Na rubu Novog Sada, blizu Kameničkog mosta, u oronuloj staroj fabričkoj hali – tzv. Fabrici Studentskog kulturnog centra – u nekoliko večeri tokom proteklih desetak dana igrala se predstava pod naslovom “Ubiti Zorana Đinđića”. Reditelj – i koautor teksta sa Rajkom Đurićem – je Zlatko Paković, a igraju Nikola Đuričko, Emina Elor, Jovana Stipić, Milijana Makević, Igor Filipović i Bojan Dimitrijević.

Ne u centru, nego na rubu grada, predstava pogađa u centar – Srbije. Ulazi se kroz polumrak, sa zida bez prestanka urla Toma Nikolić sa radikalskog mitinga 23. februara 2003. godine, kad su vojvodu Vojislava ispraćali u Hag: Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Snimak se ponavlja sve do početka predstave, dok se prolazi lavirintom ulaza pored niza panoa na kojima su kartoni sa novinskim tekstovima iz perioda neposredno pre ubistva, gde se traži, doziva, hoće to ubistvo. „Večeras ćemo vam prikazati specijalitet iz srpske političke kuhinje – l’assassinat à la bruté“, najavljuje glumac. Koji od medija nije želeo da se Đinđić, krajem 2002. i početkom 2003. ukloni sa političke scene, iz države, iz kosmosa? Od blažeg oblika ljutnje zbog nedostajuće frekvencije, do žestokog, upravo brutalnog poziva Koštuničinog savetnika Tijanića: Ako Đinđić preživi, Srbija neće. Srbija se, u liku svoje države i njene službe bezbednosti, odazvala: Đinđića je 12. marta 2003. ubio potpukovnik te službe Zvezdan Jovanović, pod komandom pukovnika iste službe Milorada Ulemeka Legije. Snajperski hitac je ispaljen u podne u grudi premijera pred vratima Vlade. Posle par pokušaja, država Srbija ubija.

To je podne najveće, najdublje noći Srbije. Ta noć još uvek uveliko traje i predstava Zlatka Pakovića priziva demone koji se kikoću, cere, bauljaju, divljaju, šmrču, felaciraju, slave, urlaju i seru od sreće kroz fabričku halu u kovitlacu „mračnog kabarea” ovog pozorišta koje ne zna za milost. A i zašto bi? Demoni su pobedili, srpska Valpurgija je u svom čistom elementu. Đinđiću odajemo poštu ćutanjem dužim od minuta, tokom kojega svako od nas iz publike zabada pogled u beton i stidi se, za sve ostale, oduvek i zauvek. Mi smo ubili Đinđića, Legija je komandovao, Zmija je povukao oroz. Ako ima Aristotelove katarze, straha i sažaljenja, onda bi to bio taj produženi minut ćutanja, na početku. Kraja nema. To je minut publike, njenog učešća u predstavi, kad je izričito pozvana da bude njen deo; učešće ćutanjem, u onom vremenskom polju u kojem publika i učestvuje i ne učestvuje, unutar i izvan komada, na rubu s obe strane; publika, pred kojom – a neki kažu: za koju – se odvija drama, i ne samo ova Pakovićeva, već drama istorije, ili barem drama istorije poslednjih deset godina, drama jednog stvarnog ubistva od strane jedne stvarne države. U kojoj smo, dokle god smo samo publika, svi postiđeni. I otuda tome, jer smo još samo publika u drami koja nije završena, a koja se tiče naših života i smrti, nema kraja.

Svoj katarzični teatar Paković, glumci i saradnici vode precizno, postdramski i u crnim kostimima grobara. Drama se odigrala pre skoro 10 godina. Grobare svi znamo, ali ih država – osim nekoliko najneposrednijih egzekutora – čuva kao svoje nacionalno blago u utrobi bestijarijuma naše politike. Svi inspiratori, indirektni i direktni, na svojim su snajperskim položajima, mnogi su avanzovali u artiljerce. Počasni plotuni se ispaljuju iznad naših glava, a oni uzvraćaju svakodnevnim govnima po nama. Aplaudiramo, tražimo još, tučemo se oko ostataka. Male i velike armije jurišnika spremne su da kidišu na znak naših milih demonskih zveri. Po koji od ovih ubica je prerušen u anđela; jedno belo pero ispada glumici iz krila, ispred mene, pored crnog krsta na kojem Paković raspinje i publiku i ansambl i priču, ali ne uspevam da se pomaknem i podignem ga; glumac Đuričko će to učiniti usput, dok izgovara kraći monolog Legije. Čemu ta želja da uzmem sa poda jedno otpalo pero? Teatarski fetiš? Spomen na jedno pozorišno veče? Da se, kiteći se tuđim perom jednog scenskog anđela, i sam izbeatim, sperem sram s obraza, prenesem se iz zaštićenog statusa nemog gledaoca u arhivara događaja i njegovih iluzivnih rekvizita? U izokrenutom svetu Pakovićeve predstave, gde je na početku kraj, a na kraju početak, i to belo pero, već spakovano u džep Đuričkovog glumačkog sakoa, nije ađeoski, već demonski mamac koji se valja po podu. Na sceni i oko njenog ruba.

Ubiti Zorana Đinđića. Da sklonimo zaštitne navodnike. Zar to nije bila i tajna i javna želja dobrog dela Srbije pred taj 12. mart? Zar zvanični rituali medijskog oplakivanja – kojima, uvek, pred godišnjicu atentata, slede obećanja o konačnom raskrivanju „političke pozadine ubistva”, tek što nije – nisu, perverzijom politike bez srama, samo sredstva da se Đinđić – ne toliko onaj stvarni, koliko njegov imago u nama, kao imago nade i entuzijazma iz dana kad je bio premijer – potisne, otisne još dalje, da se ojača zaborav na njega, na nas? Ko ga se, osim indukovanom prigodom, još seća? Kome je on još potreban? Politička Srbija ga je najpre zatvorila u mit, a mitom spakovala in illo tempore, u ono vreme koje se, kao nijedno vreme, više ne vraća. Izokrenut svet u Pakovićevoj predstavi – gde se sredstvima kabarea govori o ubistvu, gde groteska, najcrnji humor, paroksizam, demonski grohot vitlaju svoju scensku igru, makabristički dens – ne vraća nas u vreme od pre 10 godina. Vraća nas pred naše vreme. Koje je još uvek jedno desetogodišnje vreme ubistva, nedovoljno (rekao bih: sramotno nedovoljno, kad i taj je izraz ne bi bio odveć blag) rasvetljeno, stoga još uvek vreme noći. Amnezija, u odnosu na zločince (ne one sudski osuđene, već one sudski nedotaknute), amnezija je u odnosu na zločin.

I ko bi se još sećao Zorana Đinđića, osim kroz prazne rituale i godišnje jalove spomene, kad je današnja politička Srbija sebe ustrojila na njegovom ubistvu, od priča da ga je ubila mafija (jeste, mafija, ali mnogo, mnogo šira od zemunsko-kulskog klana), preko „teorija o trećem metku”, „istorijskih pomirenja” svih sa „svojim bolom”, sve do, eto, izbora za predsednika te iste države koji je najavio ubistvo premijera te iste države koga će ubiti ta ista država? Kome je sećanje na Đinđića potrebno? Ista, vazda ta ista država, u kruženju svog otrova, još ista kao u času ubistva, dnevna prevara i noćna istina, gde se u napuštenim fabričkim halama odvijaju igrokazi onih koji još, poslednjom snagom, pokušavaju da se sete, da u sebi pronađu, još manjom snagom, makar časak za stid, kojima još samo ostaje da se od muke smeju kikotu demona i travestiji života. Nema u Pakovićevom brehtovsko-milerovskom teatru mesta za olakšavajući katarzu: ko hoće katarzu istorije, neka ne ide u pozorište. Taj neka gleda u noć, u oblake nabubrele od leševa. Neka tamo („gde ćemo se vi i ja ponovo sresti”) prepozna i sen Zorana Đinđića, koga još uvek ubijamo, svi, bez razlike, sve dotle dok prave ubice, u ma kojem svojstvu da su to ubistvo hteli, tražili, najavljivali ga, i na njega pozivali, okolo diriguju našom zemaljskom noći.

I na kraju dva Đinđićeva citata. Ne dva citata Đinđića, nego upravo dva navoda koje, u samom finalu jedne od svojh knjiga, Đinđić daje kao navode iz Helderlina (jednog ludog pesnika) i Prudona (jednog političkog filozofa). Čini mi se da su ti citati vrlo lični, i da su najavlili sudbinu Zorana Đinđića i donekle našu sudbinu.

„Bez slave i usamljen vraćam se, i lutam domovinom koja se, kao groblje, prostire unaokolo, i možda me očekuje nož lovca, koji nas, Grke, kao šumsku divljač drži za zabavu”.

To iz Helderlinovog Hiperiona.

I Prudon, u jednom pismu iz oktobra 1860, prema Đinđićevom navodu:

„Nemam iluziju i ništa ne očekujem… Ne, ne, kraj propadanja nije moguće sagledati: on se za jednu ili dve generacije neće ublažiti. To je naša sudbina… Nećemo doživeti nove epohe. Borićemo se u potpunom mraku. Moramo se navići da to primimo bez preterane tuge. Oslonimo se jedan na drugog, i dozivajmo se u tami”.

Ovim poslednjim citatom završava se i Pakovićeva predstava.

Novica Milic, Ubiti Zorana Djindjica, Libreto, 14. oktobar

Zasto sam antifasista?

Pa… zato sto uvijek sebe zamisljam kako me provlace kroz dimnjak, a nikad sebe ne zamisljam kako pustam gas. Valjda je to zato…

Rambo Amadeus

Sin londonskog Jevrejina i becke Jevrejke, rodjen je u Aleksandriji, detinjstvo proveo u Becu i Berlinu, a ostatak zivota u Velikoj Britaniji, cesto putujuci po svetu, Hobsbaum je zivotom simbolizovao svoje vreme. Kako i zasto? Prvo poreklom. Kao Jevrejin sa korenima u razlicitim jezicima i kulturama, bio je tipican predstavnik sarenog multikulurnog sveta Habzburske carevine. U tom mozaiku naroda, nije bilo nista neobicno govoriti vise jezika. To je posebno vazilo za Jevreje, koji su zahvaljujuci znanju jezika, medjunarodnoj prirodi njihove zajednice i velikom naglasku na obrazovanju, lako prodirali u sve moderne profesije. Zato je udeo Jevreja medju bankarima, lekarima, naucnicima, umetnicima i novinarima srednje Evrope (misli se na tadasnju Nemacku i Austro Ugarsku) bio tako veliki. Zato su nauke i umetnosti u srednjoj Evropi 19. veka bile vodece u svetu, a danas su  provincijalne (uporedite broj nobelovaca). Zato su svi mrzitelji Modernosti udarali na Jevreje. Krajnja desnica je bas zbog jevrejskog kosmopolitizma i uspeha u modernom svetu – kroz ideju “cistih” nacija, pre svega nemacke, i vracanju tradicijama, sto je vise karakteristicno za desnicare u istocnoj i jugoistocnoj Evropi – zakljucila da ih treba ukloniti. Erik Hobsbaum je imao srece da izbegne sudbinu vecine svojih sunarodnika. Ono sto nije izbegao je guranje u stranu. Britanske vlasti ga nikada nisu angazovale na diplomatskim ili vojnim zadacima iz dva razloga: em je bio izbeglica iz Nemacke, em je bio komunista. Ovaj drugi razlog je verovatno bio presudan za to sto nije radio na najprestiznijim koledzima Oksbridza, iako je bio briljantan student i mladi naucnik. Iz nekih trivijalnih razloga, nije uspeo da se pridruzi interbrigadama u Spaniji. Ostao je kako sam kaze, upotrebivsi jedan stari jidis izraz, “kibicer”.

Bas zato sto nije bio u matici politike ili diplomatije, mogao je da “kibicuje” svoj vek i da neometan stvori jedno od najvecih dela svetske istoriografije. Napisao je tetralogiju (Doba revolucija, Doba kapitala, Doba carstava, Doba ekstrema), u kojoj je sazeo svetsku istoriju. Napisao je mnogo manjih knjiga, medju kojima se istice knjiga o izmisljanju tradicije, prevedena i kod nas, u kojoj duhovitim primerima pokazuje kako su “vecite” i “drevne” nacionalne tradicije cesto moderni politicki ili turisticki konstrukt (kao skotski kilt). Njegovo delo se izdvaja od nebrojenih knjiga koje imaju ambiciju da obuhvate svetsku istoriju, pre svega zbog uticaja. Opste je prihvacena njegova podela istorije na Dugi devetnaesti (1789-1914) i Kratki dvadeseti vek (1914-1991). Njegove ideje o instrumentalnoj prirodi nacionalizma, kao konstrukta su osporavane, ali svi su morali da razmisljaju o njima.

Predrag Markovic, Kibicer veka, Politika, kulturni dodatak, subota 13. oktobar

I couldn’t stop myself
I knew I’d do it again
But I could heal myself,
If I could feel your skin
And if I comprehend this moment
I know we’ll live again
And if I heal your wound
We will make love again
And now we’re slipping through this millenium
We should feel sorry for the people
Can I kiss your skin?
And there’s hunger in the desert.
And missiles in the sky
And every soul is interwoven
Before the wrong or right
I know we’ll live again
Though it’s just a feeling
I know we’ll never end
I’ll keep you company

Pravni savetnik predsednika Republike, Oliver Antić je, nekoliko dana posle nove sahrane Pavla Karađorđevića na Oplencu, rekao da bi za Kraljevinu Jugoslaviju bilo „pametnije“ da je ostala u Trojnom paktu sa Hitlerom, koji je potpisao namesnik Pavle Karađorđević, jer po mišljenju ovog novog revizioniste istorije: „sačuvali bismo nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan. Kasnije bi bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili negde na nivou Španije, Belgije ili Švedske. Da smo kroz rat prošli kao što su prošli Rumuni, Mađari ili Bugari, ne bi bilo zuluma na Kosovu, stradanja od ustaške kame“. Dodao je i da bi tada Srbija imala izlaz na Egejsko more, jer bi tada imala i Makedoniju, pored ostalih teritorija.

.

Oliver Antić je navodno pravni savetnik predsednika republike. Ne znam koliko se obrazovao u istorijskim naukama od vremena kada je kao „dobar student i još bolji komunista“ sudelovao u progonu nekoliko tadašnjih profesora Pravnog fakulteta početkom sedamdesetih godina XX veka, zbog njihovog velikosrpskog nacionalizma. Ali znam – tako je bar javno rečeno – da ga je predsednik Nikolić postavio da ga savetuje o pravu, a ne o istoriji (računajući tu i njenu reviziju).

.

Kao pravnik, međutim, Antić bi morao znati ponešto o posledicama revizije istorije i poricanja holokausta i drugih ratnih zločina u Evropi. Podsetiću ga. Danas specifične inkriminacije radnje poricanja holokausta i drugih nacističkih ratnih zločina postoje, na primer, u Austriji, Belgiji, Francuskoj, Izraelu, Nemačkoj, Španiji i Švajcarskoj, dok u Češkoj, Slovačkoj i Rumuniji, u okviru opšteg dela izazivanja mržnje postoji, kao indikativno određena, i inkriminacija osporavanja holokausta, odnosno genocida i drugih ratnih zločina. Inkriminacije su različite: u većini država predmet krivičnog dela je upravo osporavanje holokausta koji je izvršio nacistički režim pre i u roku Drugog svetskog rata. U jednom broju država, predmet inkriminacije su i „drugi ratni zločini“. Francuska je u ovom pogledu specifična: zabranjeno je osporavanje genocida i drugih ratnih zločina koji su utvrđeni pravnosnažnim sudskim presudama ili za koja su okrivljeni oglašeni odgovornim, ako je presude doneo francuski ili međunarodni sud. Radnje krivičnog dela su različitio opisane. Najčešće je u upotrebi formulacija po kojoj se delo sastoji u poricanju ili značajnom omalovažavanju holokausta i drugih ratnih zločina, koje je izvršeno u javnosti. Kazne su novčane ili zatvorske. Najniža zaprećena zatvorska kazna u ovim državama je mesec dana, a najviša dvadeset godina.

.

Ili, ako baš neće da se bavi uporednim pravom, revizionističkog savetnika treba podsetiti na čl. 1. Ustava Republike Srbije:

.

Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.

.

Iako na poslednjem mestu u ovoj odredbi, Ustav utvrđuje da je Republika Srbija zasnovana na pripadnosti evropskim principima i vrednostima. Nacizam, na sreću više nije ni evropski princip ni evropska vrednost. Nego baš naprotiv. Antifašizam i antinacizam bitne su vrednosti na kojima je zasnovana današnja Evropa, kojoj navodno i ova vlast teži.

.

Vesna Rakic Vodinelic, Neman je na vratima (Andricevog venca), Pescanik.net

S vremena na vreme obećava se, a uvek, kako se to kaže, sa nadležnog mesta, legalizacija bespravno podignutih kuća. Što obično ne izaziva veću pažnju i reakcije javnosti osim, sasvim sigurno, onih koji u tim kućama žive.

Zašto je tih kuća tako mnogo, pitanje je kojim se ovde nećemo baviti. Ali činjenica jeste da ih puno ima. Tako se čini, makar na prvi pogled, sasvim logičnim da ovo, za Srbiju inače prilično uobičajeno pravno/bespravno stanje treba rešiti.

No, makar, na drugi pogled, legalizacija pod krajnje povoljnim uslovima sadrži i jednu neugodnu poruku. Postoje, ipak, oni koji su svoje kuće dizali po zakonu, znači maltretirali se sa poslovično sporom administracijom, poštovali i najgluplje zakonske propise, platili sve što su morali, i tu se prilično razlikuju od drugih koji su, videvši zgodno mesto, odlučili da tu posade kuću. Poruka prvima jeste sasvim jednostavna: vi ste budale i u ovoj zemlji budala je onaj koji poštuje zakone.

Pametni se snalaze. Ako je ovaj nauk društveno pravilo, tako će se ponašati ogromna većina i to ne samo onih koji bi da dignu kuću. Šta su, onda, grešili prokaženi tajkuni? Razlika je, u najboljem slučaju, u vrednosti i spretnosti, nikako u principu.

Svaka demokratija ima elemente populizma i to je uvek bio argument protivnika demokratije. U demokratiji u kojoj je veliki broj siromašnih, političari će im se, ovako ili onako, udvarati, ne obavezno zbog socijalne odgovornosti, već iz proste računice: bez njih se ne dobijaju izbori.

Ali treba imati jedno na umu: u zemlji gde pravila poštuju budale, a pametni se snalaze, uvek će biti puno sirotinje.

Radoslav Petkovic, Srpska bolest populizma, Blic, 30. septembar

Perhaps not coincidentally, Lana’s gender consciousness started to emerge at around the same time. In third grade, Larry transferred to a Catholic school, where boys and girls wore different uniforms and stood in separate lines before class. “I have a formative memory of walking through the girls’ line and hesitating, knowing that my clothes didn’t match,” Lana told me. “But as I continued on I felt I did not belong in the other line, so I just stopped in between them. I stood for a long moment with everyone staring at me, including the nun. She told me to get in line. I was stuck — I couldn’t move. I think some unconscious part of me figured I was exactly where I belonged: betwixt.” Larry was often bullied for his betwixtness. “As a result, I hid and found tremendous solace in books, vastly preferring imagined worlds to this world,” Lana said.

As nature abhors a vacuum, the system abhors originality. Originality cannot be economically modelled
.

“Give me your tired, your poor,
Your huddled masses yearning to breathe free,
The wretched refuse of your teeming shore.
Send these, the homeless, tempest-tossed to me,
I lift my lamp beside the golden door!”

Statue of Liberty, New York

Peter George Norman (15 June 1942 – 3 October 2006) was an Australian track athlete best known for winning the silver medal in the 200 metres at the 1968 Summer Olympics in Mexico City. His time of 20.06 seconds still stands as the Australian 200m record. He was a five-time Australian 200m champion. He is also known for his support of John Carlos and Tommie Smith when they made their famous gesture at the 1968 Olympics medal ceremony.

The gold and bronze medalists in the 200m at the 1968 Olympics were Americans Tommie Smith and John Carlos, respectively. On the medal podium, during the playing of “The Star-Spangled Banner“, Smith and Carlos famously joined in a Black Power salute.

What is less known is that Norman, a white Australian, donned a badge on the podium in support of their cause, the Olympic Project for Human Rights (OPHR). After the race, Carlos and Smith told Norman what they were planning to do during the ceremony. As Flanagan wrote: “They asked Norman if he believed in human rights. He said he did. They asked him if he believed in God. Norman, who came from a Salvation Army background, said he believed strongly in God. We knew that what we were going to do was far greater than any athletic feat. He said, ‘I’ll stand with you’.” Carlos said he expected to see fear in Norman’s eyes. He didn’t. “I saw love.”On the way out to the medal ceremony, Norman saw the badge being worn by Paul Hoffman, a white member of the US Rowing Team, and asked him if he could wear it. It was also Norman who suggested that Smith and Carlos share the black gloves used in their salute, after Carlos left his gloves in the Olympic Village. This is the reason for Tommie Smith raising his right fist, while John Carlos raised his left.

Australia’s Olympic authorities reprimanded him and the Australian media ostracised him. Despite Norman running qualifying times for the 100m five times and 200m 13 times during 1971/72, the Australian Olympic track team did not send him, or any other male sprinters, to the 1972 Summer Olympics in Munich, the first modern Olympics since 1896 where no Australian sprinters participated. In August 2012, the federal parliament debated a motion to provide an apology to Norman.

Ukoliko vas obrazovanje čini bespomoćnim, treba ga saseći u korenu.

.
Poštovani ministre Obradoviću,

Vaš ponovni izbor na ministarsku funkciju ću shvatiti kao nagradu za Vaš dosadašnji rad, a ta nagrada ne bi ni postojala da nije nas, vernih učesnika u procesu kojim Vi predsedavate, procesu obrazovanja.

Smatram da bi bilo nedolično kad ne biste dobili ni hvala od Vaših studenata i učenika.

Ovo je moj način da Vam kažem hvala.

Kao prvo, hvala Vam za ovakvo stanje u osnovnim i srednjim školama:

Krajem januara učenik sedmog razreda Osnovne škole „Kralj Aleksandar Prvi” u Požarevcu za vreme školskog odmora silovao je druga iz klupe. Kažnjen je četvorkom iz vladanja i premeštanjem u drugo odeljenje.

U isto vreme učenik sedmog razreda Osnovne škole “Jožef Atila” u Novom Sadu drugaricu iz razreda držao je za noge da visi preko ograde prvog sprata. Incident je prijavio njen otac, a dečak je tvrdio da je “sve bilo šala”.

Krajem januara i početkom februara u Prokuplju u jednoj školi učenik je učeniku slomio vilicu usred učionice, a u drugoj vršnjaci su dečaka skinuli golog, umazali ga izmetom i zaključali u toalet.

Majka desetogodišnjeg učenika Osnovne škole “Milica Pavlović” iz Čačka u februaru je najavila da će tužiti školu jer su vršnjaci “ozbiljno povredili kičmu njenog sina, koji već četiri godine trpi nasilje, a to niko ne sprečava”.

Četrnaestogodišnji A. T. iz Novog Pazara prošlog decembra je izbo svog vršnjaka u blizini osnovne škole koju su obojica pohađala. Mesec dana ranije pukom srećom niko nije stradao kada je srednjoškolac iz Paraćina pucao u učionici. Na isti način pred drugovima se “dokazivao” krajem 2010. i jedan učenik šestog razreda u Valjevu. Nešto kasnije se ispostavilo da ovaj 12-godišnjak već ima dosije u policiji.

Pretprošle godine osnovac iz Novog Pazara umro je od rana koje mu je nožem naneo vršnjak.[1]

Hvala Vam u ime Alekse Jankovića, „imao je 14 godina, bio je odličan đak. Svakog dana je trpeo maltretiranje vršnjaka u školi i niko mu nije pomogao“. Prošlo je više od godinu dana od njegovog samoubistva.[2] Hvala Vam na tome što se „krvnici“ koji su osuđeni zbog toga što su eventualno izazvali smrt mladog Alekse i dalje bave obrazovanjem nekog drugog Alekse.

Hvala Vam za ovakve natpise na školama:

Hvala Vam i na tome što za dve hiljade dinara Vaša deca mogu da upišu srednje škole koje god žele:[3]

Hvala Vam i na tome što i dalje niste doneli Zakon o obrazovanju odraslih:

Obrazovanje odraslih jedan je od prioriteta obrazovnih reformi u Srbiji, uslov za sve značajnije zadatke u oblasti ekonomije, zapošljavanja, dalju demokratizaciju, rekao je ministar prosvete Žarko Obradović i najavio da je u toku izrada nacrta zakona o obrazovanju odraslih. (RTS, 14.11.2009)

Hvala Vam i na tome što ste dobro poimali poentu PISA testiranja.

Jer poenta PISA testiranja i jeste da NE vidimo gde se naš obrazovni sistem nalazi u odnosu na obrazovne sisteme drugih zemalja.

Hvala Vam na priredbama predškolaca (imaju šest godina ako niste znali) na kojima nastupaju Bora Đorđević i Vitez. Hvala Vam u ime dece na primerenim izjavama: „Što bi rekao naš narod, došlo mi je iz g…. u glavu i shvatio sam da trebam da prepevam ‘Amsterdam’ na jezik budućnosti, a to je ruski“, objašnjavao je začuđenoj publici Bora Đorđević. „Ko nam je dao kredit? Rusi! Ko nam je dao lovu ? Rusi! Ko nam prodaje gas, doduše skupo? Rusi!“[4]

Hvala Vam na predlogu da studenti sa privatnih fakulteta mogu da stanuju u studentskim domovima. Mislim da je jednakost neophodna po ovom pitanju jer je sasvim logično i jasno da ste pre toga izjednačili kvalitet studiranja na privatnim i na državnim fakultetima.

Hvala Vam na anualnoj svečanosti studentskih protesta koji imaju za cilj donošenje dekreta da budžet bude 48 ESPB. Ukoliko Vam neko svake godine saopšti istu stvar, molim Vas, shvatite da će je govoriti sve dok je ne usvojite zauvek.

Hvala Vam što ste studirali besplatno. Hvala Vam što ću ja studirati besplatno. Hvala Vam što 95 posto budžeta za obrazovanje ide na plate profesora koji nikad nisu napuštali svoju katedru da vide da li ta njihova predavanja uopšte imaju korist.

Hvala Vam što profesori u Srbiji misle da njihovo gradivo ima praktičnu primenu bilo gde u svetu.

Hvala Vam što idete linijom manjeg otpora i hvala Vam što akademski radnici uovoj državi idu linijom manjeg otpora.

Hvala Vam na tome što svakog meseca čujem da je neko iz mog okruženja izvršio samoubistvo, a ja se kao budući psiholog bavim učenjem pet stotina samopobijajućih eksperimenata. Hvala Vam što ovakvim kvalitetom obrazovanja stvarate jak sistem podrške budućim mrtvacima u mom okruženju. Hvala Vam što je moja struka danas pasivna u svakoj pobuni protiv sistema jer ste ih navikli da uče i da gaze mrtve. Njihovo vreme, po Vašem mišljenju, očigledno još nije došlo.

Hvala Vam na tome što rukovodite procesom sekularizacije države i to tako što dozvoljavate predavanje veronauke na onaj način na koji se ono trenutno sprovodi. Hvala Vam što sam prisustvovao časovima veronauke u kojima se pre pitanja „Ko nije tu?“ recitovao „Oče naš“ i niko iz mog bivšeg odeljenja nije video problem u tome. Jer nijedno drvo nije starije od Mojsija. Hvala Vam i na tome što se na časovima sociologije zdušno podržavala smrtna kazna od strane istih onih koji su naizust recitovali „Oče naš“.

Hvala Vam što organizujete prijem za mlade matematičare kojima ranije niste hteli ni putovanje da platite. Hvala Vam što mislite da oni žele da se vrate u Srbiju.

Hvala Vam što mislite da iko želi da živi u Megatrend državi.

Hvala Vam što devojčica stara deset godina (treći razred Vaše osnovne škole) u udarnom terminu na najgledanijoj komercijalnoj televiziji peva sledeći tekst: Dotakla sam dno, Nije me niko odavno, častio pićem, skidao pogledom…[5]

Hvala Vam na autizmu jer onoliko koliko je autistična vlast u odnosu prema svojim građanima jeste autistično i akademsko društvo u odnosu prema svojim naslednicima. Građani su svoje nezadovoljstvo iskazali na izborima.

Na koji način studenti da izraze svoje nezadovoljstvo akademskim društvom? U ovoj državi se sve u svemu ne isplati ići u školu. Ukoliko vas obrazovanje čini bespomoćnim, treba ga saseći u korenu.

Hvala Vam na tome što se moje predispitne obaveze svode na izrabljivanje u svrhu nečijeg doktorata. Moji ispiti su zasnovani na obrazovnom sistemu koji primorava na prepisivanje i „fušarisanje“. Hvala Vam na tome što fakultet u Srbiji ne mogu da završim bez prepisivanja. Probao sam. Pao sam. Hvala Vam i na tome što profesori sve vreme znaju za prepisivanje i ništa ne preduzimaju povodom toga misleći pritom da je problem u meni a ne u njima.

Hvala Vam što me učite da budem lažov.

Hvala Vam na stanju u kome se nalazi studiranje u Srbiji danas. Hvala Vam što deca imaju izgrađeno kritičko mišljenje a i žive sa roditeljima do četrdesete.

Hvala Vam na tome što se studijski program ne menja u skladu sa vremenom u kome živimo nego u skladu sa time kad će profesor da umre.

Hvala Vam na tome što su omladinske organizacije de facto firme. Hvala Vam i na pesnicama koje sam dobio od rukovodilaca firmi. Hvala Vam što studentske organizacije trguju ogrevom i zarađuju na studentima umesto da učine nešto za njih. Hvala Vam i što ste mi dozvolili da mislim da su studentske organizacije nezavisne, a još se u junu znalo ko će u oktobru ove godine (kao simpatizer SPS-a) biti izabran za novog studenta prorektora Beogradskog Univerziteta.

Hvala Vam što se sposobnost u Srbiji vrednuje.

Ovo je država u kojoj je Srpska pravoslavna crkva institucija od ogromnog poverenja, dok je s druge strane ovo država u kojoj maloletna deca nose table na pola iskorišćenih pilula za kontarcepciju u torbama. Proverite.

Takođe bih hteo da Vas obavestim da Vaši studenti diluju marihuanu da bi isplatili Vaše obrazovne namete. Proverite.

I na kraju, hvala Vam što živite u konstantnom strahu da ostavite državu na brigu mladim ljudima. To kazuje koliko i sami verujete u proces kojim rukovodite.

A ko misli da situacija nije na izmaku kontrole, laže sebe ili ne želi da prihvati istinu. Izađite na ulicu. Ovo nije trabunjanje depresivne osobe. Ovo je život. Ovo je Srbija 21. veka. Ovo je naše breme. Ovo je delić nenašminkane istine. Nemamo ključ ali brava sve više rđa.

Ministre, Vi ne živite u paralelnom univerzumu, Vaše reči imaju težinu, Vaše odluke imaju primenu.

Prihvatanje civilizacije kakva jeste praktično znači prihvatanje propasti. Vi ste mrtvi.[6]

I da, hvala Vam na mrtvima.

.
Mladen Milanovic, HVALA!  Peščanik.net, 03.08.2012.

Nadežda Andreevna Tolokonikova, članica pank benda “Pusi rajot”, pati od poremećaja ličnosti, jer je tvrdoglava i insistira na sopstvenom mišljenju, zaključak je ruskih sudskih veštaka.

Nadežda Andreevna Tolokonikova je “tvrdoglava i insistira na vlastitom mišljenju”

Ovo veštačenje, koji mnogi ocenjuju kao skandalozno, “pojačalo” je optužnicu i doprinelo da članice benda budu proglašene krivima zbog performansa u moskovskoj crkvi, gde su izvele “pank molitvu” protiv ruskog predsednika Vladimira Putina.

Stručnjaci sa Odeljenja za forenzičku psihijatriju Prve psihijatrijske klinike u Moskvi izvršili su u aprilu psihološko i psihijatrijsko veštačenje optužene. Ono se zasnivalo na njenoj ličnoj priči i rezultatima procene njenih individualnih osobina, koji pokazuju da ima “proaktivan stav prema životu, da se prilikom donošenja odluka rukovodi ličnim iskustvom, da teži samoostvarenju, uključujući i odbranu ličnih društvenih vrednosti, čemu pridaje izuzetno veliki značaj”.

Veštačenje takođe otkriva njena specifična interesovanja, samopouzdanje, sklonost ka precenjivanju kada je reč o vlastitim ambicijama, ali i izraženu osetljivost na kritiku, uz snažnu potrebu da izrazi sopstveno mišljenje.

Sve to navelo je psihijatre da zaključe kako Tolokonikova pati od poremećaja ličnosti, praćenog simptomima kao što su “sklonost da kategorički insistira na sopstvenom mišljenju, kao i sklonost ka oblicima suprotstavljajućeg ponašanja”.

Nadežda ima proaktivan stav prema životu i teži da odbrani lične društvene vrednosti

Psihijatri su zaključili da u vreme navodnih krivičnih dela, Tolokonikova nije patila od hroničnih mentalnih oboljenja, “koje bi je lišilo sposobnosti da shvati pravu prirodu svojih postupaka i njihovih štetnih efekata po društvo, odnosno, da te postupke kontroliše”.

Petnaest minuta nakon što je citirala izveštaj sudskog psihijatra, sudija je izrekla presude. Članice grupe “Pusi rajot”, koje su sedele u “kavezu” od pleksiglasa, samo su se nasmejale.

Sud u Moskvi osudio je Nadeždu Tolokonjikovu, Mariju Aljohinu i Jekaterinu Sumutsjevič na po dve godine zatvora zbog performansa u moskovskoj crkvi Hrista Spasitelja. Članicama ove grupe pordrska je stigla sa svih strana sveta.

Blic, 19. avgust, Ruski psihijatri: Clanica “Pusi rajota” ima poremecaj licnosti – insistira na sopstvenom misljenju

U suštini, nisu pevačice Pussy Riota te kojima se ovde sudi. Da je to slučaj, ono što se dešava bilo bi potpuno beznačajno. Čitav sistem Ruske federacije je taj kojem se sudi i koji, na njegovu žalost, u potpunosti uživa da ističe sopstvenu okrutnost prema ljudima, svoju indiferentnost prema njihovoj časti i dostojanstvu, ono najgore što se do danas dogodilo u ruskoj istoriji. Na moju veliku žalost, ovo lažno suđenje je blizu standardima staljinističkih trojki. Dakle, mi imamo svog istražitelja, advokata i sudiju. I onda, šta više, ono što svo troje rade i kažu određeno je političkim zahtevom za represijom. Koga okriviti za performans u hramu Hrista spasitelja i za to što je protiv nas pokrenut politički proces nakon koncerta? Kriv je autoritarni politčki sistem. Ono što Pussy Riot radi je opozicijska umetnost ili politika koja se naslanja na forme koje je umetnost ustanovila. U svakom slučaju, to je oblik građanske akcije u okolnostima kada su osnovna ljudska prava, građanske i političke slobode ugušene od strane korporativnog državnog sistema.

Mnogi ljudi, kojima je od smene milenijuma neumorno i metodično uterivan strah u kosti uništavanjem sloboda, pobunili su se.

Mi smo tragale za autentičnim genijem i jednostavnošću i pronašle smo ih u našim pank performansima. Strast, otvorenost i naivnost superiorne su u odnosu na licemerje, podmuklost i veštačku pristojnost koja prikriva zločine. Državni lideri stoje sa svetačkim izrazima na licu u crkvi, ali njihovi gresi su daleko veći od naših. Mi smo održale naše političke pank koncerte zato što ruskim državnim sistemom dominira rigidnost, zatvorenosti i kasta. I politika koja se sprovodi služi jedino sužavanju korporativnih interesa do mere kada nam je muka čak i od ruskog vazduha.

Mi smo apsolutno nesrećne – i bile smo primorane na politički život – zbog upotrebe prinudnih, siledžijskih mera za upravljanje društvenim procesima, što su okolnosti u kojima su najvažnije političke insitucije disciplinarne državne strukture – bezbednosne agencije, vojska, policija, specijalne snage i prateća sredstva za obezbeđivanje političke stabilnosti: zatvori, preventivni pritvor i mehanizmi za čvrstu kontrolu javnog ponašanja. A nismo srećne ni zbog prinudne građanske pasivnosti većeg dela stanovništva ili potpune dominacije izvršnih struktura nad zakonodavstvom i sudstvom. Sem toga, mi smo iskreno ljute zbog niskog nivoa na strahu zasnovane političke kulture, koju konstantno i smišljeno održava državni sistem i njegovi pomagači. Pogledajte šta patrijarh Kirilima da kaže: „Pravoslavci ne idu na mitinge.“ Mi smo ljute zbog užasne slabosti horizontalnih odnosa unutar društva. Mi ne volimo način na koji državni sistem lako manipuliše javnim mnenjem posredstvom čvrste kontrole nad preovlađujućom većinom medijskih kuća. Savršeni primer je neviđeno besramna kampanja protiv Pussy Riota, zasnovana na izvrtanju činjenica i reči, koja se pojavila u gotovo svim ruskim medijima, sem šačice nezavisnih medija koji postoje u ovom političkom sistemu.

Pa ipak, sada mogu da izjavim – uprkos činjenici da se trenutno nalazimo u autoritarnim političkim okolnostima – da vidim kako ovaj politčki sistem do određene mere propada što se tiče tri članice Pussy Riot, zato što se ono na šta sistem računa, na žalost po taj sistem, nije dogovdilo. Rusija kao celina nas ne osuđuje. Svakoga dana sve više ljudi nam veruje i veruje u nas, i smatra da bi trebalo da budemo na slobodi a ne iza rešetaka. Ja to mogu da to mogu da zaključim na osnovu ljudi sa kojima se viđam. Ja sam videla sa ljudima koji predstavljaju sistem, koji rade za relevantne agencije. Ja vidim ljude koji su u zatvoru. I svakoga dana sve više i više je ljudi koji nas podržavaju, koji se nadaju u naš uspeh i posebno u naše oslobađanje, koji kažu da je naš politički čin opravdan. Ljudi nam kažu, „U početku, mi nismo bili sigurni da ste to mogle da uradite“, ali svakoga dana sve više je ljudi koji kažu, „Vreme nam pokazuje da je vaš politički gest bio ispravan. Vi ste razotkrile rak u ovom političkom sistemu i zadale udarac gnezdu zmija otrovnica, koje su se obrušile na vas.“ Ti ljudi pokušavaju da nam olakšaju život na svaki mogući način i mi smo im puno zahvalne zbog toga…

Mi smo zahvalne svima onima koji su nam, pošto su i sami slobodni, javno pružili podršku. Ogroman ih je broj, znam to. Ja znam da je veliki broj pravoslavaca stao na našu strnu. Oni se mole za nas izvan sudnice, za članice Pussy Riota koje su zatvorene. Mi smo videle knjižice koje dele pravoslavni u kojima su molitve za one koji su u zatvoru. To pokazuje da ne postoji unifikovana grupa pravoslavnih vernika kao što se tužioc upinje da kaže.

Tako nešto ne postoji. Sve više vernika i vernica počinje da brani Pussy Riot. Oni ne misle da ono što smo uradile zaslužuje još pet meseci pritvora, a još manje tri godine zatvora što bi tužilac voleo. I svakoga dana, sve više ljudi shvata da ako ovaj politički sistem do te mere organizovano deluje protiv tri devojke zbog performansa od 30 sekundi u hramu Hrista spasitelja, to znači da se sistem boji istine i boji se naše iskrenosti i direktnosti. Mi se nismo pretvarale, ni za sekundu, ni na tren tokom ovog suđenja, ali druga strana se previše pretvara i to ljudi mogu da vide. Ljudi mogu da osete istinu. Istina stvarno ima nekakvu ontološku, egzistencijalnu superiornost nad lažima i to je zapisano u Bibliji, posebno u Starnom zavetu. Na kraju, istina uvek trijumfuje nad pokvarenošću, podmuklošću i laži. I sa svakom danom koji prođe, istina je sve više i više trijumfalna čak ako smo i dalje iza rešetaka i verovatno ćemo ovde biti još puno duže.

Juče (7. avgusta) Madonna je imala koncert. Ona se pojavila sa natpisom Pussy Riot na svojim leđima. Sve više ljudi može da vidi da nas ovde drže nezakonito i na osnovu potpuno lažne optužbe – mene je to potpuno zapanjilo. Ja sam zapanjena jer istina zaista trijumfuje nad lažima čak iako smo fizički u kavezu.

Mi smo slobodnije od ljudi koji sede sa druge strane u ime tužilaštva zato što mi možemo da kažemo sve što poželimo, i mi to činimo, ali oni koji sede tamo govore samo ono što im politička cenzura dopušta da kažu. Oni ne mogu da izgovaraju reči poput „pank molitve“ ili „Device Marija, oteraj Putina!“. Oni ne mogu da izgovore stihove naše pank molitve koji se tiču političkog sistema.

Možda oni misle da ne bi bilo loše da nas pošalju u zatvor zato što smo ustale protiv Putina i njegovog sistema ali oni ne mogu to da kažu zato što im ni to nije dozvoljeno. Njihova usta su zašivena. Na žalost, oni su obične lutke na koncu. Ja se nadam da oni to shvataju i da će takođe krenuti putem slobode, istine i iskrenosti zato što one superiorne u odnosu na učmalost, veštačku pristojnost i licemerje. Učmalost i potraga za istinom su uvek suprotstavljene jedna drugoj i, u ovom slučaju, na ovom suđenju, mi možemo da vidimo ljude koji pokušavaju da pronađu istinu i ljude koji pokušavaju da porobe oni koji žele da do istine dođu.

Ljudi su bića koja uvek čine greške. Oni nisu savršeni. Oni teže mudrosti ali nikada je zapravo ne poseduju. Upravo zato je nastala filozofija, baš zato su filozofi ljudi koji vole mudrost i streme ka njoj, ali nikada je zapravo ne poseduju i to je ono što ih tera da delaju i misle i, na kraju, da žive tako kako žive. Upravo to nas je navelo da odemo u hram Hrista spasitelja, i ja mislim da hrišćanstvo, kako ga ja shvatam na osnovu proučavanja starog i novog zaveta, podržava potragu za istinom i konstantno prevazilaženje sebe, prevazilaženje onoga što si nekada bila/o. Hrist se nije bez razloga držio sa prostitutkama. On je rekao: „Ja pomažem onima koji su zalutali i opraštam im“, ali iz nekog razloga ja ne mogu da vidim to u našem sudskom procesu, koji se održava pod barjakom hrišćanstva. Ja mislim da tužilac prkosi hrišćanstvu. Advokat ne želi da ima bilo šta sa oštećenim strankama. Evo kako ja to shvatam: Pre dva dana, adokat Taratukin je održao govor u kom je zatražio od svih da shvate da on ne gaji simpatije prema ljudima koje predstavlja. To znači da mu etički nije komotno da predstavlja ljude koji žele da pošalju tri članice Pussy Riota u zatvor.

Zašto oni to žele da urade, ja ne znam. Možda je to njihovo pravo. Advokat je bio postiđen, i povici „Sramota! Dželati!“ doprli su do njega, što nam pokazuje da istina i dobrota uvek trijumfuju nad lažima i zlom.

Ja mislim da neke veće sile upravljaju govorima njihovih advokata kada, iznova i iznova, greše kada kažu i kada nas nazivaju „oštećenim strankama“. Gotovo svi advokati to rade, uključujući advokatkinju Pavlovu koja je veoma negativno nastrojena prema nama. Ipak, neke više sile je navode da o nama govori kao o „oštećenim strankama“. Ne o onima koje brani, već o nama.

Ja ljudima ne bih lepila etikete. Ja ne mislim da ovde postoje dobitnici i gubitnici, oštećene stranke ili optuženici. Nama je samo potrebno da ostvarimo kontakt, da uspostavimo dijalog i da zajedno tragamo za istinom, da zajedno tragamo za mudrošću, da zajedno budemo filozofi, umesto da stigmatizujemo i etiketiramo ljude. To je jedna od najgorih stvari koje ljudi mogu da urade i Hrist je to osudio.

Mi smo tokom ovog suđenja bile izložene zlostavljanju. Ko bi mogao da pomisli da će jedna osoba i državni sistem koji ona kontroliše biti u stanju da u više navrata počini sasvim bezrazložno zlo? Ko bi pomislio da istorija i Staljinov Veliki teror, posebno, koji se desio ne tako davno, uopšte neće biti poučavana? To vas tera da poželite da se rasplačete kad vidite kako se metodi srednjevekovne inkvizicije izvode od strane policije i pravosudnog sistema Ruske federacije, koja je naša zemlja. Od trenutka našeg hapšenja, ipak, mi više ne možemo da lijemo suze. Mi smo zaboravili kako da plačemo. Na našim pank koncertima mi smo vikale što jače možemo o velikim nedelima vlasti i sada smo ostale bez svog glasa.

Čitavo ovo suđenje odbija da nas čuje. Stvarno da nas čuje, što uključuje razumevanje i, sem toga, razmišljanje. Ja mislim da svaka osoba želi da postigne mudrost, da bude filozof, ne samo ljudi koji su igrom slučaja studirali filozofiju. To je ništa. Formalno obrazovanje samo po sebi nije ništa i advokatkinja Pavlova nas stalno optužuje da nismo dovoljno dobro obrazovane.

Ja mislim pak da je najvažnija stvar želja da se zna i da se razume, i to je nešto što ljudi mogu da rade sami izvan obrazovnih ustanova, i da sjaj akademskih diploma ne znači ništa u ovom slučaju. Neko može da ima ogromi fond znanja i uprkos svemu tome da ne bude čovek.Pitagora je govorio o tome da se učenjem mnogih stvari ne uči razumevanje.

Mi smo, na žalost, moram to da kažem, dekor i elementi mrtve prirode, tela, dovedena u sudnicu. Ako naše obraćanje, nakon višednevnog ispitivanja, govorenja i vođenja bitke bude uzeto u razmatranje, ono će neminovno biti odbačeno.

Sud, sa druge strane – nažalost po nas i našu zemlju – sluša tužioca koji stalno nekažnjeno izvrće naše komentare i izjave u nameri da ih neutrališe. Nema pokušaja da se prikrije ovo kršenje osnovnih principa krivičnog postupka, i čak se ni trudi da to sakrije.

30. jula, prvog dana suđenja, mi smo iznele svoj odgovor na optužbe. Pre toga mi smo bile u zatvoru, u pritvoru. Mi tamo ništa ne možemo da radimo. Mi ne možemo da dajemo izjave. Mi ne možemo da snimamo filmove. Mi tamo nemamo internet. Mi čak ne možemo našem advokatu da damo parče papira zato što je i to zabranjeno. Prva šansa da govorimo ukazala nam se 30 jula. Dokument koji smo napisale pročitao je advokat odbrane Volkov zato što je sud glatko odbio da dopusti optuženicama da govore. Mi smo pozvale na ostvarivanje kontakta i dijaloga umesto konflikta i suprotstavljanja. Mi smo pružile ruku onima koji, iz nekog razloga, pretpostavljaju da smo mi njihovi neprijatelji. Odgovorili su nam podsmevanjem i pljuvanjem u našu ispruženu ruku. „Vi ste neiskrene“, rekli su nam. I s dobrim razlogom. Ne sudite na osnovu sopstvenih standarda. Mi smo uvek bile iskrene u onome što smo govorile, rekavši tačno ono što mislimo, iz detinje naivnosti, svakako, ali nije nam žao zbog bilo čega što smo rekle, čak i tog dana. Nas su vređali ali mi ne nameravamo da odgovorimo zlom. Mi smo u očajničkom škripcu ali ne očajavamo. Mi smo progonjene ali ne i zaboravljene. Lako je poniziti i slomiti ljude koji su otvoreni, ali kada sam slaba, ja sam tada jaka.

Poslušajte nas umesto onoga što Arkadije Mamontov govori o nama. Ne uvrćite i ne izvrćite sve što kažemo. Dopustite nam da uđemo u dijalog i ostvarimo kontakt sa zemljom, koja je naša takođe, ne samo Putinova i patrijarhova.

Poput Solženjicina, ja verujem da na kraju, reči će uništiti beton. Solženjicin je napisao: „Svet je iskreniji od betona, dakle reči nisu trice. Jednom kada se plemeniti ljudi mobilišu, njihove reči će uništiti beton.“Kaća, Maša i ja smo u zatvoru ali ja ne smatram da smo poražene. Baš kao što ni disidentni nisu bili poraženi. Dakle disidenti nisu bili gubitnici. Nestali u psihijatrijskim bolnicama i zatvorima, oni su presudili režimu.

Tadašnja vizuelna umetnost nije znala za pobednike i gubitnike. PesniciOberiu su ostali umetnici do samog kraja, što je nemoguće objasniti ili razumeti pošto su zbrisani 1937. Vedenski je napisao: „Mi volimo ono što se ne može razumeti, Ono što ne može biti objašnjeno prijatelj je naš.“ Sudeći prema zvaničnom izveštaju, Aleksandar Vedenski je umro 20. decembra 1941. Mi ne znamo zbog čega, da li od dizenterije u vozu nakon hapšenja ili od stražarskog metka. Bilo je to negde na železničkoj pruzi između Voronježa i Kazana.
Pussy Riot su učenice Vedenskog i njegove naslednice. Njegov princip „lošeg ritma“ je i naš. On je napisao: „Dešava se da vam dva ritma padnu na pamet, dobar i loš i ja ću odabrati loš. Biće to pravi izbor.“ Ono što ne može biti objašnjeno naš je prijatelj. Elitističke, sofistikovane okupacije Oberiu pesnika, njihova potraga za smislom na ivici razuma ostvarena je na kraju po cenu njihovog života, pošto su nestali u besmislenom Velikom teroru koji je nemoguće objasniti. Po cenu svojih života, Oberiu pesnici su nenamerno pokazali da je njihov osećaj za besmisao i nelogičnost, kao neuralgična tačka tog perioda, bio ispravan, istovremeno uzdižući umetnost na nivo istorije. Cena učešća u stvaranju istorije ljudima je uvek bila zapanjujuće visoka. Ali upravo je u tom učešću sama draž ljudske egzistencije. Biti siromašan ali obogatiti mnoge, nemati ništa ali posedovati sve. Veruje se da su OBEIRU disidenti mrtvi, ali oni žive. Oni su progonjeni ali oni ne umiru.

Da li se sećate zašto je mladom Dostojevskom dosuđena smrtna kazna? Sva njegova krivica se sastoja la u tome što se zainteresovao za teorije socijalista, i na satancima prijateljskog kružoka slobodnih mislilaca koji su petkom okupljali kod Petruševskog, i diskutovali o delima Šarla Furijea (Charles Fourier) i Žorža Sanda (George Sand). Na jednom od poslednjih sastanaka, on je na glas čitao Gogoljevo pismo Belinskom, koje je bilo prepuno, sudeći prema sudu, obratite pažnju, detinjastih fraza protiv pravoslavne crkve i vrhovnih vlasti. Nakon svih priprema za izvršenje smrtne kazne i nakokn deset užasnih i neverovatno zastršujućih minuta iščekivanja smrti, kao što je sam Dostojevski opisao, stiglo je saopštenje da mu je kazna smanjena na četiri godine teškog rada nakon čega ga je čekalo služenje vojnog roka.

Sokrat je bio optužen da je svojim filozofskim raspravama kvario mladež i zato što nije priznavao atinske bogove. Sokrat je bio povezan sa unutrašnjim božanskim glasom i ni u kom slučaju nije bio bogoborac, što je u više navrata sam rekao. Šta je to imalo veze, ipak, kada je naljutio uticajne građane sa svojim kritičkim, dijalektičkim mišljenjem lišenim predrasuda? Sokrat je osuđen na smrt i, pošto je odbio da pobegne, kako su mu predlagali njegovi učenici, hladnokrvno je ispio pehar sa otrovom, i umro.

Da li ste zaboravili okolnosti pod kojima je Stefan, sledbenik apostola, skončao svoj život na zemlji? „Onda su oni tajno nagovorili ljude da kažu, ‘Mi smo ga čuli da huli protiv Mojsija i Boga.’ I oni podigoše narod, starešine i pisare, i oni dođoše po njega, uhvatiše ga i odvedoše do saveta. I oni podmestiše lažne svedoke koji rekoše, ‘Ovaj čovek neprestano priča protiv ovog svetog mesta, i Zakona.’“ Proglasili su ga krivim i pogubili kamenovanjem.

Takođe, nadam se da se svi dobro sećate šta su Jevreji rekli Isusu: „Mi te ne kamenujemo zbog dobrog dela, već zbog bogohuljenja.“ I na kraju vredi se podsetiti ovog opisa Hrista: „On je opsednut demonom i sišao s uma.“
Pretpostavlja da kada bi vođe, carevi, starešine, predsednici i premijeri, narod i sudije stvarno razumeli šta znači: „Ja želim milost a ne žrtvu“, oni ne bi osudili nevine. Naši lideri i dalje samo žure da što pre osude i da ne pokažu ni trunku milosti. Uzgred, zahvaljujemo se Dmitriju Anatolieviču Medvedevu za njegov poslednji sjajni aforizam. Tokom svog mandata, on je istakao parolu: „Sloboda je bolja od neslobode“, stoga, shodno dobro odabranoj Medvedevljevoj izreci, Putinov treći mandat ima dobre šanse da bude poznat po novom aforizmu: „Zatvor je bolji od kamenovanja“.

Molim vas da pažljivo razmislite o sledećoj misli Monetnja(Montaigne) koju je izneo u svojim „Esejima“ iz 16. veka. On je napisao: „Vi previše cenite svoja mišljenja ako zbog njih spaljujete žive ljude.“ Da li vredi optuživati ljude i stavljati ih u zatvor na osnovu totalno neosnovanih pretpostavki optužbe?

Pošto su prave činjenice takve da mi nikada nismo bile, i nismo, motivisane verskom mržnjom i neprijateljstvom, ništa drugo ne preostaje onima koji nas optužuju nego da pribegnu upotrebi lažnih svedoka. Jedna od njih,Motilda Ivaščenko, postidela se i nije se pojavila na sudu. Lažne dokaze su izneli [Vsevolod] Troicki, [Igor] Ponkin i gospođa [Vere]Abramenkova. I ne postoji bilo kakav dokaz za mržnju ili neprijateljstvo u tom takozvanom ispitvanju od strane suda, i moram da kažem neprihvatljivim dokazima, s obzirom na činjenicu da se ne radi o naučnom, rigoroznom, niti objektivnom tekstu već je po sredi prljavo, bezvredni lažljivi komad papira iz doba srednjevekovne inkvizicije. Drugih dokaza, koji kako tako potvrđuju te motive, nema.

Tužilac odbija da iznese odlomke iz teksta intervjua sa Pussy Riot zato što su oni glavni dokaz za odsustvo ovog motiva. Po ko zna koji put, navešću taj odlomak. Ja mislim da je to važno. To je iz intervjua za „Ruski reporter“, koji smo dale dan nakon koncerta u hramu Hrista spasitelja, u kome kažemo da poštujemo sve religije a posebno pravoslavnu crkvu. Zato smo bile potresene jer je velika, sjajna, hrišćanska filozofija upotrebljena na tako otrcan način. Mi smo veoma ljute zato što se kvari nešto što je divno.“ To nas još uvek ljuti i za nas je veoma bolno da to gledamo.

Neiskazivanje bilo kakve mržnje ili neprijateljstva sa naše strane potvrđeno je od strane svih svedoka koje je odbrana ispitala. A dokaz su i naše ličnosti. Povrh svih drugih izjava koje se tiču ličnosti, volela bih da uzmete u obzir nalaze psihijatrijskih i psiholoških testova kojima u pritvoru, po naredbi istražitelja, bila podvrgnuta. Ekspertski nalazi glase: vrednosti kojima sam posvećena u svom životu su pravda, uzajamno poštovanje, humanost, jednakost i sloboda. To je rekao ekspert, neko ko me ne poznaje i istražitelj Rančenko bi verovatno mnogo više voleo da je on napisao nešto drugo. Izgleda, ipak, da ima više ljudi koji žive i vrednuju istinu, i što se toga tiče Biblija je u pravu.

Na kraju, htela bih da citiram pesmu Pussy Riota zato što su se, ma kako to čudno moglo da izgleda, sve naše pesme pokazale proročanskim, uključujući onu koja kaže: „Šef KGB-a, njihov glavni svetac, sprovešće demonstrante u zatvor“. To se odnosi na nas. A sada bih htela da citiram, ipak, sledeći stih:

„Otvorite vrata, skinite epolete,
osetite s nama miris slobode.“

 

ZAVRŠNA REČ NADEŽDE TOLOKONIKOVE NA SUĐENJU PUSSY RIOT

Svako je posle završne zvanične zabave na londonskoj Olimpijadi mogao uzeti poruku koju je hteo: u naslovu je ona koju sam ja izabrala. U teško savladivoj i ogromnoj samousluzi britanskog izvoznog pop-a, koji je označio živote nekoliko generacija a naročito moje, uz svu odbojnost jako besnog kolonizovanoga i sve druge rezerve koje mogu imati delovi Evrope danas manje poznati nego pred kraj 19. veka, bilo je nečega što je genuini, moćni, skoro neuništivi proizvod ogromnog značaja: nepriznavanje, zafrkavanje, blaćenje vere – bilo koje vere. Ne mislim naravno na ponovno sretanje “spajsica”, koje su isto tako besmislene kao i za vreme aktivnog delovanja: jedina zasluga im je možda to da su jedanput u prošlosti razveselile Nelsona Mandelu… Mlade snage su bile uglavnom žalosno ispod visine jako umornih starica i staraca; zabava se uostalom i završila mucavom himnom My Generation grupe Who, sa još čudesno živim i koliko-toliko pevajućim Rodžerom Daltrijem. Samo na osnovu te pesme, teško bi se zaključilo bilo šta o artikulisanosti generacije, ali i priznanje neartikulisanosti nešto znači. Simbolička vrednost te pesme je naprosto nenadmašna.

Ukratko, zabava je mogla zadovoljiti svakog cinika iz te generacije, i to bilo skoro dovoljno, ali su se organizatori odlučili da posegnu dublje: pustili su Imagine Džona Lenona, ne samo početak i ne samo instalaciju Joko Ono, već celu pesmu. Ozbiljno lice već trideset godina mrtvog šaljivca je poslalo ključnu poruku, koja floskule o miru, toleranciji i ljubavi vraća u stvarnost: “No religion too…” Reči se odnose na veru, svaku veru, svaku crkvu. Sledilo je još prizivanje duha Fredija Merkurija i komuniciranje sa njim, proglas seksualne slobode Džordža Majkla i prijatan dokaz da je Ani Lenoks jož živa, najbolja i najlepša, a onda je došao vrhunac ateističke zabave: Erik Ajdl, član nekadašnje grupe Monti Pajton, je otpevao svoju pesmu “Always Look On The Bright Side Of Life” (Uvek gledaj na svetliju stranu života) iz završne scene filma Pajtonovaca Brajanov život iz 1979. Za one koji se ne sećaju, ili ne znaju: Pajtonovci su svoj najluđi i najurnebesniji film zasnovali na zapletu o životu beznačajnog jerusalimskog građanina Brajana Koena, koga su zamenili sa Isusom Hristom. Zlosrećni Brajan (Grejam Čepmen) ima čantravu majku (igra je Teri Džouns), ne naročito uspešan seksualni život, i ne snalazi se sa arogantnim Rimljanima, mnogobrojnim organizacijama za oslobođenje Palestine, Izraela i naroda uopšte, vernicima, sveštenicima, sektama, vanzemaljcima koji ga slučajno otmu – ukratko, potpuni je luzer, koji završava na krstu sa još dvadesetak drugih. Na krstu, nemogući praznoglavac (igra ga Erik Ajdl) započinje šašavu pesmu o tome kako treba gledati na svetliju stranu života, i razapeti se pridružuju. U filmu tako reći nema scena koje nisu nezaboravno smešne, otrovno sarkastične ili naprosto lude. Nema nijednog lika koji bi pokazao razum ili ono što želimo da vidimo kao ljudska osećanja: stoga je film, premda najbliži nonsens humoru, zapravo bliži realnosti od mnogih ambicioznih realističkih. Među ludim scenama je izvesno najluđa ona u kojoj rimski centurion zapoveda Brajanu, koga je ulovio kako u pogrešnom padežu na latinskom piše grafit na zidu “Rimljani, idite kući!”, da na istome zidu ispiše pravilan oblik sto puta. Nijedna zabluda nije oproštena, nijedna verska, crkvena, politička ili kulturna glupost zaboravljena.

Film je postao kultni, a tome su doprineli i masovno zabranjivanje i napadi gnevnih verskih grupa. Bio je zabranjen u Irskoj i Norveškoj – što je iskorišćeno za reklamiranje. Može li se uopšte zamisliti film koji je zabranjen u Norveškoj – pa eto ga! Na pogrebu Grejema Čepmena 1989, Erik Ajdl je otpevao ovu pesmu. Danas je ona, bar u Velikoj Britaniji, jedna od vodećih pesama koje se u pogrebnim agencijama biraju za izvođenje na pogrebima… Kako je mogućno da crni sarkazam postane deo popularne kulture?

Mogućnih odgovora je mnogo: prvo, to je reakcija na versku bigotnost, licemerje, otvorene laži i sistemsku glupost crkava – svih crkava; drugo, to je ateistički odgovor na navalu pop-sujeverja kojim su danas preplavljeni mediji, a preliva se u publicistiku i slizava sa komercijalno usmerenom književnošću i filozofijom; treće, to je oštar zahtev da se pažljivo pročitaju propisujući tekstovi, verski ili ideološki; četvrto, to upozorava na opasnost skrivenih namera bilo kojeg pokreta u bilo kojoj fazi – revolucionarno/pripremnoj, u akciji, ili institucionalizovanoj; “ne verovati” je zahtev koji možemo prevesti samo u akciju čitanja, saznavanja, proveravanja, dakle prosvećenosti. Jadanje nad tim što niko više ne čita Deni Didroa može se ublažiti time što se niko ne može smejati ni filmu ni pesmi ako istovremeno ne razmišlja. Prosvetiteljstvo i ateizam po skraćenom postupku?

Recimo da je bar jedan, ali izvesno milionski deo publike na završnome žuru i tokom TV prenosa mislio isto, i smejao se sa istim razlozima – naročito kad su se oko Ajdla pojavili bolivudski plesači i plesačice. I tu je direktan smisao i poruka ateističkog žura, na kojem se nisu mogli pojaviti aktualni događaji, ali se program izvesno odnosio na njih: za poluminutni muzičko-plesni skeč, tri mlade ruske žene treba da odsede u zatvoru sedam godina. Slučaj Pussy Riot je u osnovi isto čemu smo se veselili na olimpijskom stadionu: provokacija i ismejavanje crkve, vere, i politike koja je sa njima srasla, sa koje god strane – i gluposti, da se ne zaboravi. Ateistička žurka je jasno pokazala da hapšenje nije rešenje, naročito kada bi trebalo uhapsiti nekoliko stotina miliona. Ili samo Erika Ajdla, duh Fredija Merkurija, i nešto sportista i dobrovoljaca, koji su horski zviždukali kako pesma i zahteva? “Strasnog sportistu” Putina je poruka morala pogoditi u čelo. Nije naime reč o tome koliko će on biti plemenit, da li će im se, kako je jasno nagovestio, suditi po njegovoj volji, pa će u boljem slučaju dobiti uslovno, u manje boljem će im se priznati odslužena kazna i tako dalje, nego je reč o tome da se proces zaustavi, i nikada ne ponovi. Tu nije reč o Pussy Riot, već o Rusiji, za koju one brinu savesnije i pametnije nego državni i crkveni sistem. Poređenje između “tolerantne” Velike Britanije i drugih država sveta tu ništa ne pomaže: reč je o globalnom sukobu između gluposti i razuma, između namere da se čovečanstvo utuče ili da preživi. Proslava je svetu prikazala žalosno malu milionsku manjinu, jedino što je ovoga puta manjina imala mikrofon. Ne sumnjam da će na raznim stranama ispitivati ko je to dao mikrofon ateistima u ruke, da će javno procvileti uvređeni u svojim verskim osećanjima, da će “umereni” zatrpavati stvar pod tonama stereotipa, i da će se naći oštroumni kritičari pojedinosti nastupa na ateističkome žuru. Ostaje da je neko dao starcima, pa i mrtvima, priliku, i da su rekli najvažnije što su u životu imali da kažu: da se ne daju. Jedina prednost te generacije je što je sakupila dovoljno znanja i podataka da brzo prepozna: ukoliko je to ono što se može preneti, ne može biti bolje.

Svetlana Slapsak, Life’s a piece of shit, Peščanik.net, 16.08.2012.

Ratni vojni invalidi u Tuzli već godinama ne mogu uposliti svoju djecu, uskraćena su im prava na liječenje, a povrh svega ih se svakodnevno ponižava u koju god instituciju dođu. Većina ih želi napustiti BiH jer ovo nije zemlja niti grad za koje su se borili. Za naš program su ispričali ili će otići ili će se ponovno boriti protiv onih koji su ih doveli do očaja i prosjačkog štapa.

Husein Odobašić ratni je vojni invalid iz Tuzle. Na prvoj bojišnici bio je sve godine rata. S ponosom je, priča nam, branio Tuzlu, branio Bosnu i Hercegovinu. Danas taj ponos skriva.

„Doći će vrijeme da nećemo smjeti kazati da smo se borili. Moraćemo kriti, kazati da se nismo borili, da smo nastradali u nekoj saobraćajnoj nesreći ili u branju voća i sl. Nepoželjni smo u ovom društvu. Moj život i moje porodice je sveden na prosjački štap. Ja sam rekao sebi da neću dozvoliti sebi da prosim. Imam 30 godina radnog staža – za tih 30 godina dobio sam penzije 300 maraka. Pola organizma nemam, imam metar i po šava, nemam po pluća, nemam rebara, nemam trbušne maramice, nemam plućne, nemam dijafragme – 60 posto sam ratni vojni invalid, 140 maraka. Nisam ljut nego sam ogorčen. Da sam fizički sposoban za bilo kakav rad, ne bih ostao ni dvije sekunde u ovoj državi“, kaže Odobašić.

Enver Osmić godinama pokušava sinu pronaći posao – invalid je ostao u ratu, ali vrata su svugdje bila zatvorena.

„Živi se na rubu egzistencije. Poveo sam i sina koji ima 27 godina i koji ne radi. Molim sve, a gdje god dođeš, ne može, nema te škole, ima onu, nema onu ima ovu. Ja se za ovakvu državu nisam borio. Ja sam radio. Mene su otpustili s posla samo zato što sam ratni vojni invalid. Rekli su mi: ’Ne možeš raditi, dovešćemo drugo obezbjeđenje, jer vi ćete u penziju.’ Evo do današnjeg dana niti ima penzije, stalno neke revizije i sve nas guraju dole – nema gore. Ali sam računao da će se nekako vratiti da nas država poštuje, a ne da nas maltretira“, razočaran je Enver Osmić.

Branitelji se nemaju čime pohvaliti. Gotovo nikakva prava ne ostvaruju, pa ni ono osnovno – pravo na liječenje. Svaki lijek plaćaju, a uz to stalno ih pozivaju na revizije procjene invalidnosti nakon čega im, ionako mala, mirovina još više bude umanjena.

„Imam 350 maraka penziju, 105 maraka imam boračku invalidninu. A moj samo jedan lijek košta 58 maraka. Sada se svi moji lijekovi koje sam dažbe dobivao plaćaju 50 posto. Kad bih mogao imati ikakvo pravo i da me bilo koja zemlja hoće primiti, sad bih otišao sa porodicom kompletno. Ja sam pošten čovjek, s tim da živim bijedno. Ono od čega živim zaradio sam svojim radom. A vidim da sad ljudi žive od svog nerada i žive u izobilju. To me boli. Zašto sam krvario? To me pogađa i zato sa goričnom i govorim“, kaže Jakub Ćorsulić, osamdesetpostotni ratni vojni invalid.

​​Hasret Rizvanović bio je ranjen i boluje od PTSP-a. Ima invalidninu od 20 eura, i to su jedina primanja u njegovoj obitelji.

„Ne radim nigdje. Bio sam zaposlen 22 godine u livnici i na kraju sam za nagradu što sam odbranio ovu državu dobio nogu. Ja sam aplicirao sinu za policiju, ima sve uslove, sportista je, karatista, 15 godina se bavi sportom, biće prvak države, nije mogao proći na konkursu. To su sve babini, tečini i ostali sinovi. Mogao sam otići devedeste kad su mnogi otišli, ja sam ostao da branim državu i nisam bježao, ostao sam tu. I dan-danas patim se. Imao sam lijep život, a sad nemam nikakav. Na kraju sam dobio otkaz od firme“, priča Hasret Rizvanović.

Da bi koliko-toliko sebi olakšali život i razonodili se, prije nekoliko godina RVI odlučili su osnovati sportski savez invalida TK. Vrlo brzo morali su ga ugasiti jer im nitko nije želio pomoći, kaže nam branitelj Husein Odobašić:

„Imamo dosta invalida sportista koji su veoma zainteresovani i žele da se uključe u invalidski sport kako bi im se fizičko i psihičko stanje popravilo – jer je činjenica da je svakom invalidu koji je uključen u sport porodica preporođena, da nema nikakvih problema što se tiče njegovog psihičkog i zdravtsvenog stanja uopšte. Međutim, nije bilo pomoći ni od opštinskih ni od kantonalnih ni od federalnih ni od državnih institucija vlasti.“    

Svi naši sugovornici sa zebnjom gledaju u budućnost – jer sami si pomoći ne mogu.

Radio Slobodna Evropa, Tuzla, Ratni vojni invalidi na prosjackom stapu, 16. avgust

Advokat Ilija Radulovic, pravni zastupnik i obozavalac Branislava Peranovica

Peranović svima smeta jer on hoće da leči verom u boga, a ne otrovima. Uzrok traži, uzrok i leči”, rekao je advokat Radulović.

On za uhapšenog sveštenika ima samo reči hvale.

“Lično mislim da je Peranović istinski genije. On je, bez preterivanja, najplemenitiji i najpametniji čovek koga sam sreo u životu. Ima sjajan brak, petoro dece”, rekao je Radulović.

On je dodao da Peranović nema čega da se kaje, da je racionalan i uračunljiv i da se bavi metafizikom.