„Dete moje“ je dokumentarac o veoma hrabroj i inspirativnoj grupi majki i očeva u Turskoj koji su roditelji dece koja su LGBTI. Ne samo što su svi oni prešli težak put u prihvatanju svoje dece već su preduzeli sledeći korak u tome da svoja iskustva dele sa ostalim LGBTI familijama kao i sa samom javnošću. U dokumentarcu „Dete moje“ sedmoro roditelja intimno dele svoja iskustva sa gledaocima dok redefinišu pojmove toga šta znači biti roditelj, porodica, i aktivista u konzervativnom, homofobičnom i transfobičnom društvu.

Režija: Can Candan
Turska, 2013
Dokumentarni film
Trajanje: 81 min.

Petak, 13. decembar 2013. 19:00h, Dom Omladine, Merlinka festival

– Ko god živi u Hrvatskoj, zna koliko je teško izboriti se za život dostojan čoveka. Ovde živimo poput stoke koja je srećna dok vuče kola jer zna da će, kad prestane vući, biti pretvorena u kobasice. Gadi mi se život u Hrvatskoj. Jutros sam šetala Opatijom i razgovarala s prijateljicom. I jedna i druga mnogo smo putovale, sigurne smo da je Hrvatska prekrasna zemlja, pa ipak bismo se i jedna i druga sutra iselile da imamo love. Živeti u vremenu koje je kombinacija feudalizma i fašizma polako postaje nepodnošljivo

Otkud Avganistan? Je li vam dojadio Balkan?

– „Amaruši“ je knjiga o velikoj ljubavi i životu u Hrvatskoj danas. Junak iz moje knjige odlazi u Avganistan da bi tamo zaradio dovoljno za krov nad glavom. Naravno da će tamo izgubiti glavu, ali mu to niko ne govori. Našim vojnicima koji odlaze u Avganistan prodaju priču kako će biti samo u „pratnji“. Oni neće pucati, oni će „pratiti“ one koji pucaju. Naša će deca platiti skupu ulaznicu jer smo mi odlučili ući u NATO pakao. Naravno da mi je dojadio Balkan, ali mi Todorić nije tata pa ostajem. Doduše, da mi je Todorić tata, ne bih živela na Balkanu.

Jesu li književnica i blogerka Vedrana Rudan na istom zadatku?

– Zanimljivo pitanje. Nisam i nikad neću biti na zadatku. Sebe ne doživljavam poput mesije koji će ovcama pokazati pravi put. Ja samo želim napisati koji ja put držim pravim. Veseli me kad neku zabludelu ovcu skrenem na pravu putanju. Da sam bar predsednica Evrope. Ne bih širila mir i dobro, nego potpaljivala lomače na kojima bi se urlajući pržili… Neću vam reći ko jer je pečenje političara, popova i kapitalista zločin. Nažalost.

Niste više Hrvatica? Je li to konačna odluka?

– Pozivate se na tekst objavljen na mom blogu, naslov mu je NISAM HRVATICA. Pročitan je 70.000 puta u samo dva dana. To pokazuje koliko se ljudi na ovim našim prostorima još uvijek pale na naciju. Ja sam u mom tekstu, malo je čitalaca na to obratilo pažnju, Hrvate podelila na Hrvate (pripadnike određene nacije, normalne ljude) i hrvate, divljake koji na stadionima urlaju ustaške pesme i pozivaju na klanje. Ne pripadam takvim hrvatima, ali me kao čoveka ne definiše to što sam Hrvatica. Nikoga nacija ne određuje. Ili jesi čovek ili nisi.

Je li na Balkanu vrag odneo šalu?

– Svi znamo da ovi „naši“ prostori već preko dvadeset godina više nisu „naši“, pa možda zato ovako hladno gledamo na sve što se oko nas dešava. Vrag je očito prevelik, naš smisao za zajebanciju davno se izgubio, blago svima koji su na vreme otišli iz „naših“ prostora. Crkavaju od gladi, rade poput robova, nade u njima nema, ali su bar daleko od besne gomile koja se valja i Hrvatskom i Srbijom. Jedni su za dom spremni, drugi pozivaju četnike da se spreme. Kakvi smo kreteni, još nam je i dobro.

U poslednje vreme izgleda da su Hrvatska i Srbija sve dalje?

– Meni se čini da su Hrvatska i Srbija sve bliže jer je normalnim ljudima u našim zemljama sve jasnije da jednako patimo. I vi i mi imamo političare lažove, banke koje nam deru kožu, licemerne popove koji nam stalno zaviruju među noge i određuju kako se moramo je…ti. Naravno da pevamo iste pesme, naravno da čitamo iste knjige, naravno kad govorimo istim jezikom. I Srbi i Hrvati, tu mislim na siromašne i obespravljene, danas su više braća nego su to bila onda kad su se tako morala zvati.

Vedrana Rudan, Blic, intervju, 5. dec

Ja nisam verovao da će iko ikada tražiti azil u Srbiji, ali sada imamo situaciju da smo mi suočeni sa azilantima.

Ivica Dacic, premijer Srbije, 9.dec

Tomislav Nikolić kaže da do njega nikada nije došao zahtev za pomilovanje bivšeg šefa DB, a čitavu priču u medijima o toj temi okarakterisao je kao pritisak na sebe kao predsednika. On kaže da su pomilovanja isključivo u njegovoj nadležnosti, pa kada predlozi stignu do njega, on sam donosi odluke. Zato on savetuje javnosti: „Ne pritiskujte predsednika Republike, nikada nisam doneo pogrešnu odluku, pa neću ni sada.“

Upoređujući svoj status sa sudom, ispada da se na njegovu odluku o pomilovanju ne sme vršiti pritisak, baš kao što se to ne sme činiti ni kada je sud u pitanju. To nije tačno. Sud je već odavno doneo izvšnu presudu Markoviću, dok bi Nikolićeva odluka o pomilovanju bila čisto politička, što znači da se o njoj može slobodno raspravljati i ona se može osporavati, jer to se može činiti sa svakom politikom. Uzgred, o zahtevu za pomilovanje Markovića ministarstvo pravde je već dalo negativno mišljenje, a to su učinili i premijer i prvi potpredsednik vlade. Vlada je svoju kampanju ispravno uperila protiv Olivera Antića, koji se u više mahova mešao u ozbiljna politička pitanja.

Sada se predsednik pita otkud toliko zapaljiva atmosfera oko nekog zahteva koji do njega nije ni stigao. Odgovor je lak. Vratimo se na priču o Rusima. A šta ako su oni tražili od Nikolića da se Marković pomiluje, kako bi se porodica Milošević oslobodila odgovornosti za razna zlodela? Ta porodica, koju sada čine Mira Marković i Marko Milošević, uživa gostoprimstvo Rusije. Ako me pamćenje ne vara, Nikolić je ranije govorio da će ih vratiti u zemlju. Ako bi se tako nešto dogodilo – Srbija bi izgubila šansu da postane normalna zemlja. Radomir Marković je bio Mirin i Markov batler, koji je za njih obavljao ubistva. I zato je ovo velika priča. Radi se o spasavanju zločinačkog režima, a ne samo jednog običnog zatvorenika koji, eto, traži pomilovanje.

Tako stvari izgledaju s moralne i pravne strane. Sa one praktične, čisto političke strane, ova ujdurma je uperena protiv odluke da se Srbija dokopa pregovora sa EU. Zli dusi nisu nestali i bore se da Srbija bude prirepak Rusije – u svojoj večnoj borbi za ono nemoguće. Te mračne sile, podržane od ultrakonzervatnih snaga u Rusiji, po svaku cenu hoće da obore pregovore sa Kosovom kao uslov za ulazak Srbije u EU. Ne daju da se pređe Rubikon. Zato je važno da bar znamo ko je na kojoj strani u toj borbi koja ne prestaje.

Vesna Pesic, Peščanik.net, 22.11.2013.

Kazu da u detinjstvu imamo nesvesno savrsenstvo, u zivotu nesvesno nesavrsenstvo, a treba da dosegnemo svesno nesavrsenstvo.

Bila je posljednja srijeda te zime, dva dana pred proljeće, i bio je vatromet za kraj: Frane Matošić je uvalio het-trik, a brat mu Jozo dodao jedan za ukupnih 9:0 protiv gradskog rivala Splita. Hajduk je tako uvjerljivo, s četrnaest pobjeda i jednim jedinim porazom, osvojio titulu prvaka Banovine Hrvatske.

Bijeli su opet bili moćni, spremni da s braćom Matošić, Sobotkom, Kacijanom, Radovnikovićem i Kokezom nakon punih dvanaest godina vrate titulu prvaka Jugoslavije u Split: kao prvi u Hrvatskoj, zajedno s drugoplasiranim i trećeplasiranim, zagrebačkim klubovima Građanskim i Concordijom, plasirao se u završnicu prvenstva Kraljevine i nestrpljivo iščekivao prvi susret doigravanja protiv slovenskog prvaka NK Ljubljane.

Do te utakmice, međutim, nikad nije došlo.

Već sljedećeg utorka u Beogradu je potpisan ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, uslijedio je državni udar, pa njemačka invazija. Onda je 10. travnja Slavko Kvaternik u Zagrebu proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku, a pet tjedana kasnije Ante Pavelić je u Rimu potpisao darovnicu kojom Benitu Mussoliniju prepušta Dalmaciju i gotovo sve dalmatinske otoke. Malo tko je više mislio na nogomet.

Gradski derbi te srijede, 19. ožujka 1941., ispao je tako posljednja službena utakmica oba splitska kluba. Uprava RNK Split u znak protesta zbog okupacije uskoro je raspustila klub, a Hajduk je odigrao još par prijateljskih utakmica s Kaštelanima – pripremajući se za četvrtfinale hrvatskog kupa protiv Concordije – prije nego su talijanske vlasti donijele uredbu da svi klubovi imaju nastaviti rad pod okriljem Fašističke partije. Uprava i igrači to su, naravno, odbili. Tako je toga ljeta rasformiran i Hajduk.

Societa Calcio Spalato

U kolovozu će gotovo cijela momčad Splita pristupiti Prvom splitskom partizanskom odredu i skončati pred ustaškim streljačkim strojem u Ruduši kraj Sinja. U partizane će uskoro otići i dobar dio igrača i članova uprave Hajduka, koji je glatko odbio posljednju ponudu Talijana, onu koja se ne odbija: da nastupe u prvoj talijanskoj ligi. Umjesto Hajduka Talijani su tako osnovali fantomski Societa Calcio Spalato, a stadion kraj Plinare po Duceovom je sinu nazvan Campo Sportivo Bruno Mussolini.

Dvije godine kasnije, nakon kapitulacije Italije, i ustaške su se vlasti upele obnoviti Hajduk i priključiti ga prvenstvu NDH, ali i njihov je pokušaj neslavno propao: za obnovu kluba nisu uspjeli naći i privoljeti nijednog jedinog člana Hajduka. Održana su u to vrijeme čak i dva turnira, uz sudjelovanje Građanskog, Concordije i HAŠK-a, s kojih je sav prihod bio namijenjen obnovi Hajduka. Nogometni savez NDH dodao je dvadeset tisuća kuna, Građanski komplet dresova, ali nisu ih imali kome dati.

Klub je na kraju ipak obnovljen, na svetoga Duju, 7. svibnja 1944., ali na otoku Visu. Obnovljen je kao Hrvatski sportski klub Hajduk, da bi vrlo brzo kao momčad Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije – Hajduk NOVJ – s Visa krenuo u svoje prvenstvo, u posve jedinstvenu i najneobičniju sportsku avanturu Drugog svjetskog rata. U sljedećih godinu i pol dana Hajduk će proputovati trideset hiljada kilometara, kroz sedam država na tri kontinenta, odigravši devedeset utakmica. Pobijedivši, uzgred, u sedamdeset četiri.

Epska utakmica 1944. 

Vrhunac je bila epska utakmica 23. rujna 1944. protiv vojne reprezentacije Velike Britanije, odigrana u Bariju pred više od četrdeset hiljada gledatelja: bio je to uopće najveći sportski događaj u ratnoj Europi.

Vojna selekcija Britanije imala je jaku momčad, nije to uopće bila zajebancija: igrao je Bryan Jones iz Arsenala, koji je harao predratnom engleskom ligom, bili su tu i James Merphy iz West Bromwich Albiona, viceprvaka Engleske, Andy Beatty i Tom Finney iz tada moćnog Prestona, Jimmy Rudd iz Manchester Cityja i čuveni Stan Cullis, legenda Wolverhamptona, po kojemu se i danas zove tribina Wolvesova Molineux Stadiuma. Cullis se proslavio u svibnju 1938., na posljednjoj predratnoj utakmici Engleske, u onoj čuvenoj pobjedi nad Njemačkom 6:3 usred Berlina, pred stotinu i pet hiljada gledatelja i kancelarom Adolfom Hitlerom u počasnoj loži. Cullis je zapamćen kao heroj te pobjede, iako uopće nije igrao: udaljen je iz momčadi još u svlačionici, jer je jedini od igrača odbio naređenje britanske vlade da, njegujući englesko-njemačke diplomatske odnose, pozdravi ložu i Führera uzdignutom desnicom.

Nacističke kite

Bijeli su se tako u Bariju upisali na nogometnu kartu Europe, tamo gdje su već bili upisani Real, Barcelona, Milan, Inter, Juventus, Bayern, Olympique Marseille, Ajax i drugi velikani. Nijedan od tih klubova, međutim, nije napravio ono što je napravio Hajduk: nijedan nije odbio igrati po pravilima nove, nacističke Europe.

Niti je Barcelona odbila igrati španjolsku ligu kad joj je generalissimus Francesco Franco zabranio katalonski jezik i katalonske boje na grbu, prijeteći igračima smrću ako ne puste finale kupa Realu s deset razlike, niti je bogami proleterski milanski Inter odbio igrati talijansku ligu kad mu je Duce promijenio slavno ime i krstio ga Societa Sportiva Ambrosiana. Nije veliki Bayern odbio igrati čudovišnu Hitlerovu Gauligu kad mu je legendarni trener Kurt Landauer, koji im je donio prvu titulu u povijesti, kao Židov deportiran u Dachau, niti je Schalke 04 imao problem s povlasticama kad – kao “simbol Nove Njemačke”, pred kojim su umirali od straha svi klubovi Trećeg Reicha – nije izgubio nijednu jedinu utakmicu od 1935. do 1943. Nije veliki Ajax odbio igrati u okupiranoj Nizozemskoj, niti se veliki Olympique u poniženoj Vichyjevoj Francuskoj pridružio pokretu otpora: u svibnju 1945., na posljednjoj utakmici velike ratne turneje, titulom počasnog kluba Slobodne Francuske general Humblot je tako u ime Charlesa de Gaullea odlikovao mali, ali zajebani Hajduk iz Splita.

Olympique, Ajax, Inter, Bayern ili Barcelona dupe bi dali za takvu biografiju: da im danas, sedamdeset godina kasnije, u historiji kluba piše kako su početkom Drugog svjetskog rata odbili igrati Generalissimusove, Duceove, Führerove ili nekakve smiješne kvislinške lige, da su se umjesto toga pridružili pokretu otpora i orali ledine sjeverne Afrike i oslobođene Europe, igrajući sami svoj Kup europskih prvaka dok ostali velikani dudlaju kite svojih nacističkih sponzora.

Belmondo kao Matošić

Stajali bi danas pred njihovim stadionima spomenici toj neobičnoj, ponosnoj momčadi, iscijeđenoj ratom, malarijom i morskim olujama, snimili bi o njima odavno već cijelu kinematografiju patetičnih filmova, mladi Jean Paul Belmondo glumio bi Francoisa Matošića, a navijači bi o godišnjicama tih povijesnih datuma organizirali veličanstvene koreografije zajebavajući se s Hitlerom i njegovim poglavnicima.

Hajduk i njegovi navijači, međutim, nisu ti.

Uklanjanje zvijezde

Kad je prije pet godina gospodin Pierre Boursot, predsjednik Uprave velike francuske banke Societe Generale, vlasnika Splitske banke, u svečanom salonu poljudskog stadiona potpisao sponzorski ugovor s Hajdukom vrijedan dva milijuna eura, domaćini su ga odveli u uobičajeni obilazak trofejne sale, hvaleći se vitrinama punim velikih pehara, plaketa i medalja. Pristojni monsieur Boursot kurtoazno se divio Hajdukovim titulama, sve dok u kutu dvorane nije zaprepašten opazio neobičnu neku staru plaketu s potpisom Charlesa de Gaullea. Znatiželjnom gostu domaćini su ispričali povijest tog suvenira iz Drugog svjetskog rata, a on je ostao potpuno zaprepašten. “Da ste mi ovo pokazali prije potpisivanja ugovora”, rekao je, prema urbanoj legendi, gospodin Boursot, “dobili biste mnogo više od dva milijuna!”

Iz nekog znatiželjnim gostima neobjašnjivog razloga, naime, Hajduk se – baš kao, uostalom, i ostatak Hrvatske – te epizode iz svoje stogodišnje biografije stidi. Iz nekog nepoznatog razloga, Hajduk se – baš kao i ostatak Hrvatske – odriče svoje jedine europske titule.

Sedamdesetak godina kasnije, Hajduk će tako iz svoje trofejne sale ukloniti veliku fotografiju mitske utakmice u Bariju i štampati kalendare s retuširanim fotografijama igrača bez zvijezde na dresu, a navijači će na vrhuncu historijske šizofrenije mahati zastavama s kukastim križem, u crnim majicama s nacističkim orlom i natpisom “Hajduk Jugend”. Konačno, prije nekoliko dana – sedamdeset godina nakon što je mali, ponosni Hajduk odbio biti ukras Duceove i Poglavnikove lige – školjka poljudskog stadiona odjekuje od pokliča “Ajmo, ustaše!”: cijela sjeverna tribina visoko diže desnice u zrak i grmi “Za dom!”, pola istočne tribine visoko diže desnice i odgovara – “Spremni!”.

Što bi Benito dao da je 1941. imao takav klub i takve navijače! Nitko mu više nikada ne bi mogao reći da Dalmacija nije talijanska: ni guverner Gisueppe Bastianini ne bi krio suzu radosnicu kad bi Torcida na Campo Sportivo Bruno Mussolini salutirala s desnicama u zraku i skandirala svome Duceu. Istina, dolje na travnjaku, Societa Calcio Spalato, sastavljen od pripadnika Gioventu Italiana del Littorio, glatko bi od Societa Sportive Ambrosiane Giuseppea Meazze izgubio 0:14 i ispao iz prve talijanske lige, ali – kako danas znamo – ne pamti se rezultat, već veličanstvena atmosfera.

HNK Ustaša

Poglavnik bi, recimo, sve dao da je imao takav klub i takve navijače! Nitko mu ne bi mogao reći da Građanski hara Nezavisnom Državom Hrvatskom samo zato jer u ligi nema splitskog Hajduka. Doduše, dolje na travnjaku, obnovljeni splitski klub – sastavljen od pripadnika splitske Ustaške mladeži – izgubio bi od Građanskog 0:19, ali tko bi danas pamtio rezultat? Pamtilo bi se kako je vjerna publika ispratila Hajduk u drugu ligu NDH do dugo u noć skandirajući “Ajmo, ustaše!”.

Posve je stoga nejasno zašto se Hajduk uopće još uvijek tako zove, i zašto Torcida danas navija za klub s takvom hipotekom. Mora, jebiga, biti strašna muka za upravu Hajduka kad sponzorima pokazuju plaketu počasnog kluba Slobodne Francuske, upravo titanska mora biti bitka u mladićima sa sjevera kad moraju navijati za klub koji je 1941. izdao i Ducea i Poglavnika, klub koji je zbog toga trajno označen kao partizanski i antifašistički.

Bilo je stoga mnogo jednostavnije 1991. rasformirati takav Hajduk i obnoviti ga pod nekim drugim imenom. Dobro, ne baš kao Societa Calcio Spalato, možda kao NK Južna Hrvatska, ili Croatia, ili – zašto ne – kao HNK Ustaša. Najzad, kad se to već nije dogodilo, imala je Torcida u suvremenoj Hrvatskoj klub s mnogo priličnijom i veličanstvenijom poviješću – klub koji je prigrlio i slavnu ratnu povijest HAŠK-a i Građanskog, trajno označen kao hrvatski, domoljubni i državotvorni. Mogao bi poljudski sjever za taj klub navijati bez unutarnjeg grča, čista srca i podignute desnice, zajebavajući nas navijače parizanskog Hajduka fotografijama igrača Građanskog s uzdignutim desnicama za Poglavnika. Ne bi, najzad, Tuđman i Canjuga ratovali s tribinama da su imali takve navijače.

Obratite se Benitu

Istina, dolje na travnjaku, hrvatski bi Dinamo od antifašističkog Hajduka s Pašalićeva dva komada glatko izgubio 0:2, ali – shvatili ste već – ne pamti se rezultat, već veličanstvena atmosfera. A pun poljudski sjever i vjerna Dinamova Torcida do dugo u noć skandirala bi modrima “Ajmo, ustaše!”.

Umjesto toga, uprava Hajduka mora se pred gostima crvenjeti zbog njegove antifašističke povijesti, a Torcida pravdati što svojom hudom sudbom mora navijati za klub koji je Duceu, Hitleru i Poglavniku lansirao odjeb, i otišao u partizane.

Nemojte se stoga više mučiti, skinite taj golemi teret sa srca. Ostavite Hajduk nama koji s tim nemamo problem, ostavite nam njegovu neželjenu povijest i neželjene trofeje, ostavite nam i braću Kaliterna, i braću Matošić, i Bearu, i Vukasa, i Tomislava Ivića i titulu prvaka Europe 1944/45.

Eno vam Duce i Gioventu Italiana del Littorio, jebite se s njima, eno vam Societa Calcio Spalato i Campo Sportivo Benito Mussolini kraj stare Plinare, pa tamo dižite ruke. Eno vam slavna 1943. godina, tu ste doma, nema više ni Talijana ni Hajduka, eno vam komplet dresova od Građanskog i dvadeset tisuća kuna od saveza NDH, pa pravite svoj klub zajedno s dvadeset pripadnika Ustaške mladeži – ukupno točno toliko, zanimat će vas taj podatak, brojala je tada Ustaška mladež u Splitu, gradu od četrdeset tri tisuće stanovnika.

Eno vam HAŠK i Građanski, pa s njima igrajte Pavelićevu ligu, dižite desnice za dom spremni i vičite “Ajmo, ustaše!” . Eno vam nacistička braća iz SS divizije Prinz Eugen što su s jednako podignutom desnicom tog proljeća – dok se Hajduk okupljao pred put na Vis – poubijali vaše djedove i babe oko Sinja, i s njima možete jednu prijateljsku, sve uz “sieg heil!”, eno vam pop Momčilo Đujić i njegovi četnici što se istih tih dana šepure po splitskoj Rivi, jebite se s njima.

Ne mučite se više, skinite teret sa srca. Ostavite Hajduk na miru, netko vas je gadno zajebao: to nije vaš klub.

Boris Dezulovic  

Strani jezici nisu lajavi jezici. Strani jezici nisu zli jezici.

Ksenofilija, lepa strana reč.

Broni Ver, Australijanka koja je radila kao medicinska sestra na palijativnoj nezi, odnosno vodila brigu o smrtno bolesnim ljudima tokom poslednjih nedelja njihovog života, kroz razgovor sa pacijentima je zapazila da većina žali zbog nečeg što je u životu propustila, ili radila, i da su ove stvari uglavnom kod svih zapanjujuće slične. To ju je navelo da o svojim iskustvima napiše knjigu “Pet stvari za kojima najviše žalimo na samrti: Kako smrt bliskih osoba preobražava život”. A evo za čim samrtnici najviše žale…

1. Fali nam hrabrosti da živimo život u kom bismo bili verni sebi

Ovo je apsolutno najčešće žaljenje. Kada shvate da im je život na izmaku i osvrnu se za sobom, ljudi lako uviđaju koliko snova im je ostalo neostvareno zbog izbora koji su u životu učinili, ili nisu učinili. Zdravlje nam daje slobodu koje smo retko svesni, sve dok je ne izgubimo.

2. Previše radimo

Ovo vajkanje svojstveno je pre svega muškim pacijentima, koji su zbog posvećenosti poslu, ili naprosto potrebe da porodici obezbede sredstva za život, zarobljeni u žrvnju beskrajnih radnih sati, propustili odrastanje svoje dece i izgubili bliskost s partnerom. Nisu ga pošteđene ni žene koje su se posvetile karijeri, ili su bile prinuđene da budu hranioci porodice.

3. Nismo imali hrabrosti da izrazimo osećanja

Mnogi su potiskivali osećanja da bi sačuvali mir u odnosima sa drugima. Rezultat je bio život prepun osrednjosti, u kome nikad nisu postali ono što su zaista mogli da budu. Zbog ogorčenosti i nezadovoljstva koji su odatle proizašli, mnogi su se i razboleli.

4. Izgubili smo kontakt sa prijateljima

Istinsku vrednost starih prijateljstava mnogi uviđaju tek u poslednjim nedeljama života. Zaokupljeni sopstvenim životom, tokom godina su dopustili da se draga prijateljstva ugase. Mnogi duboko žale što prijateljstvima nisu posvetili trud i vreme koje su zasluživala, a u samrtnom času prijatelji im svima nedostaju.

5. Nismo sebi dopustili da budemo srećniji

Ovo žaljenje je zapanjujuće često. Mnogi sve do samoga kraja ne uviđaju da sreća predstavlja izbor. Zarobljeni u ustaljenim modelima ponašanja i svojim navikama, ljudi dopuštaju da “komfor” rutine ovlada njihovim fizičkim životom i emocijama. Strah od promene ih navodi da se pred drugima i sobom prave da su zadovoljni, dok duboko u sebi čeznu za iskrenim smehom i spontanom radošću, pa i za zrncem ludosti.

– Moji pacijenti su bili ljudi koji su iz bolnice pušteni kući da umru, i sa njima sam podelila neke neverovano posebne trenutke. Suočeni sa sopstvnom smrtnošću ljudi naglo sazrevaju, a neke od tih promena su fenomenalne. Kao što se može i očekivati, svi se uočavaju sa različiti emocijama. Poricanjem, strahom, gnevom, ponovo poricanjem, sve dok na kraju usledi prihvatanje – kaže Verova, koja tvrdi da svi pacijenti do jednoga nalaze mir u poslednjim trenucima pre nego što napuste ovaj svet.

Pet stvari za kojim najviše žalimo na kraju života, Blic, 2. dec

“Probao sam heroin kad me je ostavila devojka.” “Napio sam se, pa sam prevario ženu sa koleginicom sa posla.” “Parkirao sam na mesto za invalide jer sam žurio.” “Ukrao sam hiljadu dinara iz tuđeg novčanika sa stola jer nisam imao novca.” “Recitovao sam bljutavu poeziju jer sam se zaljubio.” “Bila je takva politička situacija, pa sam glasao za Koštunicu.” “Ujeo me je vampir pa sam devicama sisao krv na mesečini.” Uviđamo li obrazac? Ostali smo bez posla ili žene, bili smo pijani ili u žurbi ili zaljubljeni, ujelo nas je nešto ili je trebalo da nas ujede, nekakav sumrak svesti se dogodio svakako. Ovo su sve izgovori, naravno, ali svi oni imaju nešto zajedničko. A to je uverenje da loše stvari nismo uradili “pravi mi”.

Isto radimo i kada pokušavamo da opravdamo nekoga do koga nam je stalo. Imali su teško detinjstvo, majka im je stavljala bradavice u usta kad su bili mali, otac im je bio pijandura, upali su u loše društvo, ratovi, kriza, inflacija 1993, Milošević, sankcije, NATO, pljačkaška privatizacija. Ali, duboko unutra, oni su dobri ljudi. Svaki zlostavljač žena, fudbalski huligan ili ludak koji uzme lovačku pušku i krene da ubija unaokolo po selu je mirno dete ili komšija. I dobar čovek duboko unutra, podrazumeva se. I najčešće, kako za sebe, tako i za druge, koristimo upravo ovu frazu – “negde unutra”. Kao da unutar naših dlakavih telesa i, pre svega, podalje od naših svakodnevnih ponašanja živi neka potpuno druga osoba, čista i nevina poput prvog snega. “Pijem litru rakije dnevno, ali nisam ja tamo neki alkoholičar” ili “Volim Cecu, Stoju i neke balade od Džeja, ali nisam ja tamo neki narodnjak ili džiber” ili “Bio sam predsednik studentskih organizacija i sad sam član partije zbog posla, a ne uverenja, ali nisam ja tamo neki mladi lider i oportuni karijerista”. “Nisam to pravi ja”, govorimo sebi. Uvek smo ili uvek su ljudi “unutra” nešto drugo, iako je “unutra” samo hrpa mišića, kostiju i masti. Zamišljamo neku drugu ličnost, da bismo se osećali dobro u svojoj koži. U pitanju je svojevrsna iluzija o duhu iz mašine, ali ne o onom antičkom koji se spušta odozgo i rešava stvar, već o duhu koji živi u nama. I na ovaj način utešno izmišljamo sopstveni identitet koji sa stvarnošću nikakve veze nema.

Ova iluzija se veoma često priziva pri proceni lika i dela famoznog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića. Dobar deo rasprave o izvesnim kopernikanskim obrtima u vezi sa njegovim ponašanjem, te cvikerom, slepljenim prstima i zen pomirljivošću presečenom sporadičnom nervozom, zapravo je rasprava o tome ko (ni)je “pravi” Aleksandar Vučić. Dok oni posebno neinventivni dozivaju umotvorine o vuku, ćudi i dlakama. Vučićevo nasleđe i minuli rad se, naravno, i broje i ne zaboravljaju, ali reč nije o tome. Pošto su karte dramatično promešane, a nas još niko nije obavestio, prečesto zalutamo u svojevrsnu psihologiju za siromašne koja se prodaje kao politička analiza. Drugim rečima, svako iz svog političkog rova pokušava da odbrani ili napadne kotu vicepremijera koristeći se biološkim oružjem loše mozgovne logike.

Za jedne, “pravi” Vučić je odmah iza ugla i samo čeka da nas ugrize za zadnjicu. U dubini svoje mračne duše on je tvrdokorni nacionalista kojeg u podrumu Vlade hrane malom decom i “Ženama u crnom”. Najnoviji fetiš mu je totalitarizam, a nakon Vebera pred spavanje hvata “1984”, podvlači i vadi beleške. Kada ga neko posebno iznervira, dolazi mu u san gde maše papirima. Ima teglu sa ukiseljenim ekstremitetima svojih političkih protivnika kojom pripreti kada popije itd. Na ovaj način se zapravo relativizuju i pravdaju sve politički ispravne stvari Vučićevog režima u koje odbijamo da pogledamo jer, jebiga, Vučić. S druge strane, i zvanični i nezvanični perači Vučićeve biografije pristaju na ovu istu lošu psihologiju. Za njih se “pravi” Vučić zapravo nikada nije slagao sa Šešeljem, bedževe nikada nije naročito mirisao, a u privatnosti doma svoga je klečao pred američkom i nemačkom zastavom u pauzama između savetodavnih druženja sa Zoranom Đinđićem, kojeg je cenio oduvek. Duboko unutra, Aleksandar Vučić je jedan kontemplativni umerenjak gladan pravde koji svojim krupnim usnama svako jutro doručkuje 250 grama modernizacije za poneti. A donedavno sav taj duh nije mogao da ižđika iz njega, pritisnut haško-bajčetinskim vojvodstvom i sopstvenim smotanlukom. Međutim, sada se povratila mera Vučićevog taoa i jin mu se ponovo prelio u jang, te u našim srcima obitava poput vodenih cvetića ili trešnje koja procveta na proplanku fabrike u Kjotu.

Dakle, umesto realne analize određenih poteza i politika Vlade Srbije i njene centralne figure, mi se bavimo fiktivnim “pravim” karakterom i (ne)iskrenošću te centralne figure. Na ovaj način samo zapadamo u isprazno kritizerstvo, racionalizacije i faktički pristajemo na novu ulogu Demokratske stranke. Koja, umesto da bude kritički-opoziciona, podseća na dopingovanog boksera koji ne samo što nije očekivao onaj jedan udarac nego se već satima ošamućen previja po ringu. I zato, dođavola izmišljeni uzroci i dođavola spekulativne posledice. Ono što se broji i ono što je bitno je stvarno odvijanje, ovde i sada. To jest, da li je ovo restrukturiranje propale firme dobro ili nije, koji su detalji najnovijih gasnih sporazuma sa Rusijom, šta ćemo sa javnim dugom i Radetom Markovićem i kriminalom u sportu itd. A ne šta je Vučić zapravo mislio kada je rekao ono što je rekao. I ko je on uopšte i “zapravo”: nemački špijun ili Šešeljev potrčko, modernizator ili totalitarac. Računa se ciljno-racionalno, a ne afektivno delanje, rekao bi Maks Veber. Aktivnost i praksa, a ne meandri našeg uma zaplašenog novim ponašanjem i nepoznatim osećanjem. Jesmo višestruko opečeni vrelim mlekom, ali je iscurilo vreme za duvanje u jogurt. Kucnuo je čas da se taj jogurt proba i realno proceni.

I zato su svakodnevne analize Aleksandra Vučića po kafanama, frizerskim salonima i automehaničarskim radnjama (i po novinama koje se za dotične prostore kupuju) još uvek u nivou permanentne predizborne kampanje. Neozbiljnog diskursa vođenog od strane ljudi koji će spremno prihvatiti laž da više ne živimo u društvu, nego u ekonomiji. A u takvom stanju svesti udavićemo se u moru trivijalnosti i beznačajnosti, u budućnosti koja nije opaka, nego besmislena. Dok je stvarnost ta koja je brutalna: onaj “pravi ja” koji je “negde unutra” je samo i isključivo plod naše mašte. Samo izgovor onog glupavog dela našeg mozga koji želi da zabušava, umesto da radi pametne stvari. Kao što nema nevidljivih ljudi koji žive u nama, tako nema ni nevidljivog Aleksandra Vučića koji živi u njemu. Ono što radi nam se može dopadati ili ne – i to je ono o čemu treba da razgovaramo. A ne ko jeste, a ko nije “pravi on”. Karte su podeljene, poljubi ili ostavi.

Aleksej Kisjuhas, Duh iz masine, Danas, 29. nov

Tresla se Ravna gora, rodio se miš. Najnoviji odurni pokušaj istorijske revizije istine, dobra i zla, koji potpisuje Radoš Bajić a TV pretplatom plaćaju građani Srbije ispao je – mršav i dosadan. Od besmisleno dugih kadrova koji teraju na zimski san do jednodimenzionalnih, stereotipnih likova dobrih seljaka, podlih Hrvata i naivnih komunista.

Preko nerealističnih replika i jeftinih metafora (od kojih baš svaka mora da ima duboku istorijsku poentu), sve do zaustavljanja kamere na zabezeknuta lica po ugledu na indijske sapunice. S druge strane, Bajić, scenarista, reditelj, producent i One-Man-Army protiv razjedinjenosti srpstva, upravo insistira na filmskom kvalitetu šoua. Uzgred, ostaje nejasno čemu veliki budžet – svakako ne za sve one silne epske bitke između Nemaca i četnika koje se nikada nisu dogodile? Poenta u ovakvim raspravama ostaje promašena i podla poput strane koju su svesno odabrali ravnogorci. Samo zamislimo film iz 2013. godine u kojem se Adolf Ajhman prikazuje kao pomalo smotani i sasvim nevini ćoravko koji je “samo branio nemački narod”, a zatim režisera ovog filma koji se pred potomcima Ajhmanovih žrtava brani rečima “ali vrhunska produkcija, kostimi, gluma, pikseli, puno smo se trudili, verujte mi na reč!”. Ili, uostalom, Radio-televiziju Vojvodine kako snima nešto laloški srceparajuće o hortijevcima i banatskim Švabama koji su sarađivali sa okupatorom tokom Drugog svetskog rata (“Vratiće se Švabe”), kako je sugerisano na jednom internet forumu. Jer, uprkos sprdačini nad aktuelnim četnokičem, o jednom gorkom ukusu u ustima je reč. I to sa serijom i televizijskom kritikom više nema nikakve veze.

Vizija Radoša Bajića zapravo je bizarna želja da predstavi kako se Drugi svetski rat “zaista” odvijao i da uopšte lekcijaši unaokolo, kada je već spavao na času dok je trebalo da sluša. Za njega Draža Mihailović je bio nesrećna žrtva istorijskih okolnosti, “vrtloga događaja” i vlastite dioptrije, a kontrolisao je maksimalno osam ljudi koji nisu sarađivali ni jedan sa drugim, a kamoli sa fašistima. A i ako je saradnje pomalo i bilo, ona se ne zove saradnja sa okupatorom, već borba protivu komunističke pošasti što preti. Naime, pošto se argument o četnicima koji su nit’ klali nit’ luk mirisali obori brže nego što Usain Bolt istrči 100 metara, tada na scenu i filmsku traku stupa argument o Draži-naivku, blentavku i dopadljivku, figuri tužnog pogleda koga su svi prevarili, pop-legendi sa lenonkama i ZZ-Top bradom. Za Bajića Drugi svetski rat nije bio sukob između oslobodilaca i okupatora, fašista i antifašista, već rat između jugoslovenskih naroda u kojem su večito naivni Srbi izvukli najdeblji kraj. Jer biće tu i motiva mitološke srpske porodice koju nekakav belosvetski rat deli, razjedinjuje i uništava. Dakle, umesto da su se Srbi u svojevrsnom imaginarijumu sabornosti pritajili, složili, vodili ljubav a ne rat, mantrali o porodičnim vrednostima, te pustili da gužva prođe – baš poput ravnogorskih četnika, tih vrhunskih poznavalaca ritma istorije. I samo da nam je bilo više briljantnih stratega poput Draže, danas bismo imali srpske zemlje i spa-wellness centre sa četiri ocila na Mesecu. I Suvu Goru i Dražingrad, naravno.

Istovremeno, u pitanju je pre svega podla ideja da su pobednici napisali istoriju i zatim kolektivno hipnotisali narod “Bitkom na Neretvi” (1969) ili “Sutjeskom” (1973). Jer sram ih bilo, te pobednike Drugog svetskog rata. Međutim, ako bi zaista bilo moguće da život i istorija imitiraju filmsku umetnost, šta nam garantuje da i “Ravna gora” nije fikcija sa istovrsnim pretenzijama? Bajićevo “majke mi, bio sam objektivan”, dok subjektivnost i propaganda o dobrim i lošim momcima cure u potocima? On i kamarila oko njega, opijeni arbitarskim ulogama koju su sami sebi dodelili našim novcem, ne kapiraju da istina nema veze sa njenim kadriranjem iz više uglova, već da je ona jedna, jasna i dobro poznata. I da se zato – a ne zato što su neshvaćeni umetnici – suočavaju sa poplavom kritika. Istoriju pišu istoričari, a ne pobednici. Ponajmanje režiseri.

A u slučaju četnika, ta istina je i jednostavna. Draža Mihailović svojevremeno nije organizovao nikakvu vojsku, već njene rasturene ostatke uz mobilisane seljake i dobrovoljce željne pljačke. Ona je ubrzo obrukala sve što je navodno želela da predstavlja (i Jugoslaviju i vojsku i otadžbinu), a zatim se oglušila i o naređenje sopstvenog vrhovnog komandanta. Što, uzgred, neočetnike nije sprečilo da kukaju nad “nepravdom” jer su komunisti dotičnog kralja tretirali na isti takav način. Konačno, Mihailović ovu bandu nije ni organizovao da se tuče sa nacistima, već da postane oružana snaga koja će pomirljivo sačekati povratak monarhije. I razni poručnici i kapetani neskloni brijanju su se nadali da će tada, čim oslobođenje padne sa neba, postati ugledni đenerali i uopšte selebritiji opšte prakse. U međuvremenu, obavljala je zadatke koji su tipični za fašiste – genocid nad drugim narodima i neistomišljenicima. Jer su želeli da sve bude kao što je i bilo, samo sa većom Srbijom, u kojoj je manje ostalih i u kojoj su oni bitni. I ubijali bi oni i Nemce, samo da u blizini nije bilo toliko prokletih partizana i masona i čivuta i muslimana, a pošto ih je bilo, sukobi sa Nemcima su nekako misteriozno i stalno izostajali. Rečima prijatelja, četnici su protiv Nemaca i Gandija u mirotvorstvu nadvisili, ali su zato u borbi sa bezbožničkom muslimanskom i ateističkom decom bili nemilosrdni. Jednostavno, ovo je fašizam po sebi, sarađivao on sa okupatorom ili ne – a usput je i sarađivao. Prvo sa Italijanima, a zatim i Nemcima, bez naročitog blama – četnici partizanske ranjenike predaju Nemcima već u novembru 1941. godine. I zato je, blistavim rečima Mirka Tepavca, četništvo bilo “velika tuga i beda, srpska i ljudska”. I ovu “bedu lažnog ratovanja” vrhunski sažeo u “Oni mrze Nemce, a mi fašiste”.

S druge strane, partizani su tokom i nakon oslobođenja Srbije mobilisali skoro pola miliona vojnika. Da su četnici to bili u stanju, valjda bi oni oslobodili Srbiju od okupatora i usput uništili i partizane i manjine, kao što su u sopstvenom programu navodili. Partizani nisu pali sa Marsa, niti su bili uvezeni iz Kine. Beogradski univerzitet je bio jedan od najvećih rasadnika predratnih komunista, a i tadašnji ljudi su valjda mnogo bolje od nas znali ko je izdajnik, a ko ne. Dođavola, zašto je taj tradicionalni srpski seljak radije pristupao crvenim nekrstima nego vojsci u kojoj su mu služili i otac i deda? Jer, umesto posve herojske taktike tutanj-u-planinu-i-čekaj-da-prođe, začinjene povremenim terorisanjem stanovništva, partizani su bili ti koji su ponudili promenu. Revolucija nije bila obest šačice komunista, već kanalisanje masovne i istinski herojske gladi naroda za slobodom i pravdom. Hrabrosti je bilo, ali ne na Ravnoj gori, već po mnogim drugim šumama i gorama naše tada ponosne zemlje. Drugim rečima, srpskom narodu pušku u ruku u Drugom svetskom ratu nisu stavili ni Rusi ni Ameri, ni Englezi ni komunisti, šta god Bajić kadrirao sfumato efektom. Već nacisti, ljotićevci i četnici kada su ubijali starce, silovali žene i klali decu. Partizani su narodu samo pokazali gde da tu pušku upotrebi. I krivi su jedino zato što nisu sedeli na guzicama ili pomagali nacistima. U Srbiji je krenuo ustanak, u Srbiji je stvorena prva slobodna teritorija, a od bataljona iz Srbije i Crne Gore su stvorene prve proleterske brigade. I umesto da u toj Srbiji – od udžbenika do televizije – negujemo generacije koje će se ugledati na partizane, na slobodu i na jednakost, mi ih guramo u torove lažne sabornosti i bednog straha pred izazovom najvećeg zla koje je čovečanstvo videlo. I zato je “Ravna gora” naša zajednička sramota i beda. Ne zbog kadriranja.

Aleksej Kisjuhas, Kadar revizije, Danas, 23. novembar

Milica Spasojević iz gornjomilanovačkog sela Brđani izvela je na put troje svoje i pedesetoro dece kojih su se odrekli biološki roditelji.

Ona kaže da je bila mlada majka dve kćerke, a sin je tek bio na putu da se rodi, kada su joj iz Centra za socijalni rad iz Gornjeg Milanovca doneli bebu od nekoliko meseci.

“To je bio Dragan, a kasnije ga je usvojio bračni par iz Novog Sada koji nije imao svoje dece”, kazala je Milica Tanjugu. Nakon toga su, ističe, stigli Mirko, Radmila, Zoran, Sanja, Radmila, Miloš… Čak ne može da se seti imena svih mališana koje je, zajedno sa suprugom Filipom, od davne 1963. godine izvela na put, pruživši im ljubav i dom.

“Bilo je godina kada sam ih, osim svoje troje, imala po desetoro odjednom. Po čitavoj kući pelene, đačke torbe i knjige, lopte”, seća se Milica, koja danas ima 74 godina.

Milica je od Centra za socijalni rad preuzela 35 mališana, ali je još 15 prihvatila “preko reda” u različitim slučajevima. Dogodilo se da je bila jednom detetu na roditeljskom sastanku, a kad se vratila, na krevetu je ležala beba u pelenama. Uprkos tome što je na njoj ležao veliki teret, imala je razumevanje i pomoć muža Filipa, svekra i svekrve.

Kad bi, navodi Milica, njenog svekra pitali kako mu je kod kuće, znao se našaliti da ima čitavo obdanište. Najteže od svega joj je padalo kada je morala da neko od dece da na usvajanje, iako je, kako kaže, znala da će mu tamo biti bolje i da će biti obasuto sa mnogo ljubavi u novom domu.

“Svi su me zvali mamom, a i dan-danas me tako zovu. Ima ih svuda – u Beogradu, Novom Sadu, Baru, Švedskoj, Grčkoj, a sada su to porodični ljudi koji imaju svoju decu”, priča Milica. Da je to bio pravi dom za sve njih, svedoči i činjenica što su im u Brđanima pravljeni rođendani, ispraćaji u vojsku, veridbe i svadbe.

Naravno, ne zaboravljaju oni to ni danas, pozovu telefonom da pitaju kako je zdravlje, šta ima novo i dođu da vide Milicu i Filipa.

Njen suprug Filip kaže da je deci koju su odgajali, ponekad, više pažnje poklanjao nego svojoj.

“Kupao sam ih, presvlačio, hranio i ništa mi nije bilo teško. Kada bih se ponovo rodio, opet bih isto učinio”, izričit je ovaj osamdesetogodišnjak.

Miličine kćeri i sin su odavno otišli svojim putem, ali nisu ona i Filip ostali sami u poodmaklim godinama. Sva deca skoro svakodnevno zovu telefonom, dolaze na slave i ne propuštaju priliku da svaki slobodan trenutak provedu u Brđanima.

Od države, za 41 godinu, koliko su se bavili hraniteljstvom, Milica i Filip ništa nisu dobili, osim zahvalnica i plaketa za dobročinstvo, ali su i pored toga zadovoljni, jer, kako kažu, ništa ne može da zameni ljubav koju im pruža njihova “armija dece”.

CRTICE O LUDAČKOJ KOŠULJI
Bojan Djordjev

Inscenacijom oblačenja ludačkih košulje sa natpisima: uzaludnost, nebitnost, diskontinuitet, uskraćenost ili iscrpljenost i poziranje sa osmehom za razglednicu “pozdravi sa nezavisne scene”, Katarina Popović precizno dizajnira/dijagnozira poziciju delatnika (i ne samo) nezavisne scene u vreme neoliberalnog kapitalizma. Iza slobodog umetnika sa fleksibilnimradnim vremenom, koji je sam sebi šef, i sam raspolaže sredstvima za rad (svojom kreativnošću), krije se naime idealni neoliberalni proleter, spreman da zaboravi na radno vreme, da besplatno radi za ideale ili mizerne honorare koji kasne, proleter u predpolitičkom stadijumu nesposoban da se sindikalno organizuje, ili izvede štrajk. Proleter sakriven u glamuroznu, dekadentnu sliku kreativca u ludačkoj košulji, umesto u proletera u okovima. U tom smislu, ova osećanja radnika na nezavisnoj kulturno umetničkoj sceni sasvim sigurno se uopšte ne bi razlikovala od osećanja bilo kojih drugih radnika danas. Koji nemaju šta da izgube osim svojih okova ili laptopova.

Ludačka košulja pre svega ne dozvoljava samopovređivanje, a ova, “pažljivo napravljena na nezavisnoj sceni” još i artikuliše i eksternalizuje osećaje uzaludnosti, nebitnosti, diskontinuiteta, uskraćenosti i/ili iscrpljenosti a ovekovečena na razglednici služi i kao neki terapijski podsetnik. Ali ona i doslovno vezuje ruke – i to je još jedna precizna dijagnoza rada na nezavisnoj sceni danas – koliko god radio, ruke su ti vezane, a vezane ruke u stvari ne rade ništa.

Eskapizam iz podnaslova, putem namerno pogrešnog čitanja ukazuje na šou biznis i eskapologiju – umetnost bežanja iz okova, lanaca i ludačkih košulja, koju su do perfekcije razvili mađioničari i zabavljači poput Hudinija. Slika vezanog umetnika tako uvodi još jedan sloj tumačenja u kojem ludačka košulja postaje okov iz kojeg se beži zarad zabave i demonstracije spretnosti i virtuoznosti – kao tačka u varijeteu. Pitanje je: čije zabave – a svaki odgovor je pogrešan.

Dok god sa ponosom i osmehom nosimo svoja osećanja nemoći, ušuškani u njih kao u ludačku košulju, dok god samovoljno vezujemo sebi ruke, ostavljamo prostora da budemo marginalizovani, instrumentalizovani i zbunjeni po pitanju naše pozicije u proizvodnji sveta. Zato obucimo ludačke košulje, slikajmo se u njima, i skidajmo ih kad više ne budemo mogli da izdržimo sopstveni osmeh!

Ministar građevine i urbanizma Velimir Ilić verovatno je političar s najviše odlikovanja dobijenih od Srpske pravoslavne crkve. Nakon što je za poslednjih pet meseci dobio dva nova ordena, kolekcija njegovih crkvenih priznanja praktično je upotpunjena. Verski analitičari smatraju, međutim, da Ilić ova odlikovanja ne zaslužuje.

Velimir Ilić je u maju dobio Orden Svetog cara Konstantina kao priznanje „za doprinos u dovršavanju bogomolje u Kačulicama“, a potom mu je pre dve nedelje, prilikom osvećenja nove crkve u Ljubiću, patrijarh Irinej dodelio Orden Svetog Stefana Prvovenčanog, „za zasluge podizanja novih hramova i obnove postojećih“.

Poslednje odlikovanje patrijarh Iliću nije, kako se očekivalo, predao na svečanosti osvećenja novog ljubićkog hrama, već na ručku u obližnjem restoranu.

– Mala su Veljina prsa da primi sva odlikovanja koja je zaslužio, a sada je dao priliku crkvi da ga i ovom prilikom nagradi jednim od svojih priznanja. Koliko znam, fali mu još samo ovaj orden da upotpuni svoju kolekciju. Velja čini ono što svi mi očekujemo od njega, pomaže svoj kraj, svoj narod i, naravno, svoju Srbiju – rekao je patrijarh Irinej uručujući Iliću Orden Svetog Stefana Prvovenčanog.

Uz ova dva, Velimir Ilić u svom vlasništvu ima još tri prestižna ordena SPC.

Patrijarh Pavle mu je 2006. godine dodelio Orden Svetog Save za obnovu manastira Mileševa, a iste godine od vladike šabačkog Lavrentija dobio je Orden Svetog vladike Nikolaja. Prošle godine u Kragujevcu uručen mu je i Orden Svetog Simeona Mirotočivog.

– Priznanja koja je predsednik Nove Srbije Velimir Ilić dobio od SPC potvrda su njegovih ljudskih, graditeljskih i političkih vrednosti, kao i dokaz da u Srbiji i danas postoje političari koji imaju potencijal da nastave s delima tamo gde su stali Stefan Nemanja i mnogi srpski kraljevi i ktitori kroz našu istoriju – rečeno nam je u pres službi Nove Srbije.

Blic, Patrijarh u kafani odlikovao Ilića: Mala su Veljina prsa da stanu sva ordenja, 03. nov

* * * * *

ČAČAK, 4. novembar 2013, (Njuz) – Ministar urbanizma i građevine Velimir Ilić pokušao je od konobara koji ga je probudio za kafanskim stolom u selu Ljubić kod Čačka da sazna odakle mu orden Svetog Stefana Prvovenčanog koji je našao u svom džepu.

Kako Njuz nezvanično saznaje, Ilić je konobara upitao da mu detaljno ispriča sve što se sinoć dogodilo, i da ne preskoči nijedan detalj.

– Ministar je rekao da ima nekoliko rupa u sećanju i da ne može da najbolje poveže šta se sve događalo između pet popodne i trenutka kad se probudio. Pokušao sam da mu objasnim da mu je patrijarh lično dao taj orden, ali mi nije verovao, čak je i rekao da nema teorije da bi patrijarh nekome dao orden u kafani – kaže za Njuz Raden Mlađenović (33), konobar koji je ostao poslednji da izbaci đubre i probudi preostale goste.

Prema njegovim rečima, ministar Ilić je nakon toga otišao iz kafane i od tad mu se gubi svaki trag. Mlađenović tvrdi da je pre nego što je otišao, Ilić sve prisutne u kafani pitao „da mu objasne šta se tačno dogodilo sinoć“, „da li je u nekoj nevolji“, kao i da li neko zna „kakva mu je ovo fleka na leđima“.

Prema njegovim rečima ministar Ilić je nakon toga otišao iz kafane psujući „boga blesavoga svima koji se sa njim šegače na ovakav način“. Mlađenović kaže da je Ilić rekao da ovo nije prvi put da mu poturaju neki nakit i da će „ubiti boga u onome ko se sa njim ovako šali, čim sazna ko je u pitanju“.

Njuz.net, Velimir Ilić pitao konobara koji ga je probudio odakle mu orden Svetog Stefana Prvovenčanog, 10. novembar

Rano izjutra ulicom prodje tek poneko
Rano izjutra sve je vlazno posle kise
Rano izjutra ne znam sta cu sa sobom
Rano izjutra kraj mene neko tesko dise

Oprezno bezim i gledam da me ne spaze
Iz kioska za virsle iz zadnje staze i bogaze
Iz prolaza pod zemljom iz svakih kola koja prodju
Dosli su po mene jer su morali da dodju

Prete mi nocu u moju sobu tiho udju
Nadju me budnog gde slusam otkucaje sata
Pridju mi strogo dok imam kamen mesto srca
Lagano sklope prste oko moga vrata

Jedan jedini čovek plus istina jednako većina
tradicionalna američka izreka

Ponekada se u životu, bar na kratko, društvo pokaže gotovo kristalno jasno. Kao da se uobičajena koprena viška reči, tradicionalnih tvrdnji i stalnih verbalnih nesporazuma naglo izgubi i sve što smo želeli da znamo o društvu postane potpuno vidljivo.

Nedavne smrti novinara Aleksandra Tijanića i advokata Srđe Popovića, bile su takav trenutak. Svako ko je želeo to da vidi, imao je mogućnost da Srbiju vidi izbliza, da se suoči sa stvarnim stanjem našeg društva. Jer odnos prema ove dve smrti, a još više odnos prema ova dva života, najbolji je pokazatelj dubine sloma u kome živimo.

Smrt novinara i direktora Radio Televizije Srbije Tijanića, dobila je gotovo državna obeležja. Telegrame saučešća porodici uputili su premijer i njegov zamenik, na komemoraciji je bio i neizbežni Mile Dodik, dok je premijer bio na kremaciji. Za mesto sahrane određena je Aleja zaslužnih građana u Beogradu, a više od hiljadu ljudi iz sveta estrade i društvenog života guralo se ispred video bima na groblju da to bolje vidi. Voditeljke na televizijskim programima su bile obučene u crninu i jecavim glasom su izveštavale o smrti ovog zaslužnog građanina.

Porodici Srđe Popovića državni funkcioneri nisu uputili telegrame saučešća i on neće biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Njegova smrt imala je mnogo manje odjeka u medijima, sticao se utisak da su neki mediji, posebno tabloidi, nesigurni šta uopšte da napišu o borcu za ljudska prava. Pošto su godinama promovisali najgrublje kršenje ljudskih prava, ova smrt ih je podsetila da je moguće provesti jedan život braneći ta prava. Reči kojima su ga opisivali su stoga bile vrlo oprezne.

Nasuprot tome, reči kojima je opisivan novinarski rad Aleksandra Tijanića, bile su gotovo groteskne. On je „div srpskog novinarstva“, „briljantno pero“ ili „najtalentovaniji novinar posle Drugog svetskog rata“. Čak je rečeno da su ga se „političari plašili“, iako je dobro poznato da je uvek pisao zaštićen od nekog moćnog iz sveta politike. Od SKJ, preko bračnog para Milošević, pa do Vojislava Koštunice, njegovi tekstovi su jako brižljivo izbegavali da naude onima koji su imali stvarnu vlast u Srbiji. On je uvek napadao samo slabe ili one koji su izgubili vlast. Jedini put kada je divljačkom medijskom kampanjom napadao političara na vlasti, bilo je za vreme vlade Zorana Đinđića, ali tada je iza njega stajao najpopularniji političar tog trenutka i predsednik SR Jugoslavije, Koštunica. Njegove eulogije propustile su da podsete na njegove reči „ako Zoran Đinđić preživi, Srbija neće“, napisane dva meseca pre Đinđićevog ubistva. Jedan njegov bivši saradnik koji je to ipak pomenuo, čak se u tekstu o njemu jadao da „neki neće to da zaborave“!

Odjednom su zaboravljene sve užasne uvrede ovog novinara; njegovi tekstovi koji su primer neprekidnog napada na ličnost, umesto polemike o stavovima, postali su „svetli primeri novinarstva“. Čovek koji je pisao da mu je Mirjana Marković doživotna drugarica (ona ga je predložila za ministra u SPS vladi), pet dana posle političkih promena 2000. godine napisao je da je ona kriva za izborni poraz svoga muža, da bi prestao da je pominje uopšte.

Ali sve euforične pohvale na račun novinara Aleksandra Tijanića i stila njegovog pisanja, ipak su imale jednu karakteristčnu prazninu. Nijedan jedini od pisaca ovih pohvala nije uspeo da nam odgovori na suštinsko pitanje: koje društvene vrednosti i sistem moralnih stavova je ovaj novinar zastupao u životu? Za šta se najčešće zalagao, koje vrednosti su mu bile najbliže? Pisci pohvala nisu ni pokušali da odgovore na ovo pitanje, jer bi odgovor bio porazan – novinar korifej koji će počivati u Aleji zaslužnih građana, nije ih uopšte imao. Njegovi tekstovi su verbalna egzibicija proizvedena upravo da bi se sakrila njihova moralna tupost.

Advokat Popović koji neće počivati u Aleji zaslužnih građana, nasuprot novinaru korifeju, celoga života se trudio da taj moralni stav ima i da se u svom profesionalnom radu njime rukovodi. Rođen u porodici uglednog advokata, mogao je da izabere lakši put kroz život. Da radi kao advokat u očevoj kancelariji i da rutinski zastupa pred sudom klijente koji mu se obrate. Nasuprot tome, on je izabrao da besplatno brani ljude koji su došli u politički sukob sa tadašnjim režimom. Umesto da beži od tih rizičnih sudskih procesa, Srđa Popović ih je svesno birao. I time je pokazao najsvetliju stranu advokatske profesije, pravo svakog čoveka da može da računa na stvarnu odbranu pred sudom od najčešće potpuno izmišljenih političkih optužnica. Nije preterano reći da je on time vraćao dostojanstvo u velikoj meri politizovanom pravosuđu ali i optuženim ljudima. Oni su sada bili sigurni da je nekome stalo do ishoda ovih procesa.

Ovaj mršavi, ozbiljni i pomalo rezervisani čovek, postao je gotovo simbol borbe za pravdu u našoj zemlji. Za ljudsko pravo da ne možeš da budeš osuđen bez dokaza i prave odbrane. Plaćao je cenu za svoju smelost, bio je osuđen zbog verbalnog delikta, zbog onoga što je izgovorio u sudnici u Valjevu, braneći inače mog nekadašnjeg profesora književnosti u gimnaziji u Beogradu. Srđa nije posustajao, bio je branilac u gotovo svim političkim procesima u bivšoj Jugoslaviji. Njegovi bivši klijenti su postajali šefovi država u promenjenim okolnostima, ali je Srđa nastavljao svoj posao. Nisu ga interesovale sinekure i privilegije. On je zapravo neprekidno širio polje svoje borbe za ljudska prava. Nepogrešivo je osećao da to nije problem jedne ideologije, već stanja društva u kome živimo. I zato pad komunističke ideologije nije smatrao nužnim iskorakom u svet ljudskih sloboda. Koliko je bio u pravu, moglo se videti prilikom raspada bivše Jugoslavije. Varvarstvo koje je usledilo pod firmom „patriotizma“, bilo je i za njega previše. Otišao je sa porodicom na dugih deset godina u inostranstvo.

Srđa Popović nje bio čovek sa kojim se moglo uvek lako složiti. I njegov život i njegovi stavovi izazivali su kontroverze. Ali za razliku od većine drugih javnih ličnosti, svako ko je želeo polemiku sa njim, morao je da se za nju pripremi. Bio je strpljiv i umeo je da sluša i uvek je polemisao brižljivo izbegavajući da to bude lično ili uvredljivo. Nikada nisam čuo da je nekog u polemici uvredio ili ismejao. Bilo je nečeg otmenog u načinu na koji je polemisao. Ali od svojih stavova nije lako odustajao.

Dok je on bio van zemlje, ja sam upravo ušao u politiku i žrtvovao svoju naučnu karijeru. Deo moje porodice bio je u internaciji i logoru tokom Drugog svetskog rata i smatrao sam da ne mogu da ćutim dok se to zbiva sto kilometara od mesta gde živim. Životne okolnosti su nas sasvim razdvojile. Srđa Popović je smatrao da u ratnim uslovima i u potpunoj nacionalističkoj euforiji nema šta da radi u zemlji. Ali naravno nije bio pasivan u odnosu na zbivanja.

Kada se vratio, prvi nesporazum imali smo oko karaktera petooktobarskih promena. Ali postao sam mu bliži kada je preuzeo da zastupa porodicu Đinđić na procesu optuženima za organizaciju i izvršenje ubistva Zorana Đinđića. Bilo mi je veoma drago što je to prihvatio. Naročito kada je rešio da podnošenjem tužbi dovede proces do svog logičnog završetka, političkih naredbodavaca. Tada sam bio u prilici da izbliza posmatram kako jedan sjajan advokat formira mišljenje o slučaju koji zastupa i kako gradi optužnicu. Proveli smo sate zajedno i uvek je imao nova pitanja o vladi Zorana Đinđića i okolnostima pobune JSO 2001. godine. Ako neko misli da je lako formirao mišljenje o tome, jako se vara. Proveo je mnogo vremena razgovarajući strpljivo sa raznim ljudima. Hteo je da bude siguran. Uvek me je iznenađivao novim pitanjima. Bio je ne samo pametan, već i vrlo savestan čovek.

I to je poslednji veliki slučaj na kome je radio. I to je jedan od uzroka što je država uglavnom prećutala njegovu smrt.

Novinaru Tijaniću, država je sve oprostila – i što je vređao ljude i što se tukao u sudnici i što je menjao političke patrone iz vlastitih prizemnih interesa i što je bio bahat. Ona je to uradila jer je bio „njen“. Nije postavljao teška moralna pitanja o zločinima u ratu, o leševima u hladnjačama ili genocidu u Srebrenici. Naročito ne o odgovornosti srpske strane za te zločine. On je izabrao da bude zabavljač, „duhoviti hroničar“, kome se opraštaju kafanske doskočice. Uz njega, javnost i vlast su bili mirni.

Advokatu Srđi Popoviću, država nije ništa oprostila. Ni njegovo ukazivanje na užasne povrede ljudskih prava, ni njegovu osudu nezainteresovanosti društva za ratne zločine, ni njegovo stalno ukazivanje na odgovornost naše elite za rat. On je bio neprijatni svedok našeg sveopšteg moralnog pada o kome je govorio direktno i bez patetike.

I zato za borca za ljudska prava nema mesta u Aleji zaslužnih građana. Na njegovu kremaciju došlo je stotinak ljudi, ali svaki od tih ljudi znao je tačno da kaže za šta se advokat Popović borio celog života. I koje vrednosti je zastupao dosledno i hrabro.

Život i smrt Srđe Popovića potvrdili su da naše društvo još nije spremno da čuje istinu o sebi, da još uvek više voli da se pravi da moralna doslednost nije bitna u životu. I ove dve sahrane stalno će ga na to podsećati. Kao na Rembrantovoj slici „Čas anatomije doktora Tulpa“, svako je mogao da se suoči sa onim od čega je sazdan. I da svako pokaže koji od ova potpuno suprotna života mu je bliži.

Zarko Korac, Dve sahrane, Peščanik.net, 04.11.2013.

.
Srđa Popović (1937-2013)

Ne plače se kada umire junak: tako sam pokušavala da utešim svoje dve imenjakinje, urednice internetskog portala Peščanik, kome je Srđa Popović bio velika potpora, u prošli četvrtak, kada je nada nestala. Srđa je odlučio da se ne leči, bolest ga je odnela neverovatnom brzinom. U nedelju, u sjajno toplo jutro u Beogradu, sedeli smo nemi, u utorak je stigla očekivana vest. Otišao je Srđa Popović, koji je za nekoliko generacija značio i u životu bio pouzdani priziv razuma, građanskog držanja i intelektualne nepokolebljivosti, svaki put kada bi zatrebalo. Ima zaista malo ljudi koji u onome što su radili nisu pravili greške, i istovremeno bili spremni da ispituju da li jesu – Srđa Popović je bio takav primer.

Rođen je u uglednoj advokatskoj porodici i protiv predviđenog životnog puta se žustro borio u mladosti. Njegov otac je pre Drugog svetskog rata branio komuniste, premda sam to nikada nije bio, i Srđa je logično počeo da brani disidente. Tada se zaista malo advokata odlučivalo za tako opasno profesionalno opredeljenje. Zahvaljujući uspešnom poslovanju svoje kancelarije, Srđa je bez oklevanja ulazio u odbrane koje su mu donosile javno žigosanje, praćenje od strane policije, napade, onemogućavanja, sudske procese protiv njega, uslovne kazne. Sreli smo se prvi put na sudu – mene su ispitivali ceo dan, Srđa je kao predviđeni advokat pratio ispitivanje. Svoje svedoke je dovodio do građanskog stava, vaspitavao ih je. Od mnogih akcija, poslao je peticiju na prvo zasedanje KEBS-a u Beogradu 1975, posle čega je nas dvesta, kojima su pasoše oduzeli 1968, dobilo natrag pasoše – neki doduše na kratko. Godine 1981. sastavio je peticiju koju je potpisalo nekih dvesta ljudi, protiv surovog postupanja s albanskim kosovskim studentima koji su se odlučili za ulične demonstracije. Godine 1982. pokrenuo je inicijativu za ukidanje smrtne kazne. U Srbiji je to moglo da prođe samo kao neki ljubiteljski debatni klub, pa se Srđa dosetio da inicijativu prenesemo u Sloveniju, gde se smrtna kazna u praksi više nije izvodila: u našoj dnevnoj sobi su Božidar Slapšak, Jaša Zlobec, Marko Uršić, Jure Detela i Alenka Puhar pokrenuli peticiju, koju je Mladina objavila. Sakupljeno je preko 3000 potpisa, i to je bila daleko najuspešnija jugoslovenska peticija. Potpisali su je i neki političari, recimo Franc Popit i Ivan Stambolić. Godine 1987. predložio mi je da pokrenem peticiju za oslobađanje Adema Demaqija, kosovskog zatvorenika savesti, koji je već 29 godina, duže od Mandele, bio u zatvoru. Mogla sam to kao predsednica Odbora za zaštitu slobode mišljenja srpskog udruženja pisaca. Tada su me u tome podržali svi članovi odbora, koji su docnije svi postali tvrdi nacionalisti. Ja sam izgubila posao, otišla na sud i ponovo mi je oduzet pasoš, i nije mi bilo nimalo žao: tri meseca posle izlaska peticije Demaqi je pušten iz zatvora.

Sve do porasta nacionalizma u Jugoslaviji, Srđa Popović nije mnogo nastupao u javnosti, čak ni kada su ga mediji proganjali, kad je, recimo, preuzeo odbranu Andrije Artukovića, ustaškog zločinca. No pred novom opasnošću je shvatio da je upravo javnost ključno područje borbe za mir i protiv nacionalizma: osnovao je nedeljnik Vreme (1989), i sve češće nastupao u medijima. Onda je otišao u Ameriku, jer više nije moglo ništa da se uradi. Sretali smo se u njegovom novom domu u Konektikatu. Na šetnjama po atlantskoj obali raspravljali smo o tranziciji i parlamentarnoj demokratiji, učila sam od njega kako se suprotstavlja besnim nacionalistima na nekom zajedničkom nastupu na Harvardu. Srđa je bio savršeno priviknut na američke uslove i stil, ali mu je postajalo dosadno. Vratio se u Beograd početkom novog veka, da dočeka nove raskide prijateljstava, ubistvo predsednika vlade koji je nudio nadu, i u osnivanje novih medija. Nedeljnik Vreme je napustio svoju nekadašnju orijentaciju, da bi na kraju postao tajkunska igračka: zato je Srđa našao nove medije, recimo Peščanik, koji je nastavio beskompromisnu borbu za dostojanstven građanski stav.

Posle ubistva Zorana Đinđića, Srđa Popović je započeo sudske procese koji bi za neko vreme mogli dovesti do otkrivanja onih koji su ovo ubistvo planirali i naručili, da bi ga plaćenici izveli. Sa njegovom smrću, ovaj postupak će verovatno biti odgođen u nedogled. Ubistvo Đinđića ga je teralo i motivisalo tako da je po prvi put davao znake lične osetljivosti i potresenosti: to je bio u potpunosti njegov veliki posao. U ovome, zadnjem periodu svog života, Srđa Popović je konačno počeo da piše knjige. Njegovo pisanje je sjajan primer precizne i koncizne misli, bez ulepšavanja i egocentrizma, a sa druge strane isto tako sjajan primer onoga što se i u istoriji književnosti i u kritici još mnogo ranije nazivalo – beogradski stil.

U svojim stavovima nije odstupao ni za pedalj: smatrao je da kratkom i dobro izvedenom vojnom akcijom međunarodnih snaga treba sprečiti genocid u Bosni, uporno je ponavljao da u Srbiji nije ni započet proces priznavanja odgovornosti, koji bi bio ključan za bilo kakvu unutrašnju i spoljnu normalizaciju zemlje, tvrdio je uvek da je Srbija izazvala rat u Jugoslaviji, smatrao da je proces osamostaljivanja Kosova davno završen… Može li se možda zamisliti stepen mržnje koji ga je dočekivao u mnogim krugovima u Srbiji? Mi, koji smo ga posmatrali, svaki put bismo dobili novu lekciju o tome kako se ponašati hrabro, građanski, nepokolebljivo. A sa druge strane, bio je redak čovek u javnosti koga su pozivali da nešto kaže u svim pojedinačnim javnostima: umeo je da kaže, mirno i učtivo, mnogo stvari koje gostitelji nisu predvideli… Pre nekoliko meseci dao je intervju Večeru – lep primer potpunog odsustva samodopadljivosti, pune analitičnosti, i uz sve to, još i samoironije.

Politički stavovi Srđe Popovića bili su jednostavni i razumljivi: smatrao je da je Jugoslavija bila odlično rešenje u danim uslovima, bez ikakve nostalgije je video budućnost novih država jedino u potpunom poštovanju ljudskih prava, smatrao je da kapitalizam daje neke mogućnosti napretka. Ono što je sam za života uradio, mogao bi biti primer idealnog građanina. Iskreno je mrzeo svaku kontrolu i svako ograničavanje slobode: zato bi u njegovom slučaju bilo dobro potpuno ograničiti zaborav. Zato je u trenutku njegove smrti potrebno podsetiti koliko je potrebno da pažljivo biramo, negujemo, kritički usmeravamo i poštujemo zahteve očuvanja i širenja ljudskih prava. U slučaju Srđe Popovića, ovaj ogromni rad na oblikovanju sebe bio je obeležen nečim što mnogo ljudi danas više ne ume ni da prepozna – savršenim stilom.

Svetlana Slapsak, Ne place se kada umiru junaci

In my next life I want to live my life backwards. You start out dead and get that out of the way. Then you wake up in an old people’s home feeling better every day. You get kicked out for being too healthy, go collect your pension, and then when you start work, you get a gold watch and a party on your first day. You work for 40 years until you’re young enough to enjoy your retirement. You party, drink alcohol, and are generally promiscuous, then you are ready for high school. You then go to primary school, you become a kid, you play. You have no responsibilities, you become a baby until you are born. And then you spend your last 9 months floating in luxurious spa-like conditions with central heating and room service on tap, larger quarters every day and then Voila! You finish off as an orgasm!

Upward to God… Google Earth, The Christian Science Society of Dixon in western Illinois

Covek ne moze ispuniti Hristov nalog, ali bez tog naloga ne moze da zivi.