nebojša Zarubac bio zadovoljan lečenjem. “Mislila sam da su đavoli konačno izašli iz njega. Ne želimo da tužimo Peranovića, samo želimo da nam neko objasni zašto je moj brat morao ovako da umre”, kaže sestra žrtve.

Oglasili su se, upotpunjujući horor scenario koji kao da nije završen, i državni organi, prepričavajući propise, kao, recimo, Ministarstvo zdravlja koje ponavlja da “Sretenje” nema dozvolu za rad i da se narkomani leče na bolničkim odeljenjima u beogradskoj Specijalnoj bolnici i sedam privatnih ustanova. Ni reči o mreži centara za lečenje bolesti zavisnosti koju su, u okviru državno-crkvenog Memoranduma iz marta ove godine, blagoslovili Ivica Dačić i patrijarh Irinej. Zaštitnik građana Saša Janković rekao je da su prihvaćene dve njegove krivične prijave koje je tužilaštvu posle slučaja Crna Reka, ali ne i kako se po njima postupalo, odnosno kakav je bio ishod.

U neverovatnom iskazu koji prenosi Blic, zvaničnik policije tvrdi da pre zločina MUP Srbije “nije imao na osnovu čega da reaguje” protiv Peranovića, budući da svešteniku sud u Tutinu koji vodi postupak protiv njega nije izrekao nikakvu bezbednosnu meru, niti mu je zabranio bavljenje bilo kojom delatnošću. A nije bilo prijava građana protiv njega ni Centra “Sretenje”.

“Na slučaju Peranović se vidi da je cela država omanula, jer mnoge njene službe nisu radile kako treba. Odgovoran je sud u Tutinu jer još nije izrekao presudu za ono što je Peranović radio u Crnoj Reci. Sud ima u rukama video snimak kao neoborivi dokaz i postupak je mogao brzo da se okonča. Ministarstvo zdravlja je moglo da proverava dozvole za lečenje ljudi. Policija je, takođe, morala da ga proveri Mogla je I poreska uprava da proveri da li Peranović plaća porez”, smatra advokat Srđa Popović.

Deo Peranovićeve biografije koju donosi Blic neobično je zanimljiv. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, ima petoro dece kojima ne dozvoljava da pohađaju školu. U čin đakona, potom i protojereja, rukopoložio ga je vladika Pahomije, u čijoj je eparhiji služio. Bio je kasnije i duhovnik u zatvoru Istok, poznatom po masovnoj likvidaciji Albanaca tokom NATO intervencije. Sud u Tutinu će, kako je najavljeno, u septembru izreći Peranoviću kaznu za zlostavljanje štićenika u Crnoj Reci 2009.

Ortodoksne mere uterivanja boga, E-novine, 9. avgust

Na molbu patrijarha srpskog gospodina Irineja, svestenik iz Grcke Dimitrios Totkas (37), pritvoren prosle srede zbog sumnje da je izvrsio tesko delo protiv bezbednosti saobracaja, dobice blazu kaznenu meru. Umesto u celiji Pritvorske jedinice Kazneno-popravnog zavoda, uz garanciju patrijarha i vladike niskog Jovana, Dimitrios Totkas ce tokom trajanja istrage boraviti u jednom od manastira u okolini Nisa. Redovno ce se, dok istraga ne bude zavrsena, odazivati pozivima suda i istraznih organa Osnovnog suda i tuzilastava u Nisu.

Dimitrios Totkas uhapsen je posle teske saobracajne nesrece koja se dogodila na autoputu Beograd – Nis, kod Aleksinackih Rudnika kada je svoji vozilom “mercedes” u sustizanju udario u “jugo” beogradskih registracija. U nesreci je na licu mesta poginuo Gradimir Strahinjic (85) iz Beograda, a njegova supruga Aleksandra (80) preminula je istog dana u aleksinackoj bolnici od teskih povreda zadobijenih u sudaru. Totkas, koji je svestenik Grcke pravoslavne crkve u Nemackoj, putovao je na odmor u domovinu.

Molbu da se svesteniku iz Grcke ublazi kaznena mera pritvora patrijarh srpski Irinej uputio je Osnovnom sudu i Osnovnom tuzilastvu u Nisu zbog toga, kako je navedeno u pismu, sto i Dimitros Totkas, kao duhovna i svestena osoba i covek od postenja, udes sa smrtnim posledicama, smatra svojom velikom nesrecom. Kako nam je juce receno u Palati pravde u Nisu, Osnovno javno tuzilastvo uslusilo je molbu poglavara SPC i predlozilo je istraznom sudiji Osnovnog suda da se mera pritvora grckom svestniku ublazi.

Konacnu odluku o ublazavanju mere pritvora Dimitriosu Totkasu i zamene za boravak u jednom od manstira u okolini Nisa, uz garanciju patrijarha i vladike niskog, danas ce doneti istrazni sudija. Ali, receno nam je, jos juce je dogovoreno i odluceno da se molba patrijarha prihvati.

Politika, Patrijarh Irinej trazi poseban status za uhapsenog monaha, 7. avgust

U izveštajima o ubistvu štićenika crkvenog centra za suzbijanje narokmanije, koga je ubio protojerej Branislav Peranović, mediji kao da se plaše ispričati šta se to sve dogodilo, kako se dogodilo, gde je ludi pop ubio štićenika, ko je vlasnik tog nadrilječilišta, na čijem je zemljištu ono podignuto, koliko ima takvih centara u eparhiji šabačkoj,da li ga (ih) je ikada obilazila zdravstvena inspekcija, da li je Peranović imao crkveni blagoslov da “leči”, zašto nije rasčinjen kad je ranije belodano dokazano da je štićenike podvrgavao najtežoj torturi, nego mu udeljen isti posao i slične stvari.

Oglasio se bački vladika Irinej i priznao da “crkva nije ozbiljno shvatila neuravnoteženog čoveka” pa smo onda na neki posredan način svi krivi. Nešto je promrsila i eparhija šabačka, pravdajući se da će sveštenika dati na crkveni sud ako je to uradio, i to je uglavnom sve. Pilatovsko pranje ruku, a stvar je smrtno ozbiljna.

Pa da probamo osvetliti to sa neke druge tačke, one koju mediji, za sada ne neće da vide, a mogli bi, samo da se vrate koji mesec u nazad.

U jeku izborne kampanje, tačno 18. 03. 2012. godine, sastali su se Ivica Dačić, tada ministar unutrašnjih poslova i “apolitični” patrijarh SPC Irinej, i saopštili da su potpisali Memorandum o saradnji MUP-a i SPC u sprovođenju Strategije za borbu protiv narkomanije u Srbiji. Tu se pričalo o nekakvih šest centara u kojima će popovi zapravo kroz disciplinu, molitvu i rad lečiti ovisnike, a pominjao se izmišljeni, lažni podatak da preko 90 posto lečenih tu budu i izlečeni.

Niko od stručne javnosti, lekara, psihijatara, farmaceuta, iz ministarstva zdravlja, zdrastvenih inspekcija, niko iz medicinske akademske zajednice na tu budalaštinu nije reagovao. Prvi čovek crkve i prvi čovek srpske policije su tim činom Peranoviću napisali odobrenje i priznanje da radi. Zaboravljeno je lopatanje i tortura, a sud u Tutinu čvrsto zaključao predmet. Zemlja gde leče crkva i policija, teško da više gde postoji, ali eto u Srbiji i to može.

Lečenje je naplaćicvano roditeljima i rodbini nesretnih narkomana i računa se da je Peranović prihodovao mesečno za “majčicu crkvu” oko 50.000 evra.

I, ubio je čoveka šipkom, primenjujući metode za koje znamo zahvaljujući  snimcima TV B92. Sad se pilatovski peru ruke. Vladika Lavrentije će ih oprati kao i onomad kad je onaj direktor Velje Ilića, izbegličkim parama iz kredita banke Saveta Evrope asfaltirao neke puteljke ka crkvama u toj eparhiji, a ostalo još i kusura da majci stan u Loznici kupi. Patrijarh ima važnijih poslova. Zdravstvena inspekcija i ministarstvo zdravlja se danas setili da bi trebalo proveriti šta se to događa, a za Ivicu Dačića je problem nestao onog časa kad je policija uhapsila ludog popa. No, dužan je odgovoriti na pitanje šta su on i patrijarh napisali u onom memorandumu od 18. 03. 2012. Šta je to spojilo crkvu i policiju i koje su to aktivnosti koje su predvideli zajedno realizovati.

Drago Kovacevic, Nece bas biti da smo svi krivi, B92 blog, 09. avgust

Da ste se pristojno ponasali, komunisti ne bi postojali.

Dzeni Holcer

Državno-crkvena priprema za ubistvo narkomana Nebojše Zarubca obavljena je 18. marta ove godine kada su tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić i patrijarh srpski Irinej potpisali Memorandum o saradnji MUP-a i SPC na sprovođenju Strategije za borbu protiv narkomanije u Srbiji, kojom se omogućuje rad mreže od šest centara za odvikavanje pod okriljem Crkve. Nebojšu Zarubca ubio je 7. avgusta sveštenik Branislav Peranović, upravnik Centra za odvikavanje od droge Sretenje u Jadarskoj Lešnici, osnovanog 2010, nakon skandaloznog slučaja “lopata”, objavljivanja snimka svirepog prebijanja štićenika Centra Crna Reka kojim je rukovodio Peranović. Ubica je u “lečenje”, po vlastitom priznanju, planski uveo fizičko kažnjavanje, na koje su, navodno, bolesnici pristajali, a na snimku se vidi kako njegovi profesionalni batinaši tuku jednog recidivistu lopatom i pesnicama.

Prilikom potpisivanja Memoranduma javnost je počašćena šokantnim podatkom da je u “lečilišnim” srednjevekovnim crkvenim odajama, mimo svakog obzira prema zakonima ove države, već nekoliko stotina zavisnika. Iznet je i niz besarmnih laži, pre svega to da iz mučilišta izlazi 95 odsto izlečenih. Ministar policije je pandurski pojednostavio problem: „MUP deluje represivno, Ministarstvo zdravlja u domenu lečenja, a dobrodošli su svi koji na bilo koji način mogu da pomognu“. Već tada, na svečanosti povodom potpisivanja zajedničke doktrine, bilo je izvesno da Ministarstvo zdravlja sa navodnim nadzorom nad popovskim klinikama nema nikakve veze. Jer, nakon slučaja Crna Reka, Sekcija za bolesti zavisnosti Srpskog lekarskog društva izrazila je zaprepašćenje nečovečnim postupcima, naglašavajući da je “medicinska struka apsolutno protiv primene bilo kakve vrste sile i agresivnosti, a posebno prema bolesnim ljudima”. U tom proročanskom saopštenju upozorava se na već jasno uočljivu opasnost: “Naša zabrinutost postoji jer je za otkrivanje ovakvog postupka bilo potrebno mnogo vremena, na šta su u poslednje četiri godine pojedini članovi naše sekcije u više navrata ukazivali.”

Pod pritiskom Sinoda SPC vladika raško-prizrenski Artemije smenio je sveštenika Peranovića sa čela ilegalne, nadrilekarske bolnice Crna Reka, koja nije zatvorena, iako nije imala nikakvu dozvolu za rad. Peranović je izveden pred Opštinski sud u Tutinu, suđenje je završeno krajem prošle godine, ali presuda još nije objavljena, verovatno zbog toga što nije napisana. Peranović se povukao u drugu, takođe krajnje sumnjivu ustanovu bez akreditacije, Univerzitet prirodne medicine u Šapcu, gde predaje na Odseku za psihoterapiju i duhovno savetovanje koji, između ostalog, školuje terapeute bolesti zavisnosti. Ubrzo je otvorio Centar Sretenje u kojem, kako se može pročitati na sajtu, “svoju humanu delatnost obavlja pod nadležnošću Eparhije Šabačke”, a rad se temelji na iskustvu od petnaest godina sa više od hiljadu zavisnika i duševnih bolesnika. “Za nas u Centru važno je da upotrebimo sve snage da bi se u srce i razum ljudi koji su se odali drogama, usadile neprolazne, stvarne vrednosti i istinski smisao života”, poručuje upravnik Peranović. Centar ima kontakt za hitne slučajeve, ali i patronažnu službu, leči i po kućama, neke ubrzane molitve, valjda.

Da, horor scenario. Fakultet bez akreditacije, bolnica bez prijave, sveštenik bez presude. Ali sa blagoslovom, državnim i crkvenim.

Nakon ubistva, Ministarstvo zdravlja saopštilo je da se Peranovićeva specifična pravoslavna klinika ne nalazi u registru ustanova koje imaju saglasnost za obavljanje zdravstvene delatnosti. Nema razloga za sumnju u taj deo saopštenja Ministarstva, ali ima nečeg potpuno netačnog: “Lečenje bolesti zavisnosti se može obavljati isključivo u zdravstvenim ustanovama državnog, odnosno privatnog sektora, kojima je zdravstvena inspekcija izdala dozvolu za rad”. Možda ministarka Slavica Đukić Dejanović ne zna za kontrakt koji je njen partijski šef potpisao sa Crkvom, dajući joj pravo na život građana Srbije.

Episkop bački Irinej govorio je u ime Crkve i rekao da je i SPC odgovorna za tragediju: “Smatram da posredno svi u Crkvi snosimo odgovornost i to moram da kažem pošteno, jer nismo dovoljno ozbiljno shvatili šta sve jedan neuravnotežen čovek može da uradi”. Nema sumnje, baš kao ni u to da vladika nije pri zdravoj pameti: “Najtragičnije je što je vinovnik tog zločina svešteno lice”, izgovorio je. Njemu je to najtragičnije.

Ivica Dačić je, rugajući se sekularizmu i učvršćujući državnu spregu sa moćnom, bogatom i beskrupuloznom bogomoljačkom mašinerijom, otkrio još jednu suštinsku karakteristiku ovdašnje vlasti, ponižavajući odnos prema teškim bolesnicima koji su joj jednostavno nepotrebni. Narkomani su, gotovo isto kao i pripadnici drugih naroda u poslednjim ratovima, potpuno dehumanizovani, pa, sledeći tu nakaznu logiku, zaslužuju sve što im se dešava. Štaviše, popovski tretman za njih je nezaslužena nagrada.

Ostaje briga za one koji još nisu ubijeni iz državno-pravoslavnog milosrđa i pitanje krivice svih koji su usmrtili Nebojšu Zarubca. Za njega je kasno, ima talaca čiji životi mogu biti spaseni.

Bojan Toncic, Drzavna likvidacija nepotrebnih, Pescanik, 08. avg

Ne krijes da postujes sve islamske obrede, cak si posle kvalifikacija u Londonu na Fejsbuk nalogu napisao: “Hvala velikom Alahu sto mi je dao snagu.”

– Tacno, vera mi daje unutrasnji mir i snagu pre velikih takmicenja. Nikada nisam krio da postujem sve nase muslimanske obicaje, sem kada bas nisam u mogucnosti.

Pojasni? 

– Tokom priprema za Olimpijske igre i samog takmicenja nisam mogao da postim, ali to je u nasim obicajima dozvoljeno putnicima. Nisam bio kod kuce, tako da mi je bilo dozvoljeno. Medjutim, sledeci put cu se sigurno pridrzavati svih obicaja i usreciti ljude kojima je pomoc potrebna.

Sigurno is ispratio slucaj Adema Ljajica u fudbalskoj reprezentaciji. Mislis li da je Sinisa Mihajlovic pravilno odreagovao kada je Adema izbacio iz tima zato sto nije pevao himnu? 

– Adema na poznajem licno, mada sam cuo da on nije potpisao sporazum o pevanju himne u fudbalskoj reprezentaciji. A cujes sa druge strane, na primer, da je Sinisa svojoj deci dao italijanska imena i da ona ne znaju srpski.

Znaci ti ne bi pevao “Boze pravde” u slucaju da si osvoji zlatnu medalju u Londonu? 

– Mene trener ne tera da to radim. Vazno je da na borilistu budem pravi. Iskreno, srpska himna mi ne smeta, jedino je sporan jedan stih. Ono gde se pominje srpski rod. Mislim da u Srbiji zivi mnogo nacionalnih manjina.

Asmir Kolasinac, Intervju, Press, 7. avgust

Art should comfort the disturbed and disturb the comfortable.

The only way to deal with an unfree world is to become so absolutely free that your very existence is an act of rebellion.

Albert Camus

Your choices will change the world

Oko 400 građana prošetalo je u nedjelju glavnom prijedorskom ulicom, učestvujući u šetnji, nazvanoj za “Jednakost i pravo na sjećanje”.

Cilj je, između ostalog, bio ukazati da je nedopustiva diskriminacija koju nad žrtvama nesrpske nacionalnosti provode lokalne vlasti na čelu sa gradonačelnikom Markom Pavićem.  

Porodicama prijedorskih žrtava pridružili su se građani Prijedora, Sarajeva, Bihaća, Beograda, Zagreba, Podgorice, Sanskog Mosta, Banje Luke, Pariza, Londona, New Yorka.

Svi oni hodali su glavnom prijedorskom ulicom, sa školskim ruksacima na leđima na kojima su bila ispisana imena i godine djece ubijene u Prijedoru. Instalacija u pokretu ukazuje na 102 ubijenih prijedorskih dječaka i djevojčica starosti od tri mjeseca do 17 godina. Na kraju šetnje, na glavnom prijedrskom trgu, pomoću školskih torbi ispisano je “Genocid?”

Šetnja je protekla mirno, bez incidenta, uz uobičajenu ravnodušnost ostalih građana koji su uglavnom nijemo posmatrali povorku. Nekoliko komentara i nedoličnih dobacivanja, bila su tek kao demonstracija sile i moći nad onima koji misle i žele drugačije.

Razbijeno staklo na kancelarijama Udruženja ‘Izvor’

.

​​Incident se dogodio ranije, u nedjelju ujutro, kada su za sada nepoznati počinioci, polupali sva stakla na kancelarijama Udruženja Prijedorčanki ‘Izvor’.

Nakon nedjeljnog marša, prijedorska policija, djelujući po nalogu gradonačelnika Pavića i prijedorske skupštine privela je jednog od članova organizacionog odbora i obavijestila da će zbog ispisivanja riječi ‘genocid’ na školskim torbama biti podnešena krivična prijava protiv njega i organizacije kojoj pripada.

Među učesnicima mirovnog skupa bila je Vahida Duratović, čiji je sin, tada petnaestogodišnjak, ubijen u Prijedoru 1992. godine.

“Ne znam šta da kažem. Kako se osjećati poslije ovoga. A kažu nije bio genocid. Pa gdje su samo ovolika djeca. Ko je kriv za njihovu smrt. Meni se danas vratio 20. juli 1992. godine kada mi je dijete ubijeno”, kaže ona.

I sin Fatime Vojniković imao je 15 godina kada je ubijen u Prijedoru.

“Sanel je imao 15 godina i tri mjeseca kada je ubijen. Možete samo zamisliti kako se osjeća majka koja je izgubila dijete”, kaže Fatima.

Stratišta Neobilježena

Organizatori mirovnog skupa kažu da njihovi zahtjevi nemaju veze sa nacionalnom, etničkom niti političkom pripadnošću.

“Riječ je o osnovnim ljudskim pravima i jednakosti pred zakonom. Ne tražimo ništa što nam ne pripada i nećemo stati dok se u Prijedoru na adekvatan način ne obilježi stradanje nesrpskog stanovništva i ne ukine diskriminacija nad preživjelima. Borimo se za jednakost i pravo na sjećanje u Prijedoru i svuda”, naveli su u saopštenju prije nedjeljnog protesta.

Podsjećamo, lokalne vlasti su u maju zabranile instalaciju koja je trebala biti postavljena u spomen ubijenim ženama i djevojčicama u ovom gradu.

Hrastova glavica, ploča sa imenima ubijenih

​​U Prijedoru je tokom rata ubijeno više od 3.000 ljudi, desetine hiljada su protjerane iz ovog grada, a hiljade su prošle kroz logore Omarska Trnopolje i Keraterm, koji su funkcionisali poput nacističkih logora u Drugom svjetskom ratu.

Dvadeset godina od počinjenih zločina, mjesta na kojima su bili logori ili masovna pogubljenja, još uvijek nisu označena.

Organizacioni odbor za obilježavanje dvadeset godina zločina u Prijedoru, u subotu je otvorio spomen ploču u Hrastovoj jami, mjestu gdje su na najsvirepiji način ubijena i u jamu bačena 124 Prijedorčana, zatočenika logora Omarska.

1992. godine  interventni vod prijedorske policije 124 muškarca doveo je sa tri autobusa kod jame Hrastova glavica. Vezane i u koloni po dvojicu dovodili su ih iznad jame i zvjerski ubijali.

Ibrahim Fetaković, iako ranjen, uspio je pobjeći sa mjesta pogubljenja i ispričao priču o jami Hrastova glavica. I on je kasnije ubijen u operacijama “čišćenja”.

U ovoj jami 1998 godine pronađeno je 126 tijela. 119 ih je do sada identifikovano, među njima i dva tijela Bošnjaka iz Sanskog Mosta ubijenih u Drugom svjetskom ratu. To je samo jedna od preko 400 lokacija na kojima su ekshumirana tijela prijedorskih Bošnjaka i Hrvata ubijenih tokom rata u BIH.

Radio Slobodna Evropa, 06. avgust 12

Osmi – sta? Srecan mi osmi mart!

Mislim, ne kapiram, mislim, sta tu ima…

Mislim, ono, jebote, blam,

I nemoj nista da mi cestitas!

Ja nisam cvecarka, pa da slavim

To sto ce danas svakoj budali

Neka jos veca, kupiti buket cveca.

Niti me, vidis, uopste zanima

To sto ce deca da pisu Mamama

Pesmice: “Mamice, ti si mi sve!”

Ni krs i lom po restoranima

5% popusta Chanell pet.

Pa, ja sam zena – svakog dana!

Bila sam zena, prvog i sedmog marta.

Bicu takodje zena i sutra… Uopste,

Do kraja ovog kvartala

Nisam planirala promenu pola

i kad mi tako cestitas, ono

Uopste ne znam sta bih ti kazala.

Mislim: Hvala. Ono, kao: Hvala.

Molim.

I drugi put!

Srecan ti Osmi mart!

Da li treba da kazem i treci:

Sreco, srecan ti Osmi mart!

Mogu da snimim ovo u MP3 fajl

Pa da ti pustam, ko hit, ne repeatu:

Srecan ti, Srecan ti Osmi Mart!

Ni sama ne znas

Koliko si zapravo srecna

Sto si se rodila,

Kao zena, bas ovde,

I krajem proslog veka

Kada su zene vec stekle neka

(podvlacim: neka!)

sumnjiva prava.

I to je recimo tema,

o kojoj mozemo duze… Ali, ne sad!

Sada me zanima da poentiram:

Ti cak ni ne znas sta je to Osmi Mart!

Pritom, za nekog ko malo zna,

imas veoma odredjen stav.

“Ja nisam cvecarka, pa da slavim”.

Nisi… Jasno. U tvojoj glavi

veci je krs nego u mojoj torbi!

Trpas unutra sve, a bez reda

Sva sranja ovog sjebanog sveta

Pa, najzad sada, sve tako elokventna

Verujes kako si opasno pametna

Kad bacas hejt po Danu Zena.

Jer ti si, zaboga, iznad toga!

Tebe se ne tice.

Nisi iz price!

Bas pises tezu za disertaciju!

Kome se jebe za emancipaciju?!

Sta bi mi rekla, da ti cestitam rodjendan?

Jao, sto danas – pa ja sam svaki dan rodjena!

Tom logikom, recimo, proslava Bozica,

Znaci da si samo Tog Dana Hriscanka…

Ili?!… ustvari, jako me zanima,

Na koji nacin zapravo razmisljas?

Kad ti cestitam Osmi mart,

Ja te, glupaco, samo podsecam,

Na istoriju JEDNAKIH PRAVA,

Ona su vrlo krhka i vrlo nova,

Vrlo krhka i vrlo NOVA!

NISTA SE NE PODRAZUMEVA!!

Nisi ti kriva sto si polu-obavestena,

I ja sam isla u skolu, gde sam ucena,

Da kao zena, zapravo, ne moram,

Nista posebno ni da znam,

Pa su nam rekli kako je Dan Zena,

Praznik Majki! Ne cerki! Ne i nas!

On se ne cestita i muskarcima!

I to je najveca prevara veka!

Koja se koristi da bi se njome zabasurilo

Koliko zapravo jeste neobicno

To sto se toliko dugo cekalo

Na nesto sustinski tako logicno,

Kao sto je rodna ravnopravnost.

Kada ti cestitam, ja te podsecam,

Koliko zapravo, treba, da budes zahvalna,

Sto si se, cudnom igrom slucaja,

Rodila ko – relativno slobodna

Mada, sloboda, sama po sebi

Nikoga nece uciniti srecnim!

Ipak, Srecan ti Osmi mart!

Ni sama ne znas,

Koliko si zapravo srecna

Sto te uopste

Bilo ko ista pita!

I sto uopste mozes da biras,

Sta ti se cestita,

A sta ne cestita.

Minja Bogavac,  Srecan 8. mart

“Consequences — Causes” theoretical hypercartoon by Siniša Ilić (drawings) and Ana Vujanović (text), 2010.

Rodjen sam 10. juna 1932. u Osijeku, u Kraljevini Jugoslaviji. U jesen 1942. godine majku i mene odveli su u Ausvic i odmah nas razdvojili. Imao sam deset godina. Radio sam u rudniku, ali nisam kopao, nosio sam vodu. Bilo je hladno i bio sam gladan. Tukli su nas. Nisi imao pojma kada ces biti ubijen. Povedu te na tusiranje, pa ti umesto vode puste plin.

Bili smo skoro goli kada smo bezali iz Ausvica. Napolju je bio sneg, a mi smo spavali u otvorenom vagonu. Posle sam bio u logoru Bergen Belsen gde sam docekao i oslobodjenje. Tamo je bilo nas 300.000. Covek na coveku. Bili smo prekriveni vaskama. Koza nam se od vaski nije videla. U tom logoru sam docekao oslobodjenje. Zivot mi je spasio Beogradjanin Jovo Arsenijevic, zarobljenik koji je bio oficir u kraljevoj vojsci. Oprao me je od vaski i lecio u svojoj baraci. On mi je nasao majku. Ispricao sam mu kako sam sa mamom doveden u logor, ali je od tada nisam video i ne znam da li je ziva. Jovo se setio da mu je istu tu pricu dan ranije ispricala jedna zena. Bila je to moja majka. Mnogo kasnije trazio sam Jovu po Beogradu, ali su mi rekli da je 1948. odveden na Goli otok. Tamo je i umro.

Da li se covek rodi kao monstum ili to postaje u odredjenim uslovima? Svi smo mi monstrumi. U nama je neandertalska lovacka krv koje se nikada nismo resili. Muskarci su i danas lovci. Taj monstrum proradi u coveku kada dobije moc. Formirali su zidovsku policiju po tim logirima. Zidovi Poljaci, Zidovi Cesi su – cim su metnuli na glavu kapu i cim su dobili cizme i policijsko obelezje – poceli drugacije da se ponasaju. Oni su bili najgori. Krali su obroke ljudima i izgladnjivali ih, terali ih da se natcovecanski naprezu i rade, tukli ih… A onda su ih tako iznemogle preuzimali Nemci, trpali ih u gasne komore ili su ih spaljivali. Smatram da je negde duboko u svima nama klica tog neceg monstruoznog koje se budi s vlascu koju dobijamo. Manje u zenama, a vise u muskarcima. To je zato sto su muskarci bili lovci, a one ne. Zene su sedele u kuci i cekale da muskarac donese hranu.

Nedavno sam drzao predavanje o ljudskim pravima. Pitali su me postoji li to. Ne postoji. Rodili smo se i jedino ljudsko pravo koje imamo jeste sto mozemo odlucivati o sopstvenoj smrti. Da, mi odlucujemo hocemo li umreti ili ne. Ja sam u logoru svaki dan donosio odluku da zivim. Ziveo sam iz dana u dan, ziveo sam samo da prezivim od jutra do veceri, pa od veceri do novog jutra. Nisam znao koliko meseci sam tu, koliko godina. Dan za danom, dan po dan, i tako sam preziveo. Jer da sam odlucio da umrem, opustio bih se i umro bih. I svi mi koji smo preziveli logor iskoristili smo to ljudsko pravo da sami biramo izmedju zivota i smrti.

Branko Lustig, Od Ausvica do Oskara, Blic, 29. jul

Upoznah pre par godina

devojku i decka.

Moja generacija.

1975.

On se skinuo sa dopa.

Nije ga ostavila

kada je rekao.

Prosli zajedno sve

njegove prolive,

povracanja,

ludilo.

Ocistio se.

Vencali se.

Umesto burmi,

uradili su

iste

tetovaze na prstu

na koji se stavlja burma.

Zivot.

A svi ste vi picke,

foliranti.

I ja sa vama.

Radovan Nastic, Rejcel, ljubavna prica

Damiel: It’s great to live by the spirit, to testify day by day for eternity, only what’s spiritual in people’s minds. But sometimes I’m fed up with my spiritual existence. Instead of forever hovering above I’d like to feel a weight grow in me to end the infinity and to tie me to earth. I’d like, at each step, each gust of wind, to be able to say “Now.” Now and now” and no longer “forever” and “for eternity.” To sit at an empty place at a card table and be greeted, even by a nod. Every time we participated, it was a pretense. Wrestling with one, allowing a hip to be put out in pretense, catching a fish in pretense, in pretense sitting at tables, drinking and eating in pretense. Having lambs roasted and wine served in the tents out there in the desert, only in pretense. No, I don’t have to beget a child or plant a tree but it would be rather nice coming home after a long day to feed the cat, like Philip Marlowe, to have a fever and blackended fingers from the newspaper, to be excited not only by the mind but, at last, by a meal, by the line of a neck by an ear. To lie! Through one’s teeth. As you’re walking, to feel your bones moving along. At last to guess, instead of always knowing. To be able to say “ah” and “oh” and “hey” instead of “yea” and “amen.”

Marion: Longing. Longing for a wave of love that would stir in me. That’s what makes me clumsy. The absence of pleasure. Desire for love. Desire to love.