Pretpostavimo, naime, da je točno sve što piše u debelim katalozima hrvatskih predrasuda: pretpostavimo da na ljetovanje u Dalmaciju iz nekog razloga dolaze samo bosanskohercegovački kokuzi, pretpostavimo da dolaze u Dalmaciju samo zato što im je najbliža, dovoljno blizu da mogu sjesti u stari “golf” ili autobus, okupati se u moru i vratiti kući, sve u jednom danu, posve besplatno i bez marke troška, ili barem bez marke knjigovodstvenih prihoda hrvatske ekonomije.

Ključno je pitanje: pa šta?

U čemu je, naime, suštinski problem da netko, bilo tko – makar, eto, i Bosanac iz Olova ili Hercegovac iz Vitine – dođe u Dalmaciju na jedan dan, tek da se okupa u moru? Pa šta da je došao?

Kako smo, pička nam materina, postali takva čudovišta, pa nam smeta da Mujo i Suljo, što su sebi od usta uzeli da napune rezervoar dizelom, potrpaju ženu i djecu u “golf” i priušte im jedan jebeni dan posve bezazlenog brćkanja u moru? Kako smo postali takve odljuđene nakaze, pa nam smetaju njihova djeca, što na plaži grickaju mlaku lubenicu, kupljenu na štandu uz cestu u Vrapčićima i prošvercanu pod sjedištem, umjesto da su kupili deset puta skuplju na plaži? A da pritom nije riječ niti o tome da se ne daju zajebavati od gramzivih preprodavača, već jednostavno nemaju para da bi ih se zajebavati uopće moglo.

Kako smo postali takva stoka da nam smetaju ljudi bez para?

Boris Dezulovic, Kako je propala Hrvatska, Oslobodjenje.ba 19. 08.

Jung carved a Latin inscription above the door of his house in Kusnacht, Switzerland:

“VOCATUS ATQUE NON VOCATUS DEUS ADERIT.”

In English translation, the inscription reads: “Called or not called, the god will be present.”

In a letter of November 19, 1960, Jung explains the inscription:

By the way, you seek the enigmatic oracle ‘Vocatus atque non vocatus deus aderit’ in vain in Delphi: it is cut in stone over the door of my house in Kusnacht near Zurich and otherwise found in Erasmus’s collection of Adagia (XVIth cent.).  It is a Delphic oracle though. It says: yes, the god will be on the spot, but in what form and to what purpose? I have put the inscription there to remind my patients and myself: Timor dei initium sapiente [“The fear of the Lord is the beginning of wisdom.”] Here another not less important road begins, not the approach to “Christianity” but to God himself and this seems to be the ultimate question.

Ono sto su oni znali i sto su prenijeli svim generacijama ljudi iz Sarajeva nakon njih je, da covjek kad se na kraju guravog zivotnog puta (potpuno nepotrebno) okrene za sobom, neminovno skonta da nije uradio nista posebno, dobro je ako ga nije stid, a ako je nesto i uradio, onda je to sigurno neka fukara i lohotinja popisala i uprznila. Na kraju se vazda skonta da je zivot samo saka jadno izgubljenog vremena. Pametni ljudi to skontaju jos u najranijoj mladosti i svjesno se predaju gubljenju vremena, uzivajuci, kao da je posljednja, u svakoj kafi, u svakoj cigari, u svakoj zeni koja prodje. Svi znaju da sve prolazi, pametni ljudi znaju da stalno prolazi, a budale se grce da ucole ono sto prolazi i, ko jedan, ne mogu. Pametan svijet lijepo ceka dok vrijeme, istorija, vojske, fukare, zivot i ostala govna prodju, znajuci da ce se sve to ponovo iza nekog coska, ali da nikad nece biti kao sto je nekad bilo, kako god da je bilo…

(…)

Svi ljudi iz Sarajeva su svjesni da tu ipak nema pomoci, da ce kurva istorija doci po svoje, da ce donijeti neku smrtonosnu bolestinu, da ce jednom metak doci sa neke papanske planine, da ce more kafe poroditi srcani udar i da ce se na kraju stici tamo odakle se poslo – nigdje. Ali oni znaju da su svojevoljno i svjesno izgubili svoje vrijeme, znaju da nisu ni za sta krivi, da nikog nisu uvrijedili i da fukari istoriji nisu dali ni dukata zivota. I nije ih sramota, jer marljivim ljudima nije bilo mrsko da prave konc-logore, marljivim ljudima nije mrsko da prave unaprijed propale drzave. Da od marljivosti ima neke koristi magarac bi bio lord, a mrav bi pusio malboro. Nista ne raditi je najpametnije i najpostenije u svijetu u kojem svi rade pogresne stvari.

Aleksandar Hemon, U gubljenju izgubljenog vremena, Hemonwood

Postio je veliki post i cekao kaznu od svetog Trojstva, a to sveto Trojstvo niko ne razume – osim pape, patrijarha i ostalih crkvenih velikodostojnika, koji kako otvore oci odmah shvate sveto Trojstvo i sastave mu pesmu. A meni je bilo preko glave hriscanstva i islama koji nude rajske livade svakom ko ima obraz viska, novcani prilog ili makar guzicu. I Srbiji su se smucile crne mantije i sto svake godine bozicna poslanica salje u pakao zene koje abortiraju svoju decu. Muskarcima koji su ih posejali svi pozele ugodne praznike.

But she expressed herself in many different ways

Until she lost control again

Zanimljivo je to: preko dve decenije od njenog krvavog i gnusnog raspada, drzava koje niti vise ima niti postoje bilo kakve stvarne indicije da ce je u sagledivoj buducnosti opet biti, izaziva ogromno interesovanje, pa makar i negativno, i to ponajvise kod – nacionalista. Neobicno, apsurdno? Ma, jok: upravo je Jugoslavija, dok je postojala u svom vrlo materijalnom i opipljivom obliku, bila zlatni majdan za nacionaliste svih vrsta, jer je mogla da funkcionise kao zivi i prisutni, otuda i unutar tog diskursa ubedljivi krivac-za-sve; sad kad je nema, sve to nekako deluje jadno, bas svaki i bas svaciji nacionalizam se sveo na svoju mizernu i duhomornu sustinu, i jedino sto bi ga moglo oziveti jeste – vaskrs Jugoslavije! Avaj, kako toga nema, onda se valja obracunavati s avetima u nedogled, mada to dzilitanje privlaci sve manje i manje publike. To znaci da je i sama Jugoslavija zapravo, jednom istorijskom transmutacijom, pobegla od pogibelji i nasla sigurno skloniste u onim podrucjima nase svesti i samoosecanja, nasih privatnih i drustvenih istorija, nasih opredeljenja i ukusa, gde joj ovi vise ne mogu nista.

Teofil Pancic, Golgota i vaskrs Jugoslavije, Vreme, 8. avgust

Na danasnji dan rodjen je Zoran Djindjic

Najsmrtini od svih grehova psihologije jesto njeno zanemarivanje lepote. Zivot je, na kraju krajeva, nesto veoma lepo. Samo sto to citajuci knjige iz psihologije nikada ne biste pomislili. Jos jednom psihologija izneverava svoj predmet proucavanja. Za estetsku dimenziju neke zivotne price nema mesta ni u socijalnoj ni u eksperimentalnoj psihologiji, kao ni u terapeutskoj praksi. Zadatak ovih disciplina sastoji se u vodjenju istrazivanja i u objasnjenju; ako bi u slucaju kojim se one bave i iskrsao neki estetski fenomen obrazlagala bi ga psihologija lisena od samog pocetka minimuma estetskog senzibiliteta.

Za svaki obrt sudbine moze se naci odgovarajuce objasnjenje: on, medjutim, ima i svoju lepotu. Samo posmatrajte prizor: Menjuhin besno okrece ledja violini s metalnim zicama; “Mekusac” Stefanson upravlja brodicima u kadi punoj vode: mali, koscati i klempavi Gandi bori se sa svojim strahovima. Zivotu shvacenom kao niz prizora nisu potrebne porodicna dinamika i genetske predispozicije. On se nudi pogledu pre no sto se moze ispricati. Pre svega, on zahteva da ga posmatramo. Kada brzopleto tumacimo prizore zivota – koliko god svaki od njih bio krcat smislom i podlozan minucioznom rasclanjivanju – a da nismo osetili njihovu punu estetsku vrednost, mi gubimo zadovoljstvo koje ni najbolje tumacenje nije u stanju da nadoknadi. Pored toga, iz zivota koji pomno ispitujemo odstranjujemo zadovoljstvo: u poredjenju s njegovim znacenjem, lepota kojom zraci postaje sasvim beznacajna.

Smrtni greh psihologije – to je, po meni, umrtvljivanje uma i srca, ona tupost koja nas obuzima dok citamo njenu strucnu literaturu i slusamo njen govor, njen jednolicni, monotoni glas, to je glomaznost njenih udzbenika, njena ustogljena nadmenost i pompezne objave novih “otkrica” koja jedva da mogu biti banalnija, to su placebo sedativi psiholoske samopomoci, spoljasnji znaci njenog dostojanstva i njen snobizam, njeni strucni skupovi i njene umirujuce ordinacije i ambulante – te ustajale bare u koje dusa polazi da bi se napojila, poslednje pribeziste isprazne kulture, bajate i istrosene, ali uvek spremne da ponudi laznu nadu.

Zanemariti lepotu znaci zanemariti boginju. Ona je tada prinudjena da se vraca na fakultete prerusena u seksualno uznemiravanje, da se uvlaci u laboratorije u formi eksperimentalnih ‘istrazivanja’ o seksualnom ponasanju i polnosti, da krisom ulazi u ordinacije u vidu zavodnickih sastanaka. Dotle psihologija koja se odrekla lepote postaje zrtva sopstvenih kognitivnih cenzura, a svaka njena strast iscrpljuje se u laktanju za objavljivanjem naucnih radova i trci za polozajem. Bez lepote malo je zadovoljstva i jos manje humora. Najuzviseniji motivi samo su mrtva slova za psiholoske kategorije kao sto su ‘manija velicine’ i ‘inflacija ja’, dok se avantura ideja svodi na dimnzije eksperimentalnog nacrta. Ono malo romantizma sto uspe da prezivi javlja se u vidu zelje da se pomogne ljudima koji pate, zelje koja vodi ukljucivanju u program obuke za psihoterapeute. Ali ako je pomaganje bliznjem vase pozvanje, tada je bolje da segrtujete kod Majke Tereze nego da cekate da vas psihologija lisena duse, osecanja za lepotu i zadovoljstvo obuci da olaksate neciju patnju. Ta psihologija nema prirucnik samopomoci ni za vlastite jade.

Dzejms Hilman, Kod duse, Fedon

Moj te zivot udario

Ako neces da me shvatis

Jakov Grobarov, 1938. – 27. jul 2013.

* * * *

Ne znam vise granice ludila

moc zivota beskrajno me mami

barustina mi postade idila

uzet vetrom pokorih se tami

Krvopad u mome telu raste

isao bih dalje al me umor steze

istinu mi otpevale laste

pa umorne ruke za lastama beze

Zar se zivot tako bedno izli

ko ratovi puni teskih mana

kurjaci su moje snove grizli

zastava je moja ogolela grana

Nekada sam celivao senku

sto je vece pored reke pravi

sada mrzim i senku i reku

jer mi raste pustinja u glavi

Grudi male a daljina gladna

zahvatila misao mi ludu

pa je vitla dok postane hladna

bezivotno umiruce na sprudu

O dani grozni moji dani

nemojte me vise prepadati

sta mari sto trezan u kafani

zovem majku da mi ime vrati

“I have serious emotional problems. Can you help me?”

.
“You have picked a strange time to ask. I am in the middle of a suicide.”

Sedmog dana si se odmarao, mozda je trebalo da ga posvetis samilosti.

Elektricni Srbin – razanj sa elektromotorom

“Kao vojnik stranke, necu odbiti nijedno zaduzenje, pa ni ministarsko.”

Bratislav Gasic, potpredsednik SNS, na pitanje da li ce on biti jedan od novih ministara u rekonstruisanoj vladi, B92

seldzuk – prostak, primitivac, provincijalac

seljobus – prigradski autobus

nosferatu – osoba sa velikim nosem, v. sirano, surlas

panonka – zena sa malim grudima

stomaklija – trudnica

kenjigrad – Beograd

crvene brigade – menstruacija

mikseta – devojka koja cesto menja partnere

preci – roditelji

potomci – deca

kulijana – dobro raspolozenje, opustanje, opustenost, spokojnost, bezbriznost

kulje – bolje

knjiga strave – skolski dnevnik

njakvas – osoba koja pije njakvi (vinjak)

sutlija – sperma

taktika – sat, casovnik

lufthanza, dati mu po lufthanzi – provetriti

carobni breg – zenski polni organ, v. grm, zbun, ckapi

smrad – los covek, nitkov, nistarija, gmaz

Borivoj Gerzic – Recnik beogradskog zargona

Imao je 6 godina kad je otkrio tajnu:

Znas sta sam ja otkrio? Da ja nisam dete. Ja jesam mali, ali nisam detinjast. Ja razumem ono sto je zivot. Tu sam veliki, sve gde god je ozbiljno i vazno. A sve gde je igra, tu sam dete. 

Znas, mama, retki su ovakvi ljudi kao sto smo ti i ja. 

Svako ima svoj put. Na kraju puta ima nesto lepo ili ruzno. Nesto se desava. Mi moramo to da otkrijemo sto brze. Treba da trcimo. Ja sam radoznao jer zivot nam prolazi. Posebno ti treba da trcis. Ti staris. Imas 33 godine, a ja sam jos mali. 

Sad shvatam. Muz i zena ne mogu biti razliciti. Moraju biti isti. Ne moze jedan biti obican, a drugi neobican. Da li mogu biti muz i zena krava i lisica? Ljudi su kao zivotinje, samo malo drugaciji.

Zato sto govore. 

Kad si na jednom putu, ti na drugi ne mozes. Izabrao si taj, zato moras dobro da izaberes. Imas dosta vremena za biranje. Moras da se potrudis da izaberes dobar. Los put je da izaberes da budes obican. 

Ono sto se na Zapadu zove tahikardija, na Istoku se zove osecanje.

PRVA PLATA

U supermarketu mala plata

Petnaest hiljada

Ona mlada

Zeljna zivota

Zeljna grada

Nema ni za pljuge

Pusi onu krdzu

Dve hiljade i sto mesecno

Ostane dvanaest i devetsto

Pet hiljada da na prevoz

Od Dolova do Panceva

Naravno da uvek kuci vecera

Ostane sedam i devetsto

Jede onako minimalno

Za sto dinara u gradu

dvadesetpet radnih dana

Dve i po hiljade ode

Na losu hranu

Pet i cetiristo

Ostane joj cisto

Svako jutro budilnik u pet

Ti ti ti ti ti ti ti ti ti ti

Pa autobus

Klaj klaj klaj

Kad je primila prvu platu

Dodje da obraduje tatu

A on joj cestita

Pa je pita

Sta ce da placa od racuna

Kuca je dugova puna

Nigde Hriscanstvo nije bilo toliko tlaceno kao u Hriscanskoj crkvi.

J.V. Gete, Pismo pastora

Jedno mislimo, drugo osecamo, trece govorimo, cetvrto radimo.