Ona hoda sama kroz grad

Misli sve sto misli da zna

To je samo daun

To je ono sto se zove aut

Radnička klasa u Srbiji je danas nesvesna činjenice da je klasa. Nacionalizam je taj koji direktno radi na podrivanju te svesti, jer nacionalizam uvek insistira na nekakvom fantomskom „mi“ i govori da svi ti „mi“ imamo iste interese: i politička elita, i radnici, i žene, i umetnici. To jednostavno nije tačno, jer se na kraju dana vrlo dobro vidi nejednaka distribucija moći, vlasti i kapitala u društvu. Tako je i radnička klasa danas obespravljena, pre svega ekonomski, a dodatno i razjedinjena. Kada pogledamo na proteste i štrajkove, oni su pojedinačni, jednog dana će jedna fabrika blokirati Nemanjinu, sledećeg dana druga. Pritom je solidarnost u društvu na nuli. Država je omogućila nekontrolisano bogaćenje i malverzacije jednom malom broju ljudi, gde se ispostavilo da bilo kakvo pokretanje proizvodnje, stavljanje privrede na noge i socijalni programi, nikoga nisu zanimali i da je kompletna privatizacija bila jedna brutalna pljačka i obespravljivanje. Istovremeno niko ne dovodi u pitanje samu privatizaciju, ona se uzima kao neupitna vrednost koju neki zli ljudi nisu dobro sprovodili, nego je zloupotrebljavali. A zapravo je sam čin privatizacije problematičan do besvesti, jer dovodi, ne samo do propasti pojedinačnih fabrika i preduzeća, nego i do cepkanja radničke klase na pojedinačne kolektive koji su onda primorani da protestuju za bazične stvari, kao što su isplate zarada. Ja mislim da je jedina nada za radničku klasu obnavljanje solidarnosti, kao i pojava neke zaista leve opcije na političkoj sceni, opcije kakve trenutno nema ni u tragovima. Forma u kojoj sam odlučila da pišem o ovoj temi je, generalno, neka forma kojoj sam ja dosta sklona, zabavlja me da pišem tako, ja izuzetno volim melodramske zaplete i emotivnost mjuzikla. I najdraži mi je način kako melodrama i mjuzikli govore o socijalnim nejednakostima, iako na površini izgledaju pučki i možda banalno gledano po tim nekim standardima visoke umetnosti. Biram ih i zbog jednostavnosti, zato što je crno-belo i zna se ko je ko. Kada je ova tematika u pitanju, za mene su stvari izuzetno jasne. Komad se, između ostalog, bavi i drugim motivima neodvojivim od priče o opresiji radnika, kao što su odnosi između majki i dece, neofolk ikonografija i pitanja rodne ravnopravnosti. Što se tiče odnosa majki i dece, bilo mi je zanimljivo da se pozabavim pre svega time kako ekonomski raspad utiče na porodice, na mikrozajednice društva, kao i da se pozabavim time koliko su zapravo sve generacije napadnute i oštećene ovakvom ekonomsko-društvenom situacijom. Kada je u pitanju korišćenje neofolk pesama, ja želim da se igram i koristim stereotipom koji se provlači još od kraja osamdesetih, da samo široki narodni slojevi konzumiraju taj nekakav neofolk koji nema nikakvu umetničku i moralnu vrednost, iz čega proističe da su ti široki narodni slojevi degradirali sve vrednosti u zemlji i da su krivi za ovo što imamo danas. To je jedno pojednostavljeno i netačno viđenje iz nekoliko razloga, tako da u mojim dramama imamo neke predstavnike tih širokih narodnih masa uz koje je neizostavno vezan i neofolk kao saundtrek, a koje su obespravili pre svega ljudi na poziciji moći. Istovremeno, ja koristim taj neofolk zato što ga poznajem, a poznajem ga zato što volim da slušam tu muziku. Ne želim da ga parodiram niti ismevam, čak sasvim suprotno, pa pokušavam i na taj način da razbijem dihotomiju civilizovano/necivilizovano, gde su na necivilizovanoj strani uvek neofolk i nekakve narodne mase. A folk se u najvećem broju slučajeva zaista bavi najvažnijim društvenim pitanjima. U folku vidimo prelamanje klase, roda, seksualnosti na nizu pesama, koje na prvi pogled govore o nesrećnoj ljubavi. Iza toga stoji priča o rodnoj nejednakosti, siromaštvu, nasilju u porodici, kao na primer u Šemsinoj pesmi „Sirotinja ljude svađa“ na koju i referiram u jednom trenutku teksta. Naravno, to se ne odnosi na kompletnu folk scenu, jer su folk scena i prostor estrade, zapravo, najliberalniji prostori u ovom društvu, tu je dozvoljeno sve: i emancipacija žene, i gej teme, i levo, i desno; najpatrijarhalnije moguće poruke, kao i one najslobodnije i subverzivne. Tako iz tog korpusa gde ima za svakoga po nešto, ja biram onaj deo, koji nije uopšte mali već bih rekla da čini većinu pesama, u kom neka žena priča o tome šta ona hoće, a ne može da dobije zbog okolnosti. To je tačka u kom folk funkcioniše kao melodrama – ona voli, a nešto joj smeta, a to nešto je ono implicitno u melodrami, svet sam. Na umu sam dosta često imala predivnu Fasbinderovu rečenicu u kojoj kaže da je „ljubav najjači, najpodmukliji i najefikasniji instrument društvene opresije.“ Nacionalizam nam nije doneo samo uništenje radničke klase, nego i osnaživanje tradicionalnog patrijarhalnog modela. Iako je SFRJ dosta uradila na emancipaciji žena i rodnoj ravnopravnosti, dala ženama pravo da glasaju, da se obrazuju, rade, opismenila ih itd, ona suštinska patrijarhalnost nije bila dovoljno razgrađivana. I onda nas je sačekao backlash devedesetih, koji nije bio preispitivan do danas. Danas žena ne može da se zaposli ako nije udata, ne može ni ako je udata, jer niko neće da je primi pa da joj plaća porodiljsko. Niko neće da zaposli ni ženu u godinama. Društveno ekonomska situacija tera žene u onaj simbolički prostor kuhinje. Tako da mislim da mogućnosti za ravnopravnost u ovakvoj sredini nema, sredina prvo mora da se menja da bi se izborila ravnopravnost i to je neprestana borba. Patrijarhalni modeli se nikada ne menjaju sami od sebe. Samim tim, moje junakinje operišu uvek unutar tih patrijarhalnih modela i pokušavaju da nađu neki put za sebe, da sprovedu do kraja ono što one hoće, da sprovedu neku svoju malu mikro pobunu. Želim da verujem da ima mogućnosti barem za to.

Olga Dimitrijević, Sirotinja ljude svadja

Ja sam izabran za predsednika Demokratske stranke da reformisem stranku, a ne da ona reformise mene.

D. Djilas, Kaziprst, B92

Sta je pljacka banke prema njenom osnivanju.

B. Breht

Alcohol does not solve problems but neither does milk.

Ima na Balkanu jedna zemlja koja se graniči sama sa sobom. Gde žive najlepše žene, a natalitet opada. Gde nezaposleni najviše rade, gde na najplodnijoj zemlji žive ljudi koji gladuju. Gde vozovi kasne po redu vožnje. Gde svi igraju fudbal, a pobeđuju u vaterpolu, košarci, rukometu ili odbojci. Gde svi žure na posao, a niko ne stiže na vreme. Gde osmočasovno radno vreme traje dvanaest sati. Gde je zdravstvo besplatno, a lečenje skupo. Gde su novinari slobodni da napišu šta god im se naredi. Gde su javne nabavke tajne, a državne tajne javne. Gde se ratovi nikad ne završavaju. Gde se istorija ponavlja svaki dan. Gde su najbogatiji oni koji nikad nisu radili. Gde je strana valuta uzeta za domaću. Gde ljudi slave slavu, a psuju Boga. Gde pametne proglašavaju ludacima, a ludake sposobnima. Gde nepismeni pišu istoriju. Gde su zakoni nezakoniti, a anarhija normalno stanje. Gde vlast prezire građane kao neželjene svedoke. Gde se živi od budućnosti, jer na sadašnjost nemaju pravo. Gde sudski postupci traju duže od života. Gde su poplave jedini način navodnjavanja zemljišta. Gde prizivaju diktatora, a demokratiju smatraju porezom na budale. Gde smatraju da će zemlja više napredovati ako što više nazaduje. Gde nisi normalan, ako ne poludiš. Gde živiš samo zato da bi umro. Gde je vreme beskonačno, a glupost besmrtna..

Laugh till you cry, live till you die

BO NINGEN

Sanjao sam da ćemo ostati zajedno.
Ja i tablete zauvek zajedno.
maprotilini toliko su fini,
želim da ih dam i mojoj strini!
I mojoj strini!

Kada bih umeo da pišem poeziju
ja bih znao da nadjem reči
reči koje govore svetu:
Sve tablete ja vas volim!

Sanjaš li ove veličanstvene snove?
Imaš li snage za ove snove?
Sanjam da stojimo na ivici provalije.
Hajde odmah da skočimo dole
Dole, dole!

Kada bih umeo da pišem poeziju
ja bih znao da nadjem reči
reči koje govore svetu:
Sve tablete ja vas volim!

Sanjao sam da ćemo ostati zajedno.
Ja i tablete zauvek zajedno.
Prozak, prozak je super za mozak.
Volim artane jer skraćuju dane
Ha! Skraćuju dane!

Kada bih umeo da pišem poeziju
ja bih znao da nadjem reči
reči koje govore svetu:
Sve tablete ja vas volim!

sve tablete, ja vas volim

sve tablete, ja vas volim

sve tablete, ja vas volim

sve tablete, ja vas volim

Supernaut, tablete

Naučio sam da je fundamentalna kontradiktornost kapitalizma ona između proizvodnje koja ima društveni karakter i raspodele rezultata rada koja je zasnovana na privatnom vlasništvu nad sredstvima za rad. Radnici se okupe i na organizovan način kolektivno proizvedu neku robu. Ali kapitalisti su vlasnici te robe, ne radnici koji su je proizveli. Kapitalisti plate radnicima izvesnu količinu novca, to jest samo deo vrednosti robe koju radnici proizvedu. Radnici nikada ne mogu da otkupe od kapitaliste sve što za njega proizvedu. Stvoreno tržiše za proizvedenu robu među radnicima je uvek manje od vrednosti proizvedene robe. Ukupno tržište među masama, uključujući sve radnike i njihove porodice, kao i ostatak nižih klasa, će uvek biti manje od ukupne proizvodnje celokupne radničke klase. Kako onda prodati tu robu? Kako nastaviti sa produkcijom?

.
Naučio sam da je teorija ekonomske krize u kapitalizmu detaljno istraživanje pitanja – kako nastaviti proizvodnju kad kapitalisti plaćaju radnicima samo deo vrednosti koju radnici proizvedu? Postoje načini da se ovo postigne – ali samo na neko vreme. Problem je u tome što sva ta rešenja u nekom trenutku dovedu do drugih ozbiljnih problema, toliko ozbiljnih da neizbežno rezultiraju u velikim prekidima u proizvodnji, to jest rezultiraju u ekonomskoj krizi. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scott-a H. «The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises» Da bi se profit nastavio, naučio sam da su kapitalisti primorani da negde pronađu tražnju za deo viška vrednosti koji su radnici proizveli a ne mogu ga konzumirati, usled eksploatatorskog karaktera robne proizvodnje. U težnji da realizuje ovaj višak, kapital se širi prostorno – prodirući u zemlje i narode koji ranije nisu bili izloženi kapitalističkim društvenim odnosima (restauracija kapitalizma u Istočnoj Evropi, na primer), i dubinski, u okviru društva koje je već prožeto kapitalom – u vidu komercijalizacije životnih sfera koje su do tada bile izuzete iz tržišne logike (privatizacija obrazovanja, pripremanje hrane, razonoda itd). Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da poslednji uzrok svih stvarnih kriza ostaje uvek siromaštvo masa i ograničenje njihove potrošnje, naspram čega stoji nagon kapitalističke proizvodnje da proizvodne snage razvije tako kao da njenu granicu sačinjava samo apsolutna potrošna sposobnost društva. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz Kapitala, tom III, Karla Marxa.

.
Naučio sam da kapitalista ima dva načina na koja može raspolagati sa viškom vrednosti koju radnik proizvede. Može je koristiti za lične svrhe – kuće, skupocena kola itd ali to je daleko manji procenat ukupnog viška vrednosti. Ili može ulagati u dalji razvoj svojih proizvodnih kapaciteta. Iz konstantnog straha od konkurencije, kapitalisti sve više razvijaju kapacitet za proizvodnju. Preterane investicije se sprovode i zbog toga da bi korporacije bile u stanju da brzo prošire proizvodnju (i tako ne propuste prilike za profit), ali uglavnom zbog toga što korporacije imaju na rasplaganju ogromne količine kapitala, sa kojim ne znaju šta da rade. Ali što se više razvijaju, profit je sve manji. I u nekom trenutku, menadžeri će izjaviti, «ovo je smešno» i prestati da investiraju. A kada se ovo simultano dogodi u velikim obimu u ekonomiji, događa se kriza hiperprodukcije. Dakle, naučio sam da su krize u kapitalizmu takođe rezultat svesnog odbijanja kapitalista da dalje investiranju u proširivanje prozivodnje. Oni ovo odbijaju iz vrlo dobrog razloga: ne vide kako mogu da ostvare profit kroz dalje inverstiranje, jer ne vide tržište za proizvode, zato što ne mogu potpuno da koriste fabrike koje već poseduju. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Scotta H. “The Basic Contradictions Underlying Capitalist Economic Crises”. Kako je glavni uzrok krize prekomerna akumulacija kapitala, u vidu napuštenih fabrika, zaliha robe koja se ne može prodati i nataloženih akcija i nekretnina, najefikasniji način za njeno razrešenje jeste uništenje vrednosti ovog kapitala radikalnim snižavanjem njegove knjigovodstvene vrednosti kroz seriju bankrota ili fizičko uništenje putem ratova i prirodnih katastrofa. Pojeftinjenje radne snage kroz kreiranje masovne nezaposlenosti takođe igra bitnu ulogu u procesu povratka profitnih stopa. Kroz koju god od ovih metoda privreda uspe da se oporavi, cena koju plaća stanovništvo je više nego visoka. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Gorana Musića «Istorija ekonomskih kriza u kapitalizmu».

Naučio sam da se trenutno nalazimo u svetskoj krizi koja je započela 1970ih i koja će se verovatno završiti 2050ih. Ovo sam naučio od Immanuela Wellerstein-a. Naučio sam da je prosperitetni zapadni demokratski kapitalizam nakon Drugog svetskog rata ušao u prvu krizu nakon 1960ih. Industrijski oporavak Nemačke i Japana značio je konkurenciju hegemoniji SAD, ali takođe i to da je svet bio preplavljen fabrikama i alatima. U drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka inflacija je počela naglo da raste širom zapadnog sveta a usporavanje ekonomskog rasta počelo je da otežava održavanje političko-ekonomske formule mira između rada i kapitala (formule koja je ugušila unutrašnje sukobe nakon pustošenja Drugog svetskog rata) i posleratni demokratski kapitalizam ušao je u svoju prvu krizu. U suštini, ta formula je podrazumevala da je organizovana radnička
klasa prihvatila kapitalistička tržišta i imovinska prava u zamenu za političku demokratiju, čime su obezbeđeni socijalna sigurnost i stalni rast životnog standarda. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

Naučio sam da postoji ogromno trenje, kontradikcija i antagonizam između kapitalizma i demokratije.

Naučio sam da je tokom četiri decenije nakon završetka posleratnog rasta, epicentar tektonske tenzije unutar demokratskog kapitalizma migrirao od jedne institucionalne lokacije do druge, dovodeći do niza različitih, ali sistematski povezanih ekonomskih poremećaja. Tokom 1970-ih, konflikt između demokratskih potraživanja za socijalnom pravdom i kapitalističkih zahteva za raspodelom na osnovu marginalne produktivnosti, ili „ekonomske pravde“, uglavnom se odigravao na nacionalnim tržištima rada, gde su sindikalni pritisci na zarade, pod političkim garancijama pune zaposlenosti, izazvali ubrzanje inflacije. Kada je ono što je, u stvari, bila redistribucija putem  snižavanja vrednosti valute postalo ekonomski neodrživo, primoravajući vlade da uz visoki politički rizik to okončaju, konflikt se ponovo pojavio u političkoj areni. Ovde je on doveo do porasta razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, što je za posledicu imalo brzi rast javnog duga, kao odgovor na zahteve birača za javnim davanjima i uslugama, većim nego što je „poreska država“ mogla da izvuče iz svoje demokratsko-kapitalističke ekonomije. Međutim, kada su napori da se javni dug zauzda postali neizbežni, kako bi se održao socijalni mir morali su da budu propraćeni finansijskom deregulacijom, olakšavajućitako pristup privatnim kreditima, kao alternativnom načinu za zadovoljavanje normativno i politički moćnih zahteva za sigurnošću i prosperitetom od strane građana. Ovo je, takođe, trajalo ne duže od jedne decenije, sve dok globalna ekonomija nije gotovo posrnula pod teretom nerealnih obećanja o budućim otplatama za sadašnju potrošnju i investicije,
omogućenim od strane vlada kao kompenzacija za fiskalnu štednju. Od tada, sukob između popularnih ideja socijalne pravde i ekonomskog insistiranja na tržišnoj pravdi, još jednom je promenio svoje sedište, pojavljujući se, ovoga puta, na međunarodnim tržištima
kapitala i u složenoj borbi koja se trenutno odvija između finansijskih institucija i birača, vlada, država i međunarodnih organizacija. Sada se postavlja pitanje koliko daleko mogu da idu države u nametanju imovinskih prava i profitnih očekivanja tržišta svojim građanima, dok istovremeno izbegavaju da proglase bankrot i pokušavaju da očuvaju ono što je ostalo od njihovog demokratskog legitimiteta. Tolerisanje inflacije, prihvatanje javnog duga i deregulacija privatnih kredita bila su samo privremena sredstva za vlade suočene sa očigledno neuništivim sukobom između dva kontradiktorna principa alokacije unutar demokratskog kapitalizma: socijalnih prava, sa jedne strane, i marginalne produktivnosti, ostvarene na tržištu, sa druge. Svako od ova tri sredstva je funkcionisalo u nekom periodu, ali su onda počeli da izazivaju više problema nego što su rešavali, dokazujući time da trajno pomirenje između društvene i ekonomske stabilnosti unutar demokratskog kapitalizma predstavlja utopijski projekat. Sve što su vlade mogle da ostvare u suočavanju sa krizama svoga vremena, jeste da ih premeste u nove arene, gde su se one ponovo pojavljivale u novim oblicima. Nema razloga da verujemo da bi ovaj proces – sukcesivnog manifestovanja kontradikcija demokratskog kapitalizma, u uvek novim vrstama ekonomskih poremećaja – trebalo da bude okončan. Ovo sam o kapitalizmu naučio iz teksta Wolfgang Streeck-a «Kriza demokratskog kapitalizma».

.
Naučio sam o TINS-u i TINI. Da bi razrešila tenziju između demokratskog društva i kapitala, Margaret Thatcher je rekla “There is no society” (Ne postoji društvo) ili TINS nastavila, «postoje individualni muškarci i žene i postoje porodice». Gospođa Thatcher je skovala i slogan “There is no alternative” (Ne postoji alternativa) ili TINA. Da bi osigurali da zaista ne postoji alternativa, Međunarodni monetarni fond, uz podršku Ministarstva finansija S.A.D. kao uslove za finansijsku pomoć zemljama u budžetskoj krizi postavili su strogo pridržavanje uslovima neoliberalizma. Naučio sam da je u neoliberalizmu ključna reč «globalizacija» zamenila prethodnu ključnu reč «razvoj». Globalizacija je u stvari optimistični eufemizam za krizu. Takozvani Vošingtonski konsenzus je skup deset ekonomskih propisa koji čine standardni neoliberalni reformski paket koji podrazumevaju privatizaciju državnih proizvodnih preduzeća, smanjenje državnih davanja, otvaranje granica za nekontrolisan protok robe i kapitala, orijentaciju kao proizvodnji za izvoz itd. Primarni cilj je bio da se preokrene i ukine sve što su ostvarile niže klase tokom posleratnog perioda rasta. Svetska desnica je tražila načine da se smanje svi troškovi proizvodnje, da se uništi socijalna država u svim svojim verzijama i da se uspori pad moći SAD u svetskom sistemu. Vošingtonski konsenzus je obećao ekomski rast svima i izlazak iz globalne stagnacije profita. Politički, pobornici neoliberalne globalizacije su bili jako uspešni. Vlada za vladom – u zemljama globalnog Juga, u socijalističkom bloku i u jakim Zapadnim državama – je privatizovala industrije, otvarala granice za trgovinu i finansijske transakcije, i smanjila davanja socijalne države. Socijalističke i kejnzijanske ideje su potpuno disrkreditovane u javnom mnjenju i političke elite su ih se odrekle. Najdramatičnije vidljive posledice ovoga su pad komunističkih režima u istočnoj i centralnoj Evropi i bivšem Sovjetskom savezu kao i usvajanje tržišne politike u nominalno još uvek socijalističkoj Kini. Ovo sam naučio iz tekstova Immanuela Wellerstein-a “Structural Crisis” i “The Demise of Neoliberal Globalism”

.
Naučio sam da je finansijski kapitalizam uvukao široke slojeve stanovništva u ostvarivanje dela dohotka putem zaduživanja, špekulacije na berzi i privatizacije državne imovine, usađujući tako individualizam i princip lične odgovornosti kao kulturnu normu svim društvenim slojevima. Preliminarna istraživanja u SAD pokazuju da mnogi od ljudi pogođenih pucanjem balona cena nekretnina ne okrivljuju sistemska rešenja već sopstvenu nesposobnost da ispune norme dobrog poslovanja koje se navodno očekuju od privatnog posednika. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića. Naučio sam da je uspon neoliberalizma označio intenziviranje klasne borbe na globalnom planu, pri čemu je vladajuća klasa ovoga puta vukla inicijativu. Kriza kejnzijanizma i reformističkog socijalizma na Zapadu, a potom i slom planskih ekonomija u Istočnoj Evropi, otvorili su vrata za interpretacije koje su privrednu stagnaciju i političku autoritarnost vezivale za državni intervencionizam (socijalizam), a individualnu slobodu i prosperitet povezivali sa
slobodnim tržištem (kapitalizam). Kapital se osnažio kroz procese porasta nezaposlenosti, privatizacije, deindustrijalizacije, ukidanja barijera za protok kapitala itd. Levica je, na drugoj strani, ostala zatečena promenama koje niko nije očekivao i okrenula se „alternativnim životnim stilovima“, politici identiteta i multikulturalizmu. I ovo sam naučio o kapitalizmu iz knjige Davida Harvey-a Enigma of Capital and the Crises of Capitalism citirane u tekstu Gorana Musića.

.
Naučio sam da se upitam: ako se ekonomska kriza, može brojčano meriti i opisati izrazima poput recesija i depresija, kako nazvati represiju političke imaginacije, kojoj sve što je ozbiljan otklon od neoliberalne agende predstavlja nerealnu alternativu postojećem? Političke stranke, u svom impozantnom pluralističkom kvantitetu, služe, još samo tome da monistički zatru ideje diskusije o mogućim političkim ideologijama u množini, koje su na istorijskom dnevnom redu. Izreka da su sve stranke iste ne znači samo da sve one imaju i provode kada god mogu istu neoliberalnu ekonomsku politiku. One zajedno čine sve – to je smisao pojma hegemonije, sada na desnici – da se na političkom horizontu jedna stvarna alternativa postojećem ni ne pojavi. Ovo sam naučio iz teksta Srećka Puliga «Propadanje centra, napokon».

.
Naučio sam da će se pod kapitalizmom krize stalno ponavljati i da će kraj nejednakosti i siromaštva i prosperitet za većinu doći samo kroz zamenu privatne prozivodnje za profit sa proizvodnjom za potrebe. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Michaela Robertsa «The Profit is the Key».

.
Naučio sam da alternativa kapitalizmu može biti kategoričko odbijanje ekonomskog razvoja kao cilja i zamena ciljem maksimalne dekomodifikacije – ono što starosedelačke nacije u Amerikama zovu buen vivir. Ovo ne znači samo opiranje povećanoj komodifikaciji iz poslednjih trideset godina – obrazovanja, zdravstvenih struktura, tela, vode i vazduha. Već dekomodifikaciju i poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Kako se ovo postiže, nisam naučio, ali to možemo naučiti kroz eksperimentisanje. Ovo sam naučio o kapitalizmu iz teksta Immanuela Wellersteina “Structural Crisis in the World System”.

.
Naučio sam da je kapitalizam tokom istorije pokazao zapanjujuću moć prilagođavanja i preskakanja granica koje mu unutrašnje kontradikcije nameću. Ne postoji konačna kriza kapitalizma koja bi ga automatski zamenila drugom društveno-ekonomskom formacijom. Dok ne bude bio svrgnut osmišljenom akcijom većine eksploatisanog čovečanstva, kapital će nastaviti da nalazi kreativne načine da se akumulira i tako produži život sistemu koji je po marksistima odavno prestao da igra pozitivnu istorijsku ulogu, koju je nekada imao. Ovo sam naučio iz teksta Gorana Musića.

Bojan Djordjev, ŠTA SAM NAUČIO O KAPITALIZMU
scenario za performans-predavanje

Zovem se Sasa Markovic Mikromladozenja. Borim se protiv usamljenosti i da imam malo vise para, vidim se pod mikroskopom. Krecem se po tajnim mestima, mogu neprimecen da se zavucem u intimne delove zena i da boravim tamo po vise dana, ili neopazen da operism po vasem frizideru… palim se i gasim, rastem i opadam…. ljubav mi je jaca strana… kruzim nocu oko izdvojenih zgrada… zbogom andergraund! hocu da pravim jednu knjigu, malo da crtam malo da pisem, malo da se zezam a sve da vam kazem. Dajte mi svi po 10 (deset) dojcmaraka, dobicete knjigu i ponesto pride… imam jedan poduhvat: da ostanem ovde a odem daleko, da izadjem iz kanalizacije i da ne budem mikrob. I da ne budem vise mladeozenja. BUDUCNOST JE NENAPISANA!

Sasa Markovic Mikrob, 1995.

It’s better to try and fail, than is to fail to try.

Pročitao sam vaše pismo. Obraćate se studentima, doduše onima koji su već u inostranstvu, ali pretpostavljam da i ja, bedni student iz Srbije, imam pravo da vam na pismo odgovorim. Utoliko pre što planiram da iz ove zemlje odem, ne zbog ‘ljubavi prema profesiji’ kako vam se jadno pravdaju studenti okupljeni u fantomskoj Organizaciji srpskih studenata u inostranstvu, već upravo da pobegnem od vas, vama sličnima i posledica do kojih je vaša politika dovela i učinila život u ovoj državi nepodnošljivim.

U prvoj rečenici svog pisma kažete: “Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti”. Ne. Tako nešto ni u ludilu od vas ne očekujem, ali vi ipak verujete da je to istina. Iako vaša zaljubljena obraćanja sebi samom nisu novost, ovakve me rečenice uvek nasmeju. Ostatak pisma je ozbiljan, mračan i turoban, liči na svog pisca, a vi ste takav patetični utisak očigledno želeli da ostavite.

Zašto me ne zanima nijedna reč koju ste u ovom pismu napisali, a koje vidim kao deo vaše nepotrebne borbe za promociju, vaše osvajanje javnog prostora koji vam se ionako decenijama nudi? Prvo, dela pisaca rasista ne čitam. Čoveka koji, navešću samo jedan primer, kosovske Albance naziva političkim, socijalnim i moralnim talogom Balkana, posle terora koji je nad njima sprovela država na čiju je politiku imao odlučujući uticaj – ne treba pitati za sudbinu studenata, ne treba ga pitati ni za šta, osim ukoliko se taj razgovor ne odvija u sudnici.

Drugo, pogubni uticaj koji ste imali na stanje srpskog društva u kome sam imao nesreću da se rodim, neki od nas nisu zaboravili. Iako ste se, u cilju rehabilitacije svoje biografije, u javnosti nedavno samoproglasili disidentom, što je – možda toga niste svesni – izazvalo salve gorkog smeha u publici, vi ste saučesnik u zločinima koji je ova država činila prema drugima i prema sopstvenim građanima. Vi ste deo intelektualne vertikale koja je podupirala genocid i etnička čišćenja.

Vaša karijera je višedecenijska, uvek ste se isticali – od delovanja u komunističkoj partiji Jugoslavije, preko pisanja manifesta srpskog nacionalizma – Memoranduma SANU, koji je bio ideološka osnova za ratove koje je vaše rukovodstvo vodilo na prostoru bivše Jugoslavije, potom na položaju Miloševićevog predsednika ratne SRJ, pa sve do današnjih dana, svojim uticajem na sve izabrane lidere – od Đinđića, koji vam je uvek bio sumnjiv, preko Koštunice, u koga ste polagali najveće nade, zatim Tadića, vašeg miljenika koji vas je, ako ćemo pošteno, najviše slušao, do Tomislava Nikolića, na kome biste imali još da poradite.

Vi, kako poetično u pismu studentima kažete, i vaša “duga senka” ste odgovorni za stanje u kome se ovo društvo decenijama davi. Vi ste, naime, odgovorni jer studenti i drugi mladi ljudi, često i sa kompletnim porodicama, beže glavom bez obzira iz ove zemlje. Licemerno je i perverzno da se baš vi javljate sa savetima studentima, prekornim tonom, da ih učite pameti i pozivate da se vrate. Sebi ste dodelili pravo koje vam ne pripada, i ja vam to pravo ovim putem oduzimam. Vi to nećete ni osetiti, iza vas stoje hiljade ljudi, mediji koji vas promovišu, visoka politika, akademija. Jedini ispravan razlog za studentske proteste u Srbiji danas bila bi borba protiv vas i nasleđa vaše politike. Nikakvi bolonjski bodovi, stanje u menzama ili visoke školarine, već laži i mržnja koju prema pripadnicima drugih naroda i dalje u svom delovanju prosipate i otkrivanje istine o najstrašnijim zločinima koje je rukovodstvo čiji ste guru bili počinilo na teritoriji bivše Jugoslavije.

Vi ste, to priznajete, čovek prošlosti. Ja dodajem, najmračnije prošlosti moderne srpske istorije. Zvučaće vam čudno, ali ovim pismom sam u stvari hteo da vas ohrabrim da se opustite i ne brinete za nasleđe svoje politike. Ono je duboko ukorenjeno, posebno među mladima, o čemu govore sva istraživanja koja su prethodnih godina sprovodile brojne organizacije. Kada dođe i vaš čas, za vama će ostati stotine hiljada mladih koji skoro jednakom žestinom kao i vi mrze kosovske Albance. Isti broj nikada neće saznati odgovornost sopstvene države za genocid u Srebrenici, za hiljadu šesto i jedno ubijeno sarajevsko dete, ni za masovne grobnice u njihovoj lepoj Srbiji u kojima su i dalje stotine neotkrivenih leševa kosovskih Albanaca. Neće saznati ni ko je odgovoran za poslednji ratni zločin, atentat na Đinđića.

To su rezultati vašeg višedecenijskog delovanja, i treba da budete zadovoljni, postigli ste svoj cilj. Vaš zločin je savršen. Zar vam nije dosta, Ćosiću?

Odgovor studenta Dobrici Cosicu na njegov poziv studentima da se vrate iz inostranstva

slepiputnik.com

Ne interesuju me Dačićeve gluposti, brine me nemoć DS da vodi zemlju na ozbiljan način. Niko normalan ne podržava nasilje i ne može da se složi sa vladom koja je brutalnija prema bibliotekaru nego prema bilo kom kriminalcu. Osećanje nepravde nanete jednom vrednom ali politički neiskusnom čoveku ne opravdavaju ni banjalučki incident ni potreba da se on u potpunosti reši. Posledice rata sa neprijateljima koji su naoružani knjigama neće biti besmislene kao argumentacija kojom se tako nešto obrazlaže. Prva je poistovećivanje vlasti sa državom i građanina sa činovnikom klimoglavcem. Da je bio blizak sa Šarićevim klanom umesto sa Forumom pisaca, Ugričić bi bolje prošao. U tišini bi ga Vlada iz policije prekomandovala u diplomatiju.

Cedomir Jovanovic, Blic, intervju, 27. jan 12

Sometimes I wonder if my whole life has been an illusion. But, if there is one thing I’ve learned is that reality is only what you make it.

Dynamo magician impossible

– And do you have any regrets about things you might have done other…

– You mean about writing?

– Writing or family, I mean you are clearly such a family man, you write about family with huge tenderness, and do you regret not having family on your own?

– I don’t seem to regret that. It’s a fact in my biography, well I… I have some regrets, but it wouldn’t be a life without regrets. I used to have a friend who is a dead now, American writer, her name is Josie Hurst.. I remember Josie saying to me, the first time I met her, that’s one reason I liked her so much, I was complaining about huge mistake I’ve made in my life around that time, and Josie said to me, if it weren’t for my mistakes I’d still be back in Sioux City, Iowa… and I thought, that is true… so your mistakes propel you forward.

Philip Roth, interview, bbc

sine moj kog nisam rodila

ja

ne ljuti se sto ti kazem sine

nisi

poslusaj me

idi iz tog kraja

idi iz grada

idi iz zemlje

lose je to mesto

tamo dede u odelima sa rupama

setaju unuke

tamo zive ocevi, deca i unuci

u istim kovcezima

u velikim zgradama

tamo silno cekaju da im pocne zivot

veruj mi znam

i ja stalno cekam da mi pocne zivot

idi

i radi sve ono sto nismo mogli

tvoj otac i ja

zavrsi skole na vreme

nemoj se zeniti rano

putuj

mi nismo mogli

bio je rat

putuj po divnim pevajucim gradovima

vodi ljubav sa devojkom crne puti

vodi ljubav sa devojkom kosih ociju

ne preteruj sa picem i hranom

i drogom

ne pravi decu rano

radi sve onako kako mi nismo

radi sve ono sto mi ne mozemo

radi sve ono stao nikad nece moci moj sin

koga sam rodila

ja

nosi kartu u rancu

ne trosi pare na budale

vodi racuna kod koga ces da

prespavas

vodi racuna ko ce kod tebe da

prespava

misli o sebi dobro

nemoj da budes umetnik

uzivaj

popni se na najvisu planinu

stavi noge u okean

upecaj veliku ribu

pa je vrati

neka zivi

nemoj da imas pse i macke

bice ti zao kad odu

nemoj da mrzis one kojima treba da budes

zahvalan

nemoj da budes zahvalan

nikom

uradi sve sam

budi naucnik

budi koristan

i idi idi

idi tamo gde je svet mlad

Milena Markovic, Mali