Vladimir Cvijan, poslanik SNS i predsednik Odbora za zakonodavstvo i ustavna pitanja Skupštine Srbije, jedan je od brojnih ljudi iz državnog vrha koji doktorsku disertaciju priprema pod mentorstvom profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu koji su u aferi “indeks” optuženi za prodavanje ispita studentima.

Za doktorsku disertaciju na temu “Pravni odnosi iz ugovora o turističkim uslugama” Cvijanu je 27. novembra 2009. određena komisija u čijem sastavu su i dva optužena profesora dr Božina Vlašković i dr Miodrag Mićović. Cvijan za “Blic” kaže da je ponosan na magistarski rad koji je takođe odbranio kod optuženog Mićovića, kome je bio i asistent, i da će biti još ponosniji kad kod njega odbrani doktorat.

– Ljudi su krivi kad to kaže sud, a ne novine. Meni je čast da pišem doktorat na državnom fakultetu – odgovara Cvijan za naš list.

Interesantno je da su, osim Cvijana, na Pravnom fakultetu u Kragujevcu zvanje stekli i mnogi ljudi iz državnog i crkvenog vrha, braneći svoje radove kod optuženih profesora. Poslednji u nizu je protojerej Velibor Džomić, koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, koji je 27. decembra 2012. pred optuženim profesorom Nenadom Đurđevićem odbranio doktorsku disertaciju “Pravni položaj tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji i Republici Crnoj Gori”. Odbrani je prisustvovao mitropolit Amfilohije, kao i dekan fakulteta, optuženi Predrag Stojanović.

– Iza mog doktorata od 600 stranica stoji višegodišnji rad i bezbroj neprospavanih noći. Temu sam prijavio nakon afere ”indeks”. Pre toga mi nije bila odobrena druga tema zato što profesor nije napisao izveštaj u skladu sa propisima, a on nije optužen u aferi. Komisiju za odbranu ne bira kandidat nego je predlaže fakultet, a odobrava Univerzitet. Kandidat jedino odgovara za svoj rad. Nemam nikakvu nelagodu zbog toga što su neki od članova komisije optuženi – odgovara Džomić.

Kod dekana Predraga Stojanovića magistrirao je i doktorirao Dragutin Radosavljević, bivši direktor Poreske uprave i član DS, a na istom fakultetu studirao je i njegov rođeni brat Aleksandar. Kod optuženog profesora Branislava Markovića, inače oca Jelene Trivan, doktorirao predsednik gradskog parlamenta u Nišu i član SPS-a Mile Ilić.

Kod optužene Dragane Petrović i optuženog Bore Čejovića svojevremeno je magistrirao i doktorirao Danilo Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, a doktorsku disertaciju će pred optuženim profesorom Draganom Bataljevićem braniti Milovan Drecun, poslanik SNS-a.

Blic, 7. feb 13, Cvijan doktorira kod optuzenih u aferi “Indeks”

Democracy is a device that insures we shall be governed no better than we deserve.

Baviću se time kako se ta ideja o Draži Mihajloviću, koja nema nikakvo istorijsko utemeljenje, a postaće osnova jedne sudske odluke – kako je ta slika o Draži Mihajloviću, dakle, menjala svoj žanr. I taj žanr ja ću danas da zovem agregatno stanje. Dakle, kako smo mi na raznim mestima javnih sfera, kroz razna agregatna stanja stigli do situacije u kojoj to izgleda kao jedina moguća istina. I da mi ovde izgledamo kao neka grupica koja ima neki lični problem.

                                                                                                                                                .

Prvi put se zapravo ta slika o Draži Mihajloviću pojavila javno 1982. godine u Draškovićevom romanu ‘Nož’. I ta slika koju je Drašković stvorio u književnosti, dakle, u fikciji, u jednom prostoru gde možemo da kažemo da je to dozvoljeno, jer je u književnosti i umetnosti sve dozvoljeno – ta slika koju je on formirao menjala je svoju poziciju od tog trenutka do danas, i ja ću pokušati taj ceo put da ovde rekonstruišem.

                                                                                                                                                 .

To je ta slika gde je Draža Mihajlović prvi gerilac Evrope, oni ga tako zovu. Druga stvar je ta teorija o dva pokreta otpora, dakle, o Mihajloviću kao antifašisti, o Mihajloviću kao borcu i o Mihajloviću kao zaštitniku onoga što oni zovu biološka supstanca srpskog naroda. Dakle, čoveku koji se ne bori da ne bi došlo do odmazde itd. Tu sliku ja mislim da je stvorio Vuk Drašković u književnosti i ona se onda premeštala na mesta gde njoj nikako nije mesto. Od tog prvog trenutka, problem sa tom slikom su uvek dva ključna pitanja. Prvo je pitanje ratnih zločina nad Srbima i nad nesrpskim narodima u Srbiji, u Bosni i u Hrvatskoj. Dakle, to je jedno pitanje, a drugo je pitanje kolaboracije. To su ta dva pitanja na koja pristalice pokreta Draže Mihajlovića nemaju nikakav odgovor. Usledilo je delo Veselina Đuretića iz 1985. ‘Saveznici, jugoslovenska ratna drama’. Jedan mogući pristup je da se negiraju ratni zločini i kolaboracija, a druga mogućnost je da se kaže da je to u redu, da su i ratni zločini i kolaboracija u redu. I sada ću ja pokušati da pokažem kako su zapravo te strategije tokom vremena primenjivane.

                                                                                                                                                 .

Posle Đuretićeve knjige iz 1985. godine većina istoričara je prestala da se bavi Drugim svetskim ratom. Dakle, već negde od osamdesetih godina mi sve do dana današnjeg nemamo nijedan ozbiljan ni magistarski, ni doktorski rad, jer su verovatno ljudi bili prezasićeni tom temom. Smatrali su da je ta tema suviše politički kompromitovana u prethodnom razdoblju. I mi skoro 30 godina nemamo nijedan ozbiljan rad i to je veliki problem Srbije. Tek je sredinom devedesetih ova grupa ljudi koju stalno pominjemo uradila svoje magistarske i doktorske radove na temu Drugog svetskog rata. Dakle, Kosta Nikolić na prvom mestu, nešto kasnije i Bojan Dimitrijević.

                                                                                                                                               .

I sada ćemo videti da se uvek radi isključivo o tim imenima, o vrlo malom broju ljudi koji sa stručne strane iza toga stoje. U tom trenutku kada su oni to uradili sredinom devedesetih, niko se od istoričara nije mnogo potresao zato što je to delovalo vrlo neozbiljno, te njihove knjige. I te njihove knjige su zapravo bile to drugo agregatno stanje, kako ih danas na taj način zovem. Odnosno, oni su na Draškovićev roman i na njegovu fikciju dodali naučni aparat i tako su taj lik Draže Mihajlovića i tu predstavu o četnicima zapravo prebacili u nauku stavivši fusnote, neke arhivske dokumente, pozivajući se na nešto što kao nauka treba da radi. Ali to nije bila nauka upravo zbog toga što nauka pre svega mora da iznese sve podatke do kojih dođe, što oni u svojim knjigama nisu uradili, odnosno i oni su prećutali ova dva ključna pitanja, pitanje kolaboracije i pitanje ratnih zločina.

                                                                                                                                                 .

E, onda je došlo do promene vlasti 2000. godine. Na vlast je kao što svi znamo došla vrlo raznorodna koalicija, ali ono što je držalo tu raznorodnu koaliciju, sa izuzetkom vrlo malih stranaka, jeste taj, što Todor Kuljić zove, anti-antifašizam. Dakle, to je bilo ono što je sigurno zajedničko tlo, oni su zajednički bili protiv svih koji su bili antifašisti u Drugom svetskom ratu. I to možemo da vidimo već po prvim merama preduzetim posle dolaska na vlast, kao što su recimo promene imena ulica. Dakle, u jednoj potpuno razvaljenoj Srbiji, koja nema ni aerodrom i koja je pod sankcijama i koja nije ni članica UN, prvo što rade to je da menjaju imena ulica. Dakle, potpuno je jasno koja je osnovna ideologija stranaka koje su došle na vlast 2000. godine.

                                                                                                                                               .

I sada dolazimo na udžbenike koji su pravi dokaz da se radi o državnoj politici. Ja sam se najviše bavila tim aspektom, sada neću mnogo o tome govoriti, ali reći ću da je prvi udžbenik Koste Nikolića objavljen 2002. godine. To je ponovo jedna od prvih mera koja se dešava uopšte u toj Srbiji. E, u tim udžbenicima je promenjen baš samo Drugi svetski rat. Sama sam bila svedok tih događaja tako da prosto mogu vama, pošto me sud ne zove, da svedočim da se radilo o jednom stručnom puču. To je bio zaista jedan udar u okviru tadašnjeg ministarstva. Tadašnji ministar bio je Gaša Knežević, radi se dakle o vladi Zorana Đinđića. I ja sam bila u jednoj maloj stručnoj grupi koja je trebalo da pripremi nove programe za predmet istorija. I mi smo rekli put je takav, idemo prvo na promenu programa, pa kada ti programi budu usvojeni onda će se raspisati normalno slobodni konkursi na koji će se javiti autori sa svojim udžbenicima. I posle dva-tri meseca pojavili su se ti udžbenici i mene je čak zvao tadašnji ministar Gaša Knežević da me pita kako je ovo moguće, šta se desilo. Prema tome, radilo se zaista o jednom udaru, gde je ova grupa istoričara predvođena Kostom Nikolićem zapravo preko Zavoda za izdavanje udžbenika proizvela te udžbenike.

                                                                                                                                                .

I time je istina o Draži Mihajloviću, ta istina njihova, prešla u treće agregatno stanje. Dakle, ona je prvo bila književnost, pa se onda našla u toj nekoj njihovoj nauci, i ona je sad prešla zapravo u mejnstrim. Ušla je u najvažniji segment, zato što je na tim udžbenicima vaspitano deset generacija u Srbiji, dakle od 2002. do 2012. Oni su još uvek na snazi, mada sad ima i nekih drugih, ali deset godina su to bili jedini udžbenici i za osmi razred osnovne i za treći gimnazije. Prema tome, sve te generacije koje su išle tada u školu imaju samo tu sliku Drugog svetskog rata.

                                                                                                                                                 .

I sada je zanimljivo šta se tu radilo sa ovim pitanjem ratnih zločina i kolaboracije, jer u prvom izdanju udžbenika iz 2002. godine kolaboracija se u potpunosti negira, dakle, nje apsolutno nema, kao ni četničkih ratnih zločina. Na to se ipak podigla neka galama u javnosti i u sledećem izdanju tih udžbenika, sledeće godine, 2003. imamo jedan zanimljiv slučaj gde je dodat antrfile, ovako u onom kvadratiću i sada tu piše da je bilo kolaboracije, ali samo sa Italijanima. Oni sad tu prave neku poželjnu kolaboraciju, kao sa Italijanima je to valjda fino, a ovo sa Nemcima nije. Ali se odmah uz to priznanje kolaboracije sa Italijanima dodaje, evo, ja čak imam i citat ‘da je italijanska okupacija bila najbolje ratno rešenje za očuvanje golog života Srba, a italijanski vojnici najmanje zlo’. Dakle, time je sada stvar još i gora, jer sada kada su priznali kolaboraciju, rekli su da je to u stvari bilo pravo rešenje.

                                                                                                                                                 .

I to je ono što sam rekla na početku, dakle, ona se ili negira ili se čak na kraju kaže da je to baš najpametnije rešenje. Što se ratnih zločina tiče, njih uopšte u udžbenicima nema i čak ima rečenica meni vrlo draga gde se kaže da su ‘partizani za sobom ostavljali, pasja groblja, dok su četnici šamarali svoje protivnike’. Ovo je bio citat iz udžbenika. Odatle su udžbenici iz obrazovanja prešli u novo agregatno stanje: to je onaj zakon iz 2004. godine, dakle, sada je ta istina o Draži Mihajloviću prešla na novi nivo, postala je zakon kojim su zapravo izjednačena, kako oni kažu, dva pokreta otpora. I ponovo je čitav ovaj deo ključnih pitanja, zločini i kolaboracija, ostao potpuno nepomenut: oni su ispali pokreti otpora.

                                                                                                                                                .

Tu je bio jedan vrlo zanimljiv detalj, meni takođe vrlo drag, gde se vidi kako se ta agregatna stanja pretvaraju jedno u drugo i kako je zapravo to postala istina u kojoj mi danas živimo kao jedinoj mogućoj istini. Kada su poslanici izlazili iz skupštinske sale u kojoj je izglasano to izjednačavanje dva pokreta otpora, novinarka je pitala poslanika DSS-a kako on sad to objašnjava, zar to nije kontraverzno pitanje, na šta je on vrlo suvereno rekao ‘pa čekajte, to već piše i u udžbenicima’. I sad vi, dakle, stvarate jednu novu iluziju pozivajući se na staru iluziju i proizvodite jednu atmosferu u kojoj na kraju ta rehabilitacija postaje jedino moguća.

                                                                                                                                                 .

Još jedno agregatno stanje bilo je nešto što bismo mogli da nazovemo grobarsko agregatno stanje ili grobarski aktivizam ove iste grupe istoričara, koji su onda u poslednjoj vladi DS-a, želim da naglasim, i na čelu sa državnim sekretarom Homenom iz DS-a, napravili niz onih komisija koje su, sećate se, kopale, pa su se malo suzdržale posle onog otkrića da se radilo o kostima psa. I sada stižemo na najnoviji oblik i na najnoviji udar i na najnovije agregatno stanje, odnosno to će biti ova sudska rasprava i ta odluka verovatno o njegovoj rehabilitaciji. Pročitala sam, ja sam zaista bila zapanjena da sud tako izgleda, i bila sam zapanjena da ti tobožnji svedoci istoričari na taj način pred sudom svedoče, gde prosto Kosta Nikolić kaže, kao što kaže i u svom udžbeniku, kao što Vuk Drašković kaže u književnosti, da kolaboracije nije bilo i da zločina nije bilo i tačka. To je njegovo viđenje i sud na tome staje.

                                                                                                                                                 .

Ja samo hoću da kažem da mislim da ovo obrazovanje kakvo je danas u Srbiji, da je ono daleko više zloupotrebilo istoriju nego što je to ikad bilo posle ’45. Kao što mislim da je ovaj sud daleko više politički nego što je bio sud iz 1946. godine. Kada govorimo o tome koja je sada njihova strategija, dakle strategija najčešće upotrebljavana je da se negiraju zločini i da se negira kolaboracija. Međutim,u slučaju sa recimo knezom Pavlom primenjena je druga strategija, i kao što smo mogli da vidimo u javnosti kada se pominjalo odobravanje kneza Pavla pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu – niko to nije negirao, već naprotiv, svi su govorili da je to bilo baš najpametnije rešenje.

                                                                                                                                                 .

Prema tome, ja mislim da će sledeći korak posle rehabilitacije biti da se to kaže i za četnike, dakle, da se prestane sa tim negiranjem i da se kaže – da, to je zaista bilo najbolje rešenje. Prvo kolaboracija, a onda će se s vremenom i ti ratni zločini normalizovati. Ono što sam htela da postignem ovom analizom agregatnih stanja je da pokažem kako smo mi došli u to stanje da sa svih strana to izgleda potpuno normalno i kao jedina moguća istina. Zato što se ta, ne mogu da kažem ni polovična, nego taj segment na kojem oni zasnivaju čitavu svoju teoriju o Draži Mihajloviću, prebacivao s tačke na tačku. I danas će vam, kao što je onaj poslanik rekao ‘piše u udžbeniku’, danas će vam neko reći ‘pa takav je i zakon, pa to je odlučio i sud, pa šta sad mi dalje imamo da se pitamo’. Jer, to je prosto postala jedna opšta stvar i drugi argumenti se i ne čuju. Ja se samo bojim da će poslednje agregatno stanje i definitivno ustoličiti tu njihovu istinu kao jedinu moguću i da će to poslednje agregatno stanje biti televizijska serija Radoša Bajića koja će preko javnog servisa za sva vremena i u poslednjem zaseoku proširiti tu njihovu ni na čemu zasnovanu istorijsku istinu.

                                                                                                                                                 .

Meni je krajnje bilo zanimljivo ovo svedočenje Veselina Đuretića. Tačno je da je on lukavo izbegao da ne kaže ovo što je Kosta Nikolić rekao. I Đuretić se tu bavi isključivo ideologijom i mislim da je on baveći se ideologijom i stajući na stranu četničke ideologije zapravo i dao pravi odgovor, odnosno da to nije ni samoodbrana interesa današnjih vlasti, nego da je to pre svega odbrana te ideologije, jer je Đuretić rekao da se Mihajlović borio za, kako je rekao, zapadnoevropsku srpsku ideologiju, nasuprot avnojevskoj antisrpskoj federativnoj jugoslovenskoj ideologiji. I mislim da taj Đuretićev iskaz zapravo daje pravu sliku o čemu se radi, odnosno da se svim ovim agregatnim stanjima koja nas zapljuskuju sa svih strana pre svega rehabilituje ideologija devedesetih godina prošlog veka, jer je to ta ideologija zapravo. To je ta ideologija protiv Federativne Jugoslavije, i da ovom rehabilitacijom mi zapravo po ko zna koji put opravdavamo ratni program Srbije, koji je odveo u kolaboraciju u Drugom svetskom ratu, i odveo u genocid u ratovima devedesetih.

                                                                                                                                                 .

Dubravka Stojanovic, Peščanik, 25. januar, 2013.

Vodite bitku protiv korupcije, koja je u Srbiji postala sistemska. Ne treba vama Verica Barać i tela za borbu protiv korupcije koja, moram reći, izgledaju sve jadnije u ovoj novoj atmosferi, jer bilo je lako pričati o tome kad se borba protiv korupcije nije ni vodila. A sada kad se zaista ta borba vodi, oni počinju da deluju potpuno dezorganizovano, čak snishodljivo prema vlasti, vrlo je neprijatno to gledati. Vi tu borbu vodite tako da postoji ubeđenje da je to stvar zakona, međutim, vi je vodite u jednoj atmosferi straha i terora. Ja ne govorim sad o ljudima koji imaju mnogo razloga da se boje. Da budemo mi načisto, u javnom životu takvih ljudi ima dosta. Ja nemam nikako za njih razumevanja, neka se bar plaše, neka bar drhte sada i neka razmišljaju da li će istraga doći do njih. Verovatno neće, odmah da kažem, pošto je vrlo teško nešto dokazati. Lako je znati, ali je teško dokazati, naročito sudski dokazati. S druge strane, govor tipa ‘znamo mi, imamo mi podatke’, to izvinite, liči na druga Staljina. Vi stvarate jednu atmosferu koja je bazično antidemokratska. Svako ko kaže ovo što sam ja rekao, odmah je sledeća rečenica ‘a, bato, ima zašto ti ovo govoriš, braniš ti nekog tajkuna, dobio si ti pare’. Nekad u psihoterapiji postoje one situacije dobitnička – dobitnička, gubitnička – gubitnička, ovo liči na gubitničku – gubitničku. Ako ćutiš saučestvuješ, ako kritikuješ, pa naravno, sad si se otkrio, ti u stvari radiš za tajkune.

                                                                                                                                                 .

I konačno, ova zloupotreba tabloida je besramna, i DS ih je koristila naravno. Ta zloupotreba gde se ljudi mesecima pojavljuju na naslovnoj strani, pa njima ni ne treba sudski proces, ne treba ništa, oni su već osuđeni. I da novinarska udruženja ćute. Ali pusti sad novinarska udruženja, javnost da ćuti, da niko ne reaguje, da ti u stvari ljude uništavaš preko medija. I cela Srbija to mirno gleda. Malo me podseća na ono što kažu da je Danton rekao kad su mu sekli glavu, jer svetina je uvek vikala ‘hoćemo glavu’, on je rekao dželatu ‘pokaži im moju glavu’. I on je stvarno uzeo glavu za kosu i pokazao svetini da mu je odsečena glava. Meni, moram da kažem, da ovo što se tiče javnosti liči na gladijatorske igre, da se navija za nečiju smrt, krv u pesku. Tako nećemo nigde stići.

                                                                                                                                                .

Da ne bude neke zabune, naravno da je bilo korupcije, naravno da korupcija treba da se istražuje i naravno da treba da ima podršku političkih ljudi. Ali to da ti imaš ministra odbrane i potpredsednika vlade koji nam stalno govori ko će biti uhapšen, a stalno su te rečenice paranoidnog karaktera – mi znamo. To je Orvel, Big Brother, Veliki brat sve zna. Mi sad imamo tu atmosferu u društvu. Ja ne znam kako ljudi ne vide kuda to vodi. Nema tu demokratskog društva, u demokratskom društvu izabrani šef izađe na televiziju i kaže ‘znate šta, mi dajemo punu podršku istražnim organima, možda ćemo neke zakone promeniti, očigledno ne valjaju’. To bi bio normalan put, a ne te rečenice koje te onda čine omiljenim zato što se ljudi plaše. Pojavio se lider koji će konačno Srbiju da očisti od korupcije. A šta će biti kada sudovi počnu da oslobađaju mnoge od ovih ljudi koji će biti privedeni, a to će izgleda, sudeći po nekim optužnicama, dogoditi, pa ćemo onda napasti sudove, razrušiti pravni sistem, reći da su sudije korumpirane i tužioci. Da li ćemo insistirati da se osuđuju ljudi zato što javnost to traži ili nezavisno od toga kakvi dokazi postoje.

                                                                                                                                                 .

Tako da oba ova elementa u našem društvu su duboko zabrinjavajuća. Jedan je što imamo promenu politike bez ikakvog obrazloženja zašto je urađena, u kojoj ne učestvuje niko sem tih lidera, čak ni njihovi najbliži saradnici. To je kao kada staviš smoking nekome ko je celog života nosio farmerke i flanelsku košulju, pa muči se s tim. I drugo, jednu atmosferu u društvu koja mene podseća na ono što su pisali kao ‘moskovski dani’, ta atmosfera straha, stalno ne znaš ko će biti. Mi smo iz jedne faze potpune pasivnosti i fingiranja, govorim o državi, mi smo od te fingirane borbe došli sada u jednu isto tako rđavu fazu gde je stvorena atmosfera u društvu da su manje više svi krivi, ali svi uživaju u tome. A u toj tvojoj sopstvenoj vladi sede ljudi za koje je opšte mišljenje da su umešani u koruptivne radnje, i na vrhu države imaš ljude koji bi u nekom jako ozbiljnom istraživanju korupcije takođe mogli biti predmet sudskog procesa.

                                                                                                                                                 .

Ovo su naše gladijatorske igre i stvarno je nepodnošljivo postalo. I sad ja vas da pitam kako izgleda politički život ako se lideri opozicionih stranaka plaše da će biti uhapšeni? Kako izgleda politički život u kome je svakome jasno da su rezultat te borbe novi izbori gde se ide i to što pre, da bi se to kapitalizovalo. Znači, sve si to radio da bi što pre izašao na izbore i dobio više vlasti. U Srbiji se, i kad se uradi nešto što je ispravno, bedno osećaš. I onda vi govorite da hoćete da gradite jedno novo društvo, da hoćete konačno da izađete na kraj sa korupcijom, a koristite medije na isti način kako su ih koristili korupcionaši. I vi sad optužujete Miškovića da je bio tajni vlasnik jednoga lista, što on na kraju prizna i kaže – ja se povlačim, taj list se ugasi, a onda ti koristiš medije isto onako kako ih je on koristio u političkoj borbi.

                                                                                                                                                 .

A gentlemen is one who puts more into the world than he takes out.

Sixto Rodriguez

Sugar man, won’t you hurry
‘Cos I’m tired of these scenes
For a blue coin won’t you bring back
All those colors to my dreams.

Silver magic ships you carry
Jumpers, coke, sweet Mary Jane
Sugar man met a false friend
On a lonely dusty road
Lost my heart when I found it
It had turned to dead black coal.

Silver magic ships you carry
Jumpers, coke, sweet Mary Jane

Sugar man you’re the answer
That makes my questions disappear
Sugar man ‘cos I’m weary
Of those double games I hear

Sugar man.. Sugar man.. Sugar man…

Posle 72 godine u Srbiju, ili preciznije u Beograd jer iz Srbije nije ni otišao, vratio se poslednji jugoslovenski kralj (ili kako neki kažu srpski, i time se unapred odaju), Petar II Karađorđević. Ovaj događaj izazvao je pažnju medija, ali je čini se ostao bez većeg odjeka u samoj javnosti ili preciznije, među običnim narodom. Vest nije mnogo komentarisana ni na društvenim mrežama, a nije pokrenuta ni veća polemika, što bi bilo očekivano za srpsku političku scenu na kojoj se uvek nađu dežurni kritičari i apologete. Kao da je zamor političkim i istorijskim temama uticao i na prećutno registrovanje samog događaja kao nečeg što se desilo, što je tu i sa čim ne znamo šta ćemo. Zbunjenost naše javnosti pomešana sa ravnodušnošću bila je očigledna i posle povratka posmrtnih ostataka (ili kako su neki mediji preneli: moštiju) kneza Pavla Karađorđevića. Na stepen zbunjenosti ukazivale su i ankete u kojima ni natpolovična većina nije mogla da pogodi o kome se tu tačno radi. Međutim, koliko god da je sa jedne strane u redu što se nekadašnji vladari sahranjuju po hrišćanskim i državnim običajima u zemlji u kojoj su želeli da budu sahranjeni, toliko se sa druge strane u prvi plan mogu staviti njihove biografije i može se ući u dublju analizu (ne)opravdanosti ovakvih aranžmana. Ali to bi nas udaljilo od suštine koja se najbolje očitava kroz pitanje – zašto se u Srbiju vraćaju samo mrtvi?

Dobrica Ćosić je svojom novogodišnjom poslanicom, pored svih zanimljivih opservacija, ipak u jednoj stvari bio u pravu. Prepoznao je na početku 2013, gotovo senzacionalno, da se mladi više ne vraćaju u Srbiju. Ono što nije podvukao, a što ne bismo ni mogli da očekujemo od njega, jer u Ćosićevoj paradigmi ima mesta samo za piščeve prijatelje i njihov svet, jeste da se u Srbiju ne vraćaju mladi, tačno, ali još preciznije, Dobrice – u Srbiju se ne vraćaju živi. Time je dubina naše tragedije (nije mi namera da zvučim patetično, ali ovde se zaista radi o tragediji) potpuna. Ne postoji indikativniji pokazatelj propasti jednog naroda ili države, od progresivnog biološkog i duhovnog propadanja.

O tome je, negde pred Ćosićevu objavu, govorila i Latinka Perović. S tim što se njeno viđenje, oslonjeno na tumačenje očiglednih indikatora, svelo na dijametralno suprotan zaključak Ćosićevom. I dok bi on makar još jednom da upotrebi srpski biološki materijal, pa ma gde on bio rasut, dotle Perović jasno prepoznaje istorijske procese i jednosmerna kretanja u kojima posle serije poraza i pogrešnih poteza nema nazad. Duboko dezorijentisano društvo, bez ideje vodilje, na nivou predindustrijske zajednice, duboko tradicionalističko, isfrustrirano i uplašeno, srpsko društvo danas je upravo ono kome su glavne vesti grobovi. Bilo novootkopani za davno umrle, ili novopreorani za skoro umrle. I dok se druga evropska društva, sa kojima nam nekada padne na pamet da se poredimo, bave visokotehnološkim temama, unapređenjem medicinskih dostignuća i ulaganjem u novitete svake vrste, dotle se srpsko društvo nalazi u živom blatu, gotovo doslovno, iz koga izlaza kao da nema. Pored teške ekonomske situacije, najviše stope nezaposlenosti i razorene privrede, srpsko društvo baulja i na drugim poljima. Kriza identiteta, nekada potisnuta, opet je oživela, pa mi tako danas nismo istok zapada i zapad istoku, kako smo nekada ponosno isticali, već smo pre ni istok zapadu ni zapad istoku. Učaureni, okrenuti sebi, ispuštamo priliku za prilikom, a utehu tražimo u mazohističkoj samodovoljnosti. Evroskepticizam jača iz dana u dan, opšte nepoverenje u međunarodne insitucije je na najvišem nivou, a potreba za unapređenjem samih sebe obuzdava se posprdnim odnosom prema evropskim vrednostima i standardima. Nekontrolisani odliv visokoškolovanih ostavlja dalekosežniji trag od ratova, a negativnom selekcijom oblikovana Srbija ostaje bez perspektive. U takvoj situaciji, povratak mrtvih vladara u Srbiju simbolično podvlači potrošenu i obesmišljenu sadašnjicu, u kojoj se za jedini oslonac, klimav kao starčev zub, uzimaju temelji kolevke srpstva, ili makar njenog severnog dela. Ideja o srednjovekovnom poimanju razmene teritorija (feudalnih dobara), kao da dodaje još jednu nijansu tamno sive na tragično pogrešno poimanje međunarodne politike i uopšte sveta oko sebe.

U opštoj deluziji, jedino što nam još ostaje jeste da proglasimo stečaj i zatvorimo firmu, a za stečajne upravnike postavimo arapske šeike. Jer ako nekada gladni Arapi iz pustinje znaju ono što mi ne znamo, da preoru i zaseju Vojvodinu, zašto da ne. Srbija je ionako zrela za penziju.

Sanja Radovic, zasto se u Srbiju vracaju samo mrtvi, Peščanik.net, 24.01.2013.

As I’d reached the end of a road, I’ll never forget the people I’ve met along the way. There really is no such a thing as the ordinary person. Everybody has the power to be extraordinary, no matter what they come from or what their circumstance. It’s just a matter of belief. Some people think it’s impossible to change the future, but in reality future is only what you make it.

Dynamo, magician impossible

netko me voli sanja o meni gleda me kradom

ali ne znam tko
netko me voli dok lutam gradom prelazi cestu

isto kao i ja
zavirujem u gomilu promatram svijet

netko me trazi ali ne
ne znam gdje

Jovan Sterija Popović – naša zemlja

Azra – naš svet

Stop discrimination and violence against girls – naš san

Stampedo koji je krenuo prema Biljani Srbljanović ličio je na onu veliku seobu životinja (koju često svrstavaju u svetska čuda), kada se životinje iz sušnih krajeva istočne Afrike skupljaju u krda i kreću ka zelenim pašnjacima. U toku ove seobe životinje se samo kreću napred prelazeći reke i ignorišući grabljivice i grubitke, a uvek pod pritiskom krda iza sebe. One koji na kraju stignu u nacionalni park Masai Mara čeka nagrada u vidu zelene trave. Za razliku od ovih divnih životinja, za one koji koji su uputili komentare mržnje Biljani, nagrada je taj važan osećaj da su i oni bacili makar mali kamen i time “doprineli da joj se stane na put”. Mora se priznati da su motivi životinja svakako bolji.

Kao i uvek u Srbiji, problem je mnogo veći. Građani niti razumeju ljudska prava niti žele da ih razumeju. Oni koji su sasvim sigurni da ih razumeju (jer zaboga koriste google pa su “pročitali”), u stvari izvrću reči napisane u brojnim udžbenicima, a omiljeni sport im je citiranje onih koji u ljudska prava ne veruju. Za pametne, to deluje kao da 30 godina stojiš na ćošku i vičeš “Dole EU”, a tokom sve te tri decenije EU (uz sve svoje mane) postoji i razvija se mimo tebe. Međutim, sve je veći broj onih koji su u najopasnijoj kategoriji – onih koji koji otvoreno podržavaju gaženje ljudskih prava.

Srbi još nisu raščistili ni sa činjenicom da je pravo na život neprikosnoveno, budući da ubistva drugih (naroda) i drugačijih (novinari) očigledno nisu nikakav prioritet bilo koje vlasti u Srbiji, a da se medijima baš finom učinila ideja nekakvog lokalnog sudije da vratimo smrtnu kaznu. Dat mu je priličan prostor, bez ikakvog objašnjenja da je ukidanje smrtne kazne civilizacijsko dostignuće, a i da Srbija to naprosto ne može da uradi zbog međunarodnih obaveza. Nema veze, krdo je podržalo druga sudiju u svojim komentarima.

Srbija i Srbi ne veruju ni u ono što zovemo “sloboda od torture”. To je dakle osnovno ljudsko pravo da ni pod kojim uslovima ne budeš izložen prebijanju, nehumanom i degradirajućem tretmanu. Građani veruju da kriminalce vredi malo “pritisnuti”, da određene društvene grupe moraju da se “sklone sa puta” onima koji se grupišu da bi tukli ili da je nasilje u nekim odnosima “normalno” (žena-muž, roditelj-dete, nasilje u školskim dvorištima itd). Čitav je set opravdanja za nasilje (a to je u stvari tortura za koju je država odgovorna da je kazni u svakom slučaju koji se desi). Od desetina mogućih, meni su omiljena opravdanja za torturu “bio je pod uticajem alkohola/droge” (setite se najnovijeg primera sa Trga Republike i 7 izbodenih ljudi), da je napao žrtvu zato što je žrtva NEŠTO (dakle, žrtva je npr. gej, Rom, žena u mini suknji – pa je to onda valjda okej) ili da “toga ima svuda” (Amerika je uvek omiljena). Upravo ovo treće je ključni “stampedo-argument” u brojnim pokušajima pristojnih ljudi da se krdu objasni da nekog možeš ne voleti, ali ga ne smeš udariti. Naravno, saglasnosti po ovom pitanju ima, ali se krdo nikad ne slaže da je tortura zabranjena uvek i u svakoj prilici.

Ako ne veruju u život i fizički integritet, kako onda da očekujemo da veruju u slobodu okupljanja, slobodu izražavanja i slobodu misli. Kada počne priprema Prajda, svi nacionalni radnici iz krda se pretvaraju u neviđene pravne eksperte koji tumače samo jedno – da je potpuno u redu to što država zabranjuje šetnju ili što neće da zaštiti učesnike. Suština je da krdo prezire Prajd i gejeve. Ako neko i pokuša da se zamisli i sabere dva i dva u ovoj priči, ostatak krda iza njega ga gura ne dopuštajući mu da promeni mišljenje. Slično je bilo i sa izložbom “Ecce Homo” u toku Prajda – čak i neki za koje se ne bi reklo da su deo krda nisu razumeli slobodu izražavanja, ono šta je umetnica htela da kaže i slično.

U slučaju Biljaninih tvitova stvar je otišla još dalje. Ona je svoje mišljenje izrazila polu-javno (samo određenoj grupi ljudi koja je izrazila želju da njeno mišljenje čuje). Da Srbi žele da pravilno pročitaju sadržaj određenih ljudskih prava, znali bi da sloboda mišljenja podrazumeva da to mišljenje izražavaš javno i slobodno. Biljana nije koristila govor mržnje niti je pozivala na nasilje. Štaviše, njeni tvitovi su bili više u stilu “ne sviđa mi se”, “mislim da” ili “samo podsećam”.

Posle objavljivanja njenih tvitova u “Blicu”, krdo je krenulo u svoju veliku seobu. Porukama mržnje i pretnjom nasiljem, oni su galopirali po Biljaninom pravu da kaže to što misli. Što je najgore, ona je “mislila” o stvarima od javnog interesa o kojima i treba da postoji otvorena debata. Krdo je reagovalo još gore nego kada prosečnom Srbinu kažeš da te ne zanima što je Novak Đoković prvi na listi. Oni najgori, valjda nervozni jer ne mogu da uzmu čekić i odu da razbiju spomenik u Preševu (a baš bi to voleli), svoje verbalne & virtuelne čekiće su iskoristili na Biljani. Među članovima krda kao da se pronosila mantra “kako se samo usudila” i “kako može da ne voli Marš na Drinu”, koja je doprinosila da se što jače zamahne i udari.

Kao što rekoh, biće još gore.

Goran Miletic, Krdo
Autor je programski direktor Civil Rights Defendersa za zapadni Balkan.

Mediji moraju da dele moralnu odgovornost za srozavanje demokratskih vrednosti u onoj meri u kojoj je javnost odustala od ozbiljnog sadržaja u zamenu za banalnost.

Luis Alvin Dej, “Etika u medijima”

.
Najpre da kažem, ja sam sasvim navikla na ovo. Neetično ponašanje gotovo svih medija prema meni polazi i od činjenice da njihovu publiku mahom čini populistički deo Srbije, koja sve ono što ja govorim i radim jednostavno ne može da svari. Ta publika stvarno ne može da shvati kako to da ja, kao osoba koja zagovara evropske vrednosti i koja se rukovodi Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, koja svoju literaturu i svoj život upravlja isključivo onako kako sama nalazi za shodno, a pre svega – kao žena koja ne pristaje na patrijarhalni obrazac koji upravlja društvom, u Srbiji uopšte smem da postojim. Kao takva, ja sam laka meta u svakoj orkestriranoj kampanji i sigurno donosim čitanost na jedan dan.

Publika najvećeg broja naših medija bi, da ima fizičku moć, veoma rado mene i još nekoliko stotina nas kratkim postupkom lišila svakog prava, ne samo onog na javnu reč ili državljanstvo, već prosto i na život. Kao osoba koja je, dakle, navikla na sve to, želim da naglasim da ovaj tekst ne pišem zbog sebe. Pojavu medijskog linčovanja kroz koje prolazim od juče smatram društveno važnom i osećam potrebu da je analiziram, a iz odgovornosti prema istini, da ostavim i nešto zabeleženo.

Povodom vesti koju sam pročitala u domaćim medijima da se Ban Ki-Mun izvinio bošnjačkoj zajednici zbog “Marša na Drinu” koji je beogradski hor izveo u Ujedinjenim nacijama, a na svečanosti koju je organizovao (a ne i platio) Vuk Jeremić, na Tviteru sam napisala svoje mišljenje. Za one koji nisu vični Tviter semantici, skrećem pažnju da u tekstu koji sledi ne treba da začudi lapidaran ton. Tviter je mikroblog platforma, koja dozvoljava iskaze od samo 140 karaktera; aktivni tviteraši imaju svoj specifični stil i žargon. Otud ovako spojeni tvitovi mogu delovati stilski skromno, kada se daju u formi kontinuiranog teksta, ali to je danak preštampavanja tvitova u tradicionalne medije. Transkribovan, tekst mojih tvitova glasi tačno ovako:

“Još jedna pobeda Vuka Jeremića: i od najbanalnije proslave uspeo je da napravi polemičku i problematičnu situaciju za Srbiju. Skupljajuci jeftine poene kod populista u zemlji, ponovo je Srbiju uvalio u problem: da se svađamo sa Ban Ki-Munom i polemišemo o glupostima. Ne kažem ništa novo ni bitno. Samo podsećam: čovek je kreirao polemiku, da bi sebi povećao rejting u Srbiji, istovremeno nanoseći štetu svima. Kako je preko leđa ionako bednog ugleda Srbije izmuvao da bude predsednik, tako sada valja zemlju u nepotrebnu polemiku zarad lične koristi. Ambiciozan, ali samo u svoju najličniju, najprivatniju korist. Koristi ime države da sebi napravi poziciju kod populističkih glasača. Što je najgore, u tome i uspeva. Evo ti malog ubrzo nazad, pa kad krenu da ga uzdižu u nebesa glasači. E za to služi ovaj cirkus sa UN.”

Usledila je zatim razmena mišljenja sa nekoliko tviteraša koji su se u tom trenutku zatekli na tajmlajnu. Jednom od njih sam, na opasku da je Jeremiću DS “matična stranka” odgovorila podsećanjem da je njegova matična stranka SPS, čiji je član bio 90-ih, o čemu su nezavisni mediji, verovatno podstaknuti okolnošću privilegovanog odrastanja u doba kada je otac bivšeg ministra bio istaknuti državni funkcioner – direktor moćnog monopola Jugopetrol, više puta pisali.

Nakon toga, napisala sam još nekoliko tvitova na ovu temu, koje integralno prenosim ovde:

“Slično bi bilo kada bi nemački predsedavajući odlučio da za novogodišnji koncert otpeva Lili Marlen. Lepa pesma, zloupotrebljena, aha. Aus dem stillen Raume, Aus der Erde Grund, Hebt mich wie im Traume Dein verliebter Mund. Nema ničeg lošeg u ljubavnim rečima, zar ne? Pa što to ne otpevaju za božićni koncert u UN? Bilo bi baš simpa. Može li iko da zamisli novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u. A ovoliko dranja nacionalista u odbranu pesme, samo govori o pravim razlozima njenog izvođenja. Da nam je svejedno, onda bi pevali Stonse. Znači, nije nam svejedno. I od toliko manje više lepih srpskih pesama, mora baš bojna. Malo vređa inteligenciju.”

Ukratko i da sumiram, smatrala sam da je posao diplomate da izbegava potencijalno problematične izbore i situacije, da Srbiji ne treba još jedna polemika u nizu, posebno ne na temu koja nije od suštinskog značaja i da fenomen nepravde prema pesmama postoji u istoriji: pesma može biti lepa, ali je zloupotrebljena u godinama ratova u bivšoj Jugoslaviji i pravi diplomatski potez je izbeći, a nikako ne otvarati potencijalni problem. Za mene je zloupotreba “Marša na Drinu” kao svojevrsnog soundtracka ratova devedestih, nesumnjiva. Lili Marlen ili Hajdnova Deutschlandlied su odlični primeri i uprkos masovnom neznanju, u intoniranju nemačke himne se, zbog zloupotrebe od strane nacističke vlasti, u savremeno doba izvodi samo treća strofa.

Tu se moj tvit rant na ovu temu okončao, diskusija se nastavila bez mene budući da, bez obzira na opšte uverenje, u životu imam i nekog drugog posla osim da visim na Tviteru.

Nepunih sat vremena kasnije, online izdanje Blica na naslovnoj strani objavljuje tendenciozni odabir moja tri tvita, sa senzacionalističkom opremom teksta i falsifikovanom izjavom u uvodu, i tada počinje ono što se u etici medija naziva opštom pomamom ili stampedom.

Blic, najpre sam pomislila iz neukosti, a do kraja večeri se uverila – s predumišljajem, falsifikuje moje reči dodajući im ono što nisam rekla i izdvajajući iz konteksta ono što doprinosi falsifikatu. Ovaj list, u nepotpisanom tekstu, piše:

“Dramska spisateljica Biljana Srbljanović oštro je kritikovala izbor pesme “Marš na Drinu” na proslavi Srpske nove godine u Ujedinjenim nacijama, kao i način na koji je Vuk Jeremić branio izbor ove pesme posle kritika koje su usledile od bošnjačkih udruženja u SAD.”

Način na koji je Vuk Jeremić “branio izbor pesme” nije mi poznat, jer me slabo zanima, ništa o tome nijednog trenutka nisam rekla, ali to postaje nevažno. Blic zatim citira samo jedan od mojih petnaestak tvitova: ” “Može li iko zamisliti novogodišnji prijem u nemačkoj ambasadi na kojem svira Lili Marlen? Da ne govorim o UN-u”, napisala je Srbljanovićeva u tvitu”. Ispod toga Blic navodi izjavu Vuka Jeremića koju do tada nisam pročitala i nisam komentarisala. Uz to dodaje i tvit o SPS-u (bez navođenja pitanja na koje je ovo bio odgovor).

Ovim jednopoteznim falsifikatom posao je obavljen, urednik, koji je prethodno na svom Tviter nalogu objavio divljenje i poštovanje za Vuka Jeremića, zbog svog ličnog neslaganja sa mnom odlučio je da me kazni uobičajenom metodom: senzacionalističkim falsifikatom nakon kojeg je mogao da se nasloni i sačeka stampedo. Koji je zatim i usledio.

Tokom čitavog dana, putem brojnih kanala komunikacije počinju da pljušte poruke, i to one koje sadrže najvulgarnije vređanje, direktne pretnje fizičkim nasiljem, ponižavanje sa aspekta polne diskriminacije, psovke, gadosti svake vrste. Zarad ilustracije i užitka u lepoti srpskog jezika, te slobodnom odnosu prema sintaksi, navodim samo nekoliko sa zvanične FB stranice Blica:

“Mamu joj jebem narkomansku!” “Budalo drogirana ne trebaš da živis u Srbiji” “Srbljanovićka, jedan propali abortus” “Katran i perje!”

Sa Blicove stranice vode direktni linkovi na Biljana Srbljanovic FB fan page, na kojoj su se našle reči kao:

“Kučko moji preci su ostavili kosti na Ceru i ti upoređujes hitlerovski marš sa našom bog ima da ti uzme dušu u mučiliste”,

“Pa ko je uređuje neka je pozdravi i neka joj kaže da začepi svoja usta… puno priča gluposti nemoj da je trazim po bg u”.

Istovremeno na Tviteru, novoregistrovani korisnici, direktno inspirisani tekstom u Blicu pišu:

“Popuše mi kurac i Biljana Srbljanović i Lili Marlen, kad već moram tako svedeno balkanski da se izrazim”,

“Mislim šta pametno može da kaže jedna narkomanka i prostitutka, ako si iz ds jeremiću ali svaka ti čast za ovo”,

“Alo bičarko jesi li ti normalna, šta trabunjaš više, idi u hrvatsku ili bih pa tamo živi, ostavi Srbiju i Srpski narod na miru!”

Stotine i stotine ovakvih komentara (iz poštovanja prema publici Peščanika ne mogu da citiram baš najodvratnije) počinju da me zatrpavaju. Aktivniji tviteraši primećuju da se broj novoregistrovanih korisnika Tvitera uvećava iz sata u sat, što bukvalno znači da ljudi čitaju tekst u Blicu, dolaze na Tviter da se prijave pod pseudonimom, a neki hrabro – imenom i prezimenom, samo da bi meni uputili prostačku uvredu ili direktnu pretnju. Isti aktivni tviteraši pokušavaju da skrenu pažnju uredniku online izdanja (koji je i sam aktivni tviteraš) na falsifikat u tekstu i na medijski linč koji je time provociran, kao i na pristrasnu moderaciju na samom sajtu Blica, ali bez ikakvog uspeha.

Možda najinferiornije od svega je besomučno šerovanje montiranog tona Marša na Drinu preko Karajanovog dirigovanja Radecki marša na bečkom božićnom koncertu 1987. godine. Obnevideli populisti poverovali su banalnom triku – lepljenje jedne muzike na drugu sliku, trik koji i minimum muzičke pismenosti demaskira, a za gluve, ako nisu slepi, ima i napismeno šta je Karajan dirigovao i da to nikako nije Binički. (Na stranu što nikad denacifikovan Herbert Fon Karajan koji je dirigovao Judenfrei orkestrima tokom godina nacističke vladavine, možda jeste moralni autoritet za Srbe na vlasti, ali ne i za mene.)

Do kraja radnog dana i ja sama ne mogu više, javno tražim od Blica da sporni tekst skine sa svog sajta i zaustavi talas pretnji od kojih počinje da me hvata malo ozbiljnija panika. Molim Tviter korisnike koji dele moje mišljenje, da isti zahtev upute redakciji Blic online, na šta se mnogo njih ljubazno odaziva. Sve je to bez uspeha.

Kasno uveče, urednik svih online izdanja u vlasništvu medijskog giganta Ringier, poznatog po tabloidnom novinarstvu koje krši brojne norme novinarske etike, ipak odlučuje da odgovari: odbija da sporni tekst skloni sa naslovne strane, jer “ne vidi šta je problem”.

A problem je sve: jer, kako Luis Alvin Dej navodi, laganje i obmana su dve srodne, ali ne baš sasvim podudarne kategorije. Urednik kao moralni agent snosi punu odgovornost zaobmanjivanje javnosti (tendencioznom selekcijom tvitova), čak i kada to tehnički gledano nije laž. Ako zanemarimo čist falsifikat u uvodu kratkog teksta, stav koji mi je pripisan – a koji nisam iznela, čitav tekst je obmana, rasturanje netačnih informacija sa jasnim ciljem i punom svešću da se u obmani učestvuje.

Sredstvo ove obmane je pre svega oprema teksta, osim što se kao i uvek ističe rodna neravnopravnost koju nominalno podržava zastareli Pravopis (ja sam “Srbljanovićeva”, a Jeremić nije “Jeremićev”), tu je i senzacionalistički naslov koji računa na mentalitet stada, stampedo koji će izazvati kod publike, koji je veoma pristrasnom moderacijom online komentara i te kako kontrolisan.

I inače, ne samo u ovom slučaju, iako svi internet portali imaju disklejmere kojima tvrde da nedopustivu vrstu komentara neće objavljivati, većina tabloida se čak ni nominalno ne drži sopstvenih pravila. Tako se u njima neretko nalaze komentari koji sadrže ne samo najobičnije uvrede, već i psovke, seksualno uznemiravajuće izjave i otvorene pretnje nasiljem. U medijima kao Blic online, komentari su nešto drugačije moderisani, nivo pismenosti je u ležernoj prednosti, ali je njihov kritički sadržaj predmet filtera moderacije: na ovom Blicovom tekstu velika većina komentatora osuđuje moje “stavove”, barem onakve kakvim su predstavljeni u tekstu, a da istovremeno moj lični, kao i nekoliko desetina komentara ljudi za koje znam da su pokušali da se pozitivno izraze o meni – jednostavno nisu objavljeni.

Ni danas, drugog dana ove medijske hajke, broj pretnji koje mi se upućuju se ne smanjuje. Ali na ovo, u trenutku dok ovo pišem, i dalje niti jedan učesnik u javnom diskursu nema šta da kaže. Jedini novinari koji su se ovim povodom oglasili su Brankica Stanković i redakcija Insajdera, te redakcije E-novina i B92, verovatno i zbog toga što i sami znaju kako izgleda i koliko je opasan medijski linč. EDIT: U međuvremenu mi je predsednik LDP-a veoma principijelno i oštro izrazio svoju podršku, na čemu sam mu iskreno zahvalna.

Istovremeno, mejnstrim novinari i mediji s prezrenjem ili indiferentno gledaju na taj Tviter te ne bi da se mešaju.

U Srbiji gotovo da ne postoje mediji, novinarstvo je na izdisaju. Novinarska udruženja i uticajnija pera nove medije ne smatraju dovoljno vrednima da bi bili predmet deontološkog promišljanja. Novinari tradicionalnih medija preziru Tviter, što je jednako kao kada bi prezirali radio talase ili blue ray diskove. Tviter je medij kao i svaki drugi. Ne može se preziratiplatforma već njen pojedinačni sadržaj. Lična neukost i neobaveštenost ne može biti pokriće za elementarno profesionalno ili građansko nereagovanje.

Teofil Pančić, na primer, ne propušta priliku da se pogrdno osvrne na Tviter (ironično ga nazivajući “uglednim beogradskim dnevnikom”), ne razumevajući da ta vrsta snobizma doprinosi opštem srozavanju i ovako veoma niskog nivoa etičnosti profesije. To što domaći tabloidi u svakoj redakciji imaju po nekog priučenog prepisivača tvitova, kojim urednici manipulišu usmeravajući odmazdu javnosti tačno onako kako oni hoće, upravo znači da građanska Srbija nema pravo i ne sme na to da ćuti.

U tradicionalnim medijima koji preziru net više kao i da nema novinara; svi su postali kolumnisti. Ti kolumnisti ne shvataju da su zapravo blogeri, jer kolumnistički osvrti na društvenu stvarnost imaju upravo blogersku metodologiju rada: kolumnista-bloger sedi kod kuće, čita novine i gleda TV, a ako je tehnički pismen i surfuje po netu, te tako stvara svoju sliku sveta, koju potom deli sa čitaocima putem svoga bloga/svoje kolumne.

Istraživačko novinarstvo, otkrivanje značajnih društvenih pojava i indikativnih događaja gotovo da više ne postoji, osim (začudo opet baš) Insajdera i još nekoliko časnih izuzetaka. Srpski tradicionalni mediji počivaju na informacijama koje vlast dojavi odabranoj redakciji u cilju dobijanja naručenog i kontrolisanog teksta.

U takvom svetu, a i u svetu u kojem ja, kao žrtva tabloidne mafije, uopšte više ne mogu da zauzmem mesto u regularnim medijima (poslednji primer je upravo Pančićevo “Vreme”; Teofil me je u svojoj kolumni kritikovao što se nisam oglasila nekim povodom, te što se oglašavam samo na Tviteru, iako je to isto “Vreme”, nakon što sam pre nekoliko meseci prihvatila poziv da dam intervju, taj poziv jednostavno povuklo). Internet kao slobodna platforma i socijalni medij ostaje poslednje mesto gde mogu da se oglasim i ja to mesto koristim.

I u tome ipak imam svoja pravila. Moj Tviter nalog je zatvoren za javnost, disklejmerom se ograđujem da su moji tvitovi – moje vlasništvo, ali u zemlji u kojoj pravo na privatnost nije čak ni zakonski regulisana, a kamoli običajno, nemam iluziju da moji tvitovi neće biti preštampavani. Ipak, zatvorenost mog naloga dovodi me u jasnu poziciju sa svojom publikom: umesto lažne slike koju i Blic online plasira, da ja sama namećem svoj stav u novinama (kako bi čitalac Blica slikovito rekao “Kakva smo mi država. Dajemo prostor narkomanki Srbljanović da iznosi svoje mišljenje. Ti pljujes nekog ološu odvratni.”), ja naprotiv, na zatvorenom nalogu svojoj publici nudim svoje tvitove, samo ukoliko prethodnosami i na sopstvenu odgovornost pošalju zahtev da ih čitaju.

Tako dolazimo do paradoksa koji ilustruje razočarani čitalac Blica iz naslova, što mi, gaduri, traži da otključam Tviter: ljudi koji mi prete ni ne znaju šta ja to pišem, ali im to nije ni potrebno. Članak iz Blica i slični tekstovi su ih naveli da misle da znaju te da treba da požure da se sa mnom svim sredstvima obračunaju.

Upravo zbog toga zaključan Tviter profil za mene jedino ima smisla. Obraćam se isključivo publici koja sama želi da me čuje, lapidarnim tonom, u mediju koji nameće satiričnu, aforističnu formu, čvrsto verujući u bahtinovsku misao da je karnevalizacija poslednje efikasno sredstvo u borbi protiv totalitarne misli.

U vremenu u kojem se ponovo prave spiskovi nepodobnih ljudi i medija, držim da je važno, da je jako važno podići svoj glas protiv, suprotstaviti se i reći DOSTA. Sve drugo je saučesništvo.

Biljana Srbljanović,
autorka s interneta

Kada reč ne vredi
Pištolj može da ubedi
Nerazumne
Raspametit ume

Kad ti na žulj stane
Pištolj, pištolj
Kad te reči rane
Pištolj, pištolj
Kad te ne poštuju
Pištolj, pištolj
Da te bolje čuju
Pištolj, pištolj
Bez pištolja čovek je go
Go ko pištolj

Kad je druga rasa
Pištolj pištolj
Kad drukčije glasa
Pištolj pištolj
Kada je drugačiji
Pištolj pištolj
Zna se ko je jači
Pištolj pištolj
Bez pištolja čovek je go
Go ko pištolj

Kad te žena vara
Pištolj, pištolj
Kada nemaš para
Pištolj, pištolj
Kad nemaš rešenja
Pištolj, pištolj
Uvek ima rešenja
Pištolj, pištolj

Kada reč ne vredi
Pištolj može da ubedi
Pištolj rešava nesporazume
Da strasti stiša pištolj ume
Bez pištolja čovek je go
Go ko pištolj

I am tired of religion demanding special privileges. I mean, you know, get over it. There is no other idea in the world that needs protection. If ideas are strong they can stand criticism. And in any open society you have to be able to discuss things in whatever terms you choose. That’s just the nature of openness, otherwise you are starting to create a semi-open society.

* * * * *

The idea of the sacred is quite simply one of the most conservative notions in any culture, because it seeks to turn other ideas – uncertainty, progress, change – into crimes.

* * * * *

From the beginning men used God to justify the unjustifiable.

Salman Rushdie

When I was 5 years old, my mom always told me that happiness was the key to life. When I went to school, they asked me what I wanted to be when I grew up. I wrote down “happy.” They told me I didn’t understand the assignment and I told them they didn’t understand life.

John Lennon