Bojan Đorđev je dobro poznat redatelj u hrvatskim i srpskim kazalištima. Rođen 1977. u Beogradu, kazališni je autor koji je aktivan jednako u institucionalnom kao i nezavisnom kazalištu. Suosnivač je i član uredničkog odbora kolektiva TkH (Teorija koja hoda). Njegov interes za kazalište i performans uključuje kolektivno autorstvo, rad s eksperimentalnim dramskim pismom i postdramsko kazalište. Uz njega ovu predstavu supotpisuje glumac Stipe Kostanić. Predstava Psi koja je rađena po tekstu poznatog francuskog autora Herve Guiberta bit će predstavljena na ovogodišnjem Queer Festivalu. Mjesto radnje: Kazalište Gavella. Vrijeme radnje: 28.04.2012 /20h. Najavljena predstava povod je ovog intervjua.

Q.hr Guibertovi Psi koje uprizorujete za Queer festival kao i ostatak autorova djela- otvoreno provociraju i promoviraju seksualnost koja je tada, prije trideset godina kao i danas pod upitnikom institucija poput države, poput Crkve. Do kada mislite da će seks i seksualnost biti tabu? Što im osigurava tu poziciju?

B.Đ. Seks i seksualnost postaju tabu onog trenutka kada o njima počinje ozbiljno govoriti u javnosti. Kada izađu iz sfere privatnosti ili spektakla. Naš kulturni kontekst (ovdje mislim i na Srbiju i na Hrvatsku) vapi za emancipacijom erotike i seksualnosti od neke provincijske skarednosti, podsmijeha, skandala. Pogotovo iz današnje perspektive, poslije kraha ideja modernizma i opće klerikalizacije društva. Psi nastaju na krilu osvojenih seksualnih sloboda nakon 1968., a neposredno prije epidemije HIV-a, kao neka vrsta pornografskog fantazmagoričnog krika slavljenja te privremeno osvojene slobode. Tradicionalno, erotika i pornografija u francuskoj književnosti, umjetnosti, i (građanskom) društvu zauzimaju važno mjesto. 1980.-ih postoji tržište za Guibertovu književnost koja je objavljivana kod mainstream izdavača. Ipak, Psi se pokazuju provokativni, nesvarivi za Guibertove prijatelje Foucaulta i Chéreaua, ili majstoricu erotskog pisma Duras.

Q.hr Što je politički važno čitati u Guibertovom djelu? Je li jedina relevantnost njegova djela upravo osobno svjedočanstvo?

B.Đ. Ja u Guibertovom djelu prije svega čitam jedno marljivo bilježenje, pisanje tijela, erotiku pisma, tako karakterističnu za francusku književnost: od dječačke fascinacije higijenskim ritualima sa ocem, do projekcije svog i drugih tijela u erotske fantazije, do dokumentiranja biološkog propadanja tijela oboljelog od side, Guibert u svom opusu sprovodi nešto što bismo mogli nazvati body art pismom. Naravno, nezaobilazna je činjenica da je Guibert jedan od prvih književnika koji je bilježio svoje borbe sa AIDS-om u nekoliko romana, javno govorio o svojoj bolesti čuvenim TV nastupima i ozloglašenom filmu snimljenom pred sam kraj života, u kojem autor čak pokušava samoubojstvo – sve ovo je doprinjelo promjeni stavova francuskog društva prema sidi. Tako ozbiljan i temeljan pristup autofikciji je mnogo više od osobnog svjedočanstva – to je i neka vrsta pseudo-svetačke žrtve.

Konačno, ono što je političko u ovom djelu jest onaj, rast, emancipacija, koja se događa Stipi Kostaniću i meni dok radimo na njemu. I on kao glumac i ja kao redatelj značajno napredujemo radom na Psima. To je politika koja me jako interesira..

Q.hr Što mislite o poziciji u koju si Guibert stavio odabravši se kao “gay autor”? Koliko su, po Vama, takva svrstavanja bitna a koliko opasna ili to ne ide jedno bez drugoga? I mislite li da je moguće “nadići” identitet koji nije baš-pitanje odabira (poput seksualnog, npr.)?

B.Đ. Povijest književnosti i umjetnosti uči nas da je osjećanje ugroženosti, stvaranje sa margine snažan generator. Mislim da je jako važno producirati LGBT književnost, a u isto vrijeme inzistirati na njenoj apsolutnoj integraciji u mainstream. Dakle imenovati je, izbjeći upražnjeno mjesto koje građansko društvo čuva za neimenovanu «dekadenciju», «perverziju», «slobodoumnost» i slične cenzorske eufemizme. Na promociji prijevoda odabranih Guibertovih dela, Gordan Bosanac je rekao da je krajnji cilj borbe za ravnopravost između ostalog i da Lud za Vincentom bude uvršten u srednjoškolsku lektiru. Ja se s tim slažem. Pitanje nadilaženja identiteta je malo kompliciranije – ja mislim da je pogrešno uspostavljati vezu između seksualne preferencije i identiteta – te stvari se samo nekad poklapaju.

Q.hr Vaš režijski rukopis se da (ponekada možda prvoloptaški suđeno) svrstati u ono što bi se zvalo “queer autorstvo”. Zanima nas kako vi mislite queer, u kojemu ključu ga je danas važno misliti i postoji li neka linearnost (evolucija) “queera” ili su mu teme i dalje “iste”?

B.Đ. Queer je za mene politička platforma subverzije mačoističkog, patrijarhalnog, heteronormativnog društva, njegova destrukcija i dekonstrukcija. Queer mi je važan i kao kritika esencijalizma gay aktivizma (pa i «biologiziranja» identiteta), opasnog pokušaja komplicitnosti sa društvom koje je u svakom svom segmentu pogrešno postavljeno i koje treba uvijek i iz svake pozicije kritizirati.

Moja praksa je informirana queer teorijom, ali ne bih se svrstavao u queer autore – to je pozicija (čitanja) koju mogu zauzimati po potrebi. Bavio se eksplicitno gay tematikom ili ne, uvijek mi je važno da koristim scenu i poquee(kva)rim sliku svijeta koji sa svojim suradnicima i čitam i proizvodim.

Q.hr Čest ste i dobro primljen gost u Hrvatskoj. Što vas (osim pretpostavljenog: posao) vodi ovdje i možete li usporediti kazališne estetike koje se nude u ovim, uvjetno rečeno mainstream teatrima i da ne zaboravimo, naravno- off teatrima? U Beogradu i Zagrebu? Postoji li danas nešto se još može misliti pod off teatrom u programskom smislu (naravno, ovdje ne govorimo o financijski ne podržanim teatrima)?

B.Đ. Svojim čestim boravcima i radom u Hrvatskoj prije svega pokušavam nadoknaditi jednu nevjerovatnu tjeskobu koju osjećam u vlastitom gradu, koji je velik, divan i divlji, puca po šavovima, ali je i periferan, zabačen. Tek kada dovoljno često putujem na liniji Beograd, Zagreb, Ljubljana, Skoplje… osjećam neku logiku, kauzalnost, pa ako hoćemo i moć kulturnog konteksta iz kojeg potičem. Kazališne estetike Beograda i Zagreba se razlikuju taman onoliko koliko je «seksi» za razmjenu. Zagreb i Beograd su prije svega male sredine, i osuđene su na kopiranje uzora iz neke od velikih europskih kazališnih tradicija. Trenutno mi je zagrebačka scena bliža – uzori nam se poklapaju. Nisam siguran kako bi mogli definirati off teatar – osim po financijskom kriteriju – dakle postoje velika državna ili gradska kazališta koja se mogu baviti ozbiljnom produkcijom, i nezavisna scena na kojoj se događaju veći pomaci i u političkom, i u estetskom, ali ono što je trenutno najvažnije u etičkom smislu, ali, nisam siguran koliko će akteri nezavisne scene izdržati genocidni odnos koji njihove sredine prema njima imaju. Zaista, trenutačna slika europskog društva i mjesta koje je namijenjeno kritičkoj umjetnosti je krajnje apokaliptična.

Q.hr Kakav prijem očekujete s Psima i koji su vam sljedeći projekti?

B.Đ. Kada radim na predstavi volim misliti o publici kao inteligentnoj, radoznaloj, neustrašivoj. Volim vjerovati da svaki projekt koji radim kreira neku zajedničku situaciju u kojoj se nalazimo mi koji radimo predstavu i publika, neku situaciju koja stimulira dijalog koji je i sama predstava, a koji se i nastavlja poslije. Takvom se prijemu nadam – dijaloškom. Moji sljedeći projekti zadržavaju mali format Pasa – u pitanju je nekoliko eksperimentalnih radova koji pokušavaju izvući (dramski) tekst iz neke institucionalne produkcijske mašine, i ponude ga kao povod za bivanje zajedno, druženje – između umjetnika samih i između umjetnika i publike. Radujem se novim pisanjima Gorana Ferčeca, i novim suradnjama sa vizualnim umjetnikom Sinišom Ilićem. Nadam se da ću 2013. uspjeti da postavim drugu trilogiju («… o neposluhu») Ivane Sajko čiji tekstovi već godinama iznova bude u meni ljubav prema kazalištu.

Bojan Djordjev, intervju, Vazno mi je da koristim scenu i poquee(kva)rim sliku svijeta, Queer.hr

Sudbina postoji, ali pod uslovom da se dogadja.

That was a movie, this is real life!

What is the difference?

Pociniti kriminalno delo je cist luksuz u ovoj zemlji sa toliko rupa u zakonu.

Erik Šmit, predsedavajući kompanije “Gugl”, juče je izjavio da je “veoma ponosan” na razrađenu šemu koja je ovom gigantu internet pretrage pomogla da tokom prošle godine plati porez za 200 miliona funti (247 miliona evra) manji od predviđenog, odnosno da za ostvareni promet od 2,6 milijardi funti u državnu kasu uplati samo 6 miliona funti. Britanski poslanici u sastavu uticajnog Komiteta za javne izdatke prošlog meseca su “Guglove” metode u izbegavanju poreza okarakterisali kao “nemoralne”, i otada se ova kompanija našla na velikom udaru kritika u britanskoj javnosti.

Na pitanja o sistemu u uokviru kojeg “Gugl” milione funti svojih prihoda prebacuje na Bermude, jedan od poznatih poreskih rajeva, predsednik kompanije Erik Šmit je, međutim, samozadovoljno odgovorio: “To se zove kapitalizam! Mi plaćamo puno poreza i plaćamo na zakonski predviđen način. Veoma sam ponosan na sistem koji smo uspostavili. To smo učinili na osnovu podsticaja za poslovanje koje nam je britanska vlada ponudila. Mi se ponosimo time što smo kapitalisti! Oko toga nemam dilema”.

Britanski ministar ekonomije Vins Kejbl nije, međutim, bio impresioniran ovakvim stavom: “Možda se i zove kapitalizam, ali vlade to ne treba da tolerišu” – izjavio je Kejbl.

Ovakav stav rukovodioca “Gugla” svakako će ozlojediti i milione britanskih porodica koje pogađaju mere štednje i najveći pad životnog standarda koji je ova generacija imala prilike da doživi.

Suma koju je Gugl ove godine prebacio na Bermude je gotovo dvostruko veća od one koju je na sličan način “sklonio” pre tri godine, a ukupan iznos poreza koji ova kompanija izvrdava u svom poslovanju širom sveta procenjuje se na više od milijardu evra.

Blic, To je kapitalizam, šef Googla ponosan na šemu za izbegavanje plaćanja poreza, 13. dec

Ja sam donela jedan spisak ovde koji cirkuliše nešto internetom, dakle, sa sve tim da smatram da je presuda Haškog tribunala apsolutno skaredna, ali samo u poslednjih godinu dana kakve su presude našeg apelacionog suda i ustavnog suda. Znači, naš apelacioni sud je ukinuo presudu vođi Obraza, Obradoviću, pa je zatim prepolovio kaznu ubicama Brisa Tatona, pa je ukinuo presudu konzulima u Njujorku koji su pomogli Miladinu Kovačeviću i lažni pasoš dali da pobegne iz zemlje. To je koštalo državu milion dolara, to je koštalo međunarodnog ugleda. To je jedna stvar u kojoj su učestvovale diplomate ove zemlje i njima je apelacioni sud ukinuo presudu.

.

Pa je ukinuo presudu Ivanu Bogdanovu, onom čoveku u Đenovi koji je napravio onaj haos, koji se predstavlja kao Zver, pa je oslobodio vođu Alkatraza, to su oni ljudi koji prete Insajderu. Pa je oslobodio Palmu optužbi za homofobiju. Da ne bih zabavljala narod, svi znamo šta je govorio Palma, on je oslobođen optužbe za homofobiju. Pa je apelacioni sud oslobodio Marka Miloševića optužbe za prebijanje članova Otpora. Ti ljudi sada idu u Strazbur i traže zaštitu svojih prava. Ta žena koja je sudija, neka Gordana Vićentijević, znači dopustila je da zastari taj proces. Marko Milošević sada sedi na dnevniku ruske televizije i on sad nešto tu komentariše kakva je situacija u Srbiji itd, to je čovek čiji su telohranitelji, a i on lično, mlatili ljude Otpora 2000. godine, koji su nakon toga uhapšeni, tako premlaćeni odvedeni u zatvor i tamo mlaćeni. Ti isti policajci su ostali da rade u policiji Požarevca, ovaj bogataš je ukrao sve pare ove države. Znači, penzioneri, vi ne primate plate jer vam Marko Milošević troši vaše penzije u Belorusiji.

.

Pa onda su oslobođeni optužbe za paljenje ambasada, dečko jedan jedini je osuđen zato što je ukrao jednu jaknu i jedan par rukavica. Ustavni sud je odbio da zabrani 1389 i Naše, iako nam je potpuno svima jasno koja je vrsta to ekstremističkih opasnih desničarskih organizacija. Onda čak i onaj Čume je oslobođen optužbi da je tukao ženu. Mislim, nije gotovo, Apelacioni sud je smanjio kaznu pripadnicima interventne brigade zbog ubistva na Novom Beogradu. Ljudi se više toga ne sećaju, jer je to bilo 2011. godine, ja ću podsetiti ljude, neka dva tipa iz Jakova vozili su ne znam u koliko ujutru, posle kafane, kola neka po Novom Beogradu, prošli su kroz crveno, za njima je pojurila interventna policija. Oni su nagazili na još jedno crveno, njima je džip interventne policije preprečio put, izleteo je interventni policajac od 25 godina, suvozača je izvukao u pucao mu u glavu. Dečko je bio nenaoružan i nije on ni vozio. Taj policajac je na samom suđenju rekao da se ne kaje zbog toga i da smatra da je on izvršavao svoju dužnost. Gotovina je ništa, čoveče, taj se vratio kod nas, to se sve vraća, on ima 24 godine, on će za neku godinu izaći, ne znam da li njega amnestija kači ili ne.

.

Biljana Srbljanovic, Pescanik.net, 07. dec

Ako sam ja mogao da se sastanem sa Tačijem, mogu i oni da očiste sneg.

Ivica Dačić, premijer, 11. decembar 2012.

Zašto jedan od osnivača Beogradskog kruga, Foruma pisaca i LDP-a poziva građansku elitu da stane iza Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, lidera dve partije koje su donedavno bile otvoreno nacionalističke? Zbog povređene sujete, oportunizma ili kukavičluka, za šta će ga sigurno optuživati zbog takvih reči, ili saznanja da su upravo glavni protagonisti liberalnih ideja u Srbiji, bilo da je reč o onima koji su se borili za demokratske promene, iskorenjivanje korupcije, vladavinu prava ili prevladavanje ratnog nasleđa bili, svojim likom i delom, najveća prepreka za ostvarivanje onoga čemu su težili? To je velika tema u samopreispitivanju građanske Srbije u koje jedan od njenih protagonista ulazi bez prevelikog uzbuđenja: „Unutrašnji mir koji osećam, a koji tokom poslednje dve godine u LDP-u nisam uspevao da postignem, potvrđuje da sam doneo ispravnu odluku kada sam napustio tu stranku“, kaže na početku razgovora Nenad Prokić.

Na osnovu čega ste u to sigurni?

“Nisam se lako odlučio da odem. Osnovao sam tu stranku, prešao stotine hiljada kilometara po Srbiji tokom sedam godina i zajedno sa svima trpeo velike pritiske zbog politike koju smo vodili. Od kada smo ušli u manjinsku podršku vlasti u Beogradu, ništa više nije bilo kao što smo zamišljali kada smo osnivali stranku. A tokom poslednje dve godine je sve to eskaliralo do tačke na kojoj više nema povratka. Sve društvene grupe u Srbiji završe na takav isti način. Iskrsnu neke čudne ljudske osobine praćene psihologijom džeparoša i sve se rasturi.”

Ali vaše bivše stranačke kolege kažu da je to što govorite samo posledica besa i ljutnje što niste izabrani za poslanika LDP-a?

“Nema dobrog načina da se beznadežnim ljudima saopšte istine.Svesno sam sebe isturio zbog svih onih sjajnih ljudi koji nemaju hrabrosti da ama baš išta prvi kažu, a ipak imaju zasluge koje su u suštini besprekorne. Ako nešto nisam u životu, nisam bahat i nemam neki prenapregnuti ego, nisam ni naročito ambiciozan. U stanju koje je zavladalo u stranci ne bih se osećao nimalo dobro da opet budem poslanik LDP-a. Da pomenem samo neke poslednje, ne i najveće razloge: nesazivanje Predsedništva stranke tokom dve godine, predizborna koalicija o kojoj nije odlučivalo nijedno telo stranke, poslanička lista koja je kao volja jednog čoveka objavljena članovima u nedelju ujutro i predata u nedelju posle podne, kako bi svi bili dovedeni pred svršen čin i ostali bez mogućnosti da reaguju; činjenica da je jedan izabrani potpredsednik bio na 32. mestu, a drugi nije ni dospeo na listu, da je žena koja je osnovala prvi odbor LDP-a gurnuta na marginu, itd. Sve to u svrhu odstranjivanja onih koju gunđaju. Posle svega ni ja nisam poželeo da se nađem u poslaničkoj klupi. Na listi koja je lista podobnih i, da upotrebim petooktobarski, ali i đinđićevski rečnik: lista upotrebljivih ja nisam goreo od želje da budem.”

To što pričate zvuči kao da je Čedomir Jovanović autokrata koji je doveo u krizu ne samo LDP, već i tu samu političku opciju, što, zajedno sa ostalim optužbama koje se o njemu iznose u javnosti, zaista podseća na hajku?

“Prema van demokrata, unutra autokrata, česta pojava na ovim prostorima. Ukratko, glavni razlog mog odlaska, ili cilj moje borbe, nije toliko da se napadne lider ili neka grupa oko njega, odnosno unutrašnje institucije moći, koliko jedna naročita tehnika vladanja, jedan oblik moći. Nakazan u svojoj srži, još od stvaranja srpske države, taj oblik se primenjuje u svakodnevnom, neposrednom životu. On razvrstava pojedince u kategorije i sugeriše oblik moći koja podjarmljuje i potčinjava. Kao nekakva seoska zadruga u kojoj se trenutni gazda ama baš za sve pita. Nazvati seosku zadrugu liberalnom strankom, možda je mogućno u prvo vreme, ali nakon sedam godina je to manje-više smešno. Budući da u zadruzi nemaju pojma šta su to pravo i država, bilo bi nepravedno od njih nešto dalje očekivati. Tim načinom Srbija više nikuda ne može da stigne. Zapravo, jedini zaista važan politički zadatak u Srbiji, zadatak svih zadataka, jeste da se raskrinka do kraja takva tehnika vladanja – kao i svi njeni protagonisti, odnosno da to jednom zauvek postane neprihvatljivi način sprovođenja vlasti. Pokušao sam da budem racionalan. Odnos između racionalizacije i prekomernosti političke moći, ili ako hoćete jednog unutrašnjeg ludila, bio je očigledan unutar stranke – kao što je toliko puta bio očigledan i u okviru društva. Ne bismo smeli da čekamo birokratiju ili koncentracione logore kako bismo prepoznali odnose te vrste. No, postavlja se pitanje: šta uraditi s takvom očiglednošću? Za sada sve što sam mogao, a unutar stranke nije bilo mogućno ništa učiniti, iako je bilo pokušaja – bilo je da odem. I uopšte nisam bio usamljen u tom odlasku, što je ohrabrujuće. Neka se sve stranke sa takvom unutrašnjom tehnikom vladanja isto provedu i Srbiji će odmah biti bitno bolje. Uostalom, to je sve u stilu LDP-a, čak tipično eldepeovski. Zašto bismo sebi praštali ono što nismo praštali nikom? Nadam se da smo ohrabrili i druge da ne trpe samovlašće u svojim strankama i podstakli ih na kritički odnos.”

Da, ali zašto su vam bile potrebne godine da shvatite šta se dešava u toj stranci, zar vam to nije bilo očigledno ranije?

“Ne ulazim lako u grupe, a još teže iz njih izlazim. To učinim samo kad postane beznadežno. Sedam godina boravka znači i da nisam odustao na nekoj ranoj deonici, što je simptomatično za mnoge srpske intelektualce. Onakvo pismo članovima, uostalom, i nema pravo da napiše neko ko je proveo dva meseca u stranci ili dve godine. A zatim, poslednji izbori su označili konačni, apsolutni i zasluženi poraz 5. oktobra. Sad je jasno da ne samo da nije bilo 6, već da nije bilo ni 5. oktobra. Srbija se posle još jednog od sasvim imaginarnih datuma u sopstvenoj istoriji opet nije snašla, pogotovo to nisu uspeli njeni intelektualci. Danas je jasno da 5. oktobar nije uspeo da promeni ni svoje glavne protagoniste, pa kako onda da promeni društvo? Mnogi među tim protagonistima su se, za razliku od ostatka Srbije, veoma dobro snašli i 5. oktobar su pretvorili u sopstveni život na visokoj nozi, dok odgovor na pitanje odakle im toliki novac ne može biti dobar. Svi oni su restaurisali Miloševićeve izume, a kada je reč o unutrašnjoj organizaciji svojih stranaka i nadmašili su taj svoj uzor. Deset godina sam dokazivao da je 5. oktobar mogućan, učestvovao sam u njemu i posle sam dvanaest godina dokazivao da ga je uopšte bilo. Dvadeset i dve godine i ništa. Poraz i to definitivni, zbog svih tih petooktobarskih džeparoša koji nisu uspeli da se uzdrže skoro ni od čega. Podržavanje takve politike postalo je greh. Donedavno sam mislio da je mogućno barem nešto postići kroz formulu 5. oktobra. Neke stvari u životu dođu ili odmah ili nikad – pa je tako i sa 5. oktobrom.”

Mislite da je ta šansa definitivno propuštena?

“Ne vidim više nikakvu mogućnost da se život u Srbiji regeneriše idejama 5. oktobra. Samozvani nastavljači te ideje, i u mojoj bivšoj stranci, uglavnom društvu preporučuju ono što ni ne pomišljaju da primene na sebi kroz unutrašnje demokratske i liberalne procedure u stranci. U tom domenu u LDP-u za sedam godina nije bilo nikakvog napretka. Kao i svaka moć u Srbiji, i ta unutrašnja moć u LDP-u se panično čuvala od toga da ispita samu sebe. Smatrala je da je bolje da sebe ne dovodi u pitanje tim manevrom. A ni poslednji događaji u Demokratskoj stranci nisu ohrabrujući u borbi protiv te džeparoške psihologije. Sva nesreća u Srbiji dolazi upravo od sličnih bezgramotnih vlastodržaca i onih koji njihovu bezgramotnost uzdižu na rang nekakve mudrosti nedostupne drugima, a sve zarad vlastitih svakodnevnih interesa. Što se mene, dakle, tiče – kraj. Ne mogu više da čekam da se petooktobarci opoštene. Srbiji je potrebna nova ideja.”

Odakle će uopšte doći ta nova ideja kada gledamo ista lica na političkoj sceni već duže od dvadeset godina?

“Kao i svaki kopernikanski obrt i taj u Srbiji, eventualni i dugo očekivani, možda će stići iz neočekivanog pravca. Dve najveće stranke u Srbiji na proteklim izborima su zajedno osvojile oko 48 procenata glasova. To može da znači mnogo toga, ali jedno sasvim sigurno znači: otvorio se ogromni neupražnjeni politički prostor. Kako će se on popuniti to ne znam, ali pretpostavljam da će biti popunjen ili nekim novim snagama, ili onim snagama koje su za sada jedine pokazale želju, ali i sposobnost da se menjaju u jednom neuspešnom društvu. A to su SNS i SPS. Uostalom, i Evropski parlament je pozdravio proaktivnu ulogu Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, zalažući se snažno da Srbija što pre dobije datum početka pregovora o članstvu Srbije u EU. Takvu podršku prethodna vlada nikad nije zadobila.”

Sa istaknutim kadrovima iz Miloševićevog režima?

“Problem u ovoj vladi jesu mnoga problematična imena koja pamtimo iz prošlosti, da pomenem samo Vulina, a ima ih puno. To je posledica manjka kadrova kojima raspolažu – oni to otvoreno i priznaju. Ako pronađu nove ljude, spremne da daju stručnu, ako ne i političku pomoć, taj problem bi lako mogao da bude prevaziđen. Milica Delević nije htela i mislim da je to greška, ne toliko njena, koliko društvena. U međuvremenu, dok očekujemo te neizvesne nove snage o kojima ništa još ne znamo, možemo da ne radimo ništa, ili da radimo jednu od dve sledeće stvari: prva bi bila da čekamo da se petooktobarci opoštene i prizovu pameti, u šta ja lično više ne verujem; a tu postoji i onaj za Srbiju previše bolni glagol čekati, što je za Srbiju već samim tim kobno. Drugi put je čak i donekle manje neizvestan i manje opasan, ali zahteva veću hrabrost, pogotovo među takozvanom građanskom elitom: a to je da se pruži podrška onima koji su jedini pokazali želju, ali i sposobnost da se menjaju. To su upravo oni koji su trenutno na vlasti. Ta podrška će svakako zavisiti i od vatrogasne sposobnosti Vlade da rešava sve te velike probleme sa kojima se Srbija suočava. Ali, i Vlada će lakše i efikasnije rešavati te probleme ako bude imala podršku u društvu, koja joj zasad ne nedostaje. Jednoglasna osuda u Srbiji povodom poslednjih odluka u Hagu joj ide na ruku. Takođe joj ide na ruku i što je prvih sto dana vladavine uspešno završeno, kroz pozicioniranje prema evropskim integracijama, strateški pristup borbi protiv korupcije, kroz realne osnove plana za rešavanje kosovskog pitanja, stabilizaciju dinara i kroz podršku iz sveta koju je Vlada sebi pribavila. Setimo se Đinđića: ono što je nedostajalo zove se pravovremena podrška.”

Nećete valjda da kažete da se umesto zalaganja za jačanje neke liberalne političke opcije treba okrenuti naprednjacima i socijalistima kada prvi, na primer, uporno negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid i dovode Srbiju u sukob sa susedima, a drugi zagovaraju ideje o podeli Kosova i izazivaju podozrenje međunarodne zajednice?

“Kod nas je sve na antiliberalnoj osnovi i liberalne opcije u Srbiji nema, ona je diskreditovana od strane samih protagonista – tako da tu nema šta ni da jača. Možemo se samo nadati, ali nada nažalost nije nikakva strategija, da će se neko nov pojaviti, ili da će neko od postojećih sebe dovoljno preobraziti. U nedostatku tog novog, pretpostavljam da će naprednjaci i socijalisti pre prestati da negiraju da je genocida bilo, kao i da će pre prestati da svađaju Srbiju sa susedima, kao što su već prestali da zagovaraju ideje o podeli Kosova – nego što će ovi drugi promeniti stvari koje su ih odvele u propast.”

Na osnovu čega to zaključujete?

“Pa zato što su ovi prvi već naučili surove političke lekcije, i kroz to učenje pokazali sposobnost da se menjaju i obnavljaju, a ove druge taj bolni proces tek čeka. Uostalom, ni ti drugi nisu davali bitno drugačije izjave na sva ta pitanja, ako izuzmemo LDP. Ali, LDP ima svoj nepremostivi unutrašnji problem. Tamo je sve u stilu: ne gledaj šta ja radim, već slušaj šta ti govorim. Ako je reč o podozrenju međunarodne zajednice, svedoci smo zapravo suprotne situacije. Podozrenja prema novoj vladi ima manje nego pre tri meseca, i rekao bih da ga sada ima manje nego što ga je bilo prema prethodnoj vladi.”

I sada samo treba da poverujemo da je saslušanjem Miroslava Miškovića, privođenjem bivših ministara i najavama drugih slučajeva počela ozbiljna borba protiv krađe i korupcije?

“A čijim bi saslušanjem to trebalo da počne borba protiv korupcije da bismo bili zadovoljni? Ono što je ljudima u Srbiji sada preostalo jeste da zahtevaju od ove vlade sasvim drugačije ponašanje, da ni za jednog njenog ministra ne posumnjamo da je počeo da krade, pa bi već to bio značajan napredak. Želja mi je da u nekoj od naših političkih grupa jednom zateknem situaciju iz one Fukoove priče: čovek u grupi dolazi na sastanke sa Isusom i uvek pokušava da zauzme zadnje mesto u prostoriji. Ali nikada u tome nije uspeo, jer je ono uvek bilo zauzeto; Isus je bio na njemu. Na našim političkim sastancima samo su prednja mesta uvek zauzeta, jer oni koji su ih zauzeli nikad nisu ni pomislili da sa njih ustanu. Intelektualni integritet je postao prava retkost. Možda je vreme da baš to sad zatražimo. Dosta je bilo šarlatana i demagoga.”

I kako mislite da se oseća građanska Srbija koja je godinama verovala da se bori i glasa za demokratske vrednosti, da bi se sada ispostavilo kako je to sve bilo jedna velika iluzija, i da mora da čeka da se partije, protiv kojih se borila, vremenom promene, postanu prihvatljive i tako omoguće normalan život u zemlji?

“Onako kako i treba da se oseća: poraženo. Neka se preispita zašto je to tako. Kome je to davala poverenje i šta je sve gledala kroz prste onima kojima je to poverenje poklanjala? Niko ne bi trebalo da ima tapiju kao bogomdani predstavnik njene opcije, pogotovo kad je neuspešan, ili kada krade. Svet ide ka kapitalističkom postdemokratskom društvu. Kapitalizmu više nije potrebna demokratija, s kojom je ionako sklopio brak tek u 19. stoleću. I ako hoćemo demokratiju, nešto ćemo morati da uradimo sa kapitalizmom. Fašizam i nacizam bili su svojevrsni pokušaji kapitalizma da reši sopstvene protivrečnosti koje su mu pretile uništenjem. Sve što je bilo u 20. veku mrtvo je, sva ta velika rešenja ne vrede više ni po lule duvana: realsocijalizam, staljinizam, komunizam, socijaldemokratija, i sve te ideje o neposrednoj demokratiji. S novim situacijama moramo da se uhvatimo u koštac, odnosno sa jednom vrstom životinjskog kapitalizma, ako uopšte nameravamo da preživimo. Ne smemo više sebi da dopuštamo luksuz da se samo prepiremo oko starih potprdica, oko partizana i četnika i svih tih stvari koje su sada prah praha, dok se finansijska tržišta igraju sa nama kao lutkama na koncu. A o onom o čemu ne možemo pričati, o tome možemo ćutati. Naša brbljaonica je ionako nepodnošljiva. Poslednjih dvadeset godina u Srbiji dokaz su do kakvih se satanskih visina inferiornost može uzdići. Moramo konačno da se uozbiljimo i da više ne sanjamo blesave snove. Zemlja tvrda, a nebo visoko.”

Da li je neko od vas koji ste bili u vrhu LDP-a javno pitao Jovanovića za sve one sumnje koje se iznose po skupštinskim kuloarima: na šta se troše hiljade evra koje stranka dobija svakog meseca od države, od kog je to novca porodična firma uzela u zakup „Fidelniku“ ili da li je tačno da je kupio novi auto koji je skuplji od stana u centru Beograda?

“Pitanja su postavljana u domenu trošenja državnih para, a ni za čiji privatni novac me nije briga. Nezadovoljstvo izostankom odgovora bilo je i jedan od bitnih razloga za odlazak. Da je način upravljanja unutar LDP-a preseljen tokom poslednjih izbora u neko ministarstvo ili Vladu, bila bi to nova u nizu katastrofa za srpsko društvo. Nisam poželeo da budem odgovoran za neku novu orgiju samovlašća, pa nisam ni učestvovao u kampanji, za razliku od prethodne dve. Želimir Žilnik je jednom rekao da može sve, ali da ne može da trpi neistinu. Sebe doživljavam slično. U neku ruku, kao burlaka s Volge Ilje Rjepina. On ih je naslikao 47 godina pre revolucije. I veoma doprineo revoluciji. Naravno, ne doživljavam sebe kao Rjepina, već kao jednog od burlaka. Sve ovo doživljavam i kao lični poraz. Ali bolje i tako, nego da izbegavam da se suočim s njim i na taj način napravim tipičnu ovdašnju grešku. Neoprostivo je to što je Demokratska stranka radila od ubistva Zorana Đinđića do danas. Krađa koja se dogodila u Srbiji može se uporediti samo s genocidom. Demokratska stranka je izdala istraživački instinkt društva. Velika otkrića uma napravljena su od ljudi koji su bliske stvari posmatrali kao da ih nikada ranije nisu videli: Njutn jabuku, Galilej svećnjak obešen o tavanicu. Umesto da otkriju zakon gravitacije u Srbiji, oni su samo gledali kako da tu jabuku prožderu.”

Nenad Prokic, Danas, intervju, 08.12.

U odgovoru na tužbu za naknadu štete porodici vojnika Dragana Kostića, koji je stradao 27. avgusta 2004. u leskovačkoj kasarni Jablanica, Ministarstvo odbrane Srbije dovelo je smrt ovog mladića u skoro neverovatnu vezu sa činjenicom da je on “završio Višu PTT školu u Beogradu”.

Ministarstvo je navelo da taj detalj može biti “ključan za rešenje ovog slučaja“ jer je te godine u Vojsci Srbije bilo pet samoubistava i svih pet su, kako je istaknuto, na identičan način na straži počinili vojnici koji su završili Višu PTT školu u Beogradu.

Te navode iz žalbe povodom isplaćivanja odštete porodici Kostić za smrt sina u VS ministarstvo navodi i kao protivargument toga što je uprkos tome odšteta isplaćena. Direktor Više PTT škole u Beogradu Aleksandar Sugaris začudio se kada mu je “Blic” ukazao na navode iz dokumenta Ministarstva odbrane, ali nije želeo ništa da komentariše.

“U godini kada je došlo do pomenutog događaja bilo je pet samoubistava i uočeno je da su svi vojnici samoubistva izvršili puškom, na straži, metkom kroz srce.U odgovoru na tužbu porodice Kostić, koja je sudski tražila odštetu za tragično nastradalog sina Dragana, Ministarstvo odbrane poslalo je odgovor u kojem se između ostalog, doslovce, navodi: Pri tome svi su završili Višu PTT školu u Beogradu, te u tom smislu predlažemo sudu da radi utvrđivanja materijalne istine ispita tendenciju koja može biti ključna za razrešenje ovog slučaja. I pored ovih činjenica, isplaćena je odšteta”, navodi se u odgovoru na tužbu koji je potpisao diplomirani pravnik Goran Dungić iz Direkcije za imovinsko-pravne poslove ministarstva.

Navodi se, takođe, i da su “uočeni manji propusti odgovornih oficira, ali koji povlače disciplinsku odgovornost, a ne krivičnu”. Majka nastradalog vojnika Anđa Kostić ne želi da se priseća svih skandaloznih tvrdnji koje je Vojska Srbije iznela u slučaju smrti njenog sina.

– Oni tvrde da se moj sin ubio jer je završio Višu PTT školu! Pa, zar to nije sramota onog ko je potpisivao dokument i onog ko mu je diktirao žalbu?! Da li to znači da se ubijaju samo vojnici iz te škole? Tu glupost su javno napisali kao uzrok i dokaz navodnog samoubistva. Kad sam se bunila, tražili su od mene da ćutim, da se javno ne oglašavam. Ali dosta mi je svega, svih nepravdi koje su nanete mojoj porodici. Boriću se zbog svog sina – rekla je „Blicu” Anđa Kostić.
Ova žalba Ministarstva odbrane je usvojena u predmetu zahteva za odštetu porodice Kostić, koji je, kako je “Blic” juče pisao, doneo rešenje kojim majka poginulog vojnika Anđa Kostić nema pravo na novčanu odštetu.

Razlog za takvu odluku jeste taj što je zahtev pred sudom podneo njen muž, otac vojnika Milijan Kostić, koji je u međuvremenu poginuo.

U rešenju sudije Ivane Mijačić navedeno je da je vojnikov otac Milijan, koji je Vojsku tužio, poginuo u saobraćajnoj nesreći, a majka Anđa nije pravni naslednik, pa iznos koji je uplaćen porodici Kostić njima više ne pripada.

Blic, Ogorčena majka: “Vojska tvrdi da se moj sin ubio jer je završio PTT školu”, 06.dec

Arif Heralić je bio radnik železare u Zenici, ulagač u SM peći u čeličani. Umro je ranih sedamdesetih godina u krajnjoj bedi i siromaštvu kao invalid rada. Imao je jedanaestoro dece, od kojih je tek sedmoro preživelo tužnu romsku sudbinu. O smrti Arifa Heralića objavljena je sledeća kratka vest u beogradskim “Večernjim novostima” od 17. juna 1971. godine: “U Zenici je juče, posle duže bolesti, umro Arif Heralić, radnik zeničke železare i višestruki udarnik, čiji je lik bio na novčanici od 1000 starih dinara. On je u železari radio na teškim poslovima i pre nekoliko godina je oboleo. Zbog toga je penzionisan”.

Najbolji nacin da smrsate je da u ishrani koristite namirnice koje su vam uvek na dohvat ruke, ali nikad u ruci. Na primer hleb od sutra ili dzem od sipka…

Ivan Apostolski – Multitouch Dinner

Uopše me nije bolelo,

jer telo koje odraste u premalim cipelama

i nasleđenim haljinama

boli više od stakla u kolenima.

Telo nije glava da pobegne od sebe,

ono nema mašte da živi van kože

i skriva se pod finim kaputima prolaznika,

jer dobro raspoznaje razliku između

njihovog krzna i svoje sintetike.

I zato se guši u sopstvenoj odeći,

grči u pogrešnim konfekcijskim brojevima,

osipa od jeftinih materijala,

crveni zbog loših krojeva

i plaši se ogledala.

Telo je žrtva mode.

Iskrivilo je kičmu u neudobnom kalupu

i od muke mu je izbila grba na leđima.

Ali tuđe suknje mu i dalje lepršaju pred očima

i tuđe potpetice ga neprekidno gaze po prstima

i tuđe torbice ga uporno gurkaju u rebra

pa sve teže hoda,

sve sporije diše,

i sve ga jače bole

ubodi tih potpetica i udarci tih torbica

što ga nemilice pribijaju uz zidove,

to jest, uz izloge

gde ga baš svaka divno obučena lutka

podseća da nikad neće biti kao one,

jer izgleda užasno,

ka-ta-stro-fa-lno,

jer zapravo izgleda kao da je teško bolesno.

A teško bolesna devojka baš kao i svaki teško bolestan čovek

imala je prilike da porazmisli o životu s grbom na leđima

kao i o smrti sa staklom u kolenima,

uporedila je perspektive

i došla do zaključka da nikad neće biti

ni zdrava ni lepa ni od plastike,

NE KAO ONE,

zaključila je da nema talenta za velike ambicije

ni ideja za neki bolji plan.

Nema ni vremena.

Može samo jednom da se preobuče

i popravi šminku u retrovizoru

pa namesti svoju najbolju pozu,

na haubi automobila, na zadnjem sedištu,

i da mu veruje kad joj kaže da je predivna

dok okida slike kamerom na telefonu.

Sve što takva devojka može da učini je da ispadne do jaja,

ali stvarno do jaja na tim fotografijama.

UJUTRO ĆEMO BITI JOŠ GLADNIJI.

.

Više nema razloga za navijanje budilnika. Svakom se može dogoditi da ujutro nema zašto da ustane iz kreveta, već da samo dohvati cigarete, prigrli pepeljaru i okrene se na drugi bok bez ikakve pomisli na doručak, kafu ili seks. Svakome se može dogoditi da provede noći sabirajući račune, grešeći u decimalama i postocima, paleći jednu za drugom jednu za drugom jednu za drugom… To su ekonomske činjenice. Svakome se može dogoditi da postane kadrovski višak, da mu se, na primer, udvostruči rata stambenog kredita, da počnu da ga proganjaju telefonom, zvone mu na vrata i šalju mu opomene pa da prestane da diže telefonsku slušalicu, pregleda poštu i otvara neznancima i potajno počne da se nada da će rak pluća stići pre naloga za iseljenje. Svakome se može dogoditi da mu pozli od nesolventnosti i nikotina, da mu se zavrti pred očima pa da usred bela dana ugleda kako leptiri navaljuju kroz prozore, zauzimaju njegovo mesto na krevetu i guraju ga sa sopstvenog jastuka. Svakome se može dogoditi da izgubi i posao i kuću i zdravu pamet, da postane loš primer sopstvenoj deci i da se uopšte ne čudi što ih opet nema u sobi.

.

Više se ni neće vratiti kući. Stoje praznih džepova pred izlogom nekog shopping centra i uzdišu nad krasnim aranžmanima. U toku su sezonska sniženja i rasprodaje pa stružu prstima po uglancanim staklima i grabe u prazno. Stružu, grabe, pipkaju i sline umesto da kupuju, danima, možda godinama, sve dok im ne presedne.

.

Njeno ime bi moglo biti Bonnie, a njegovo bi moglo biti Clyde. Mršte se nad svojom loše obučenom slikom u odrazu divnog aranžmana. Najradije bi je razbili.

Učenici iz jednog sela u Indoneziji koriste most koji je oštećen tokom poplava kako bi došli do škole

Postoji jedna zgodna brojčana simetrija koja je doprinela neuspehu evropskog samita. Predloženi budžet je bio za 50 milijardi evra veći nego što je britanska vlada mogla da prihvati. Toliko se svake godine daje evropskim poljoprivrednicima. Britanski sporni „budžetski povraćaj“ iznosi oko 3,6 milijardi evra godišnje: malo manje od našeg doprinosa evropskim poljoprivrednim subvencijama.

Nad glavom prošlonedeljnog samita, zagađujući sve pregovore, visila je ogromna kanta svinjske masti zvana zajednička poljoprivredna politika. Pregovori su propali delimično zato što je predsednik Saveta Evrope, pod pritiskom Fransoa Olanda, predložio da se kanta poveća za još 8 milijardi evra u narednih šest godina. Retko kad se slažem s njima, ali britanska i holandska vlada imale su pravo kad su to odbile.

Neverovatno je što narod Evrope toleriše ovu pljačku. Poljoprivredne subvencije su savremeni ekvivalent harača: poreza koji su srednjevekovni vazali morali da plaćaju svojim gospodarima za privilegiju što ih neko tlači. Sistem jedinstvenog plaćanja, iz koga se obezbeđuje najveći deo novca, predstavlja nagradu za posedovanje zemlje. Što više zemlje posedujete, toliko ćete više dobiti.

Nekom čudnom koincidencijom, najveći zemljoposednici su neki od najbogatijih ljudi u Evropi. Svaki poreski obveznik u EU, uključujući i one najsiromašnije, subvencioniše ovu gospodu: ne jednom, kao kad smo spasavali banke, nego neprestano. Svako britansko domaćinstvo godišnje prosečno plaća 245 funti da bi milioneri mogli i dalje da žive životom kakvim su navikli. Na ovom kontinentu nije bilo regresivnijeg oblika oporezivanja od svrgavanja starih autokratskih režima. Pustite francuske poljoprivrednike koji posipaju ulice balegom: mi bi trebalo da pospemo balegom njih same.

Ne bi bilo pošteno zaustaviti se na njima. Ima mnogo ljudi u Britaniji koji zaslužuju isti tretman. Prošle godine, parlamentarni Odbor za ekologiju, hranu i ruralne poslove, u svom bizarno subjektivnom izveštaju, zaključio je da sistem poljoprivrednih subvencija ne ide dovoljno daleko. Taj odbor želi da se uz isplate za posedovanje zemlje obnove i isplate za stočna grla: novac za svaku životinju koju poljoprivrednik istera na livadu.

Sa ovom budalaštinom ne mogu da se mere ni Francuzi. Isplate za stočna grla ukinute su iz vrlo dobrih razloga 2003. To su bili novčani podsticaji da se po brdima razmili što više životinja (uglavnom ovaca), bez obzira na uticaj na okolinu i zdravlje ovaca. Ove dodatne ovce preplavile su tržište i finansijski upropastile poljoprivrednike kojima su isplate navodno pomagale. Predlog odbora u skladu je sa starim idiotskim evropskim principom: što je neka oblast manje pogodna za stočarstvo, utoliko se više novca troši da se stočarstvo tamo očuva.

Ovakav pristup opravdava se jednom neutemeljenom tvrdnjom: da je poljoprivreda, pogotovo u planinskim oblastima, neophodna za zaštitu životne sredine. Evropska komisija tvrdi da je poljoprivreda nužna za „borbu protiv gubitka biodiverziteta“ i smanjenje emisije štetnih gasova. Parlamentarni odbor tvrdi da je manji broj goveda i ovaca u brdima doveo do „nedovoljne ispaše“, koja izaziva takve užase kao što je rast trave. Kako je priroda uspevala da preživi tri milijarde godina pre nego što su ljudi počeli da se brinu o njoj, ostaće večita misterija.

Ove izjave retko su propraćene bilo čime što liči na naučne dokaze. U njima se ogleda biblijsko shvatanje čovekove uloge u prirodi. Lepo je misliti da poljoprivrednici u brdskim krajevima, tj. zemljoposednici sa kojima je najlakše saosećati, rade samo korisne stvari, ali prosto nije tako.

Poplave novog tipa koje sada pogađaju Britaniju pogoršavaju se zbog ispaše u brdima, koja sprečava rast drveća i šipražja. Što je vegetacija koja pokriva brda ređa, utoliko voda brže otiče. Drveće i šipražje zadržava više ugljenika – i iznad i ispod zemlje – nego pašnjaci. U prethodnih nekoliko decenija došlo je do katastrofalnog izumiranja divljači u poljoprivrednim oblastima, što je rezultat ispaše, odvodnjavanja, insekticida koji truju potoke i poljoprivredničkog raščišćavanja staništa. Prošle nedelje je šokantni izveštaj o stanju ptica u Britaniji otkrio da je od 1966. izgubljeno 20 odsto svih ptica, dok u poljoprivrednim oblastima ta stopa iznosi preko 50 odsto.

Sistem subvencionisanja ne samo što podstiče ovo uništavanje: on ga uslovljava. Jedan evropski uslov za isplatu najveće svote novca jeste da poljoprivrednici moraju da spreče „rast neželjene vegetacije na poljoprivrednom zemljištu“. Drugim rečima, moraju da poseku drveće i grmlje. Ne moraju da gaje useve ili da drže stoku da bi dobili pare, ali moraju da kose travu. Širom Evrope uništavaju se važna prirodna staništa – često na poljoprivredno beskorisnoj zemlji – samo da bi se proširila zemlja za koju može da se dobija subvencija.

Evropska komisija tvrdi da su subvencije neophodne kako bi pomogle poljoprivrednicima da „daju doprinos u rastućoj potražnji hrane, za koju se očekuje… da će porasti 70 odsto do 2050. godine“. Ali ako se očekuje da će svetska potražnja hrane porasti 70 odsto, šta će nam subvencije? Ne tako davno, poljoprivredne isplate pravdane su time da je svetska potražnja niska. Sada se pravdaju time što je svetska potražnja visoka. Prvo se donose uredbe, pa se izgovori smišljaju kasnije.

Iako Dejvid Kameron ima pravo što traži krupne rezove, istovremeno se protivi jedinoj iole progresivnoj meri u reformskim predlozima Komisije: da se novac koji jedno gazdinstvo može da dobije ograniči na maksimalnih 300.000 evra. Ovo bi, žali se naša vlada, destimulisalo „konsolidaciju“ zemlje. Britanija već sada ima jednu od najviših koncentracija vlasništva nad zemljištem u celom svetu. Koliko nam još „konsolidacije“ treba? I koliko besramno Kameron može da zastupa interese svojih aristokratskih drugara?

Evropa je u krizi. U krizi je zato što novca više nema. Ključne javne usluge se krešu (često nepravedno i nepotrebno), dok se u isto vreme zemljoposednicima isplaćuje 50 milijardi evra. Ova potrošnja je tako skandalozna, toliko očigledno neodbranjiva, da je neshvatljivo zašto se njome ne bave aktivisti širom političkog spektra: od UK Uncut do Saveza poreskih obveznika. Retko su u istoriji ljudskih sukoba toliki ljudi davali toliko mnogo šačici pojedinaca.

George Monbiot, Evropske subvencije za bogate zemljoposednike,

The Guardian, 26.11.2012. Preveo Ivica Pavlović

If anything he regards Holy Motors as a science-fiction movie; a parable of human relationships in the internet age. It all started with those white limousines, which he saw as a neat symbol of the virtual world, in that they are rented by the hour; in that they want to be seen but won’t let you see in; in that they are like living in a bubble. “I suppose I was trying to describe the experience of being alive in the internet world. The different lives we are able to live. The fatigue of being oneself. We all get a little tired of being ourselves sometimes. The answer is to reinvent yourself, but how do you do that and what is the cost? I know that’s true for me. I feel as though I’ve exhausted a few lives already.”

Asked about the public reaction to his film, he said: “I don’t know who the public is, except a bunch of people who will soon be dead.”

Asked if it was an homage to the history of film, he said: “If you decide to live in that island which is cinema, it is a beautiful island, with a very big cemetery … if you feel the film is about cinema, it’s not a conscious process. If you make a film, you make cinema.”

On the title of the film, he said it came from a feeling that there was a “solidarity between the characters, animals and machines … that’s why I called the film Holy Motors. We have incredible motors inside ourselves too”.

Expanding a little on the role of the main character, he said: “The character played by Denis is an actor, but it is not a film about actors, but about a man, a person, and the experience of being alive.”