Ponosan sam na to odakle dolazim, kad listam knjigu svog zivota i vidim odakle sam, shvatam da je to nesto posebno. Nismo znali sta nosi naredni dan, sta cemo jesti, ali to nam je  dalo veoma snazne karaktere, to mi pomaze posebno sad u tenisu, nikad se ne predajem i uvek verujem u pobedu. Moj primer moze da pomogne mladima da urade ono sto sanjaju, da im pokaze da nista nije nemoguce ako stvarno veruju u to. Jedan osmeh i lepa rec mogu da promene zivot. To je jako vazno u danasnje vreme kada se sve gleda materijalisticki, misli se samo na novac i gde postoje jasna razgranicenja izmedju vise i nize klase, onih manje srecnih. Postoji i problem integracije, zbog barijera kao sto su rasa i religija. Pokusavamo da naucimo da koegzistiramo i da postujemo jedni druge.

Novak Djokovic, intervju, Blic, 12. maj

Cime je dragi Bog ovo zasluzio, da ga ovakvi predstavljaju na zemlji

Ivica Dacic o nekim episkopima SPC

Barring any unexpected new revelations, there is not much to be learned from the Tsarnaev brothers, better known as “the Boston bombers.” We can dig into their family histories in strife-torn Dagestan, or examine, once again, the lethal appeal of Islamist radicalism. But I doubt that this would be enlightening.

The elder brother, Tamerlan, who died in a gun battle with the police, appears to fit perfectly the profile of what the German writer Hans Magnus Enzensberger calls “the radical loser.” And his younger brother, Dzhokhar, recovering from gunshot wounds in a Boston hospital while waiting to be put on trial for his life, seems to have been a pathetic follower who acted less out of deep conviction than out of fraternal love.

The radical loser is the kind of young man who feels victimized by an unfeeling, uncaring world. That sour sense of rejection, felt by many confused youths, turns for some into a fierce desire for vengeance. Like Samson in the temple of Gaza, he wishes to destroy himself in a public act of violence, taking as many people as possible with him.

Anything can trigger this final act: a lover’s rejection, a job application denied. In the case of Tamerlan, a talented boxer, he was denied the chance to become a champion because he was not yet a United States citizen. Radical Islamism offered him a ready-made cause to die for.

More interesting, and in a way far more disturbing, has been the reaction in the US to the Boston bombings, which killed three people and injured 264. Even after Tamerlan had died, and Dzhokhar, already wounded, was the only known fugitive, the Boston authorities decided to close down the entire city. Public transport was halted, trains to and from the city were stopped, shops and business closed, and citizens were told to stay home. Until the surviving bomber was found, Boston was reduced to a ghost town.

If two troubled young men with homemade bombs cobbled together from fertilizer and pressure cookers can have this effect on a major American city, one can imagine how tempting their example must now be to other radical losers, not to mention radical groups. It shows how vulnerable a modern city can be when its leaders lose their nerve.

The authorities’ overblown reaction – and that of much of the press – was all the odder for having occurred just as the US Senate was voting down a bill that would have made it harder for known killers and mentally disturbed people to buy guns, or for private individuals to acquire weapons normally used only in warfare.

It seems as though Americans can tolerate a society in which schoolchildren and other innocents are regularly murdered by deranged men with weapons bought on the open market, but erupt in collective hysteria when the killings are committed by people labeled as “terrorists.”

This may reflect what people are accustomed to. The Spanish had grown so inured to acts of violence from Basque separatists that the murder of 191 people in Madrid by Islamist extremists in 2004 was met with remarkable sang-froid. When 52 people were killed in a suicide bombing on the London Underground the following year, the British, too, reacted with relative calm, having lived through years of Irish terrorist violence in the 1970’s. Like the Spanish, they were used to it. Americans, despite the attacks of September 11, 2001, are not.

Worse than that, a number of Republican senators, including such luminaries as John McCain, called for stripping Dzhokhar Tsarnaev, who is a US citizen, of his legal rights and placing him before a military tribunal as an “enemy combatant,” as though the 19-year-old college student were a soldier in a war against America.

Exaggerated fear of outside enemies has always been part of the American political landscape. The “nation of immigrants” was traditionally regarded as a refuge from danger. The evil outside world should not be able to touch the Land of the Free. When it does – Pearl Harbor, September 2001 – all hell breaks loose.

Another factor may be the need for a common enemy in a country whose citizens come from so many different cultures and traditions. Besieged by Communists or Islamists, people feel a sense of belonging. Defense of the nation against dangerous outsiders – and their domestic agents, whether real or imagined – provides a powerful bond.

Such bonds can be useful, even necessary, in times of war. But the politics of fear poses a danger to the US itself. The aim of political terrorist groups, such as Al Qaeda, is to provoke retaliation and maximize publicity for their cause. As common criminals, such groups’ members would not achieve this goal. But by claiming to be soldiers at war with the world’s biggest military power, they gain sympathy, as well as recruits, among the radical losers and the disaffected.

Former President George W. Bush once explained terrorism as the expression of hatred for American freedom. But when terrorism results in torture of prisoners, ever more police surveillance, and official threats to US citizens’ legal rights – or, for that matter, when a crime committed by two young immigrants causes an entire city to be shut down – Americans’ government is harming their freedom more than any terrorist could ever hope to do.

Ian Buruma, America’s Enemy Within, 02. maj

Ono čime se German bavio ceo svoj rediteljski vek i u čemu je dostigao savršenstvo je drobljenje ogromne sovjetske istorije na bezbroj pojedinosti i detalja i ponovo sastavljanje autentičnih delića u novi filmski život. Njegov kadar bio je do pojedinosti planiran, pretrpan vernim detaljima, naizgled slučajnim prolaznicima, nevažnim replikama, šumovima, kojima je popunjavao drugi, treći, četvrti plan, uvodivši tako planove do beskonačne perspektive… Pri tom, German nikad nije pretendovao na iznošenje velike istine – o ratu, na primer. On je verovatno smatrao da istina o ratu i ne može da se razume i iskaže, da je takav poduhvat unapred osuđen na stvaranje još jednog mita. Međutim, moguće je reći istinu o tome kako ljudi umiru u ratu – baš onako kako i žive: obično, bez povika za Domovinu, za Staljina, ili za Treći Rajh, Hitlera. Moguće je reći istinu o tome da ljudi žive jer moraju da prežive, i umiru jer nisu imali sreće – metak ih je sustigao. A metak sustiže bez obzira da li je ispunjen važni zadatak kako bi se osujetio plan okupatora, ili se iz očaja potrčalo za kravom muzarom, ili je trebalo ukrasti konzerve sardine da bi se nahranio odred… Istina leži upravo u tome kako se pije čaj uz umakanje prsta u šećer, kako se pričaju vicevi o Hitleru, kako komandir čete odmara – sa nogama potopljenim u bačvi sa toplom vodom. I upravo zbog toga je German osporavan i zabranjivan.

Film Kontrola na putevima zabranjen je zbog „apstraktnog humanizma“. Previše izdajica, onih koji su prešli na nemačku stranu da bi preživeli, previše ruskih zarobljenika Nemci odvoze teretnim brodom rekom (snimani su pravi zatvorenici radi što vernijeg i u rezultatu vrlo potresnog grupnog portreta). Prikazano je petsto ruskih zarobljenika u jednoj sceni filma naspram 5 miliona stvarnih ratnih zarobljenika, koji u vreme nastanka filma (1971) još nisu bili rehabilitovani. Osim što je film cenzurisan, smenjen je upravnik Lenfilma, a German je morao biti kažnjen. Nije mogao da bude izbačen iz partije, pošto nije bio njen član, pa je kazna glasila: vratiti sva sredstva koja su potrošena na snimanje filma. Novac je vraćen tako što je obustavljena gradnja stanova za filmske radnike. Naravno, ovim je trebalo da se navuče mržnja kolega na Germana, ali kako je sam svedočio – to se nije desilo. Germanovi saradnici i savremenici uvek su bili svesni njegove veličine, uprkos legendama o njegovom perfekcionizmu, o Germanu kao teškom saradniku. Zanimljiva su svedočanstva pojedinaca da je umeo da prekine snimanje jer glumac ne nosi sokne iz epohe, ali isto tako direktor fotografije Vladimir Svetozarov ga pamti kao jedinog reditelja koji je sam odlazio u fundus rekvizite i dugo i detaljno se bavio njegovim odabirom.

Aleksej German, Kontrola na putevima, Kinoteka, 9. maj

Otkako sam rano jutros dosao u grad, nisam se vise vracao u hotel. Danas je bio poslednji Prado za ovu priliku jer je muzej nedeljom posle podne zatvoren, a ja, opet, nedeljno prepodne nameravam da provedem na buvljoj pijaci.

Ceo radni dan u Pradu, skoro sedam sati bez pusenja, da sam sebi ne poverujem.

Kolekcija flamanskih majstora nije tako velika po obimu, koliko je znacajna po broju remek-dela. Od deset slika Rogira Van der Vejdena nijedna nije osrednja, a centralno delo Skidanja s krsta najlepsa je i najpotpunija slika koju sam od ovog umetnika video. Rec “najlepsa” sasvim je neprikladna. Slika je cak ruznjikasta. Zdepasta i bez vazduha, s tako bezdusnim iskoriscavanjem svakog santimetra na platnu da bi se smestilo sto vise figura, da covek ima osecanje da se ucenici scene oko mrtvog Hrista jednostavno guse. Ali sve sto je na prvi pogled mana, pretvara se, kroz malo pazljiviju analizu, u neslucene vrednosti. Slika odise snagom i otkriva nezaustavljivu volju umetnika da isprica veliki bol ljudi za izgubljenim bogovima. Hristos je nesumnjivo s one strane, onesvescena Bogorodica kao da je krenula za sinom, dok su sve ostale licnosti na najvisoj tacki ocajanja, onoj kad se covek realno priblizava Bogu.

Brojgel je ne samo neuporedivo bolji i ozbiljniji slikar nego je i odgovorniji saljivdzija od Hijeronimusa Bosa.

Stari su majstori retko potpisivali slike. Pa i kad bi ih potpisali, cinili su to diskretno, jedva vidljivo, u jednom uglu platna. Hijeronimus Bos potpisuje svoja dela napadno krupnim, stampanim, iscifranim slovima komponovanim u sam centar slike da se ime prosto baca u oci. Nadrealisti svih vremena i nivoa, bez izuzetka nasrtljivi kao muve, gaje pateticnu ljubav prema sopstvenoj licnosti.

Sto se tice mojih privatnih nesporazuma s Gojinim slikarstvom, posle nekoliko dana provedenih u Pradu, opet je sve po starom. Iz zamki koje je ovaj slikar postavio drugim slikarima, ocigledno, ne moze da se izadje. Mozda bas slikar ovog vremena (u kojem je pred pustosenjem “antislike” i likovnog relativizma trebalo, takoreci u panici, spasavati cetke i dusu) nema ozbiljninih razloga da kriticki i kritizerski gleda na Gojino delo. Seljacina i demokrata porastao u bedi i otporu, Goja ce ostati verovatno, neokrnjeni idol svima koji umetnost shvataju prevashodno kao moralni cin.

Velaskezova Vulkanova kovacnica, na neki nacin, usudjujem se da zabelezim – otkriva jedinu slabost koju je ovaj genijalni i u pogledu slikarskog izvodjenja nedostignuti majstor imao. Rec je o kompoziciji! Velaskezova kompozicija je staticna i ne tezi ni Bogu ni zemaljskim brigama i poslovima. U recenoj slici nekoliko paralelnih vertikala, obrazuju u stvari, neko monotono horizontalno kretanje. Kao poredjane sibice u stroju. Pa i u ostalim slikama gde je kretanje harmonicnije a povezivanje planova koncipovano sa vise sarma i duhovitije, princip “redjanja” otkriva se kao osnovna kompoziciona sema. U njegovim slikama treba uzivati izbliza – onda se oglasi cela raskosna skala poteza, od najdelikatnijeg dodira suvom cetkom do odlucnog nanosa boje punom cetkom, koji podseca na fugu u muzici.

Poslednja dva sata u salama sa El Grekom. Kad umetnik prestane da se bavi majstorstvom, znaci da se odlepio od tastine ovog sveta. Tek od tog trenutka umetnost je sposobna da opstane u prostoru ideje i, narocito, u prostoru – morala! Mozda bas u prostoru morala umetnicko delo doseze sopstveni cilj, pravi smisao postojanja, postaje apsolutno Mislim da umetnike ne treba zvati majstorima. Ta kvalifikacija ponistava cilj njihove profesije. Majstori su vodoinstalateri, drzavnici, kuvari…

Sto su dobri sendvici s prsutom u Madridu. Idem da setam!

Mica Popovic, Putopisni dnevnici, Terasa kafane na Placa Major, subota, 9. septembar, 1978.

Izabrani smo na zemaljskim, a ne na nebeskim izborima, za zemaljsku Srbiju. Na onim nebeskim, za nebesku Srbiju, ta prica je zavrsena…

Ivica Dacic

Visoka poreska opterecenja za rad sluze kao prepreka za ulaz na trziste ili opstanak na njemu. Velika preduzeca – koja imaju najvise uticaja na Vladu – nisu zainteresovana za reformu. Nizi porezi na rad su znacajni za mala preduzeca koja profit zaradjuju svakodnevnim, malim promenama. Za takva preduzeca su retke prilike kada mogu da otvore novu proizvodnu liniju ili novu fabriku. Velika preduzeca, za razliku od malih, oslanjaju se bas na takvu poslovnu politiku: za njih je jos uvek prodaja i kupovina kapitala glavni izvor zarade. Osim toga, veliko preduzece lakse moze da podnese visok porez na rad (kao i bilo koji drugi trosak), jer ima pristup jeftinim kreditima iz Fonda za razvoj i politicki kontrolisanih banaka, koje ne mora da vraca. Mala preduzeca nemaju taj pristup. Sto je manje malih preduzeca, to velika lakse opstaju.

Dusan Pavlovic, Oporezivanje rada, NIN, 2. maj

Šta se dogodilo u Segedinu?

Izbegavam utakmice godinama jer ne mogu da se isključim kao većina publike i okrenem glavu od svega što je tu prisutno, a potpuno je suprotno mojim vrednostima. Otišao sam u Segedin zato što nisam u prilici da svoje prijatelje podržavam ovde u Beogradu jer ne želim da delim tribinu sa kriminalcima koji se kriju iza kluba i gotovo očajničke potrebe svih nas za malo ponosa i dostojanstva koje pronalazimo u pobedama sportista koji su uspeli uprkos Srbiji, a ne zahvaljujući njoj. Zašto je slika svake priča o Kosovu glava bez vrata sa dosijeom ambicioznijim od onog koji su u tim godinama zajedno imali Arkan i Legija? Zašto se sa srpskim patriotizmom upoznajemo u euforiji bezvrednih naslovnih strana koje lepimo po raspalim šleperima, propalim kancelarijama, jazbinama kraj reke ili na ćošku ulice, u kojima se jeftino i loše pije do iznemoglosti. I zašto se uvek, bez izuzetka, baš uvek sa tom slikom rastajemo poniženi i zatečeni istinom koju nismo videli, a koja nam eksplodira u lice sa musavih strana crne hronike?

Naišli smo dva sata ranije s prijateljem kako bi nas sproveo putem do banje u kojoj se igra utakmica Lige šampiona iako Garmin navigacija još nije čula za nju. Usput smo stali kraj nekog ni po čemu posebnog restorana i odjednom se našli u situaciji bez izbora, koja je ta dva pontona i par kvadrata učinila važnijim od Zvezdinog evropskog uspeha, a periferiju Segedina ravnopravnom sa istorijskim Briselom u svim vestima. Nijedna ružna reč s naše strane nije rečena, nijedan paničan ni ishitren gest. Bili smo vrlo mirni do prvog udarca, a nakon toga – onakvi kakvi jedino i možemo da budemo – odlučni da se borimo za svoj život. Potcenili su nas svi koji su napali, jer nas nikad nisu razumeli. Danas kad čujem šta pričaju po gradu, mislim da i oni sad vide razliku između mojih prijatelja, Jelene i mene i onog s čime se inače sreću. To nisu bile prve batine u mom, ali ni u životu svih koji su tog popodneva bili kraj mene. Gazili su me Miloševićevi kordoni, kao što su godinama gazili sve oko mene, čitav moj svet. Ne bih stigao do tog Segedina da sam bio kao što su oni mislili da jesam. Nikada se nisam povlačio i pravio kompromise. Niko od nas. Da bismo živeli morali smo da preživimo sve što nas je uništavalo. I zato je reakcija bila ista kao u Kolarčevoj ‘97, na Brankovom mostu ‘99, Petog oktobra, 12. marta. Ista za Badžu, DB, Legiju, JSO, zemunce, hijene, sve. Ne možemo da pristanemo na njih. Mi smo dva sveta i zato nismo mogli da prihvatimo pravila rulje koja se sama sebi dokazuje tako što linčuje one koje u tom trenutku smatra lakim plenom. Moje okruženje i danas čine ljudi koji su uz mene bili i pre 20 godina. Tih nekoliko divnih prijatelja je zapravo uz mene i zato što misle da im je obaveza da u našem zajedničkom životu troše svoj život, a štede moj. Zato je Srđan unakažen. Ne greškom, nekim pukim slučajem, nego zato što i danas veruje da moji ratovi nisu samo moji, baš naprotiv, i da je red da i njih delimo kao i sve drugo u životu. Preko mene se bacila Jelena. Pola svog života je sa mnom u tom živom blatu, u kom smo prve zajedničke dane provodili tako što smo se selili iz stana u stan, nakon dojava da nismo bezbedni ili posle nekog napada na nas, kada su bombe dizale u vazduh automobile ispod prozora stana u kom smo živeli u Avalskoj, i kada nisu eksplodirale pod nadvožnjakom koji smo prelazili kod Banovaca, i kada je Zoran ubijen i kada su prvi put, pored mene i nje, počeli da prete i našoj deci, Jelena je davala sebe, a štitila mene.

Naravno da to što se desilo nema veze sa Zvezdom. To su kriminalci, talog našeg društva, moralne nakaze, ološ koji truje našu decu dilujući im narkotike, koji reketira one koji još mogu da stvore nešto u Beogradu, preti tužiocima i sudijama, sačekuje i puca u leđa policajcima koji još služe zakonima ove zemlje. Naravno, s velikom političkom podrškom. Oduvek su bili tako nasilni jer je nasilje bilo političko sredstvo koje se koristilo ili se nije koristilo po potrebi.

Poslednjih petnaestak godina navijači su prestali da budu navijači i postali paravojna formacija koja služi za terorisanje po potrebi i uvek na kraju izmiče kontroli. Nećete naći primer u širem prostoru od ovog našeg da je navijačka grupa nasrtala na majku četvoro dece. Oni su se tukli sa mojom Jelenom koju nikad u životu nisu videli, nikad im nije ništa uradila, ni tog dana, osim ako neko ne misli da je njena odgovornost u tome što je bila spremna na sve da zaštiti čoveka kog voli i s kojim deli svoj život. Te pojave nisu nastale same od sebe. Uporišta toga su previše široka da bismo mogli da ih ignorišemo i pojednostavljujemo.

Kako tumačite tišinu unutar određenih političkih krugova? Da li je normalno da predsednik jedne parlamentarne stranke bude napadnut, a da se ne oglasi npr. predsednik Skupštine i ne osudi napad?

Ćutanje stranaka na vlasti, pre svih SNS-a, ne tumačim samo kao jasnu podršku tim navijačkim grupama već i kao njihovu nemoć. Vođa te grupe je osoba iza koje je 40 krivičnih prijava, vrlo dobro poznata policiji, hapšena zbog iznuda, nanošenje teških telesnih povreda, napada na službena lica, osuđena na osam godina pa pomilovana predsedničkom voljom pre nekoliko meseci, sa svojom privatnom vojskom koju čine deca odrasla u beznađu, deformisanog pogleda na svet koji je posledica pogrešnog sistema vrednosti u kojem su odrastali, sa roditeljima bez posla, pred koje ona izlaze s evrima zarađenim u dilovanju, ili spremnosti da se bezumno nekom puca u leđa i tako izbori pozicija i status u tom privremenom krugu u kom život ne traje predugo.

Mi sad vidimo svoje pravo lice, upoznajemo sami sebe, ne možemo da pobegnemo od onog što jesmo. To lice su gledali neki drugi, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, i opisivali ga jezikom koji smo mi smatrali uvredljivim i pogrešnim. Danas sami o sebi govorimo onako kako su nekad drugi govorili o nama i zato je ovo trenutak u kom moramo postaviti fundamentalna pitanja, koja ne smeju ostati po strani. Odgovore na njih pre svega treba da daju oni koji su na vlasti, a oni nemaju snagu za tako nešto. Koji je cilj Srbije? Koja je uloga vas i mene i svakog čoveka koji živi na ovom prostoru? Gde je perspektiva za naše porodice, mir do kog dolazimo tako što znamo da je pred nama uloga koja je napisana za nas? Ja ne živim onako kako sam želeo. Postao sam političar, a od politike sam bežao i prezirao je. Mislim da danas nema mnogo ljudi koji za sebe mogu da kažu da se osećaju komforno jer su u poziciji koju su tražili. Tako iščašeni mi ne možemo ništa drugo osim da grizemo sami sebe i da režimo jedni na druge. Zato nema kompromisa s Hijenama. Svako može da vam puca u leđa i da vam stavi bombu pod automobil, ali nemate prava da ikome date svoju dušu. Za mene je to u ovom trenutku presudno. Kako pronaći mir i spokoj za svakog od nas uz pravo da budemo različiti, da budete gej ili pop, japi ili neki nezainteresovani klinac s ambicijom da živi od danas do sutra.

Da li ste zadovoljni reakcijom policije?

Postoji razlika između policije i policajaca. Srbija je u slobodnom padu i to predugo traje. Davno smo izgubili pravo da se ponašamo kao većina normalnog sveta u kojem se podrazumeva da je država, a ne lična izdržljivost stena na kojoj gradite svoj život. Kao sistem, srpska policija ne može previše da se razlikuje od same Srbije. U većoj ili manjoj meri sve oko nas je deo privremene scenografije koja traje koliko i oni koji su vlast. Zato danas, u institucionalnom smislu, mi nemamo policiju, nego radne grupe koje po pravilu vikendom love veštice po Srbiji i bilduju rejting Vučiću bacajući na lomače sve što donosi slavu od Miškovića do Sartida. Istovremeno svojom politikom, jezikom i ciljevima svi oni takvi kakvi jesu daju legitimitet svakoj vrsti nasilja. Nasilje desničara tolerišu kroz suspenziju ustavnih sloboda na kojima je zasnovana ideja nacionalne, verske, rodne, seksualne, svake ravnopravnosti. Političko nasilje afirmišu kroz kriminalizovanje svakog ko nije sa njima. Istovremeno pojedinci u toj policiji i takvoj državi čine sve kako bi mi makar povremeno mogli da se osetimo kao ljudi iza kojih je država. Oni koji su i do sada radili svoj posao u policiji daju sve od sebe kako bi se konačno stavila tačka na ideju i ljude koji misle da zakoni za njih ne važe, dok istovremeno njihovi šefovi balansiraju između mene i svega što je protiv mene.

Da li mislite da u društvu postoji previsok stepen tolerancije nasilja i da postoji jedna nit koja spaja slučajeve kao što su Crna Reka, sprečavanje Parade ponosa, neredi u Đenovi, primeri nasilja nad ženama, tretman koji je u medijima imao masakr u Velikoj Ivanči, sve do ovog napada na vas?

Do Velike Ivanče smo stigli kroz nametnutu moru Velike Srbije. Svi smo deo toga. I kad sa zgražavanjem posmatramo te scene, prećutkujemo ili o tome pokušavamo da govorimo – deo smo toga. Vreme koje smo živeli i preživeli nas je užasno deformisalo i možda toga drugi nisu svesni, ali ja jesam, između ostalog i kroz taj mir koji nas je pratio u situaciji u kojoj je bio ugrožen život svakom od nas, uz rešenost da opet vodimo ratove koji su najmanje lični, kroz potrebu da još jednom kažemo društvu istinu, iako društvo ne želi da nas sluša jer ne smatra tu istinu važnom.

Kad smo kod istine, LDP je od početka bio za prihvatanje Ahtisarijevog plana,zbog čega je platio cenu u vidu satanizacije i kačenja epiteta “izdajnika”.Ono što je potpisano u Briselu vrlo je slično Ahtisarijevom planu. Da li je zamislivo u našem političkom životu da vam oni koji su to uradili sad priznaju da ste bili u pravu?

Meni se svakoga dana dešava da srećem ljude koji mi govore da sada razumeju ono o čemu sam govorio. Ali i danas, pošto ih saslušam, vidim da nas Srbija do kraja ne razume. Kada smo razgovarali o Ahtisariju, mi nismo stavljali tačku. Mi smo pred sobom imali viziju jedne zemlje. I kada danas Dačić ili Vučić, manje ili više trapavo interpretiraju naše stavove, oni nisu na našem tragu. Oni su i dalje na šinama Miloševićeve Srbije, jer probleme rešavaju kao i on, uskraćujući društvu pravo da dođe do odgovora na pitanje kako nam se sve to desilo. Traganje za tim odgovorom bi društvo dovelo do nepobitne konstatacije da je sve ono što nam se desilo posledica velikih političkih grešaka upravo onih koji danas, bežeći od tih grešaka, nama uskraćuju pravo da o svemu tome razgovaramo. Dačić, Vučić ili Nikolić rešavaju problem Kosova na isti način na koji je Milošević rešavao probleme po Hrvatskoj i po Bosni. Onda se samo postavlja pitanje gde je sledeće Kosovo. Sada, pošto više nema ni ustaša ni balija ni Šiptara jer smo ostali smo sami sa sobom. Treba pronaći nekog novog neprijatelja i povesti društvo u neki novi unutrašnji sukob, koji će onda biti paravan i opravdanje za čitav niz slabosti i tu tragičnu nemoć naše zemlje da se fokusira na sebe, definiše svoje ciljeve i da ih na racionalan način ostvari.

Podela na izdajnike i patriote je nametnuta. Kad pogledate istoriju našeg društva videćete da su najviše žigosani oni koji su najviše dobra želeli ovoj zemlji. Oni su unapred podelili te karte i ne dopada im se ideja da mi opet uzmemo taj špil i promešamo sve to do neke nove podele. Kako se može podvesti pod patriotizam laganje svog naroda? Kako može biti izdajstvo spremnost da se društvu kaže istina? I da se onda sa tom istinom, takvom kakva je, loša, pronađe neki izlaz?

Pomenuli ste kontinuitet sa politikom koju je vodio Milošević. Da li vam se čini da je na delu pokušaj ili tendencija da se Peti oktobar svede na neku vrstu incidenta i anomalije?

Velika razlika između Srbije pre 5. oktobra i ove Srbije danas je razlika između autoriteta Miloševićevog režima i ovog današnjeg. Milošević nas je ubijao, ali bilo je nezamislivo ono što je danas opšte mesto naše politike – banalizacija do nivoa u kojem je sve relativno. Milošević nije bio neko ko vas zabavlja pevajući Miljacku. Milošević je bio čovek sa velikim autoritetom u zemlji, ličnost koju je pratila odgovornost pod kojom je na kraju propao… U tom vremenu, imao sam utisak da je on neko ko kontroliše događaje. Makar na unutrašnjem planu. Danas se ne osećam tako, baš naprotiv, čini mi se da oni koji vode zemlje ni sami ne znaju sta će sa sobom i nama. Kada je Milošević zbog Dejtona odlučio da menja svoju politiku, promenio je i odnos Srbije prema Republici Srpskoj, prema Karadžiću i Mladiću. Kada su Nikolić, Dačić i Vučić odlučili da, zbog toga što su u slepoj ulici, praktično urade sve ono što su bili dužni da urade mnogo ranije, a nisu hteli niti su to dopustili bilo kome drugom, a tu pre svega mislim na suočavanje sa tom kosovskom realnošću, oni su to sveli na kabinet Ketrin Ešton, u kojem se manje ili više slažu sa Tačijem, dok se istovremeno naši narodi gledaju iz sve dubljih rovova.

Danas lideri Srbije ne kontrolišu ni svoje najbliže okruženje, a ljudi su koji vode zemlju. Zbog toga smo izloženi paradoksalnim situacijama: Dačićevom obaranju ruke sa nekim maratoncem pred Beogradski maraton ili SMS-ovima kojima nas Vučić uverava da je u teškoj situaciji. Pa ja znam da je u teškoj situaciji, ali mu prete oni koje je on stvorio, a koji nisu stigli da se promene i ne mogu da razumeju promene koje je on razumeo ili kojima je možda sklon u ovom trenutku.

Mene ne čudi stav Dačića, Nikolića i Vučića o Petom oktobru. To što u njihovom ponašanju nema respekta prema tom datumu je najmanji problem ove zemlje. Mnogo je veći problem činjenica da su Peti oktobar obesmislili oni koji su bili njegovi akteri i protagonisti. I da je čitav niz grešaka i beskrajna politička glupost zapravo Srbiju srozala na onaj nivo na kojem je normalno da joj Dačić u lice kaže: ‘Lagao sam vas pa šta’, a Vučić ponudi svoju verziju srpskog modernizma, koja zapravo nevešto prikriva uspostavljanje, praktično, diktature u društvu.

Gde vidite znake diktature?

U našoj stvarnosti. Diktatura svoje uporište gradi na moćnom pojedincu i njegovoj volji, a ne na snazi institucija i poretku koji je zasnovan na zakonima. Ne postoji nijedan političar u Evropi sa tako širokom agendom kao što je to Vučićeva. I istovremeno sa tako mnogo slobode i prava da mu niko ne postavi pitanje odgovornosti i nedostatka rezultata. Ako ste vi koordinator službi bezbednosti, ko je odgovoran za eksploziju nasilja u našem svakodnevnom životu? Ako vi upravljate radom Saveta za nacionalnu bezbednost, ko je odgovoran za haos u tim službama? Za haos u policiji? U kojoj to zemlji komandant žandarmerije polemiše sa tabloidima preko Fejsbuka? U kojoj to zemlji pitanje direktora policije postaje pitanje života i smrti, opstanka vlade, kao što je bilo ovde kod nas? U kojoj zemlji se prebijaju vodeći političari, nevažno da li se sa njima slažete ili ne? Zašto Vučić ćuti o događajima u Segedinu? Zašto ćuti njegova stranka? Ja bih mogao da razumem da ćute i o svakom drugom nasilju, ali oni to ne rade. O ovom ćute zato što su zatečeni. Oni stoje iza Hijena i danas. Zbog toga su protesti koji prate sporazum u Briselu Diznijeva animacija u odnosu na ono što smo mi preživeli u Segedinu. Na kraju će najjača reakcija na sporazum sa Prištinom biti obračun u jednoj čardi na Tisi kraj Segedina.

Da li ste ikada gledali Miloševića na svim nacionalnim kanalima u istom trenutku? Gostovanja Aleksandra Vučića se prenose kao da reprezentacija igra finale svetskog prvenstva u fudbalu. Pre dve nedelje su tri televizije sa nacionalnom frekvencijom prenosile isti intervju. Televizijske šeme se menjaju. Nedelja uveče je uvek bilo vreme za domaću TV sapunicu. Bolji život po ko zna koji put. Odrasli smo uz takav program. Dnevnik u 19:30, pa nešto naše pred spavanje. To su poštovali i Milošević i Koštunica i Tadić, Zoranu nikad na pamet nije palo da mrači sa svake ozbiljnije frekvencije…

Postoje neka pravila koja izvan politike uređuju naš život. U slučaju Vučića ona se ne poštuju. To je loše za zemlju, ali i za njega, postao je paravan za svaku vrstu lične ambicioznosti bez pokrića, a ljudi sa takvom osobinom su u ešalonima iza njega. On je otišao korak dalje od Tadića koji je bio i predsednik i premijer i svaki ministar i sudija i tužilac i policajac… Vučić će, ako ne shvati da greši, biti proglašen za šestu Zvezdinu zvezdu, veću od prethodnih pet zajedno, a onda će mu ljudi reći “dali smo ti sve, daj i ti nama”…

Da li je onima koji su sada opozicija, politička supstanca oduzeta onog trenutka kada je Aleksandar Vučić rešio da postane evropejac? Do tada su glavne razlike između ta dva politička bloka bile Evropa i Kosovo. Danas deo elita koje su bile naklonjene jednom bloku podržava drugi.

Koliko god da je ta konfuzija nešto što nas danas opterećuje i što relativizuje i to malo vrednosti koje su opstajale u toj našoj opskurnoj svakodnevici, mislim da je to dobro. U jednoj normalnoj zemlji ne mogu postojati tako krupne razlike kao one koje su postojale u prošlosti u Srbiji. Meni nije problem to što oni danas šminkaju svoje ličnosti. Mislim da to u perspektivi otvara šansu za nas. Jer u situaciji u kojoj konačno dođemo do jasnih ciljeva pitanje će biti ko je sposobniji da nas do tih ciljeva dovede, umesto sudbinskih dilema što je bio slučaj do sada.

Što se tiče onog što vi nazivate elitama, slažem se da ti ljudi jesu deo srpske elite i da su upravo onakvi kakva je ta elita – nesposobni, neiskreni i po pravilu previše lični. Mislim da je, na primer, Nenadu Prokiću bilo lakše da kaže – ne mogu više da čamim, večnost sam proživeo čekajući da ljudi progledaju, na kraju se ja osećam kao slepac, hoću novu šansu, tražim je kod Vučića, želim da budem ambasador i radim za svoju zemlju, tražim mesto u njegovom kabinetu da bih iz centra vlasti sutra nešto pokušao. To bi bilo fer i meni OK. Svakako bolje od jeftinih i, nažalost, ponižavajućih izgovora kojima je u meni tražio nešto što ne postoji kako bi mu to bilo opravdanje za ono što hoće da uradi. Prokić je moj profesor i meni je bilo tužno dok sam ga gledao kako pokušava da se iskrade iz zgrade vlade dok ja pred 30 kamera dajem izjavu nakon konsultacija sa Ivicom Dačićem. Ova vlast samu sebe podvaljuje Srbiji predstavljajući se drugačijom nego što jeste, žulja ih sopstveni identitet, pa bi da uskoče u našu kožu, a smokvin list je super ako ga pridržavaju oni koji su do juče bili deo mog sveta. To je previše ozbiljan kompleks za svakoga ko sebe smatra ozbiljnim. Istovremeno mi se čini da je na toj drugoj strani, suprotnoj od mene, mnogo potencijala koji se ne koristi, a upotrebljiviji je od elite u transferu zbog toga što je fokusiran i govori o pojavama, a ne o pojedincima. Kada sam slušao rečenice Emira Kusturice kojima je opisivao Srbiju nakon te ostavke na Mokroj gori, izgledalo je kao da citira Biljanu Srbljanović ili mene. Ako govorimo o Kosovu, ne govorimo o jednoj teritoriji, već o jednoj unutrašnjoj anomaliji, o velikom deficitu pameti i nespremnosti da se prihvati pamet nekog drugog u nedostatku lične.

LDP će podržati sporazum u parlamentu?

Mi ćemo podržati taj sporazum, zato što bi onaj pred kojim bismo se sutra našli bio lošiji od onoga pred kojim smo danas. Srbija treba da ga prihvati, ali ne sme da ostane na tome. Treba da odgovorimo na pitanje ko je odgovoran za propuštene šanse, napraviti analizu kako smo grešili i to učiniti jasnim za svakog čoveka koji živi u ovoj zemlji. Nije moralo tako. Nisam osetio niti verujem da je bilo ko u Srbiji osetio olakšanje i sreću nakon vesti iz Brisela da je postignut sporazum. Mi smo generacija koju su stigli računi prethodnih. Za razliku od njih, mi smo imali priliku da učimo na njihovim greškama. I luzeri smo. Ne postoji nijedan evropski narod koji je sebi uradio to što su sebi uradili Srbi. I kada u Briselu potpisujemo taj sporazum, mi sebe kažnjavamo zbog toga što nismo spremni da pogledamo tu Srbiju i kažemo kakva je ona danas. Onda, svima koji su to ludilo preživeli, da ponudimo jednu viziju koja će uneti neophodni mir, a taj mir se ne gradi na punom novčaniku, već na osećaju da ostavljate nešto bolje svojoj deci i da je ono što je pred vama sjajnije od onoga u čemu ste danas ili u čemu ste bili juče.

Ali, sadašnja vlast je ta koja je postigla dogovor sa Prištinom, dovela taj proces do kraja. Srbija će sada najverovatnije dobiti datum pregovora sa EU.Sa te strane izgleda da joj se nema šta zameriti?

Ne zameram im ni ja što su potpisali sporazum, ali im i ne dozvoljavam da nas varaju… U pregovore sa Hašimom Tačijem su ušli da bi konsolidovali vlast do koje su došli slučajno ili makar zahvaljujući Borisu Tadiću. Svakako ne zato što su bili sposobni da formulišu program i za njega dobiju jasnu podršku. Naučili su lekciju, shvatili da niko ne može opstati u Srbiji bez kakvog-takvog sidra u Evropi. Da smo se mi pitali, on bi bio potpisan mnogo ranije. Nepotrebno su zatrovali život u zemlji tim svojim junačenjem, tom jadnom koreografijom pružanja istorijskog otpora ili odbijanja da se kapitulira. Dačiću sam rekao: “Ne možete dva puta kapitulirati, predsedniče vlade. Kapitulirali ste 1999. godine. Čemu opet taj jezik i te reči?” I gde je onda suština? Mi svoju šansu i korist ne treba da tražimo u tom sporazumu, jer nje nema ni za koga drugog osim za Nikolića, Dačića i Vučića. Naša korist je u činjenici da nam se otvara prilika da se pomerimo dalje od života u kosovskom mitu. A o tome se uopšte ne govori.

Žarko Puhovski kaže da sporazum nije kraj, već kraj početka kojim je omogućeno zemljama Zapadnog Balkana da krenu dalje u važne političke procese koji ih čekaju. Da li i vama tako izgleda?

Hajde da napravimo korak od ove naše svakodnevice i sa takve distance pogledamo ovaj prostor. Makedonija – nedovršena država, Kosovo – nedovršena država, Srbija – nedovršena država, Bosna – nedovršena država. Milioni koji su preživeli dvadesetogodišnju agoniju, taoci su tog stanja. Konflikti koji su privedeni kraju nisu okončani zato što smo mi shvatili da smo u nečemu grešili ili neko drugi, nego zato što smo potrošili sve svoje potencijale i više ne možemo.

Mislite da nema udela međunarodne zajednice u tome što konflikti nisu okončani?

Naravno da ima. Ali, mi sami sebe ne možemo da razumemo. Kako onda može to da učini neko u svetu? Međunarodna zajednica nikada nije bila prepreka za neku normalnu politiku u regionu, ali način na koji su oni neke situacije rešavali nam je definitivno otežao naš položaj. Ali to je logična pozicija u koju smo mi doveli sebe i svoju zemlju. Mi nismo imali krajem 2002. i početkom 2003. godine razumevanje sveta kada je Zoran hteo da rešava problem Kosova. Mislim da bi svima bilo bolje. Uostalom, i Tači je rekao da bi svima bilo bolje da je sagovornik kosovskih Albanaca bio Zoran Đinđić kao predsednik vlade, a ne rigidni Koštunica. I svetu bi bilo lakše da u takvim okolnostima asistira u pronalaženju održivog rešenja. To nije bilo moguće, prioriteti su bili drugačiji. Mi smo svoje prilike prokockali, a danas su ti prioriteti mnogo drugačiji nego što to mi mislimo i što smo spremni da prihvatimo. Svoj značaj smo godinama gradili pre svega kao troublemakeri i kao društvo koje je pretnja regionu. Danas smo mi pretnja samo sebi. I zato svet ne interesuje šta je ono što se dešava u Srbiji.

Kako vam izgleda reakcija vlasti i Nikolića na deklaraciju o Vojvodini?

Reakcija je neodmerena, histerična, dokaz da su njihove transformacije privremene i neuverljive i vidim je kao rezultat potrebe da se kompenzuje taj patriotski deficit u kom su se našli zbog Kosova. Sve ono što ne mogu da kažu Tačiju, rekli su Bojanu Pajtiću.

Što se tiče Demokratske stranke, ona nikada nije imala senzibilitet za značaj moderno organizovane države, a kroz to i razumevanje za Vojvodinu. Nama je Vojvodina oduvek bila izvor potencijala koji je preduslov ozbiljnih promena u čitavom društvu. Ostalo je previše Miloševićevog otrova u svakome od nas. Ljudi svako pominjanje vojvođanske autonomije doživljavaju kao napad na Srbiju. Vojvodina je strašno propala i više nije ni potrebno tragati za okidačem unutar nje same. Ona više ne može ovako. Ta deklaracija je pucanj u prazno, ona je bez suštine, ona jeste jedan politički pamflet, ali ona nije bez značaja, jer i takva kakva je ukazuje na stanje u kakvom se Vojvodina nalazi. Ona je razbila tu maglu i kristalizovala poziciju Vojvodine i odnos Srbije prema njoj. Što se tiče teze na kojoj se tako mnogo insistira, da je otvaranje pitanja unutrašnjeg uređenja Srbije zapravo razbijanje zemlje, u tome vidim dokaz nemoći ljudi koji danas vode Srbiju.

Bili smo 2006. godine usamljeni u kritici ustavne reforme zemlje. Danas, nisu spremni da ga poštuju i kažu da je u Ustav upisana laž. Šta onda uređuje naš život? Hijene sa jedne strane i njihova spremnost da pređu svaku granicu i sa druge strane naša sposobnost da se tome suprotstavimo i nekako preživimo? Mislim da to nije život koji zaslužuju ljudi u ovoj zemlji. Tome moramo ponuditi ozbiljnu alternativu.

Gde je ključ vašeg nesporazuma sa DS-om?

DS misli da je dovoljno najuriti nekoliko ministara iz skupštinskih klupa kako bi ponudio svoje novo lice Srbiji. To je logična posledica, proistekla iz onoga što su uradili naprednjaci. Ako Nikolić može da skine Šešeljevu potkošulju, a Vučić stavi naočare i kaže da čita Vebera, onda i demokrate mogu da kažu “šta je bilo – bilo je”. Nema više Dulića, Petrovića i Cvetkovića, mi smo neki novi ljudi. Taj nesporazum treba da dobije svoj epilog i on će ga dobiti. Voleo bih da do njega dođemo kroz spremnost Demokratske stranke da razgovara i uvaži da je u ovom trenutku potrebno formiranje političke alternative. Ne rat sa Vučićem i Dačićem, nego definisanje odgovora na sva ona pitanja od kojih oni beže. Možemo doći do toga ili ići drugim putem koji je propast DS-a. Naravno da nam to ne odgovara, jer nas udaljava od poslova koje želimo da uradimo. I tu nema ničeg ličnog.

Ali tu je nemogućnost da sada sarađujemo, velike su razlike u reagovanju na ključne političke događaje, od podrške Rezoluciji o Kosovu, pa do reakcije na briselski sporazum. Šta znači poruka DS-a: “glasaćemo za sporazum ako kažete da ste priznali nezavisno Kosovo”? Vučić i Dačić nikada neće reći da su priznali nezavisnost Kosova, DS će ispasti luđi od njih, a mi nasukani sa 15 poslanika. Želimo da budemo efikasni političari, ne da propovedamo kao apostoli. To ne može previše dugo da čeka. Mislim da su ovo dani kada o tome treba vrlo otvoreno razgovarati i poslati DS-u i javnosti vrlo jasne poruke, na isti način na koji smo to uradili 2000. godine kada smo ušli u izbore bez Draškovića zbog toga što nije imao senzibilitet za to vreme na isti način na koji je to danas slučaj sa Đilasom.
Cedomir Jovanovic, Zasto me napadaju hijene, Vreme

Miloseviceva “Ako ne umemo da radimo i proizvodimo, umemeo da se bijemo” bila je stvarni hit na top listama. Umesto u radnu akciju, trecerazredni drzavnici pozivaju u ratnu. Ali ovde se radi o svima nama koji smo se tom poklicu odazvali.

Usponom nacionalizma i Slobodana Milosevica, ono sto se tada prema zvanicnoj propagandi “dogodilo” bio je “narod”, a ne radnici. Rad vise niko nije spominjao. Jer, rat je bila rec na ceni. Na 600. godisnjicu Kosovske bitke, Milosevic je na Gazimestanu izgovorio i “Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oruzane, mada ni takve jos nisu iskljucene”.  Ovo je dobro poznato, iako je kontekst malo drugaciji, ali je replika ostala nepoznata. Naime, Ibrahim Rugova je na sve to rekao da je Gazimestan bio jedna sovinisticka manifestacija, jer se protiv Turaka nisu borili samo Srbi, vec i Albanci, Hrvati i Bosanci, te da je to dogadjaj od vaznosti za sve jugoslovenske narode. I tada je upozorio da “uvek kada je neki mali narod, a Srbi jesu mali narod, pokusavao da nametne svoju prevlast na Balkanu, to se zavrsavalo njegovom licnom tragedijom”. Odabrali smo da cujemo samo Milosevica. Pa smo umesto Rugove morali da slusamo Tacija i Haradinaja.

Aleksej Kisjuhas, Postmoderni proletarijat, Danas, 30. april

Bili ste psihoterapeut, a onda ste napisali prvi roman „U potrazi za knjigom“. Danas se vaše knjige objavljuju u velikim tiražima, ne samo u Poljskoj nego i u Nemačkoj, Francuskoj… Prevedene su na 34 jezika. Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu?

– Teško, veoma teško. U vreme kad sam je pisala, nije bilo kompjutera. Rukopis sam otkucala u četiri primerka od kojih je poslednja kopija bila potpuno razmazana. Tri kopije sam poslala na adrese različitih izdavača, a tu poslednju ostavila sebi. Dva izdavača su me odmah odbila, a treći je, kad sam ih nazvala, potvrdio da je rukopis dobio i da će ga razmotriti u nekom doglednom vremenu. Taj izdavač je bio u Varšavi, a ja sam u to vreme živela daleko od glavnog grada. Sela sam u voz, putovala celu noć, a kad sam stigla, primila me je sekretarica izdavačke kuće. Ona me je obavestila da nisu zainteresovani da objave moju knjigu, a meni je bilo važno samo da mi vrate kopiju rukopisa koja je čitljivija od one moje razlivene. Sprovela me je u ogromnu prostoriju punu ormana sa policama na kojima je bilo hiljade rukopisa. „Ovde negde je i vaš rukopis“, rekla je sekretarica. Bila je to inicijacija u književnosti. Shvatila sam da je takvih kao ja čitavo mnoštvo i da kad stupam na taj put književnosti – stupam na vrlo rizično tlo. Tu, u toj prostoriji sam shvatila koliko je to težak put. I nisam našla svoj rukopis tada.

Ko vas je, na kraju, prvi objavio?

– Dakle, ostala sam sa mojom razlivenom kopijom. Jedan čovek, hipik, imao je svoju izdavačku kuću. Zajedno smo radili na tekstu, da ga dešifrujemo, popravljamo… bila je to knjiga U potrazi za knjigom, koja je na sreću dobila veoma važnu nagradu i ta mi je nagrada bila ulaznica za druge izdavačke kuće. Ali, često mislim na sve one ljude čiji su rukopisi čamili u onom ormanu zajedno s mojim i pitam se šta je bilo sa njima.

Smenjuju se samo Kurta i Murta. Jer oni ispod njih mrze promene.

Premijer Dačić uradio je najbolju stvar koju je mogao uraditi. Oni koji poznaju moju otvorenost ne bi bili iznenađeni da sam rekao: uradio je fantastičnu stvar. Evo zašto: suočio se sa realnim okolnostima na Kosovu, prihvatio činjenice, i krenuo da iz stvarnosti takve kakva jeste izvuče najviše što može za Srbe i Srbiju. To nije laka politika, ali uspeo je. Zaboravite istoriju, govorio sam kad sam pre dvadeset godina stao na čelo vlade Jugoslavije. Uglavnom nisam bio dobro shvaćen, moji kritičari pripisivali su mi da sam izgubio nacionalni osećaj i ponos. Ne kažem da je Dačić ignorisao istoriju, ali da je više mislio o budućnosti nego o staroj srpskoj slavi, izvan je sumnje. I to je ono što ja vidim kao ključno u činu koji se odigrao u Briselu. Srpska politika i srpsko mišljenje okrenuli su se, i uzeli drugi pravac od onoga kojim su obično do sada išli. Suštinski, Srbi su u Briselu pokazali da znaju da racionalno procene dobitke i gubitke iz dijaloga sa Kosovom, i sledili su tu procenu.

Gde bi nam bio kraj da sam ja na Londonskoj konferenciji avgusta 1992 – koja je odlučivala o miru – pored sebe imao nekoga drugog a ne Miloševića. I nekoga odlučnijeg nego što su to bili moji tadašnji saveznici i prijatelji iz srpske politike.

Briselski sporazum zato ocenjujem kao dokument koji ima mnogo šire značenje nego što je samo ono njegovo literalno. Posle njega na Srbiju se u svetu gleda bitno drugačije, mogu biti dobar svedok. Nije reč o tome da se nekome dopadnemo, radi se o pragmatičnom odnosu prema onima u svetu sa kojima moramo da izgrađujemo partnerske odnose, da bismo se izvukli iz živog blata u kojem se kao nacija nalazimo. Ako bi nekome sve ovo ličilo na preterivanje, recimo onda samo toliko: da je u Briselu stvorena jedna nova šansa za Srbiju.Amerikanci na ovakvim mestima manje-više imaju onaj standardni izraz: momentum. Sad je taj momentum, i treba napraviti nacionalni plan o tome kako ga iskoristiti.

Zapravo, važno je ne stati, ne zaustaviti jednu energiju koja se stvorila. Važno je imati inicijativu.

Važno je, štaviše, naći se na mestu lidera nekih procesa, i u regiji, i dalje od nje. Čini mi se da Dačić dobro uočava tu potrebu Srbije, i sa impresivnim političkim talentom nastoji da trasira taj novi put. Ovo nije vreme za srpske nacionaliste, ali jeste za srpski „nacionalizam“ onako kako sam uvek o njemu govorio: da pokažemo da smo vredni i sposobni ljudi, ponosni i miroljubivi, sa divnim igrama i kulturom, sa lepim jelima, sa velikim sportom.

Da bi se osigurali dogovori koje srpska vlada pravi sa Prištinom, i da bi se postavila stabilna platforma za nove društvene inicijative, neophodna je, po mom mišljenju, međunarodna konferencija o Kosovu. Briselskim sporazumom, naime, nije se došlo do konačnog rešenja, moraju se pronaći još neki odgovori, i – što je najbitnije – utvrditi snažne međunarodne garancije.

Konferenciju o Kosovu predlagao sam još kao premijer, prvi put mislim leta 1992, prilikom posete Grčkoj i Albaniji. Posle toga, još u nekoliko navrata, sa ciljem da se deluje preventivno, napravi pravni i bezbednosni okvir, i tako učvrsti mir u regionu, kao uslov svih uslova. Bila je to moja mirovna politika u destilisanom vidu. Prošla je od te inicijative eto ravno dvadeset i jedna godina, a problem je još uvek na stolu.

Dopustite mi nekoliko narednih rečenica za jednu ekskurziju, da pokažem kako moralna indolencija može imati fatalne posledice: moj tim istraživača, naime, otkrio je 1971. jedan – pokazaće se – epohalni lek. Agenciji za lekove trebalo je, međutim, sedamnaest godina da ga odobri za lečenje opake virusne bolesti. U međuvremenu, umiralo je na hiljade ljudi. Uzalud sam ja agenciju blamirao najgorim rečima ( i za to plaćao ozbiljne penale), ona je bila užasno komotna. I bez ikakvog osećanja krivice.

Podsećam na ovu frustrirajuću priču iz mog farmaceutskog biznisa da simbilički ukažem na to kako je previše komfora bilo i u vezi sa Kosovom. Trebalo je da se desi jedan tragičan i strašan rat, da ljudi na obe strane prođu kroz ubistva, torture, mržnje i neprijateljstva, pa da se krene ka pomirenju. To je groteskno shvatanje odgovornosti. Opozitno od toga, Dačićevo liderstvo – ako dobro vidim – ima tu osobinu koja ne dopušta da se ono što se mora uraditi danas odlaže za sutra. Takvi koji mu prete zato što je doneo teške odluke radili su to isto i meni pre dve decenije. Nikad im nećemo moći dovoljno brutalno reći koliko su njihova gledišta pogrešna, a njihovo postupanje jadno.

Primetio sam da oko međunarodne konferencije već ima suprotstavljenih gledišta. Jeste danas drugi politički kontekst od onoga u kojem sam je ja 1992. inicirao. Ali, njen smisao nije promenjen. Kažem to jer imam i iskustva koja nisu negativna. Inicirao sam jednu drugu konferenciju – onu u Dejtonu – koja je, kao što se zna, bila od nesumnjivog uspeha. (Kad objavim moju prepisku sa američkim predsednicima naćićete zahvalnost predsednika Klintona za moj predlog da se ratujuće vođe zatvore u jedan kamp dok ne sklope mir). Zato verujem u ultimativnu korisnost visokog međunarodnog skupa koji bi stavio tačku na srpsko-albanski spor.

U Briselskom sporazumu posebno jak utisak na mene je ostavio paragraf u kojem se kaže da se dve strane neće međusobno ometati u poslovima evropskih integracija. To nije malo, ali za mene bi bolji, i prirodniji, bio stav ne da se ne ometaju nego da jedna drugu pomažu u tome procesu. Na linji onoga što je do sada uradila, od srpske vlade bi trebalo očekivati jednu takvu inicijativu. Srbija Kosovu treba da ponudi pomoć u tome poslu, i da od Prištine traži čvrsto savezništvo za ideju da po ubrzanoj proceduri i zajedno uđu u Evropu.

U tome smislu, jedna uzgredna napomena. Kao nekadašnji sportista, jugoslovenski reprezentativac, teško razumem glasove naših sportskih saveza koji kao jedan od svojih zaveta vide to da kosovskim sportistima ne dopuste da se takmiče na međunarodnim takmičenjima. Treba da se upitaju, zar je Britanija manje Britanija ako Engleska, Vels, Irska i Škotska pojedinačno nastupaju sa svojim reprezentacijama? Ne smemo biti uski, samo će širina u postupcima obezbediti divljenje za Srbe.

Hoću da kažem – Evropa odmah, dok me moji savetnici podsećaju da su tu parolu već imali Slovenci. U Evropu sa Kosovom odmah, to bi trebalo da bude naša parola, danas. Mnogi bi se problemi lakše rešavali ako ne bismo imali granice sa Kosovom. Ako Srbi sa Kosova Kosovo ne bi razlikovali od Srbije, ni po čemu.

Takav evropski put morao bi se odraziti i na našu ekonomsku budućnost. U nacionalnom planu koji zamišljam da je potrebno napraviti imajući u vidu momentum stvoren Briselskim sporazumom, ekonomija i njena obnova suštinski su cilj. Ekonomija nije samo naš problem, malo gde je dobro, posebno u ovom regionu gde je razaranje Jugoslavije dovelo do stvaranja jedne skupine malih, invalidnih država. Investitori nisu lakomisleni ljudi, njihovi su dolari skupi, ali Srbija koja je dala znak da hoće da misli moderno mogla bi za njih postati izazov. Dakle, Evropa i ekonomija, to su dve magične reči ovoga srpskog trenutka. Plan dva E, oko koga bi trebalo okupiti celu naciju.

Milan Panic, Danas, 30. april

I guess, it’s easier to take things for granted.

Dynamo, magician impossible

A slave is one who waits for someone to come and free him.

Ezra Pound

Postovani hipohondre,

Menstruacija mi kasni nekoliko dana. Da li postoji mogucnost da sam trudna iako sam proslog meseca dva puta spavala sa svojim deckom, a oba puta smo koristili zastitu. Decko i ja imamo po 23 godine, da li je ovo doba rano da postanemo roditelji?

Ivana (23), Smederevo

Draga Ivana, to sto vas muskarac insistira na zastiti siguran je pokazatelj da on nimalo ne prizeljkuje potomstvo sa vama. Ipak, vrlo je verovatno da jeste trudni. To znaci da cete tom i takvom coveku roditi dete, zivecete u nesrecnom braku samo zato da dete ne pati, a ono ce u jednom trenutku najverovatnije otici od kuce bez trunke zahvalnosti.

hipohondar@njuz.net

Jedan od razloga zbog kojih sam prestao da pišem satirične programe za televiziju je stvarnost koja se toliko iskrivila da je postalo nemoguće karikirati je. Kao što bi projekcija porno-filma jednog vladike za članove Svetog sinoda bila za većinu publike neuverljiva i najverovatnije uvredljiva metafora o stanju u Crkvi, tako bi i navijačka grupa po imenu „Hijene” u nekakvoj satiričnoj fikciji bila dokaz previše banalnog rukopisa autora. Ipak, prošle srede, na čardi u Segedinu, sreo sam tu grupu navijača Crvene zvezde koji su svoj ogranak, po sopstvenoj želji i odnosu prema spoljnom i unutrašnjem svetu, krstili – „Hijene”.

Na čardu sam došao s najboljim prijateljem, njegovom suprugom i prijateljicom. Prvo smo sreli prijateljski nastrojenu grupu momaka u crveno-belim dresovima. Mahnuli smo uz osmeh i pošli u drugi deo restorana gde nas je sačekalo srce tame. Odvojeni od navijačkog plebsa,tu su sedeli članovi uvaženog kružoka „Hijena”. Čedomiru je prišla ćelava prilika inešto mu tiho govorila na uvo. Ispostavilo se da je to Velibor Dunjić. Četrdeset krivičnih prijava, pokušaj ubistva i, pogađate, predsednička abolicija. Odjednom oko njih dvojice stvorila se grupa od desetak ljudi. Pogađate kakvih. I tada je, potpuno neočekivano, ćelavi udario Čedu u potiljak.

Tuča s tridesetak ovakvih ljudi nikako nije spadala u vrh moje must do liste,ali je strah da će ga ubiti bio veći od bilo koje druge misli. To je vrsta ljudi koja je ubijala i za manje nego što ima da zameri mom prijatelju: zbog pogrešnog dresa, jezika ili na kraju, just for fun.

Nebitno je što su u vreme dok se naša tuča dešavala predsednici stranaka koje su Srbiju vukle u sve izgubljene ratove, stranaka iz kojih je patriotizam curio na sve rupe, potpisivali papir kojim je Srbija na Kosovu dobijala mnogo manje od onoga što je bilo moguće pre pet ili deset godina, da se na Kosovu vodila racionalnija politika, za kakvu su se zalagali mnogi, među kojima i moj prijatelj. Mislim da im je bio kriv za silne druge stvari. Što su debeli, nesposobni da se promene, što im se ne sviđaju sopstvene žene, što imaju problem da stignu do bilo kakvih žena. Kriv za sve.

Moj plan je bio jednostavan. Zaleteo sam se među njih, odgurnuo nekog, sumnjam da sam bilo koga stigao da udarim, sa idejom da na sebe preuzmem cirka 50 odsto batina. E onda je počelo bombardovanje. Mi protiv trideset. Trajalo je, čini mi se, beskrajno. Ista uvreda i ista psovka ukrug. Nekoliko puta stampedo me je naneo pored prijateljica koje su lavovski otimale da nas izvuku napolje, pri tom zaradivši po nekoliko masnica, Jelena i ozbiljan udarac u glavu. Ne znam tačno ni kako se sve završilo. Možda mozgovi kriminalaca ipak imaju neki osigurač koji im dojavi da su ušli u crveno i da će ako nastave dalje platiti previsoku cenu. Kao eto, gotovo, bilo je dosta pa da se raziđemo. Izgleda da nas ne poznaju dovoljno. Nije dosta i nije gotovo.

Dok sam hodao ka kolima s dve frakture lobanje, slomljenim nosem, rasečenom usnom i nekoliko slomljenih zuba,po glavi su mi se vrtele čudne misli. Srećna okolnost je što smo ih sreli u Segedinu gde nisu mogli da nose pištolje i drugi uobičajeni asesoar. Srećna okolnost je bila što ih je bilo previše pa od guranja nisu stigli da biju kako treba. Srećna okolnost je što nas strah nije paralizovao. Znamo kako s hijenama.

Najveći broj priča o ovom događaju u sebi ima neko „ali”. Ali,šta su tražili tamo? Ali,što nije imao obezbeđenje? Ali,neka –on je zaslužio. I toliko „ali” da suština ostane zaboravljena u magli. Suština je sasvim jednostavna. Može da vam se ne sviđa nečija politika, nečiji vicevi, nečija religija. Ali niko ne sme nikog da bije ni u kakvim okolnostima. Inače, danas je meta neko ko vas nervira zbog politike, sutra neko ko ima džak brašna ili nove cipele. A onda ćeš meta biti ti. Ili tvoje dete. Zato ako uz priču o nasilju imaš da dodaš neko „ali” ti nisi deo rešenja. Ti si deo problema.

Mislim da Srbija nema veliki potencijal da postane društvo kakvo bismo želeli. U Srbiji ima jedna ili dve partije, nekoliko neformalnih grupa, nekoliko pojedinaca i organizacija koje će naći način da se zajedno suprotstave raspadu pred nama ili će i današnje vreme ubrzo izgledati kao lepa prošlost. Ili ćemo svi zajedno probati da budemo malo bolji nego što jesmo ili ćemo sedeti na rukama i čekati da nas hijene pojedu.

Dok sam pisao ovaj tekst pojavilo se zvanično saopštenje „Delija”. U njemu je nekako ispalo da su neki dobronamerni ljudi rekli Čedomiru da nije dobrodošao na tom mestu (u Segedinu) i ljubazno ga ispratili,ne povredivši pri tom ni njega ni suprugu, dok je njegov kum, ja, izazvao tuču i ostao da se bije u kafani, protiv trideset ljudi bez vrata. Do ovog trenutka sam mislio da niko glupošću neće pobediti saopštenje sudskog veštaka koji je tvrdio da vladika Pahomije nije mogao nikog seksualno da zlostavlja jer je impotentan. Ali u takmičenju u gluposti, kao i u propadanju, linija cilja ne postoji.

Srdjan Cesic, Zasto sam se tukao sa ‘Hijenama’, Politika, 21. april