TVOJA LEPOTA NE ZNAČI NIŠTA (2012), Austrija, 85`

Ono što je meni mnogo važnije jeste šta ovo svima nama znači. Očigledno da nam znači dosta, jer je podiglo tenzije i pažnju javnosti drukčije i više nego neka druga pitanja koja se čine više sudbonosnim za državu nego za pojedinca, kao što su pitanja pregovora sa Prištinom, pitanja dobijanja datuma itd. I da zapravo svako od nas oseća nekakvu potrebu da vidi koliko je čovek i da li je on ili ona čovek koji je u stanju da dođe u takvo jedno stanje svesti koje će omogućiti takvo ponašanje. I u odgovoru na to pitanje, izdvojila bih svoja dva opažanja, jedno je da se u Srbiji razvija, ispoljava i nekažnjeno, čak sa pohvalom demonstrira jedna vrsta represivne svesti. Podsetiću vas samo na jedan primer koji se desio pre nekoliko nedelja. Novine su senzacionalistički objavile da je jedna mlada devojka od 16 godina silovana u jednom od blokova na Novom Beogradu.

                                                                                                                                                .

Pre nego što se utvrdilo da je to zapravo bila izmišljena priča, mogli ste čitati komentare čitalaca na pojedinim sajtovima i mene je zaista zaprepastio broj komentara i broj povoljno ocenjenih komentara koji glase ukratko ovako: ‘ubiti bez suđenja’. Posle nekoliko dana se ispostavilo da nikakvog krivičnog dela nema, da je to, dakle, bilo izmišljeno. I sad, zamislite da pustite taj duh ‘ubiti bez suđenja’, jedno ispoljavanje represivnog duha koje se toleriše ovde i čak se smatra pohvalnim, a vezuje se za odobravanje tzv. porodičnih vrednosti i domaćinskog pristupa politici, javnom životu uopšte. Otprilike, čovek privržen porodičnim vrednostima koji je domaćinski raspoložen mora imati, bogami, neko vatreno oružje, pa će on čast svoje porodice i svoju privatnu sferu braniti tim oružjem, bez obzira da li je realno napadnut ili ne. Takvi ljudi priznaju sebi svojstvo da budu sudije i da nekoga egzekutiraju bez vođenja ikakvog postupka i utvrđivanja istine.

                                                                                                                                            .

Čini mi se da sve naše vlasti u poslednjih desetak godina vezuje verovanje u represiju, da je represija dovoljna da zaštiti društvo od opasnog ili opasnih pojedinaca. I mislim da se pokazalo da od toga nema ništa, da je to jedan potpuno pogrešan put, ali strašno je što mora da se desi jedno ovoliko masovno i teško ubistvo u kome strada dete koje nema dve godine. Pustili smo taj represivni duh iz boce, šta smo uradili sa tim represivnim duhom – pa, nismo uradili ništa.

. . . . .

                                                                                                                                                 .

Ceo ovaj period koji je iza nas je u jednom dramskom smislu, ali opet vodviljsko-dramskom smislu, kulminirao u toj rečenici o ‘11 dana pakla’. Ta rečenica je jedan strašan bezobrazluk. Političari koji su se toliko borili za vlast imaju 11 dana pakla i mi moramo da saučestvujemo u njihovoj duševnoj boli. Ma, neka idu dođavola! Koliko dana pakla imaju ljudi koji su morali da pobegnu sa Kosova u Srbiju 1999. godine, pa ponovo 2004. godine? Njihov pakao traje od tada do danas. Koliko dana pakla su trpeli Albanci koji su bili izbačeni iz njihove države, je l’ tako, Savezne Republike Jugoslavije, pa nit’ su hteli da ih prime u Crnoj Gori, nego su morali da odu ili u Albaniju ili u Makedoniju? Koliko je to dana pakla? I koliko je to dana pakla za najslabije pojedince u društvu, kao što su mala deca, starci i žene u jednom patrijarhalnom sistemu vrednosti? I onda čujete, lepo uhranjene, Dačića, Vučića, ne znam, neke savetnike, kako oni žive u paklu. Pa, neka idu dođavola i neka žive u paklu i dalje.

                                                                                                                                                .

A taj pakao, znate, za nekoga je jedan vrlo udoban život. To je besramno, to je nedopustivo. Toliko podizanje tenzije za koju možete da opazite da je veštački podignuta da bismo imali empatiju prema njihovim danima pakla ili da bi nekakav mali šminkerski pomak koji će verovatno biti učinjen oni slavili kao svoju veliku pobedu. Koliko takvo jedno ponašanje utiče na ljude? Pa, ja verujem da utiče. I imala sam prilike da vidim i u svojoj vrlo bliskoj okolini taj strah koji sada prati okolnost da se verovatno taj datum koji je očekivan u junu neće dobiti i koji će dovesti do toga da bolnice nemaju konce, a već ih nemaju, da nemaju nekakve najosnovnije lekove, sprave od kojih zavisi, ne svakodnevni udoban život, nego goli život.

                                                                                                                                                 .

I ljudi jednostavno počinju da se boje, osećaju se frustriranim, mislim tu pre svega na ljude koji su bolesni, koji prvi na svojoj koži osete posledice nekog dramatičnog ekonomskog sunovrata, koji se jednostavno uključuju u tu dramu, koju nisu sami prouzrokovali i za koju nisu odgovorni i koliko frustracija imaju zbog toga. Naravno, ne mogu ništa da kažem o tome kako je ta proizvedena drama uticala na ovog čoveka koji je izvršio veliki broj ubistava, ali mogu da kažem da ta drama na ljude koji su zavisni od lekarske pomoći, koji su slabi i nemoćni utiče veoma mnogo, mnogo više nego na ljude koji još uvek mogu da se kreću na sopstvenim nogama i koji su, da kažemo, zdravi ili relativno zdravi i ne toliko zavisni od nekakvih skupih medikamenata.

Vesna Rakic-Vodinelic, Pescanik

Jednoga jutra Dnevnik je izašao u svom uobičajenom izdanju, dakle kao ubedljivo najkvalitetnija dnevna novina u Srbiji, drugoga dana je izašao onakav kakav će ubuduće izlaziti – kao polupismeni džumhurbaškanov, Vulinov, Bajatovićev i Sahibijin bilten. Redakcija, nota bene, nije smenjena. Promenila se samo takozvana uređivačka politika. Što je, po svemu sudeći, najava promene svih politika. Tačnije najava kraja svih racionalnih politika. Ali koga ovde briga za politiku ili za kvalitet. Veži konja gde ti gazda kaže i u pokornosti čekaj svoju porciju hleba i zejtina. Tako razmišlja čuveni slobodarski narod.

Prva žrtva, po već ustaljenom običaju, bio je Teofil Pančić i njegova redovna nedeljna kolumna – poveliki i vrlo neprijatan trn u narodnjačkom oku. Taman me Teofil bio navukao na nedeljnu supu, pohovano, štrudlu i panonsku melanholiju, kad odjednom – čiča miča i gotova priča. Ništa zato! Umesto Teofila, Randelja i drugih Dnevnikovih kolumnista svaka budala koja izdvoji trideset pet dinara imaće priliku da čita smorna i otrcana palamuđenja i proseravanja nacionalno svesnih „intelektualaca“, ljubi ih majka. Ali kad bolje razmislim – ništa bolje nismo ni zaslužili. Mislim na nas, takozvanu tobožnju nepopulističku Srbiju na čelu sa našom uzdanicom – tobožnjom Demokratskom strankom, koja se već mesecima raspada u velikom stilu, da baš ne kažem – smradu. Ta stranka, koja je tokom nekoliko dugih godina imala isto onoliko vlasti koliko danas ima overlord Vučić, tokom svih tih godina nije našla za shodno da uradi ništa pametnije osim da se uvlači u dupeta Vučićeve glasačke mašinerije i njenih dodola i šamana.

I sada ta mašinerija – kojoj je ex-Sijatelstvo blagonaklono išlo niz dlaku, pa joj čak i čistilo dvorišta – glasno traži smrt Bojana Pajtića, rekao bih najmanjeg krivca za spektakularnu propast DS-a. Za to vreme nacionalni šamani i dodole u svojim brlozima i mutlacima žderu sarme i seire. Dolazi njihovih pet minuta. Tako oni misle, ali tako ne mora da znači. Miloševićev, u kadrovskom i svakom drugom smislu neuporedivo ozbiljniji populistički projekat, jedva da je potrajao desetak godina, a u međuvremenu se sve dodatno ubrzalo. Tako će i ovo čudo potrajati tri dana i proći. Hoće li, međutim, posle toga biti moguće srediti krš i nered, to je već filozofsko pitanje na koje niko na ovdašnjoj političkoj sceni nema spreman odgovor. Niti ikoga boli Crven Ban da ga traži! Zato i kažem da smo zaslužili sve što nam se događa. Bujrum!

Svetislav Basara, Dnevnik lopova, Danas, 15. april

Dvanaestorica optuženih terete se za krivično delo izazivanje opšte opasnosti. Oni se terete da su 21. februara 2008. godine oko 18.30 u Ulici kneza Miloša u Beogradu organizovano došli do ambasade SAD i gađali je kamenicama, bakljama i drugim predmetima i tako izazvali požar, kao i za napad na ambasade Hrvatske i Nemačke.

Advokat optuženog Aleksandra Ercega Veljko Delibašić rekao je novinarima u pauzi suđenja da odbrana traži da se iz dokaza izuzmu svi snimci i video-zapisi.

U vreme izvršenja krivičnog dela, na snazi je bio član zakona koji je predviđao da optičko snimanje lica može da se izvrši isključivo na osnovu naredbe istražnog sudije, objasnio je Delibašić.

– S obzirom na to da ne postoji naredba istražnog sudije, ti snimci moraju biti izdvojeni, ne mogu se koristiti kao dokaz. To je, kako je rekao, praksa suda, jer je, prema njegovim rečima, “svojevremeno, kada je Nataša Kandić u centru Beograda šamarala Srbe proterane sa Kosova”, sud izdvojio iz tog predmeta snimke koje su načinile TV kamere.

– Očekujem da će i ovog puta sud da se drži te prakse – naveo je Delibašić.

Advokat Veljko Delibasic

a piece of time
you’ve been given
a piece of time
to believe in
got to find
peace of mind

got to find
Morpheus Secrets
can it be:

beauty’s bleeding
days receding
empty feeding
brute force leading
side by side
one by one
side by side
each and only
one by one
crowd of lonelies
drift awake
sleep awaits
light years from here
the cry of mutes leaves us speechless

Samo nekoliko sati nakon masakra u Velikoj Ivanči, ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović nepokolebljivo je utvrdila da post-traumatski ratni sindrom nikako ne može biti uzrok zločina. Đukić Dejanović je, podsetiću, lekar, specijalista psihijatrije, doktor medicinskih nauka i redovni profesor Univerziteta. Sa te odgovorne pozicije, a da nije imala nikakav uvid u anamnezu očevidno bolesnog čoveka, koji je za manje od pola sata ubio 13 ljudi, nepobitno je odbacila moguću dijagnozu, što je neobičan postupak sa plana lekarske etike i stručnosti, ali nije sa političke pozicije ministarke zdravstva.

Dr Đukić Dejanović, umesto da pozove na odgovorno ponašanje i poštovanje dostojanstva ljudskog života, pa i ubice, smatrala je dozvoljenim da se uključi u medijske spekulacije, preskačući korak utvrđivanja porodične anamneze Bogdanovića, i to u trenutku kada su ti isti mediji već objavili da su ubičini krvni srodnici registrovani duševni bolesnici i samoubice – te da presudi šta nikako nije mogao biti motiv zločina.

Ljubiša Bogdanović je pištolj, kojim je dvadeset godina nakon svog ratovanja izvršio masovni zločin, posedovao legalno. Pribavio ga je na samom početku osamdesetih, u doba kada lično naoružavanje nikako nije bilo opšte rasprostranjen običaj. Čemu mu je pištolj služio i zašto ga je pribavio u epohi zanemarljive delikvencije i gotovo nepostojećeg teškog kriminala, važan je element u sklapanju ovog mozaika, posebno uzimajući u obzir da ljudi koji poseduju lično naoružanje smatraju da im je ono neophodno za zaštitu porodice.

Od čega je to Bogdanović 1981. živeći na kraju sela Velika Ivanča imao potrebu da se štiti? Pre je ta zaštita i to od njega samog bila potrebna članovima njegove porodice, jer, kako svedočenja rođaka potvrđuju, Bogdanović je od rane mladosti bio nasilnik koji se sadistički obračunavao sa svojom nezaštićenom ženom – tukao je mokrim konopcem, što implicira promišljenu nameru da nanese što veću povredu, te “lancem za pse”. Sama činjenica da osoba lancem vezuje životinje ne govori u prilog prvobitnom portetu ubice kao dobroćudnog komšije, ali pristajem da prihvatim da moja savremena shvatanja o etičkom tretmanu životinja ne samo da nisu dobacila do Velike Ivanče, već ne vladaju ni na primer Vračarem, gde su slučajevi teškog mučenja životinja sve brojniji i češći. Ipak, i još samo trenutak da se zadržim na torturi nad životinjama, žive odrane mačke, psi sa odsečenim šapama i uronjeni u sonu kiselinu, u Srbiji su gotovo sistematski delo mlađih tinejdžera svih socijalnih statusa, uglavnom iz većih gradskih sredina. Biće da ideologija nasilja sa kojom se dnevno susreću u udžbenicima istorije, vesti o neuhvatljivom Urošu Mišiću, državna propaganda o borbi protivotimanja Kosova, u kojoj se poziva i na epsko nasilničko ponašanje, ipak ostavlja neke posledice na sve.

Drugim rečima, ako jedva punoletna tviterašica smatra potpuno normalnim da javno poziva da se sjuri metak u čelo osobi koja nešto drugačije misli, čemu toliko zapanjenje kada “monstrum iz Ivanče” tako nešto zaista i napravi? Zapanjeni policajci anonimno svedoče da je Bogdanović pucao “čak i dvogodišnjem detetu” iz velike blizine i pravo u glavu, onim metkom u čelo na koji se anonimni omladinci na internetu toliko lako pozivaju.

Nasilje rađa nasilje i to je jedino što je jasno. Koji god od motiva da mediji i stručnjaci na radu u vlasti traže, ovu pistu za sada ne istražuju. Naprotiv, nude nam sve druge hipoteze: opskurnu motivaciju u porodičnom prokletstvu, narativ koji proširuje čak i seoski sveštenik, te najrasprostranjenije i čini se najprihvaćenije verovanje da je za masakr – ipak kriva žena.

U ova tri dana, koliko se mediji utrkuju da iscede i poslednju kap iz krvave tragedije, jedan motiv se polako uobličuje. Bogdanovićev sin, koji je pao kao prva žrtva očevog ubilačkog pohoda, imao je ljubavnu vezu sa “sumnjivom devojkom” iz susednog sela. Otac se protivio ovom odnosu govoreći da ga ova “moralno posrnula” devojka “iskorištava”, da je sa njim zbog novca, a seljani su smatrali da je prostitutka. Devojci su u novinama naveli ime i inicijal, mesto stanovanja, razgovarali sa njenim ocem zadovoljno objavljujući da ona ne sme napolje iz kuće. Jer ona ne samo da negira vezu sa Bogdanovićevim sinom, nego svakako negira i svoje “moralno posrnuće”, beleg kurve kojom je najozloglašeniji (a ujedno i najčitaniji) mediji otvoreno nazivaju, a koji je ova mlada žena prisiljena da nosi kako sama zna i ume. Sasvim sličnu neetičku logiku, koja iza zločina traži odgovornost neverne žene, viđamo već mesecima, u najmanje tri poslednja brutalna ubistva prebijene manekenke, udavljene doktorke i spaljene studentkinje.

Bogdanović dakle nije monstruozno ubio 13 ljudi jer je psihopata koji 30 godina nosi oružje, sadista koji porodičnom nasilju daje impresivnu dimenziju, ludak na ratištu i povratnik sa istog, patrijarhalni “otac porodice” koji smatra da ima pravo da odlučuje o ličnom životu svog četrdesetogodišnjeg sina, ne, sve to nisu mogući razlozi, već je razlog posrnula žena, kurva, ona što je svojom gramzivošću i nemoralnim ponašanjem narušila porodični mir i, logično, Bogdanovića navela da mu “kvrcne u glavi”, pa da puca u čelo usnulim seljanima uključujući i nečije dvogodišnje dete.

Šta se zaista dogodilo niko i dalje ne zna. Sam ubica je nažalost četrnaesta žrtva ovog stravičnog događaja i sada je sve teže utvrditi prave razloge zločina. Ali i ako prihvatimo ministarkinu hipotezu da ubica nije patio od ratnog sindroma i stvar postavimo drugačije – da je jednostavno oduvek bio takav, pažnja bi morala biti skrenuta na jednu još ozbiljniju stvar: ako je Bogdanović zapušteni duševni bolesnik sa sadističkim sklonostima, šta to govori o profilu ljudi koji su odlazili na ratište tih devedesetih? Podsetiću, koliko god da je to ovih meseci nepopularno i demode, da je Dr Đukić Dejanović bila sastavni deo ratne vlasti od njenih samih početaka, istaknuti član Miloševićevog SPS-a od 1990. godine, kome je pristupila pravo iz raspalog Saveza komunista, te da bi morala biti odlično upućena u psihološko-psihijatrijski profil ljudi koji su pohodili ratne zone. Drugim rečima, ako je čovek već bio lud, zašto ga je ova zemlja obukla u uniformu i poslala u Slavoniju s puškom, pištoljem i kamom u ruci? I šta je tačno nameravala sa njim kad se vrati?

Ratni veterani države koja nije zvanično ratovala, možda nisu svi poludeli na ratištu, niti su svi, kao Bogdanović, već bili ludi kad su tamo kretali, ali su, sva je prilika, na ozbiljnom putu da sada polude, zanemareni i odbačeni od države koja ponovo udara u ratne bubnjeve, istovremeno dozvoljavajući da oni budu zdravstveno zapušteni, socijalno na dnu, nevidljivi sve dok se ne desi neki ovakav zločin. Zapaljiva retorika koja normalizuje nasilje, posebno prema ženama, odgaja nove generacije na odbranu spremnih, sa kojima će ovo društvo tek morati da se suoči.

Biljana Srbljanovic, Zena je kriva za sve, Peščanik.net, 12.04.2013.

Festival Igre, JDP, 8. april

BALET PRELJOKAŽ
Eks an Provans, Francuska
Ono što zovem Zaborav

koreografija: Angelin Preljocaj
saradnik koreografa: Youri Van den Bosch
koreolog: Dany Lévêque
dizajn svetla: Cécile Giovansili-Vissière

igrači: Aurélien Charrier, Fabrizio Clemente, Baptiste Coissieu, Carlos Ferreira Da Silva, Liam Warren, Nicolas Zemmour
narator: Laurent Cazanave

produkcija: Ballet Preljocaj
koprodukcija: Biennale de la Danse de Lyon, Théâtre de la Ville (Paris), Théâtre de Saint-
Quentin-en-Yvelines

Po knjizi Lorena Movinjea „Ono što zovem Zaborav“

Otkrio sam knjigu Lorena Movinjea  „Ono što zovem Zaborav“, čim je izašla iz štampe. Fascinirala me je svojevrsna forma teksta. Ona je sazdana od samo jedne rečenice, dugačke nedokučive rečenice koja spaja telesnu interakciju i literarnu strukturu, na posve radikalan način. Ova materijalizacija mesa, čini tekst senzualnim. U okviru jednog ljudskog korpusa, nastanjene su različite vrste građe: agresivni, živahni, nasilni komadi, i oni mnogo lascivniji, senzualniji, nezdravi, ljubavni delovi. Ipak, telo je i političko po Movinjeu. Nekoliko pitanja se otvaraju, nad bezdanom u kome se ogleda izuzetak, marginalizacija, društvo i konzumerstvo – a sve kroz nečujan dijalog tela. Razmišljao sam da se igra može nadviti nad temom otvarajući priču u formi pogleda u daljinu, primenom koreografskog rukopisa koji će je iznova posebno odrediti. Upravo zbog toga, ovaj tekst se mora čuti, jer je krajnje radikalan u svojoj neumoljivosti, u svojoj lepoti i emociji.

.
Angelin Preljocaj

… Kada je ušao u super market, uputio se ka delu gde stoji pivo. Otvorio je i popio sadržaj jedne limenke. Ne znam o čemu ili o kome je razmišljao gaseći žeđ. Siguran sam, međutim, da od trenutka kada je stigao do trenutka kada su ga zaustavili čuvari, niko nije mogao da zamisli da on neće više izaći napolje.

Laurent Mauvignier

Pisac je inspiraciju našao u kratkoj vesti o istinitom događaju, u Lionu 2009. godine. Dvadesetpetogodišnji mladić, umire od posledica gušenja u Karfur supermarketu, ubijen od strane četvorice čuvara „zbog jedne limenke piva“ koju je ispio, a nije platio. Snimak sigurnosnih kamera posvedočio je o brutalnom ubistvu, jer je smrt snimljena uživo. Posle nekoliko obimnijih romana, koji su pobrali odlične kritike, pisac se odlučio da upakuje ovu knjigu u samo 60-ak strana. Jedna jedina rečenica lebdi bez početka ili kraja, kao i život koji se nastavlja uprkos smrti. To je nasilna, a opet nežna rečenica, korišćena u formi nostalgičnog ubrzanja, da bi razotkrila čulne interpunkcije koje se često mogu naći u delima Movinjea. Mladi čovek koji je nepravedno ubijen i njegov brat, jesu li oni belci? Crnci? Stranci? Iz siromašne porodice? Žrtve rasizma? Predrasuda? Sve što saznajemo jeste da im otac poseduje kasapnicu i da je sin tamo radio u pauzi između dva posla, da se možda jednostavno zaljubio, da je možda bio na putu da se ponovo sastane sa tom devojkom, onom koja će mu možda pomoći da izađe iz zaborava koji sugeriše već sam naslov dela. Mnogo „možda“ koji nestaju zajedno sa glavnim junakom. Pisac zamišlja život, obećanja koja ostaju neispunjena, nade za koje nije bilo smelosti. On predstavlja činjenice: zaprepašćenje žrtve i pesnice četvorice čuvara, mladih ljudi njegovih godina, u magacinu supermarketa. Kako se osećao dok su pesnice kao kiša pljuštale po njemu? O čemu je razmišljao, šta je video? Vikanje, ruganje? Čega se sećao – saveta svoje majke? Dana koji tek dolaze? Da li je uopšte imao vremena da se zapita, zašto? U svemu je bilo samo ludila, neobuzdanog i varvarskog ponašanja četvorice čuvara. A onda je nastala tišina, pa ponovo reči: policije, javnog tužioca, novinara i na kraju postiđenih mušterija u kasapnici mladićevog oca. Više se govorilo o ovom čoveku sada kada je mrtav, nego ikada dok je bio živ. Movinje priča umesto njega, stvarajući lik posve sličan ljudima iz naše okoline, jedina razlika je da oni ne doživljavaju tako tragičnu sudbinu. U vremenu koje je potrebno da bi se pročitala jedna rečenica, pisac uzdiže lik iz zaborava i svakodnevne beznačajnosti, kakvu brak, očinstvo, prijateljstvo, pa čak i posao mogu stvoriti…. „Uveravam vas da sve ovo nije tužno kao gubitak ukusa vina i piva, želje za poljubcima, za izmišljanjem priča o prolaznicima u metrou, kao gubitak doživljaja neumornog lutanja, osećaja vezanog za gomilu stvari koje neću imati priliku da radim, koje možda nikada ne bih ni uradio, ali koje su mi se dopale već zbog same činjenice da su moguće, tu negde u mojoj blizini, i za svaki slučaj“.

Ove godine, premijer Dačić i njegov prvi potpredsjednik Aleksandar Vučić položili su vijenac na mjesto gdje je 12. marta ubijen Zoran Đinđić. Neko je rekao kako im to nije trebalo dozvoliti. Šta vi mislite?

Zoran Đinđić je odavno postavio ogledalo u kome se svi mi povremeno ogledamo. I u smrti, Đinđić Srbiji pomaže da vidi kakva je i gde je. Da li će neko nekome da oprosti, to je stvar moralne odluke svakoga od nas… Ono malo Jevreja koji su preživeli holokaust, recimo, nikada više nisu hteli da odu u Nemačku. Sećam se da sam kao dečak, razgovarajući o automobilima sa kolegom mog oca, profesorom koji je čudom preživeo nacistički logor, pitao zašto ne kupi “folksvagen”.

“Nikada ne bih kupio nemački auto!”, planuo je iznenada. “Nemcima dobro ide i bez mojih para!”

To je, dakle, stvar svakog pojedinca.

Nećete da odgovorite?

Hoću. Nisam bio Đinđićev intimni prijatelj; bio sam mu lojalni saradnik… Ali, evo, reći ću vam: ne mogu da oprostim zbog toga što je upravo politika koju su zastupali oni koji danas vode Srbiju dovela do smrti tako mnogo ljudi. Svojim očima sam gledao sarajevsku decu-invalide… Zoran Đinđić je bio poslednja žrtva; to je isti metak… ne mogu, znate… Iza te politike je ostalo previše leševa.

Zarko Korac, Vreme, intervju, 21. mart

Young & Rubicam is 6.500 people in 186 officies in 90 countries

all on a mission to Resist the Usual for our clients.

Y&R  –  Who We Are

“Kad hranim siromašne, kažu da sam svetac. Kad pitam zašto su siromašni, kažu da sam komunista“. Tako je govorio brazilski nadbiskup Elder Kamara. Njegova izreka otkriva jedan od velikih razdora u katoličkoj crkvi i svu prazninu tvrdnje novog pape da je na strani siromašnih.

Najhrabriji ljudi koje sam upoznao su katolički sveštenici. Radeći u Zapadnoj Papui pa zatim u Brazilu, upoznao sam ljude koji su bili spremni da redovno stavljaju glavu u torbu za druge. Kada sam prvi put pokucao na vrata manastira u Bakabalu, gradu u brazilskoj državi Maranjao, sveštenik koji mi je otvorio mislio je da sam poslat da ga ubijem. Tog jutra je dobio još jednu u nizu pretnji smrću od lokalnog udruženja rančera. Ipak je otvorio vrata.

U manastiru je bila grupa seljaka. Neki su plakali i tresli se – tela su im bila prekrivena modricama od kundaka, a zglobovi su im bili odrani od vezivanja konopcem. Sveštenici su pokušavali da spasu hiljade ljudi, jer su im zemljoposednici – uz podršku policije, lokalnih političara i korumpiranih sudija – spaljivali kuće, terali ih sa imanja i mučili i ubijali one koji su se opirali. Naučio sam nešto o strahu u kojem su sveštenici živeli kada me je pretukla i umalo ubila vojna policija. Ali za razliku od njih, ja sam mogao da odem. Oni su ostali da brane ljude za koje je borba da sačuvaju vlastitu zemlju često bila pitanje života i smrti: izgon je značio glad, bolest i smrt u sirotinjskoj četvrti ili rudniku.

Ovi sveštenici su pripadali pokretu koji je zahvatio Latinsku Ameriku nakon objavljivanja knjige „Teologija oslobođenja“ Gustava Gutiereza 1971. godine. Teolozi oslobođenja nisu samo stali između ubica i siromašnih, nego su i mobilisali vernike da se suprotstave otimačini, da nauče svoja prava i sagledaju svoju borbu u svetlu duge istorije otpora koja je počela bekstvom dece Izraela iz Egipta.

Do mog dolaska 1989. bilo je ubijeno sedam brazilskih sveštenika; mnogi drugi širom kontinenta su hapšeni, mučeni i ubijani; Oskar Romero, nadbiskup San Salvadora, bio je pogubljen. Ali diktatori, zemljoposednici, policija i dželati nisu bili njihovi jedini neprijatelji. Sedam godina posle mog prvog dolaska u Bakabal, vratio sam se i sreo sa sveštenikom koji mi je otvorio vrata. Nije mogao da razgovara sa mnom. Ućutkan je u okviru velike čistke koju je crkva sprovodila nad buntovnim sveštenicima. Božje lavove vodili su magarci. Seljaci su izgubili svoje zaštitnike.

Napad je počeo 1984, kada je Kongregacija za versku doktrinu (organ koji se ranije zvao Inkvizicija) objavila dokument svog poglavara Jozefa Racingera, koji će kasnije postati papa Benedikt. U ovom dokumentu on je osudio „devijacije, i rizike od devijacija“ teologije oslobođenja. Nije poricao, kako sam piše, „preuzimanje ogromne većine bogatstva od strane posedničke oligarhije… vojne diktatore koji se rugaju najosnovnijim ljudskim pravima i divljačko ponašanje nekih predstavnika stranog kapitala“ u Latinskoj Americi. Ali je insistirao da se „spasenje i isceljenje može očekivati samo od Boga. Bog, a ne čovek ima moć da ispravi patnju.“

Jedino rešenje koje je predložio bilo je da sveštenici pokušaju da preobrate diktatore i plaćene ubice i privole ih da ljube svoje bližnje i da se kontrolišu: „Samo se apelovanjem na ‘moralni potencijal’ osobe i na neprekidnu potrebu za unutarnjim preobraćenjem može postići socijalna promena“. Generali i njihovi odredi smrti su se sigurno tresli od straha.

Ali Racinger bi makar mogao da se pravda, budući da je bio izolovan u Vatikanu, da nije znao šta tačno uništava. Dok je u Rimu bila u toku inkvizicija jednog od vodećih teologa oslobođenja, oca Leonarda Bofa, nadbiskup Sao Paula pozvao je Racingera da poseti Brazil i sam vidi situaciju. On je odbio – a zatim je nadbiskupa lišio velikog dela njegove dijeceze. Racinger je izabrao da ništa ne zna. Ali sadašnji papa nema čak ni takvo opravdanje.

Papa Franja je znao kako izgledaju siromaštvo i ugnjetavanje: nekoliko puta godišnje držao je misu u sirotinjskoj četvrti Buenos Ajresa Vila 21-24. Međutim, kao poglavar argentinskih jezuita, osudio je teologiju oslobođenja, zahtevajući da se sveštenici koji brane i mobilišu siromašne uklone iz sirotinjskih naselja i da obustave političku aktivnost.

Sada tvrdi da želi „crkvu koja je siromašna i koja je za siromašne“. Ali da li to podrazumeva hranjenje siromašnih ili postavljanje pitanja zašto su siromašni? Latinoamerički diktatori vodili su rat protiv siromašnih, koji je na mnogim mestima nastavljen i posle rušenja tih sistema. Različite frakcije katoličke crkve različito su se opredeljivale u ovom ratu. Kakve god bile namere onih koji su napadali i gušili teologiju oslobođenja, u praktičnom smislu ti ljudi su bili saveznici tirana, otimača zemlje, dužničkih robovlasnika i odreda smrti. Uprkos svojoj pretencioznoj skromnosti, papa Franja je bio na pogrešnoj strani.

George Monbiot, Papa Franja u ratu protiv siromasnih, The Guardian, 19.03.2013.

Preveo Ivica Pavlovic

AMINA TAJLER – MOJE TELO JE MOJE VLASNISTVO

Ukrajinska feministička grupa “Femen” pozvala je na “toples revoluciju” u Tunisu nakon što je jedan muslimanski sveštenik zatražio kamenovanje devojke koja se slikala golih grudi i objavila fotografije na internetu. Amina Tajler (19) izazvala je gnevne reakcije u Tunisu kada je prošle nedelje postavila na internetu svoje fotografije u toplesu, sa cigaretom u ruci i natpisom na arapskom jeziku: “Moje telo je moje vlasništvo”.

Organizacija “Femen”, čije članice obnaživanjem pokušavaju da skrenu pažnju na sebe i ukažu na ugnjetavanje žena i mušku samovolju, proglasila je četvrti april danom “neumoljivog toples džihada protiv islamizma”, kako bi pokrenula novo Arapsko proleće za ženska prava.

Kako se saznaje iz evropskih i američkih medija, roditelji su odveli Aminu u psihijatrijsku kliniku u Tunisu, što je u Parizu potvrdila i vođa “Femena” Ina Ševčenko. Arapski mediji ne otkrivaju da li je Amina postavila fotografije dok je bila u Tunisu. U slučaju da jeste, mogla bi da dobije zatvorsku kaznu od dve godine i novčanu kaznu od 500-5.000 evra.

Grupa “Femen Tunisia” postoji na Fejsbuku od marta ove godine, a Amina je jedna od aktivistkinja koje su stvorile sajt. Prema najnovijim informacijama, “Femenov” nalog je hakovan, a na jednu stranicu su ubačeni video-snimci, fotografije i stihovi iz Kurana. “Uz Božju pomoć hakovali smo ovu nemoralnu stranicu, a ono najbolje će tek doći”, navodi se u poruci pod šifrom “al-Angour”. Lokalni list “Asaba njuz” preneo je reči salafističkog sveštenika Adela Almija, koji se nalazi na čelu Komisije za unapređivanje vrline i sprečavanje poroka: “Prema Božjem zakonu, treba da dobije 80-100 udaraca bičem, ali zbog težine krivičnog dela, zaslužuje mnogo veću kaznu. Zaslužila je smrtnu kaznu kamenovanjem i mora da bude stavljena u karantin, jer je ono što je uradila zarazno. Ona je kao neko ko je oboleo od ozbiljne i zarazne bolesti i treba je izolovati i lečiti”, rekao je on.

“Femen” je odgovorio saopštenjem u kome osuđuje “varvarske pretnje islamista” i obaveštava javnost da će četvrti april obeležiti “početak novog svojevrsnog Arapskog proleća, nakon koga će u Tunisu zavladati prava sloboda, sloboda bez mula i kalifa”.

Blic, 27. mart

Jednom sam otišao kod lekara, a on mi je postavljao rutinska pitanja da mi popuni karton. Svako pitanje je bilo „da ili ne“ pitanje. Pitao bi me, „Da li jedete meso?“ a ja bih odgovorio „Znate, ne jedem neke vrste mesa, ali jedem neke druge, ali ni to ne radim često, zavisi kakav je dan“. Gledao me je kao potpunog ludaka. Shvatio sam da ne umem da dam jednostavan odgovor. Sve je bilo komplikovano. To sam shvatio jer uvek, na bilo čije i bilo kakvo pitanje, pomislim, „Malo je komplikovanije nego što misliš“. U tom smislu sam psihološki nespreman da pojednostavljujem bilo šta, o sebi ili nekom drugom. Moja bivša žena mi je jednom prilikom rekla – kritikovala me je – „Ti voliš samo komplikovane ljude“. A ja sam joj odgovorio da su svi komplikovani, ali iz nekog razloga – jer im je tako lakše ili pošto su lenji, zbog političkog, ideološkog, identitetskog pritiska – ljudi radije sebe pojednostavljuju.

Aleksandar Hemon, intervju

Once she lay open like a road
Carbed apart the madness that I stumbled from
But she fell away
She fell away
Shed me like a skin
She fell away
Left me holding everything

Once the road lay open like a girl
And we drank and laughed and threw the bottle over
But she fell away
She fell away
I did not see the cracks form
As I knelt to pray
I did not see the crevice yawn, no

Sometimes
At night I feel the end it is at hand
My pistol going crazy in my hand
For she fell away
O she fell away
Walked me th the brink
The fell away
I did not see her fall
To better days
Sometimes I wonder was she ever there at all
She fell away
She fell away
She fell away

To su iskusili grcki filozofi vec na pocetku filozofije, Platon i Aristotel, naime, izvoriste filozofije prepoznaju upravo u covekovom, odnosno nasem cudjenju nad tim da stvari uopste jesu, da imaju bivstvovanje.To je ono cudjenje koje je potom novovekovni filozof Lajbnic izrazio pitanjem: Zasto je nesto, a ne radije nista? Zasto su stvari a ne radije nistina? Posredi je pitanje koje je Hajdeger kasnije preoblikovao: Zasto je bivstvujuce, a ne Nistina? Za filozofiju kao filozofiju dakle nista nije samo-razumljivo, ponajmanje pak nistina sama.

Filozofija dakle pocinje filozofskom zacudjenoscu nad cudom bivstvovanja. Zasto filozofskom? Jer se svakidasnja svest zaustavlja samo pri samim stvarima, pri razlicitim vrstama bivstvujuceg, a samu stvar, dakle bivstvovanje, obicno previdja. U brizi za svakidasnje stvari zaboravi se (za)cuditi nad tim da te stvari uopste jesu, da imaju bivstvovanje. Filozofski nacin misljenja izricito se otvara tom cudu nad cudima: da stvari jesu, da imaju bivstvovanje. I stoga obicna, svakidasnja svest u filozofskoj zacudjenosti nad cudom da stvari jesu vidi nesto neuobicajeno i stoga cudacima svojstveno. Iz zacudjenosti nad bivstvovanjem svih bivstvujucih proistice izvorno znacenje grcke reci philo-sophia. Tu rec obicno prevode kao ljubav spram mudrosti ili znanja. Doslovno nije rec o drugom do rado-znalosti ili ljubo-pitljivosti. Drugim recima, ljubiti, to je u filozofiji sve. Pocetak pocetka, ishodiste bez kojega ne mozemo nista poceti. Ljubiti sve i svaku stvar, svako bivstvujuce u njegovom bivstvovanju.

Filozofima je stalo pre svega i iznad svega do bivstvovanja stvari. Nije im kao filozofima stalo niti do menjanja niti do interpretacije, tumacenja stvari, nego do razumevanja bivstovanja sveta, tacnije receno, do razumevanja bivstvovanja coveka u svetu. Ne nosi ih znati-zeljni, spoznajno-teorijski, niti prakticni, polit-ekonomski interes. Sledili su i slede kao filozofi rado-znalost, radoznalost koja je na izvoristu filozofije i u srzi umetnosti. Otuda blizina filozofije i umetnosti. Filozofska radoznalost, naime, ne znaci prisvajanje (niti teorijsko niti prakticno), nego dopustanje stvari. Znaci povratak ili obracanje stvarima samim. Ukljucuje priblizavanje stvarima, no samo do one granice dok ih – zbog prevelike blizine – jos ne ugrozavamo u njihovom bivstvovanju. Jer preveliko priblizavanje znaci nasilje nad stvarima, nad svakim drugim i drugcijim od nas.

Mario Kopic, Misljenje

Compilation of works in period 1987-2008:

Dream Of The Origine: All Under Celestial Cup (1987)

Folk Prelude: Sevdah (1989)

Danza Transilvanica (2005)

Anamnesis, Ecumenical Mysteries, Part IV: The Singing (1992/2005)

Angel’s Remembrance (1991/2004), (Fragment)

Quasi Waltz (1994)

The Last Balkan Tango, Live (1994/2004)

Limping Waltz, Studio/Live (2005)

Winter Song (2004)

Flying, Flying … Dance (2008)

Catalogue Of Memories, II Part (2008)

Dragi Ivice Dačiću,

Možda će vam izgledati neobično to što vam se, nepoznat, pismom obraća jedan mađarski, levo orijentisani intelektualac. Ali pretpostavljam da ste se u svojoj karijeri javnog delatnika navikli na razna iznenađenja.

Predmet mog pisma, međutim, jedva da bi mogao da bude iznenađenje: želim da podsetim da u Vojvodini, pokrajini koja čini deo vaše domovine i koja trenutno još uživa autonomiju, sve češće zlostavljaju ljude na ulici ili u kafani zato što govore mađarski, ili zato što za njih znaju da su Mađari. Vašoj vladi su već zbog toga upućene određene zamerke. Zamereno vam je i to što se pokazalo da vlasti, u procesu ispitivanja ovakvih slučajeva nisu nepristrasne, odnosno, da su bile sklone da za izazivanje incidenata okrive manjinske Mađare. Mada iz viševekovnih iskustava znamo da konflikte između većine i manjine, po pravilu, inicira jača strana – ni nekadašnje pogrome u Rusiji nije protiv Rusa organizovalo manjinsko stanovništvo. Vama su, verujem, već dojadile ove kritike i optužbe. One i jesu dosadile.

Čitava ova tema je krajnje monotona. Razbiju čoveku nos, jer pripada nacionalnoj zajednici koja je za neke ostrašćenije elemente većinskog življa nepopularna, neobična ili antipatična. Razbijeni, raskrvavljeni nos je bolan, poniženje je traumatično. Zastrašujući je osećaj da čovek može da bude pretučen samo zbog toga što govori maternjim jezikom. A strah je stanje bolesti. Takav je svet – mogao bi reći neko mrzovoljno, ali ja se nadam da vi ne mislite tako.

Mogli biste da me upitate: a vi, gospodine, kad se već ovako zdušno zalažete za svoje sunarodnike, gde ste bili, kad je grmelo, i kad je NATO bombardovao Srbiju? Srećom, mogu da kažem da sam bio tu – i na istočnoj obali Sjedinjenih Američkih Država – i javno sam protestovao. Ne pominjem vam ovo zbog toga da bih sad podneo račune. Nisam tada protestovao da bih jednom time iznudio određene pogodnosti – ili makar samo pravedan tretman – za one koji su mi prirodno bliski: manjinskim Mađarima. Jer i ja sam taj, odrastao sam u Erdelju, u još mračnijim vremenima no što su današnja.

Pominjem ovo da biste videli: obraća vam se iskreni prijatelj srpskog naroda (a sve do nedavno nije bilo baš prijatno biti na glasu kao „prijatelj Srba”, verujte mi), koji je povrh toga i ubeđeni internacionalista – a to, kao što vidite, ne znači da nema ljudi, u ovom slučaju Mađara, a i među njima onih transilvanskih, za koje me vezuje zajedništvo uspomena i prisna toplina koja proističe iz međusobnih sličnosti, i to mi, naravno, nije žao. Ni ovo pismo nije više od neke vrste captatio benevolentiae, mada bi nam vaša dobronamernost i te kako dobrodošla.

Glavni uzrok svih tih nedaća je to što je raspad Jugoslavije: tragedija. (I u tome se slažem sa Rastkom Močnikom, čuvenim slovenačkim sociologom.) Tragedija za izranjavljene, ogorčene narode nekadašnje Jugoslavije. Mnogi misle, ili bolje reći: mnogi su mislili, da će Evropska unija doneti spokojnu, mirnu, „normalnu” građansku demokratiju. Dovoljno je baciti pogled na demonstracije u Grčkoj, Bugarskoj, Sloveniji, na teške ustavne i državno-pravne probleme u Mađarskoj i u Rumuniji, na etničke konflikte i na ekspanziju etnicističko-rasističke ekstremne desnice skoro svuda, pa čak i u Austriji (sve su to države-članice Evropske unije), da bi postalo jasno: Evropska unija sama po sebi ništa ne rešava. U pravoj Evropskoj uniji nalaze se samo one zemlje koje su članice i šengenske, i evrozone (to su dva minimalna uslova koja samo zajedno znače nešto), ali i to unutrašnje jezgro nazaduje, sve je manje demokratsko. Male istočno-evropske države skoro da i nisu u stanju da stanu na sopstvene noge, ali Evropska unija ne može da nadomesti slogu, saradnju siromašnih, poluperifernih zemalja i naroda.

Ona arogancija s kojom je Zapadna Evropa odgurnula Rumuniju i Bugarsku od šengenske zone (dok na zapadnom delu kontinenta sve više buja etnicistička netrpeljivost prema istočnoevropskim radnicima koji traže posao), samo pojačava utisak da ni odugovlačenje pregovora o ulasku Srbije i Makedonije u Evropsku unije ne nagoveštava ništa dobro. A uz sve to još nisam ni pomenuo onu ekonomsku politiku koju Evropska unija i Međunarodni monetarni fond pokušavaju da nametnu zemljama regiona.

Obično se kaže da demokratija ima izvesne šanse samo u etnički jedinstvenim državama, jer ako je politička manjina ujedno i etnička manjina (i obrnuto) onda afirmacija većinskog principa u praksi, skoro neizbežno, vodi ka diskriminaciji (nedozvoljeno razlikovanje pojedinaca i grupa). Za ovo postoje, nažalost, mnogi empirijski dokazi. I federativno-autonomistički sistem stare Jugoslavije mogao je da garantuje samo titoistička varijanta „prosvećenog apsolutizma” – kombinacija tržišnog ultrakapitalizma i liberalne demokratije razvalila je tu državnu tvorevinu; potom su – nakon jezivog rata – nastale nestabilne etničke državice, a manjine koje su ipak preostale, bile su primorane ili da pobegnu, ili su oterani (kao što se dogodilo Srbima iz Krajine, u Hrvatskoj). Čak su i u Sloveniji, koja je važila za uzor-državu, pokazali vrata ljudima koji su bili poreklom iz ostalih eksjugoslovenskih republika. Čini se da ideal državljanstva, neutralnog u pogledu etničkog porekla – koji je u tzv. građanskoj demokratiji nužna pretpostavka društvene pravednosti – posvuda uvenuo. Treba samo pogledati ograde i zidove koji se dižu na granicama Izraela i Sjedinjenih Američkih Država.

Ako je politička zajednica (nacija) formirana u pojedinim državama prevashodno etničkog karaktera, onda su društvena pravednost i građanska pravna jednakost nemoguće.

Ali ni stabilnost, ni javni red i mir.

Jaka je ona država koja je, s jedne strane, u stanju da bez ostatka obezbedi poštovanje važećih zakona na čitavoj teritoriji koja je pod njenom jurisdikcijom, i koja je, s druge strane, u stanju da zaštiti od nelegitimnih prinuda (u ekstremnim slučajevima: od nasilja) svoje, iz nekih razloga ugrožene državljane. Mi u Mađarskoj zamišljamo da je naša država jaka – neki se na to i žale – premda ova država nije u stanju da spreči već sudski zabranjene fašističke, paramilitarne jurišne jedinice da marširaju po romskim naseljima i romskim kvartovima. Otvoreni simpatizeri i sponzori ovih nezakonitih poluvojničkih jedinica sede u mađarskom parlamentu.

U Srbiji, dragi gospodine predsedniče vlade – da ostavimo po strani zamršenu problematiku Sandžaka – srpska država očito nije u stanju da spreči antimađarske incidente u Temerinu, Starom Bečeju, Subotici i Novom Sadu. Osim toga što biste beskompromisno zaveli red – i u svojstvu ministra za unutrašnje poslove – u lokalnoj policiji, i postigli, u saradnji sa vlastima pokrajine Vojvodine, da se policija pridržava zakona i da sprovodi zakon, i – zajedno s drugim organima države – udovolji međunarodnim obavezama Srbije, bilo bi neophodno da posetite, recimo, Temerin, da se sastanete s tamošnjim Mađarima, da im izrazite svoje saučešće i da im saopštite: vojvođanski Mađari su ravnopravni i voljeni građani srpske domovine, i da će lično sa vama imati posla onaj ko se usudi da digne ruku na lojalnog državljnina Srbije mađarske nacionalnosti. Nije dovoljno da uopšteno osudimo nasilje nad bilo kim, nije dovoljno da izdeklamujemo nekoliko dirljivih sentenci o javnoj sigurnosti.

Ako biste zbog toga izgubili nekoliko šovinističkih glasova, to će samo uvećati naše poštovanje prema vama i vašoj političkoj porodici.

I s obzirom na to da je ovo pismo otvoreno, ne obraćam se samo vama, već i srpskom civilnom društvu, srpskim intelektualcima i srpskim medijima. Dragi prijatelji, vaša situacija nije ni malo laka. Zbog zla počinjenog u vaše ime, ali bez vašeg pristanka – i, ne retko, pod izgovorom tih zala – već puna dva desetleća Srbe, „Balkan”, „Vizantiju” i ortodoksiju demonizuju oni koji za sebe smatraju da pripadaju „Zapadu”, i koji pretvorno tvrde da je „demokratija” tekovina katoličkog i protestantskog Zapada, te da su potomci pravoslavnih (grčkoistočnih) „seljačkih” društava kojekakvi divljaci, i da su isterani iz liberalnog raja. I uprvo zgranutost ovakvim pogledima opravdava preterivanja takvih vrsnih ljudi, kao što je Peter Handke. Ali to je oprostivi greh, kao što je svaki greh počinjen u odbrani slabijih uvek oprostiv. U jugoslovenskom ratu Srbija je bila poražena strana. Šta god da je zgrešila, poraženi je uvek slabiji. Bolje da budemo u zabludi kao Peter Handke, nego onako kako je u zabludi Alen Finkelkraut.

Vi biste morali da ustanete u odbranu zlostavljanih vojvođanskih Mađara ne zbog toga što biste time popravili sliku Srbije u očima međunarodne javnosti – na to, osim nas, ionako niko neće obratiti pažnju – već zato što bi to moralno bilo ispravno. Rane će zaceliti kad vi budete pokazali da koheziona snaga političke zajednice (nacije), kojoj pripadate, nije etnička sebičnost, već univerzalistički etos društvene pravde i pravne jednakosti. Ako niko ne sme da bude izložen bilo kakvim atrocitetima zato što je ono, što jeste.

Vi, gospodine predsedniče Vlade, možete učiniti i to da ne pomognete. Možete da odmahnete rukom, rekavši, čemu ovoliki cirkus zbog nekoliko šamara. I da ni temerinski, ni starobečejski mađarski momci nisu baš neke cvećke.

Ali, ako to ne budete učinili, Srbija će ostati slaba. Slaba država, koja nije u stanju, ili naprosto neće da zaštiti sopstvene građane. Ako to ne uradite, niste dobar rodoljub.

U interesu je svih nas da delujete.

Za to vam želim mnogo hrabrosti i mnogo sreće.

S istočno-evropskim pozdravom,

Gašpar Mikloš Tamaš, Nepsabadšag, 9. mart 2013.

1. Jerry’s Theme
2. Waltz
3. The Ball
4. Besides All That
5. This Land
6. Last Rendezvous
7. Mi Sono Innamorato Di Te
8. Un Giorno Dopo L’altro
9. Jean Gina
10. The Harbor
11. Life Gone By
12. Fill For Me
13. Amid The Wreck
14. You Say You Love
15. The Flight
16. L’arrivee Dans Le Jour
17. Iberia
18. Music # 2
19. Out Of My Body
20. Decade
21. A Quoi Ca Sert L’amour?
22. Fuga

A razlozi što ni desnica ni levica ne vole feminizam su jasni, i govore samo o nelojalnoj političkoj konkurenciji. Feministkinje, za razliku od stranaka, ne zahtevaju nešto za svoje (i u obliku “naroda”), nego nešto za sve žene, i za sve ostale; nastupaju sa stanovišta ne velike manjine, nego apsolutne većine; nisu vernije svojim eventualnim strankama nego svojim idejama i ciljevima; ne isključuju nikoga – ni po etničkoj, ni po klasnoj, ni po rodnoj osnovi. Nisu uvek sklone da govore u formulama i stereotipima vladajućih političkih diskursa; i tvrdim, na osnovu višegodišnjeg iskustva sretanja i zajedničkog rada, da su mnoge izrazito sklone smehu. Priznajem da je mnogo stvari u govoru i javnome odnosu prema feministkinjama opredeljeno stilom, a ne nekim pravilima, i da je uistinu dobro pitanje treba li reagovati na svaki prostački ili tupavi ispad. No ta nedoumica dolazi upravo otuda što nema utvrđenih protokola, dogovora, kulture izražavanja, koji ne moraju biti izraženi ni u zakonskom ni u nekom drugom obliku. Rešenje je zapravo jednostavno: više feministkinja u javnome govoru!

Svetlana Slapsak, Peščanik.net, 13.03.2013.

10 godina

Zoran Đinđić je bio čovek izrazite vitalnosti, što znači da se nije oslanjao samo na ono što mu život prirodno pruža, nego je znao šta da od njega zahteva i kako da to što je planirao osvoji. A tražio je mnogo, u stvari, uvek najviše i na tome radio predano, punim zamahom, do kraja. Dodatnu energiju je trošio na ubrzavanje sporih i sumnjičavih, koji se uvek pozivaju na razum i svoje oklevanje pravdaju strahom od površnosti, a u stvari su samo lenji, raskvašeni i gnjecavi kao gnjile kruške. Zoran je žurio, sad nažalost znamo i kud, pa je hrabro stavljao i na lični i na opšti radni spisak i ono što je drugima izgledalo nemoguće, a za njih to zapravo i jeste bilo nedostižno.

Zato su ga uzdržani, oprezni i neodlučni zagovornici jalove postupnosti i odgađanja, optuživali za naglost i hazarderstvo, jer po njima svaki žustriji javni korak najavljuje mogući društveni zemljotres, dok oni vođenje države zapravo doživljavaju kao odlazak u zasluženu mirovinu. Razmljivo je što je njima bilo i ostalo teško da prihvate činjenicu da je Zoran bio u stanju da počne i završi i ono za šta su inače potrebna ona tri srca iz narodne pesme, koja su po izuzetku imali daroviti i neobjašnjivo hrabri ljudi samo svoje vrste. Možda su njega na taj njegov nezaustavljivi ritam izazivale upravo te svakidašnje prepreke koje su mu uredno postavljali oni koji smatraju da ljudska prava u demokratiji ujedno garantuju i jednake sposobnosti, pa su Zoranovu izuzetnost smatrali nekom vrstom izdaje velike i osvetoljubive asocijacije prosečnih, što je u stvari bilo tačno. No, on nije dozvoljavao da ga ometaju te niske, provincijalno-plemenske prepone. Jedva da ih je i primećivao. Smatrao je da su one neka vrsta ravnoteže svakom smelijem iskoraku i, u neku ruku, mera dubine i oštrine zahvata.

Pravi izazov su njemu bile one moćne i opasne suprotnosti. S njima je išao direktno u čelni sudar, s punim polemičarskim žarom, rečito, katkad dečački drsko i, na svoj trezveno vrcavi način, neukrotivo, a onda u akciju, bez oklevanja, otvoreno, žestoko, ostavljajući ih daleko iza sebe da se u čudu i svojoj nemoći pitaju šta sanjaju, a šta im se događa.

Poznavala sam Zorana odranije, kao disidenta, filozofa, esejistu, pisca nekoliko knjiga i prevodioca više značajnih filozofskih dela, pa sam se veoma radovala što smo se našli među osnivačima Demokratske stranke, da, kako je on u šali govorio, kao „skupljači demokratskog perja“ po Srbiji i pripadnici „haosa i bezumlja“, postanemo bliski prijatelji i pažljivi sagovornici. Išli smo po gradovima da osnivamo odbore i da držimo predavanja o tome šta su namere, obaveze i zadaci stranke. Putem do tamo obično smo pričali o esejima Hane Arent i Lešeka Kolakovskog, ili o tome kako se čitava engleska i nemačka literatura devetnaestog veka u stvari naslanja na Šekspirovog Hamleta, što su nam bile omiljene zajedničke teme. A tamo, na osnivačkim sastancima, Zoran je demijurški budio demokratsku svest ideološki anesteziranih i nepoverljivih polaznika.

Kakvi su to bili sjajni govori, kakva objašnjenja, kakva prirodnost u ophođenju, kakve duhovito lapidarne metafore i obrti kojima je iskreno pokušavao da im objasni u kakvim su obmanama živeli i žive. Ljutila sam se na njihovu opreznu uzdržanost i podozrenje. Naviknuti na dvoličnost političke fraze, uvereni da je istina samo ono između redova, a ne u iskazanim rečima, mahom su sumnjičavo ćutali i gledali ispod oka, da bi se tek na kraju, a i to samo neki među njima, ipak malo raskravili. Nekad manje, nekad više.

Jednom prilikom, na povratku iz jednog većeg grada gde je Zoran morao, između ostalog, da objašnjava da li je istina da prima platu iz Nemačke, pitala sam se glasno ima li uopšte smisla to što smo radili. “Meni se čini da ćemo na kraju, umorni od svega, priznati kao Lenjin, da smo orali more”, rekla sam ljutito. “Uh, što ti je poređenje”, nasmejao se, ”ma kakvi, šta ti je, nama treba još godina dana (a bilo je već skoro godina otkad smo počeli) i gotovi su. Godinu, godinu i po, kad ti kažem, samo moramo da radimo. I to bez predaha, a naročito bez tog nihilizma. Nimalo ti ne stoje te mlake odstupnice, samo da znaš”, grdio me. “To ostavi beogradskim intelektualcima, onim ispraznim pozerima, nestašnim vragovima, koji danju pišu satirične tekstove protiv vlasti, a izvečeri nose u DB spiskove svojih čitalaca koji su im čestitali na hrabrosti i još dodali to i to”.

“Ne podnosim nikotinske depresije tih senilnih pedesotogišnjih tinejdžera, razočaranih što DB više nema potrebe za njihovim uslugama, pa moraju svakog dana kod mame na ručak, pošto su im žene pobegle sa instruktorima vožnje. Inače, njih sam pročitao još 68. kao gimnazijalac. To su oni što žive od ispraznog poricanja. Negatori što poriču sve što nisu dostigli, a toga je tako puno. Oni što u lice svakome sve najlepše, a u leđa sve najgore. Njima mutna voda najviše odgovara, jer će se u bistroj bolje videti njihov lik i njihovo delce, lako kao perce, i to iz vrapčijeg repa. Oni su mi gori od Slobe. Ovaj je bar u stanju da sludi nekoliko miliona, a njih rođene žene ispaljuju.” Tako je, majstore, rekla sam, aplaudirajući njegovim duhovitim kanonadama. Sad si slikajući našu bezvoljnu, što bi rekli Rusi inteljigenciju, tačno ocrtao svoj portret. Ti si, majstore, čovek bez ikakve poze, sušta suprotnost tim ciničnim negatorima, drugi deo binarne opozicije onima čiji te evnuhoidni nihilizam toliko nervira. I da znaš, potpuno se slažem, nama treba još godinu dana, s tobom možda i manje. Mislim da to lagano postaje svima jasno. I tako smo nastavili još skoro deceniju, do rezultata koje je platio životom.

I danas se najčešće ističe Zoranova ogromna energija, kao da je reč o sumo rvaču. Tek ponekad se neko seti i da je Đinđić bio doktor filosofije, jedan od najobrazovanijih ljudi svoga doba ne samo kod nas, znalac nekoliko stranih jezika, vlasnik velike biblioteke, građanin odnegovane kulturne potrebe i ukusa, koji je svoje političko ubeđenje izgradio i za njega se borio, a nije ga prihvatio kao ciljano kalkulisani podatak u biografiji. Zoran Đinđić je bio čovek čiji je poseban talenat bio neverovatna brzina sistematičnog mišljenja. Ponekad mi se činilo, posmatrajući ga na delu u nekim trenucima izrazite misaone napetosti, da osećam pulsiranje njegove munjevite moždane mašine. Kao da čujem ubrzane otkucaje – jedan, dva i onda, umesto broja tri, bljesak na licu koji označava završetak uspešno obavljene akcije posle koje kreću besprekorno formatirane najave, odluke, ili objašnjenja. Samo kod njega i njegovog učitelja, Mićuna, uočila sam u njihovom ozbiljnom izlaganju tu, skoro vidljivu, čudesno brzu i dobro uspostavljenu misaonu krivulju od postavke zadatka do rešenja. Ta sposobnost oštrog misaonog pronicanja činila je da se u Zoranove zaključke mogao pouzdati i najkritičniji um. Samo, mi smo umesto kritičkih umova imali množinu interesnih sfera. Njima je i samo mišljenje čista subverzija, a svaka brzina, a naročito mišljenja, ih samo još više straši.

Zorana sam ponekad prijateljski zvala nepogrešivom misaonom nuklearkom. Iako ga više nema, često uhvatim sebe kako s njim vodim zamišljeni dijalog. I dok ovo pišem, vidim ga kako se smeška i daje mi neke duhovite primedbe. Majstore, majstore, šta bih dala da ovo nije metafora…

Vida Ognjenovic

I think I know, I just have a right thing for you