Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom.

Tomislav Nikolic, 23. februar 2003, radikalski miting

Sta prvo pomislite kada čujete Zoran Đinđić?

– Pomislim na izgubljeno vreme. Na još jednu izgubljenu deceniju, još jednu izgubljenu generaciju, na to stalno odlaganje boljitka u zemlji u kojoj živimo, u zemlji u kojoj se svi ponašamo kao da imamo rezervne živote, pa je nevažno hoće li nam ovaj sadašnji proteći sa političarima bez vizije i sa narodom bez budućnosti.

Možete li bar da pretpostavite gde bi bila Srbija da je živ?

– Đinđić je žrtvovan da se Srbija ne bi promenila. Žrtvovala ga je naša mitska svest, viševekovne zablude o našoj prevelikoj važnosti. Žrtvovali su ga besramno bogati da bi mogli da budu još bogatiji. Kriminalci da ne bi isušio ovu močvaru u kojoj su navikli da plivaju, grizu i osećaju se nedodirljivim. Žrtvovala ga je crkva da ne bi od Srbije napravio građansku državu u kojoj će se neko zapitati zašto sluge božje voze blindirane „mercedese“, žive u pozlaćenim dvorovima i ponekad siluju malu decu. Žrtvovao ga je narod, besan u svojoj sirotinji na sve, osim na ono na šta bi trebalo da bude – na sebe samog. Mi smo ubili Zorana Đinđića da nas ne bi podsećao na to šta smo mogli da budemo.

Kokan Mladenovic, Blic, intervju, 10. mart

8. mart

Da li je prvi ko dodje prvi, ili je prvi ko ostane prvi.

Whatever you think about Andrew Mason’s abruptly snuffed out run as CEO of Groupon, you have to give him this: He has just set the gold standard for farewell letters.

“After four and a half intense and wonderful years as CEO of Groupon, I’ve decided that I’d like to spend more time with my family. Just kidding — I was fired today.

Nicely done, Mr. Mason.

Chicago Tribune, editorial

* * * *

People of Groupon,

After four and a half intense and wonderful years as CEO of Groupon, I’ve decided that I’d like to spend more time with my family. Just kidding – I was fired today. If you’re wondering why … you haven’t been paying attention. From controversial metrics in our S1 to our material weakness to two quarters of missing our own expectations and a stock price that’s hovering around one quarter of our listing price, the events of the last year and a half speak for themselves. As CEO, I am accountable.

You are doing amazing things at Groupon, and you deserve the outside world to give you a second chance. I’m getting in the way of that. A fresh CEO earns you that chance. The board is aligned behind the strategy we’ve shared over the last few months, and I’ve never seen you working together more effectively as a global company – it’s time to give Groupon a relief valve from the public noise.

For those who are concerned about me, please don’t be – I love Groupon, and I’m terribly proud of what we’ve created. I’m OK with having failed at this part of the journey. If Groupon was Battletoads, it would be like I made it all the way to the Terra Tubes without dying on my first ever play through. I am so lucky to have had the opportunity to take the company this far with all of you. I’ll now take some time to decompress (FYI I’m looking for a good fat camp to lose my Groupon 40, if anyone has a suggestion), and then maybe I’ll figure out how to channel this experience into something productive.

If there’s one piece of wisdom that this simple pilgrim would like to impart upon you: have the courage to start with the customer. My biggest regrets are the moments that I let a lack of data override my intuition on what’s best for our customers. This leadership change gives you some breathing room to break bad habits and deliver sustainable customer happiness – don’t waste the opportunity!

Andrew Mason

Povodom smrti Dinka Tucakovića danas se oglasila i Asocijacija filmskih reditelja Srbije i saopštila je da je imala čast da on bude jedan od njenih istaknutih članova.

“Tragična vest koja se juče pronela Beogradom zatekla nas je nespremne da poverujemo i prihvatimo da je malobrojni srpski filmski i kulturni krug ostao bez značajnog autora i velikog filmskog posvećenika koji je postao sinonim za Kinoteku, filmsku kritiku, publicistiku i teoriju”

“Dinko je veliki deo života posvetio Kinoteci, prvo svoju filmsku mladost kao zaljubljenik u film, a zatim svoje zrele godine kao urednik programa koji je želeo da sve svoje autorske i kritičarske ideje potvrdi najlepšim dokazima na platnu kultnog malog bioskopa u Kosovskoj. Za sve nas je teško da zamislimo Kinoteku bez osobe koja je više od dve decenije stajala u senci iza treperave svetlosti projektora”.

“Na vest o Dinkovom odlasku, nespremni i neumešni da se od njega oprostimo, skloni smo da zamislimo poslednji kadar filma koji se projektuje na dragom platnu kinotečkog biskopa u kome vidimo poznatu figuru reditelja, prepoznatljivog po stasu i koraku, po glasu i smehu, koji lagano hoda ka treperavoj svetlosti koja dolazi iz dubine slike pred pogledima velikana koji gledaju sa zidova i nas koji osećamo da je to pravi kraj priče o uzbudljivom i nedosanjanom filmskom snu”.

Zivot zavoleti vise nego smisao njegov. Neizostavno tako, zavoleti ga pre logike, i tek tada cu mu i smisao shvatiti.

Pitanje jeresi je versko pitanje, zapravo pitanje verovanja ili neverovanja. Nije posredi trazenje ili otkrivanje istine, nego pravovernost ili krivovernost, pravilno ili nepravilno razumevanje i tumacenje istine kao dogme, kao Istine. Na ishodistu nije autoritet istine, nego istina autoriteta, autoriteta koji se proglasio Istinom, istinom samom, dakle istinom kao istinom i istodobno jamstvom te istine, svake istine. Jer unutar dogmatike ne postoji razlika izmedju istine i kriterijuma istine.

. . .

Temeljna je postavka svakog dogmatizma – ko nije sa nama, taj je protiv nas! Jer ako postoji samo jedna i jedino jedna istina, tada ne moze biti ni jedne druge i drugacije istine. Druga, drugacija istina moze biti samo protiv-istina, a njen nosilac Satana ili (klasni) neprijatelj. Dogmatizam je zato u svojoj sustini, a ne samo u rubnim posledicama, ekskluzivan i militantan, ekskomunicirajuci i totalizirajuci, najpre u podrucju duha a potom i na podrucju politike.

Mario Kopic, Duhovna sloboda

Treba li Crkva da bude moć koja će se udružiti s državom i daviti ljude, ili bi trebalo da bude onako kako je vizionarski i uistinu božanski nadahnuto razmišljao onaj mladić iz Nazareta, iz radničke porodice jer otac mu je bio drvodelja a majka neka progonjena Aramejka bez krova nad glavom. Za njim su pošli milioni koji su poverovali da je carstvo božje u nama i među nama – to je bio Isus iz Nazareta. Za to su ga nagradili moćnici krstom i raspećem na krstu.

Pank sindrom (The Punk Syndrome) Finska, Norveška / 2012 / 85′ (dokumentarni)

Režija: Jukka Kärkkäinen, J-P Passi
Film o pank bendu Pertti Kurikan Nimipaivat koji čine četiri mentalno hendikepirana čoveka. Oni ponosno i sa stavom sviraju svoju muziku. Film ih prati na putu do popularnosti.

Nagrada publike, Filmski festival Tampere, 2012.
Najinovativniji igrani film, Visions du Réel, Švajcarska
Najbolji film o umetnosti, Međunarodni filmski festival Horizonti, Poljska

Nordijska panorama, februar 2013, KCB

Twenty years from now you will be more disappointed by the things that you didn’t do than by the ones you did do. So throw off the bowlines. Sail away from the safe harbor. Catch the trade winds in your sails. Explore. Dream. Discover.

Mark Twain

Kad te mama ruži što si komšinici pokazala jaje koje je plaćeno cijelo bogatstvo – dan prije sam crtala jaje na oko i plakala… Dina, 1985.

Nema djetinjstva u ratu… To je ono što izgubiš čim naučiš da prepoznaš svaki kalibar granate i snajpera. Dalida, 1980.

Djetinjstvo u ratu je kad imaš simpatiju u školi, i ona pogine od granate. Jasenko, 1977.

Sjećam se odbrojavanja pred najavljene dolaske električne energije i razočarenja kad struja ne bi došla. Mirsad, 1982.

Grozno, pogotovo ako si za vrijeme agresije u domu za napuštenu djecu. Ogi, 1985.

Kupanje sa kanisterom od 5 litara vode na balkonu… još uštede na meni. Maša, 1988.

Brat i ja smo ’93 u mom starom skafanderu našli dvije karamele. Jednu smo prepolovili i odmah pojeli, a drugu čuvali za gore dane. Jelena, 1984..

Preko noći sam odrasla. Naučila sam voljeti, gubiti, dijeliti, bojati se… Ali nikada nisam naučila mrziti. Renata, 1978.

Kad mama kaže: “Trči, snajper!” Tek sam poslije rata saznala šta je snajper. Tijana, 1987.

Kao dijete od 10 godina gledam kako ‘utovaraju’ moje poginule prijateljice na kamion, dok cisterna sapira njihovu krv. Amna, 1985.

Toliko sam želio coca-colu da je danas mrzim. Robert, 1982.

To je djetinjstvo u prahu… hahaha, mlijeko u prahu, jaja u prahu, kuće oko nas u prahu… ali smo mi bili veseli! Zlata, 1984.

Dobrovoljno 12-očasovno čekanje u redu za vodu kod Vodovoda u Novom Gradu, da bih vrijeme proveo uz prvu simpatiju… Dani, 1982.

Kada granata probije tri ploče na kući, i usmrti mog sedmogodišnjeg rođaka koji je spavao na krevetu. Selma, 1985.

Sjećam se kada dođe struja, jedan film gledam, dok drugi premotavam viljuškom! Adnan, 1985.

Kad pojedeš ‘hepo’ kockicu u mraku misleći da je marcipan iz lunch paketa… Mariana, 1979.

Ratna furka: ko pokupi najvreliji geler kada padaju granate, tog dana bude najbolji u raji! Mirza, 1986.

Eh, kad mislimo da je komšija sin nekog lovatora, jer pobogu svaki dan žvaće novu žvaku… Otkud mu?! Alma, 1978.

Došla strujaaaaaaaa…Komplet raja, nas petnaest, galami i trči ulicom k’o cirkus da je stig’o. Darko, 1981.

Kad sa 9 godina nosiš kanistere vode na leđima… i još i trčiš jer se granatira. Emina, 1982.

Djetinjstvo u ratu je kad te mama kupa nasred dnevnog boravka, iz džezve… vodom sa šporeta. Anis, 1983.

‘Čovjek živi da bi umro’ – tako sam nazvala svoj roman koji sam počela da pišem u 4. razredu osnovne škole. Slađana, 1983.

Mama je napravila kafu na (svijeći) uljanici, a mi smo iznad vruće džezve grijali ruke… Amina, 1985.

Pravili smo disko kugle od lopti i komadića razbijenog ogledala. Neko je uvijek bio zadužen da vrti kuglu. Nina, 1981.

Moj brat je izašao da ubere travku za našeg papagaja kada ga je snajper pogodio pravo u srce. Imao je tek 10 godina. Sanja, 1979.

Bakir se krije u smetljarniku, a na moje pitanje šta radi tu, odgovara: “Zaboravljam da je sve moglo biti drugačije!” Anela, 1986.

Nikad boljih derneka nego pod opsadom! Velid, 1978.

Mama je pogođena protuavionskim metkom u lakat… srećom, nije eksplodirao. Ruka nije amputirana nekim čudom. Hvala Bogu i doktorima. Alma, 1979.

Dječije mirenje s tim da je svijet dosadno mjesto u kojem možeš živjeti samo onda kada čiko s brda najavi primirje… Jasmina, 1987.

Pitala sam Dinu da idemo vani, a ona je zabrinuto rekla kako ne smije, jer će ju, ako pogine – mama ubiti. Amra, 1984.

Noć. Idemo po vodu. Ja dobijem kanister od dva litra. Granate padaju, a ja ponosan što i ja nosim vodu. Vedad, 1987.

Brojanje svijetlećih granata. Damir, 1987.

Beskonačan niz noći provedenih u podrumu na improvizovanom krevetu, čitajući Alana Forda uz kandilo. Zlatko, 1984.

Ko ce zandarmima sudija biti?
Ko hteti da htedne nase htenje?
Od zastitnika ko da nas stiiti?
Ko da nam oslobodi oslobodjenje?

                                                                                .

Ko ce da vodi nase vodje?
Ko sudijama zandar da bude?
Ko do svog ropstva slobodno dodje
racuna li se u slobodne ljude?

                                                                           .

Paradoksi i protivrecnosti
temelj su nasoj egzistenciji
i sve odavde pa do vecnosti
razlika je u diferenciji.

                                                                                             .

Mi smo plejboji, nista vise,
a mrtvaci su nasa svita.
Vrlo se malo pesama pise
a jos se manje pesama cita.

                                                                                            .

Ko ce da vodi nase vode?
Ko sudijama zandar da bude?
Ko do svog ropstva slobodno dode
racuna li se u slobodne ljude?

                                                                                           .

My grandpa used to say, there is no such a thing as a coincidence. Everything comes for a reason.

Dynamo, magician impossible

Predsednik je osoba koja je, kada je ubijen Zoran Djindjic, rekao da mu nije zao!? Jedan covek je mucki ustreljen, a njemu nije zao. To govori mnogo o njemu, bar za mene koji se bavim ljudskom dusom. O ostalima sam vec rekao sve. Presvuceni u nove kostime i dalje su oni stari, ma kako se trudili da izigravaju neke nove likove. Ja sam reditelj, meni je posao da to primecujem.

Goran Markovic, NIN, intervju, 31. januar

You don’t love me, baby

Why don’t you tell me so

You don’t love me, baby

I want to be the first to know…

Ivica Dačić je prvi srpski političar koji je seo ravnopravno da razgovara sa nekim političkim predstavnikom kosovskih Albanaca. Baš to – da tretiramo Albance kao jednake, kao partnere s kojima se razgovara, kao ljudska bića, a to je jedini način da rešimo kosovski čvor, tu srpsku opsesiju, taj problem koji nas razara već decenijama. Njegovo nerešavanje ne samo što nas onemogućava da konačno dobijemo normalnu državu u granicama koje možemo da kontrolišemo, već istovremeno služi autokratima da kao nekom toljagom mlate po društvu i sprečavaju svaku racionalnu raspravu o problemu i mogućnostima da isplivamo iz kosovskog mraka. To opet nisu dozvolili Koštunica, Tadić, Đilas, Jeremić, Jovanović i tužne NVO koje su zauzete nekim svojim efemernim i skrajnutim bitkama koje ovima prvima dobro dođu. Dačić ne samo što je seo da razgovara sa Tačijem ciljajući na rešenja, već je i Patrijarhu poručio da nam Kosovo neće biti vraćeno ako ne uđemo u EU, a „braniocima Ustava” da uzmu Ustav pod mišku pa da se prošetaju Kosovom ako mogu. Kap koja je prelila čašu i reč koja je premijeru Dačiću potpisala smrtnu presudu, bila je Stolica u UN. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima. U tom neprozirnom smestio se i kraj nada da nešto može biti novo pod kapom nebeskom, u zemlji u kojoj su pobednici uvek oni koji „duboko veruju” da ovde, u Srbiji, ništa drugačije, racionalnije i srećnije ne može da se stvori. Takve, koji bi da nam promene kod, koji bi da nas odvrate od čvrstih uverenja i otvore nas ka životu i rezultatima, e takve davimo kao mačiće. Koštunica je prvi video koliko je sati i prvi je zatražio ostavku Dačića, još preko svojih u Skupštini, kada se Dačić ceo celcati dan divovski borio oko Rezolucije, sa napadima svih vrsta. Održao je tom prilikom nekoliko istorijskih govora, koji su meni delovali ubedljivo i sigurno, kao da je rođen neki naš Čerčil ili De Gol, svejedno. Danima sam prepričavala kako se Dačić odbranio od Marka Jakšića, ofanzive Aligrudića i ostalih šarži iz DSS-a, ali i onih iz DS-a i Čedinog klana. Sve ih je nadmašio i nadgovorio Dačić, čovek iz Žitorađe.

Kako je počeo odstrel? Sam Dačić kaže da su ga prvo proglasili alkoholičarem, pa da ono što govori o Kosovu ispadne neozbiljno, čisto onako, pijanačko bulažnjenje. Onda ide nameštaljka sa prisluškivanjem, pa se pritisak pojačava, baš koliko je i Dačić pojačao da sa Tačijem reši Kosovo. A onda je krenulo iz svih oružja: Šarićev saradnik, mafijaš. Kriminalac, mafijaš odzvanja, po ko zna koji put, i to sa svih strana. Zbog maskenbala nije sve odmah bilo jasno, izgledalo je kao igra senki: možda jeste, a možda i nije. Ono prvobitno, tiho, završilo se strašnom vikom u svim medijima. Pojavio se neki podatak za koji, ispostavilo se, svi znaju već pet godina. Uz uobičajeno podizanje panike, a onda i udaranja u talambase značajnim glasovima voditelja i organizovanom revijom svima dobro poznatih „analitičara”, političara, raznih spin doktora i tobožnjih srpskih institucija. Sada svi, apsolutno svi, traže nove izbore i ostavku premijera Dačića. Pri tom se prikriva da je reč o Kosovu. Ono je opet naše i zauvek će takvo biti. Zatrpava se činjenica da je premijer govorio nekim drugim načinom, nekim prirodnim, pa čak i njemu svojstvenim (simpatičnim) jezikom, normalnog političara koji se kod nas retko sreće, i izdvajao se po tome što se bavio Kosovom kao realnim problemom. Sve ostalo je – čista nameštaljka. Ali obična publika samo kroz maglu nazire odakle ona dolazi, jer čak je i striptizeta ubačena u priču, kako bi svima mozak što manje radio, a strasti se raspalile – kao i uvek kad se neko provlači kroz blato, a još ima i seksa.

Vesna Pesic, Pescanik, 07. feb 2013.