OBJAŠNJAVA KAPETAN KIRK MAŠINI

uvek i bilo gde
očaja će biti
veština je samo
uništavač ne biti
tako će samo
očaj
eksponencijalno da poraste
srce će umu
vrištati
očajanje
.

pustiti sebe da voliš
čak i katastrofe
za dobrobit tela
kreativnost je neophodna
na svakoj planeti

.
Gingery Rose

da li je sigurno i sto posto ok jesti one minijaturne koščice u inćunima što liče na dlake i kako da zanemarim drugo?

* * *

izvinjavam se siromašnima: upao mi inćun u poparu. posnu. pošto postim.

Leya Keller, twit, 19. mart

A brave little girl’s entry into an all-white school on November 14, 1960.

.

As soon as Ruby Bridges entered the school, white parents pulled their own children out; all teachers refused to teach while a black child was enrolled. Only one person agreed to teach Ruby and that was Barbara Henry, from Boston, Massachusetts, and for over a year Mrs. Henry taught her alone, “as if she were teaching a whole class.” Every morning, as Bridges walked to school, one woman would threaten to poison her; because of this, the U.S. Marshals dispatched by President Eisenhower, who were overseeing her safety, only allowed Ruby to eat food that she brought from home. Another woman at the school put a black baby doll in a wooden coffin and protested with it outside the school, a sight that Bridges said “scared me more than the nasty things people screamed at us.” At her mother’s suggestion, Bridges began to pray on the way to school, which she found provided protection from the comments yelled at her on the daily walks.

* * * * *

Ruby’s Story

Ruby Nell Bridges was born in Tylertown, Mississippi in 1954, the same year as the landmark Brown v. Board of Education decision. Her grandparents were sharecroppers, but like many people in rural areas, Ruby’s family moved to New Orleans in search of better opportunities. Her father worked as a service station attendant and her mother took night jobs to help support the family. They lived in the front part of a large rooming house on France Street in the Florida neighborhood. Like the rest of the Upper Ninth Ward, the Florida area was predominantly working class. While both whites and blacks lived in the neighborhood, residents were segregated by block. Of course the schools were segregated as well; though Ruby lived only five blocks from William Frantz Elementary, she had to walk much further to attend Johnson Lockett, the school reserved for African American students.

By the time Ruby entered kindergarten, five years had passed since the Brown decision, but most Southern states had done nothing to comply with the mandate to integrate schools. On the contrary, most state and local governments actively engaged in a campaign of massive resistance to avoid implementing Brown. In other Southern states, governors had closed down schools rather than integrate them. A poll released in 1960 found that a slight majority of parents in Orleans Parish favored keeping publics schools open in the event of integration. African American students made up 60% of the public school population, and their parents overwhelmingly supported integration. White parents, on the other hand, strongly opposed desegregation; 12,229 white parents surveyed voted for closure, while only 2,707 voted for desegregation. The Orleans Parish School Board announced that it would only consider the opinions of the white parents.

Under order from the US District Court, however, the school board was ultimately forced to comply with token integration.

The Louisiana legislature showed its resistance to the court order by holding several special sessions and passing a whole string of repressive laws: blocking tax money for integrated schools, blocking paychecks for teachers at integrated schools, abolishing school boards or closing schools under desegregation orders, etc. The only member of the state legislature who voted against every single one of those racist laws was Maurice “Moon” Landrieu. The federal courts ruled all of the laws unconstitutional.

“The only member of the state legislature who voted against every single one of those racist laws was Maurice “Moon” Landrieu. The federal courts ruled all of the laws unconstitutional.”

While 137 first grade students applied to the Orleans Parish School Board to transfer to an integrated school, only a handful of girls were selected after a battery of testing and background investigations. The pupil placement law the board used was intentionally designed to weed out most applicants in an attempt to limit the extent of desegregation. Ruby’s father was concerned about the potential repercussions of challenging the status quo, but her mother eventually convinced him that the risks were worth the benefits for their own daughter and for all children.

On November 14, 1960, three students went to McDonogh No. 19, and one student, Ruby Bridges, went alone to William Frantz Elementary. Until the designated morning, the location of the school sites had not been released. Both schools were located in the Ninth Ward, an area with little political influence. Under the escort of federal marshals, Ruby rode to William Frantz Elementary and entered the school building under their protection. All day long, angry white parents removed their children from the school as Ruby and her mother waited in the front office. At the end of the first school day, the crowd outside of William Frantz was larger and louder than it had been that morning as news of Ruby’s attendance spread.

The next day, the White Citizens’ Council held a meeting in the Municipal Auditorium attended by over 5,000 people. The leaders of the meeting called for protests and boycotts to resist integration.  On November 16th, crowds marched to the school board building shouting, “Two, four, six, eight, we don’t want to integrate.” The mayor, DeLesseps Morrison, went on television that night to urge an end to the violence, but he also announced that the New Orleans Police Department was not enforcing the federal court order for school integration. Riots broke out after the announcement, and several people were injured. The police arrested 250 people, but almost none of the white rioters were arrested.

Picture-4

Every morning a group of forty or more women, known as the “cheerleaders”, shouted obscene, racist threats at Ruby as she entered Frantz Elementary. Ruby received instruction in isolation from her teacher, Mrs. Barbara Henry. Even to use the restroom, she had to be escorted by the marshals, and Ruby ate lunch alone in the classroom every day.

The national media covered the school crisis extensively, and over time business leaders began to worry about the economic impact on the city. Eventually many of the elites of New Orleans signed a declaration in support of preserving public education and obeying the federal courts. The declaration was printed in the newspaper one week before the opening of school in September 1961. A new mayor, Victor Schiro, had also been appointed by the city council after Mayor Morrison took a position as a US ambassador. Mayor Schiro pledged to preserve order, and he assigned sixty police officers to each school undergoing integration.

The plan was successful and integration occurred without any major incidents. When Ruby returned to Frantz after summer vacation, the protesters were no longer waiting outside to harass her. Her second grade class contained over twenty other students, and she was no longer the only African American child enrolled in the school. That being said, the token integration consisted of only twelve African Americans in six schools. The pupil placement law ensured that only a handful of African American students would make it through the screening procedure used for transfers. Eventually the Orleans Parish School Board was forced to abolish the pupil placement law and expand integration to the upper grades, but they did so slowly and reluctantly. By 1964, ten years after Brown, only 809 African Americans had entered formerly white schools.

Ruby went on to finish grammar school at Frantz and to attend an integrated high school. After her parents divorced, Ruby’s mother was forced to move the family out of the house on France Street and into the nearby Florida housing project. After graduating from high school, Ruby wanted to attend college, but she did not have anyone to guide her through the process. She later became a travel agent, married, and raised four sons.

In the early 1990s, Ruby’s youngest brother, Milton, was killed in a drug-related shooting. Though the incident was traumatic, it awakened in Ruby a social consciousness about the issues facing children and adults in urban areas. In particular, she began to put her past experiences into perspective. The fight for school integration was hard fought, and it represented an extremely significant milestone in the Civil Rights Movement. Sadly here in New Orleans, as in other cities across the nation, the victory was short-lived. By the time Ruby began to volunteer at her alma mater, William Frantz, it had long since become segregated again. The neighborhood around the school had also deteriorated with increasing poverty and crime rates.

Inspired by her desire to help children achieve their hopes and dreams, the Ruby Bridges Foundation was established. The foundation began taking small steps to achieve a grand vision- to provide children with an equal opportunity to succeed. Appropriately the work began at Frantz, where the foundation started an after-school program featuring multicultural arts classes. Later, a program called Ruby’s Bridges was developed to promote cultural understanding through community service.

evo ovako se dobro osećam. mašem ovima što su ostali ispod cenzusa i pijem limunadu sa nekim finim damama i jednim belim čupavim polu psom, polu duhom koji hoda.
znam da je hard to swallow, ali mislim da stvari stoje ovako:
srpski narod je znatno gori nego što je sns. sns zu zaista naprednjaci u odnosu na večinu srba. kakakv god bio npr onaj nebojša stefanović on je evolutivni korak napred u odnosu na 100000 debila na cecinom koncertu na marakani ili ušću. i da, takvim debilima su srbi napravljeni dugotrajnim delovanjem pogubnih elemenata medju kojima su vučić i nikolić (ali ne samo njih i ne njih na prvom mestu). poseban je gušt što će sada oni morati da to stado hipnotisanih mamlaza pomere tamo gde su im naložili imperijalisti. neće to stado da krene za uobraženim pametnjakovićima kakvi smo mi koji sada kukamo i vređamo na fb. neće za neurotičnim novinarkama, nece da se dekontaminiraju u CZKdu, neće da poslušaju mlade anarhiste na filozofskom, boli kurac smrde mudiće za snobove svih vrsta, pa makar bili 100 % u pravu. neće lažne opozicionare koji se bogate glumeći ludilo građanske srbije. neće lezileboviće koji žive od norveške pomoći za razvoj demokratije. taj posao teranja goveda mora da obave njihovi kerovi, koji smrde na njihova govna. i njihovi će sad to da obavljaju (mozda su ih potplatili, možda im zavrnuli jaja, možda su stvarno ukapirali kao što kažu, možda sve po malo). za mene je to prekasno, pogubno zakasnelo, uvredljivo za osećanje samopoštovanja, ali realno to je jedini moguć način da se krdo koje mi je u dvorištu već 30 godina, da se bar malo potera nekud.
đinđić je poslednji koji je pokušavao da potera stoku. roknuli su ga. od njega naovamo su se svi samo pravili da nešto rade a u stvari živeli u zavetrini stada takvog kakvo je. koštunica totalno, a tadić takođe sve praveći se da je fin. dačić sve pevajući miljacku. tako da je ovo neumitan rasplet događaja koji uopšte nije tako loš kao što izgleda. može da se zgražava samo onaj ko ne vidi da već decenijama plivamo u sopstvenim govnima do guše.
goveda će morati da se pomere.
meni mrski negativci će se boriti sa inercijom stada i primati stampeda na sebe…
lažni pozitivci su ispušili.
nesposobni su kažnjeni.
ultraši koji ne daju da se stado pomeri su uklonjeni.
meni to izgleda kao ok dil.
i ja uopšte ne verujem u narativ da kao ima nekih finih srba koji kao nisu izašli na glasanje ili su glasali za brakusa pa će zato biti ovakva vlast. ima stvarno nešto finih srba ali oni su pre 20 godina otišli zauvek na druge kontinente.
usput neću propustiti priliku da uživam i predem onako potpuno lično zbog debakla čede, a i dinkića, zatim dveri, šešelja… he he.

Milutin Petrovic, post na FB

Kada je Tomas Mor 1516. godine napisao svoju Utopiju, opisao je nepostojeće društvo na izmišljenom ostrvu na Atlantskom okeanu. To društvo trebalo je da pokaže kako izgleda idealan svet, ali i da indirektno složenom satirom analizira englesko društvo njegovog vremena. Kako to biva u istoriji, pokazalo se da je satira uglavnom zaboravljena, a slika idealnog sveta ostala je kao neki putokaz ka društvenoj sreći. Da paradoks bude veći, delo Tomasa Mora direktno je inspirisalo, naročito u devetnaestom veku, neke vrlo konkretne predloge kako urediti egalitarna agrarna društva, da bi se ispunili planovi o zajednici srećnih ljudi. Izgleda da je Tomas Mor nesvesno dodirnuo jednu trajnu ljudsku potrebu – da maštaju o pravednom društvu, gde su svi njegovi članovi srećni.

Sve bi to ostalo na nivou satire, kritke društvene nejednakosti ili potrebe čoveka da mašta, da neki politički sistemi u dvadesetom veku nisu taj utopijski element iskoristili kao obrazloženje nekih od najgorih državnih tiranija koje su odgovorne za smrt miliona ljudi. Pokazalo se da je pod izgovorom uređenja „pravednog društva“ moguće učiniti najveće moguće nepravde, da tamo gde ima utopije ima i antiutopije, gde se tiranija opravdava obećanom srećom u nekoj dalekoj i maglovitoj budućnosti.

I u Srbiji je osamdesetih godina prošlog veka nacionalistički pokret Slobodana Miloševića koristio utopijske elemente da bi opravdao svoj politički program. Obećanja o „svim Srbima u jednoj državi, brzim prugama koje će biti izgrađene, švedskom standardu ili očuvanju svih radnih mesta uprkos sankcijama“, nisu samo bile demagoške parole, već i slika jednog idealnog sveta koji se gradi uprkos nerazumevanju drugih. To što je takav svet mogao da nastane samo na nasilju i zločinu, i što protivreči pojmu utopije, njegove tvorce nije mnogo interesovalo. Šverc, jedna od najvećih inflacija u istoriji Evrope, potpuna izolovanost države, porast kriminalnih bandi ili prestanak proizvodnje čitave privrede, odbacivani su kao sitni problemi u realizaciji velikog utopijskog cilja – velike i pravedne srpske države u kojoj će konačno biti dočekan takozvani kraj nacionalne istorije kojoj su mnogi težili. Samo tako može da se objasni da je Milošević pobedio na izborima 1993. godine, za vreme najveće inflacije, kada su mnogi od njegovih glasača bukvalno tražili otpatke hrane u kontejnerima za đubre. Borci za utopiju su spremni na žrtve, oni time zapravo samo potvrđuju njenu veličinu. Zato njih i ne interesuju TUĐE žrtve: to su samo prepreke na putu ostvarenja hiljadugodišnjeg sna. Ne interesuju ih ni sopstvene žrtve, jer su one „cveće prineto na oltar otadžbine“!

Ta vrsta iracionalnosti je u suštini nepobediva. Jer ko veruje da je nacionalna utopijska država moguća, taj je spreman i da poveruje da je svaki zločin da se ona ostvari neophodan. Tako se može shvatiti to što se Srbija posle pada Miloševićevog režima nikada nije suočila sa njegovim posledicama. U magnovenju, Srbija je, kada je započela demokratske promene krajem 2000. godine, amnestirala sve učesnike ratova i sve zločince iz tih ratova. Borci za utopiju su po definiciji nedodirivi – njih uvek vode samo najbolji motivi.

Samo tako se može shvatiti da su tri političke ličnosti iz centralnih stranaka prošlih ratova danas nosioci „novog progresa“ u Srbiji. Predsednik države, premijer i njegov prvi zamenik nastavljaju tamo gde su bili prekinuti. Građanske stranke su prethodnih deset godina pokušavale da građane Srbije suoče sa realnošću. To su često činile neodlučno i nedosledno, ostavljajući veliki prostor nepotizmu i korupciji. Ali jezk kojim su one govorile, koliko god on bio heterogen, nije ostavljao sumnje da je potrebno bar neko suočavanje sa prošlošću i uvažavanje činjenice da je Srbija danas mala, siromašna zemlja, kojoj je potreban veliki napor da počne da se menja i modernizuje.

Građani Srbije izabrali su na poslednjim izborima drugačije. Njima je obećana nova utopija i oni su je u potpunosti prigrlili. Ta utopija ih je vrebala sa svakog ekrana i svakog bilborda. Sa svakog naslova dnevnih novina i iz svakog teksta „uglednih“ analitičara. Ona je bila nova anestezija za osiromašene ljude, čista i efikasna. I kao i prethodna, ona vodi izgradnji „nove srpske države“.

Potrebno je samo verovati u „jakog i odlučnog vođu“ koji može da je ostvari. Jer istorijski usud je sumnja u tako izabranog vođu. To je lider koji vidi „tri koraka unapred“, onaj kome samo treba verovati i on sam će da promeni društvo na našu dobrobit. On će sam da donese milijarde stranih investicija. On će sam da iskoreni korupciju, pohapsi kriminalce i „očisti“ društvo od kriminala. Zato mu treba dati da on sam vodi sve policijske i obaveštajne službe. On će da odredi ko sa njim može da sarađuje i kako, izbori su potrebni samo da bi se potvrdila njegova snaga.

Ovaj mitski div-junak ima samo jednu misiju, dobrobit naroda. Njemu institucije samo smetaju i on će biti životno ugrožen, ali će kao Prometej ipak ljudima doneti vatru. On će konačno ostvariti utopiju koji preci nisu stigli ili nisu mogli da dostignu.

Naravno, mogao bi neko započeti priču o autoritarnosti društva. Jedna od stavki Adornove skale autoritarnosti karakteristično glasi: sve što nam treba je jak vođa koji zna šta hoće! Mogli bismo započeti i analizu teških promašaja prethodnih vlada. Ali pravi odgovor ipak ne bismo našli tako. Ponajmanje bismo objasnili kako to da su današnji suvereni politički lideri Srbije Vučić, Dačić i Nikolić. To svakako nije slučajnost, da učesnici krvavog pira iz devedesetih godina sada ponovo nude Srbiji svoju viziju idealne države.

U brojnim analizama našeg političkog života, gotovo uvek nedostaje nešto ključno – ozbiljna analiza našeg biračkog tela. Čak i osnovna pitanja, kao na primer: a šta je tačno bio rat devedesetih, šta se u njemu dešavalo i koje su njegove posledice? Umesto toga, većina građana Srbije i dalje taj rat vidi kao pravedan, kao surovi prekid ostvarenja utopije koju smo skoro realizovali. I onda, suočeni sa padom životnog standarda, siromaštvom i nezaposlenošću, oni ponovo biraju iste izvođače prethodne utopije. Jer oni ponovo nude granicu „Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica“ samo sada u sferi ekonomije. Onda je trebalo da dođu Rusi, danas arapski šeici. Sve je isto, od građana se sem podrške vođi ništa i ne očekuje. On „zna“, on „misli na sve“. On će izgraditi brze pruge, Beograd na vodi, obnoviti industriju, sve zaposliti.

I tako samo društvo koje ništa nije reklo o ceni izgradnje prethodne utopije, može da započne da gradi drugu sa istim graditeljima. Vera je zamena za racionalno promišljanje, a odanost uslov za nagradu u nekoj imaginarnoj budućnosti. Tek kada budemo sa zdravom skepsom počeli da procenjujemo obećanja političkih lidera i razmišljamo o tome šta smo radili prethodnih decenija i koju cenu smo za to platili, Srbija će biti na putu da „poraste“ kao država. Možda je početak mogao da bude da su Vučić, Dačić i Nikolić 27. februara, tokom izborne kampanje, otišli u Štrpce da obeleže godišnjicu jednog teškog zločina na pruzi Beograd-Bar. Da bar jednom priznaju cenu svog učešća u stvaranju Miloševićeve nacionalne utopije. Možda bi onda bilo mnogo jasnije da je, umesto utopije, Srbiji prikladnije neko drugo obećanje – recimo da pretnjama opoziciji, kontrolom medija i varanjem o stranim investicijama nećemo daleko stići. Musolini je voleo izreku koju citira Plutarh: Navigare necesse est, vivere non est necesse (Ploviti se mora, živeti nije neophodno), pa znamo kako je završio. Srbiju neće spasti „jaki vođa koji zna da krmani“, nju će spasti samo mukotrpna gradnja demokratskih institucija i težak rad ljudi. Srbija je na ovim izborima nažalost izabrala suprotno. Ona još uvek više voli laž od istine o sebi.

Zarko Korac, Nova srpska utopija, 17. mart, Pescanik

Kažem mu da, kao sin državnog sekretara za Indiju i proizvod Vestminstera i Oksforda, romantizuje radničku klasu, možda zato što ga muči klasna krivica. „Nisam ih romantizovao“, kaže on. „Imao sam snažno osećanje za pravdu. Ako se osvrnete kroz istoriju, do napretka je dolazilo uglavnom kad se pojavi neki narodni pokret predvođen odlučnim ljudima. Oni trpe ogromne udarce establišmenta, ali ako izdrže na kraju pobeđuju.“

Stefan Mos, razgovor sa Tonijom Benom, Gardijan

A faith is something you die for, a doctrine is something you kill for.

There is all the difference in the world.

Tony Benn —

Život je hod po tankoj ivici iznad provalije, ali ne treba se plašiti – reči jednog rabina

Izbori u Srbiji, 16. mart

„..nauka je suprotstavljena teološkim dogmama zato što se nauka zasniva na činjenicama. Za mene, univerzum je samo jedna velika mašina koja nikada nije nastala i koja nikada neće nestati. Ljudsko biće nije izuzetak od prirodnog poretka. Čovek, kao i univerzum, je samo mašina … ono što nazivamo ‘dušom’ ili ‘duhom’ nije ništa više od sume funkcionisanja tela. Kad ovo funkcionisanje prestane, nestaju i ‘duša’ ili ‘duh'”.

Autor ovih bezbožničko materijalističkih rečenica nije nekakav militantni ateista poput Ričarda Dokinsa ili Bertranda Rasela, niti dežurna istorijska babaroga poput Karla Marksa. Izgovorio ih je Nikola Tesla, u intervjuu iz 1937. godine. U istom razgovoru je za sebe rekao i da “nije vernik u strogom smislu”, ali i da “preporučuje religiju zato što svaki pojedinac mora da ima neki ideal (religijski, umetnički, naučni ili humanitarni) da bi dao značenje svom životu”. Zatim je nastavio da drobi o higijeni kao ključnim oblastima obrazovanja i državne vlasti, kao i o potrebama za eugenikom i opstankom najbolje adaptiranih. Vegetarijanac i trezvenjak kakvim ga je Austrougarska dala, predvideo je bar jednu stvar: da za stotinu godina “više neće biti u modi” “trovati” organizam kafom, duvanom i alkoholom, a da će sirotinjska hrana (poput mleka, meda i pšenice), koja se tada služila u jeftinim restoranima, u 21. veku postati osnova za obroke dobrostojećih ljudi.

A šta bi rekao na želju tehničke Vlade Srbije, Srpske pravoslavne crkve i Privremenog veća grada Beograda da se u predizborje njegova urna prenese u portu jednako tehničkog hrama Svetog Save? Verovatno bi zažalio zbog toga što nije dovršio svoj bizarni projekat smrtonosnog zraka u onom tužnijem, spekulativnom i metafizičkom (dakle, prolupavšem) delu svog života i karijere. I okej, Tesla je tada živeo u celibatu jer se plašio nečistoće i bacila, odbijao je lekare, a mrzeo debele ljude, bolovao od opsesivno kompulsivnog poremećaja i unaokolo pričao da komunicira sa vanzemaljcima. Ali ovaj arhetipski “ludi naučnik” iz stripa o superherojima tada je dobro znao jedno: interesovali su ga mir i jedinstvo naroda u svetu. I kao u slučaju naizmenične struje, bavio se stvarima mnogo većim od naših sitnih i uskogrudih podela i podelica.

Naime, Tesla je u poslednjim decenijama svog života razvio svojevrsnu fiksaciju na mir i jedinstvo čovečanstva. Nadao se bližoj saradnji i boljem razumevanju među ljudima širom sveta, brisanju nacionalističkog “egoizma i ponosa” koji teraju ljude na varvarstvo i sukobe. Za njega je mir bio “prirodna posledica univerzalne prosvećenosti”, a umesto nacionalizma i patriotizma promovisao je ljubav prema prirodi i naučnim idealima. Ovakve idealističke ili utopijske poruke ostaju natpolitička i nadreligijska nadanja u bolji, ujedinjeni svet. Istini za volju, njegova lična filozofija je najbliža nekim budističkim učenjima, ali je i ova verska etiketa preuska za širinu Teslinog pogleda. “Može li iko danas da posumnja u to da milioni individua i svi beskrajni tipovi i karakteri ljudi čine jedan entitet, jednu celinu? Iako imamo slobodu da mislimo i da delamo, mi se držimo zajedno, poput zvezda po nebeskom svodu, neraskidivim vezama”, pisao je. Koliko bedno i jeftino tada deluju pokušaji posrbljavanja ili popravoslavljivanja Nikole Tesle – kako god se on osećao i šta god već upisivao u uskogrude rubrike “nacionalnost” i “vera” na nekakvom popisu?

Dakle, verovao Tesla u boga ili ne (a s dobrim razlozima o tome postoje oprečna mišljenja), sigurno ne bi pristao da učestvuje u još jednom parareligijskom ritualu mirisanja moštiju sa političkim namerama. Bilo je toga u mitologizovanoj srpskoj istoriji i previše – ovde se radi o istoriji čovečanstva i o istoriji nauke. A jedino čemu je on zaista bio strogo privržen, bili su naučni metod i beskrajna radoznalost. I zato svoje nasleđe i svoje telo sigurno ne bi dao na prekonoćnu otimačinu i razvlačenje najnovijoj bandi zloupotrebljivača njegovog imena u nacionalističke, verske ili predizborne svrhe. Toj zlonamernoj svetini zagledanoj jedino u sopstveni pupak, koja u Tesli vidi jedino Srbina i ništa više. I popovskog sina, eventualno. I najmanje je tu bitno što Teslin pepeo – dakle, kremacija – nije praksa po naročitom ukusu Srpske pravoslavne crkve. Verska pravila se i onako krive i izvitoperuju po sopstvenom i najčešće političkom nahođenju. S druge strane, i uprkos suprotnim tvrdnjama, ništa nije prikladnije Teslinom kontroverznom životu od toga da njegovi ostaci budu izloženi kao svojevrsni eksponat u muzeju posvećenom nauci i tehnologiji. Dok, uzimajući u obzir Tesline stavove o suštini “duha” i materije, ima neke ironije u tome što njegovo kremirano telo, kanonski, ne može uskrsnuti. Ali poenta je u nečem sasvim drugom od ovih malih, sitničavih, te kulturno i istorijski ograničenih pravila (ne)prikladnosti. Suština je u tome što smestiti Teslu bliže srpskom pravoslavnom bogu znači degradirati njegovo nasleđe kao naučnika ili bar kao kosmopolite i humaniste.

I zato – o nama, ne o njemu – mnogo ružnog govori činjenica da smo se od celokupnog Teslinog nasleđa uhvatili jedino njegovog etniciteta. Kao i pseudonaučnih pločica za isceljenje i “tajnog oružja” (inače kutije otpornika stare 45 godina, nađene nakon njegove smrti) za ratovanje, naravno. Dok struja u sijalici za nas verovatno još uvek dolazi zbog božje ili ministarske milosti. Ali ako su nam već Teslina fizika i elektrotehnika strane i neuhvatljive, mora li takva biti i njegova filozofija pacifizma i čovečanskog jedinstva? Ili je kvarna logika sledeća: kad smo već tako slavno propali u svom doprinosu svetskom miru, hajde da bar šetamo njegovu urnu unaokolo? Tesla nije nikakav “brend” najnovije inkarnacije projekta “Evropske Srbije, al’ sa identitetom” koji valja reklamirati i odašiljati u svet. I to baš po platou krnjeg hrama Svetog Save, tog simbola nedovršenosti srpske kulture i državnosti. Ovaj američki pronalazač srpskog porekla, rodom iz Austrougarske (državno) i Like (regionalno), koji je u Beogradu proveo jedan dan u životu, bio je i ostao građanin sveta, kosmopolita u antičko-filozofskom, a ne pomodnom smislu te reči. Samo igrom istorijskog slučaja (uz nešto vešte diplomatije) njegovi su ostaci završili u našem dvorištu. Poštovanje prema tome je najmanje što možemo da uradimo. Srećom, bar oko hiljadu građana je protestujući protiv ove odluke prošlog vikenda pokazalo da ima savest. I izdejstvovalo da se ova sramotna odluka zaustavi.

Suština je veoma jednostavna: Tesla pripada čitavom čovečanstvu. A ne jednoj maloj naciji i jednoj još manjoj religiji, čiji se mikropenis vozdiže na iluziju o svojoj nadnaravnoj važnosti. I zato nema boljeg mesta za urnu sa njegovim pepelom od muzeja posvećenog Teslinom imenu i pronalascima, kao i nauci i tehnologiji u celini. Dođavola, i ta je urna u obliku lopte ili sfere (što je bila njegova omiljena geometrijska figura), a ne krsta, polumeseca ili Davidove zvezde. Sfera, Plotinovo Jedno, simbolizovala je upravo jedinstvo čovečanstva o kojem je maštao Tesla. Ne pojeftinjujmo njegovu viziju i njegovo ime ovim sitnim podvalama i simbolima podela na koje se toliko mrštio. Zaista, ostavite Teslu na miru već jednom.

Aleksej Kisjuhas, Teslino covecanstvo, Danas, 15. mart

Хумано, социјално и одговорно друштво

Желимо владу која води одговорну социјалну политику. Без гладних. Без обесправљених. Без елементарно неписмених и необразованих. Са универзалном здравственом заштитом. Са приликом за напредовање на друштвеној лествици. Без обзира на етничко порекло. Нико није одговоран за околности у којима се родио – без обзира на то да ли се родио у богатој или сиромашној породици. Деца нису крива за економску снагу родитеља и заслужују једнаку прилику.

Школство плаћено из буџета. Бесплатно и квалитетно основно и средње образовање за све грађане. Укључујући и књиге и остале трошкове. Основне и средње школе морају да пружају квалитетну услугу која се постиже конкуренцијом међу школама. И бесплатан превоз за сву децу са села у веће школе. Да одрасту са осталом децом. И топли оброк. Са друге стране високо школство не треба да буде бесплатно, али мора да буде свима доступно. Студенти морају да преузму одговорност одлуке да струдирају и за оно шта студирају. Високо школство је подржано кроз стипендије школовања, али само за оне који не могу сами да га плаћају. Не желимо да подржавамо садашњи систем у коме чистачица из Београда и радник из Пирота порезима финансирају бесплатно школовање деце хирурга из Београда.

Здравство плаћено из буџета. Бесплатно здравство за све грађане, без обзира на статус и запослење. За све пољопривреднике, на пример. Оверавање здравствених књижица треба да оде у неславну историју – сви заслужују основно здравствено осигурање, а не само они који имају да плате. Да би побољшали конкуренцију и квалитет и приватне лекарске ординације треба да могу да равноправно пружају своје услуге у оквиру истог система здравственог осигурања. Да би здравствена услуга била квалитетна, домови здравља, болнице и лекари не могу да буду ослобођени одгодворности за своје услуге, већ морају да брину за своје пацијенте. Да би то било могуће, грађани морају да имају могућност да ”гласају” о квалитету здравствених услуга и промене лекара, бирајући лекара који им одговара. Породични лекари морају да буду избор породица, а домови здравља, болнице и лекари треба да се за своје пацијенте боре квалиетном услугом на тржишту здравствених услуга. А позитивну секецију да врше грађани, пацијенти.

Социјална помоћ само за оне којима је неопходна. Ако желимо да друштво помаже онима који немају, мора да престане да помаже онима који имају. Укинути садашњи систем по коме социјална помоћ стиже и онима којима треба и онима којима не треба, а велики број људи остаје без ње, јер им недостаје неки папир. Морамо да прекинемо да толеришемо праксу по којој лошијестојећи грађани субвенционишу бољестојеће, тј. праксу где родитељи у џиповима доводе децу у субвенционисана обданишта, богати плаћају субвенционисану струју и гас, бесплатно школују своју децу на факултетима. Морамо успоставити критеријуме за минимум прихода сваке породице. Социјално угрожене породице се саме пријављују под кривичном и материјалном одговорношћу. Безболно пријављивање. Али зато провере и контроле се врше случајним избором. И казне су ригорозне. Не само затворске, већ и новчане.

У Србији би та помоћ данас могла да износи 15.000 динара месечно по породици, плус 5.000 динара за сваког додатног члана породице. Породице са три члана би примале 25.000 динара. Породице са четири члана, би примале 30.000 динара. Данас на систем социјалне заштите трошимо 150 милијарде динара годишње. То би било довољно за пола милиона породица са 1.500.000 грађана по универзалном систему. Овакав универзални систем заштите са друге стране ослобађа економију од вођења социјалне политике. Социјалном политиком се бави држава, не привреда.

Загарантоване социјалне пензије за све грађане старије од 65 године. Није потребно да пензионом фонду доказујете када сте радили, колико, где и колика вам је била зарада по години стажа. Не морате да рачунате просек најбољих десет година. Није важно да ли сте уопште радили. Потребно је само да покажете личну карту којом доказујете да сте навршили 65 година. Држава која брине о својим грађанима гарантује минималну пензију без иједне године радног стажа. Као део социјалног система. Ово представља први стуб пензионог система: пензије за све плаћене из буџета. Са друге стране, сви они који уплаћују доприносе за пензије, било кроз други, било кроз трећи стуб приватних пензионих фондова, ће имати додатне економске пензије и то онолике колико су новца одвојили. Садашњи пензиони систем је неодржив на дужи рок. Он је у интересу искључиво запослених на буџету и запослених у јавним предузећима. Ако се не реформише, за двадесет година од пензија више нико неће моћи да живи. Свака реформа мора да пође од тога да се стечена права не могу мењати, што значи да реформа пензионог система ни на који начин неће утицати на садашње пензионере. Она утиче на њихову децу и унуке.

Да ли можемо све ово да платимо? Наравно. Само не можемо и то да платимо и да имамо преко 15% вишка запослених у државној управи, јавним предузећима, школству, здравству, да се давимо у намештеним тендерима и корупцији, да имамо искривљен порески систем који одговара само богатим монополистима, да арчимо новац пореских обвезника на НИП-ове, субвенционисане кредите, субвенционисно запошљавање и ине перпетуум мобиле пројекте који осим трошка ништа не стварају. Не можемо да имамо паразите који злоупотребљавају систем, ни да имамо 20% инвалидских пензија од 1.700.000 пензионера. Тако наравно не може.

Ово није издрживо. Када кажемо да је више од 15% вишак запослених у јавном сектору, то не значи да имамо толико вишка лекара. Али у јавним предузећима и администрацији имамо партијских кадрова и више од тога. Вишак од 15% у јавном сектору нас годишње кошта преко 1 милијарде евра.

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

U CVATU  –  fest 2014.

  • Država: Gruzija, Nemačka, Francuska 2013
  • Trajanje: 102′
  • Režija: Nana Ekvtimishvili, Simon Gross
  • Scenario: Nana Ekvtimishvili
  • Uloge: Lika Babluani, Mariam Bokeria, Zurab Gogaladze
  • Festivali: Berlin (Nagrada Foruma), Sarajevo (Srce Sarajeva  najbolji film, Nagrada za najbolju žensku ulogu  Lika Babluani i Marijam Bok
  • Fotografija: Oleg Mutu
  • Montaža: Stefan Stabenow
  • Scenografija: Konstantine Japharidze
  • Zvuk: Irakli Ivanshvili
  • Produkcija: Indiz Film, Polare Film, Arizona Productions
  • Producenti: Simon Gross, Marc Waechter
  • Distribucija: Visionary Thinking

Nana Ekvtimišvili debituje impresivnom pričom o prelasku iz detinjstva u pubertet, o ženskom prijateljstvu, fatalnim svađama i porodičnim razmiricama u postsovjetskoj Gruziji.

Posle raspada Sovjetskog saveza postojali su mnogobrojni problemi u Gruziji: besparica, stajanje u redu za hleb…Danas su ti problemi nestali, ali Gruzija i dalje traga za identitetom.

(Nana Ekvtimišvili)

Ne znam o čemu su razmišljale ni one desetine hiljada ljudi koje su uložile ogroman napor i stavile svoj elektronski potpis na peticiju za to da se „Tesla ostavi na miru“. Da je bar svaki deseti od njih došao na ugao Prote Mateje i Krunske, to bi već bio neki uzorak na osnovu koga bismo mogli da zaključujemo i o preostalih 27.000. Ali, dobacuje sad neko, pa nisu svi potpisnici iz Beograda. Ali, odgovaram ja, što nisu izašli na ulicu u svojim mestima i tako pokazali da su zaista spremni da svojim telima brane urnu i to malo zdravog razuma koliko ga je ostalo u Srbiji.

Šta je bilo u glavama LGBT aktivista da ne prošetaju do centra, ni to ne znam. Meni bi bilo drago da sam ih video. To bi me ispunilo ponosom. Ali dobro, neki drugi put, kad njima nešto zatreba, tu smo.

No, dobro, nije bilo ni DS-a, ni hrabrih potpisnika peticije, ni LGBT aktivista, hajde da razgovaramo o onima kojima nije bilo teško da izađu na ulicu. Pitanje je jednostavno: zašto je bilo isuviše komplikovano da se „branitelji“ Tesle i borkinje za ženska prava nađu ispred Teslinog muzeja, i da onda svi zajedno prošetamo do Trga Republike. Ili, obrnuto, da se nađemo na Trgu i prošetamo do Muzeja. Je l’ to toliko teško, da nam se čini nemogućim dok mirno zaključujemo da – nema nade.

Dejan Ilic, Nema nade, Pescanik

Bezbroj reči koje čujete od SNS-a čine vam se glupo, agresivno, podanički, papagajski i uvredljivo za zdrav razum. Imate utisak da vas masti jedan uvežbani tim lažova na krupno i na sitno. Jedva da tu i tamo ostave po neku rupicu kroz koju bi se istina o njima mogla provući. Kao da postoje neka skripta iz kojih se uči gradivo. Na sve što biste tim bubalicama zamerili, spremili su odgovore, čak i za ono što vidite sopstvenim očima. Kad kažete da se SNS ne bori protiv tajkuna, izuzev protiv jednog, oni kažu da samo nemoralni i lopuže negiraju veličanstvenu Vučićevu borbu protiv korupcije. Pa to im je i EU priznala, a ti imaš nešto da primetiš. Kad razmaknete tu dosadnu buku, u sećanje vam se vrati stara poslovica: na vuka povika, a lisica meso jede. Viču „tajkuni, tajkuni“, a na oko se vidi da se razbijaju od para u ovoj kampanji. Od tolike borbe protiv tajkuna i pretresanja one 24 mračne privatizacije, ispalo je da nijednog tajkuna i nijednog državnog funkcionera nisu pronašli. Tajkuni, tajkuni, pa kako to da njima nisu nabili ekstra porez za popunjavanje budžeta, nego školovanim ljudima: lekarima, profesorima, inženjerima, te svim „bogatašima“ koji primaju platu veću od 60.000 dinara. Opali po školovanima, oni nisu naši birači, pa ćemo njih da pelješimo. I kad kažeš – pa i SNS upropašćuje banke zbog svojih pajtosa, i urnišu čitav bankarski sistem do bankrota, dobiješ snažan odgovor: svom snagom u reforme, baš kao u borbi protiv korupcije i kriminala. Krug se zatvara, pa probaj da ga probiješ, sekirom da ga lupaš, ne vredi. Kad kažete da i SNS pljačka privatni sektor, što je slučaj sa kompanijom BusPlus, odgovor je super „reformski“: vraćaju ga u gradsko vlasništvo. A nije ni to baš tako, jer nije na tehničkoj vladi to da radi, mora da je neko njihov bacio oko na to da kompaniju mazne. Kad kažete da masovno zapošljava partijsko-rođačko-kumovske brigade u državnoj administraciji, javnim preduzećima i ustanovama, odgovoraju svi kao jedan: kako se vi usuđujete da nešto pitate. Vi ste opljačkali i uništili Srbiju, pa onaj ko za takve glasa – glasa za Miškovića. Nemate pravo ni da postojite a kamoli da tražite reč.

E, taj odgovor je suština SNS priče. Na čemu se to ućutkivanje zasniva? Na moralnoj osnovii nameri da baš ta stranka preuzme moralni barjak u svoje ruke. Sami za sebe govore da su oni savršeni ljudi – gotovo nadljudi, pošteni i bezgrešni, gotovo sveci. Svima je prošlost prljava a njihova čista. Samo su im Srbija i građani na srcu, za fotelje ne mare, ništa za sebe neće, skromni i radeni. Sami neprekidno ponavljaju da ni mrljicu kod njih nećemo naći, oni su uzor, jer nikada ništa nisu ukrali. Moral je njihov brend. Na toj moralnoj čistoti uzeli su sve institucije da u njihovo svetlo ime i pod njihovom komandom rade. Svi ostali su lopovi, foteljaši, lenčuge ili neprincipijelni grešnici koji danas pričaju jedno a sutra drugo. Ima i onih baš zlih zlih koji, na sopstvenu sramotu, ne vole Vučića baš kao Vučića. A i to zašto? Iz čiste pakosti i zatucanog mentaliteta koji mora da se menja. Umesto da ti „ostali“ shvate da je sada na Vučića došao red, da se ovako snažan, izrastao iz borbe protiv korupcije i silovitih reformi, udobno na vlasti raskomoti kako i zaslužuje, ti kritizeri i nemoralni ljudi rešili da slobodno govore, pa čak i slobodno šetaju.

Dobro, hajde, to poštenje i lažna borba protiv tajkuna. Međutim, Vučić hoće više, on želi da bude moralna zvezda po merilma moralnosti same po sebi. Specifičnost moralnog polja odnosi se na ljudske odnose, na ljudsku savest, kad drugog tretiraš kao cilj, bez relativizacije, dakle kao najvišu moralnu vrednost. Kako će to postići i šta radi da osvoji titulu moralnog sveca? Tako što će da istražuje „državna ubistva“. On se, eto, jedini setio da pokrene istragu o ubicama Slavka Ćuruvije. Istraga je toliko dobro napredovala da je u jednom momentu izgledalo kao da je sve rešano: ubice imenovane, već napisana optužnica, neki već i pohapšeni. Ispalo je da optužnice nema, jer tek sledi istraga, ali će biti podignuta do početka marta. Saslušavani su kriminalci osuđeni na višedecenijsku robiju, zaštićeni svedoci, visoki udbaši proslavljeni u ratovima, a tu su i ugledne kolege novinari koji vredno rade u Komisiji za Ćuruviju, uz moralnog garanta – samoga Vučića. Malo se ko zapitao kako to da jedini živi svedok koji je prepoznao Ćuruvijinog ubicu, a to je žena Ćurivijina Branka Prpa, nije ni spomenuta, a kamoli pozvana da svedoči. Ona je već u istrazi koju je vodila Đinđićeva vlada ubicu prepoznala i zna se njegovo ime. Sada više nije ubica koga je ona videla i prepoznala, nego neki drugi, koga je Šešelj označio. Sve je to jedna velika parada, ali izgleda da je nastalo vreme u kome kao da nema ništa lakše nego postati moralni uzor. Ista se priča ponavlja sa istragom političke pozadine atentata na Zorana Đinđića. Opet Komisija, u njoj sede neki ljudi, tu je je i BIA i tužilac, dogovaraju se u kabinetu kod Vučuća. O toj moralnoj idili i njenoj legalnosti odlično je pisala Sofija Mandić. Opet zavladala moralna zaraza: pa šta hoćete, bolje je i tako, nego da se ne radi ništa. A izborna kampanja teče. Moral je toliko uzeo maha da se prozivaju političari što se nisu zauzimali za otkrivanje političke pozadine atentata, kao da je to tema za razvlačenje, prekonosiranje i navijanje. Kako se moralni talas podigao do nebesa, stigao je i do živih žena, a i njih se sete samo pred izbore. Šteta što se nije napravila ženska stranka, pa da mirne duše imamo za koga da glasamo.

Moralom nadahnuti pitaju zašto podržavam Demokratsku stranku, kao da je to neka moralno nedozvoljena stvar. Motiv je krajnje jednostavan i prilagođen situaciji: glasanje za DS je odbrana demokratije u najširem smislu reči i način, možda nesiguran, da se zaustavi Aleksandar Vučić, za koga nisam glasala, koji se zaleteo da lažima i gomilanjem lične moći dokrajči Srbiju koja je skoro na izdisaju. Posebno se ustremio na tu stranku sa građanskim pedigreom, jer se pokazalo da ne podnosi takvu opoziciju i takvu kritiku. Od te fele, on će tolerisati samo one stranke koje su se odlučile da posle ovih izbora uđu u Narodni front i prihvate njegovu dominaciju. No, problem je mnogo dublji od opstanka jedne stranke i demokratije u Srbiji. Napad na DS nije samo napad na jednu stranku, već i na njeno biračko telo, u stvari i šire – na srednje slojeve, obrazovane, urbane i prosvećene ljude, one koji i srpsku naciju vide u tom ključu. U čemu se to ogleda i kako to Vučić radi?

Na dva različita načina. Jedan je socijalni, a drugi kulturni, ili je možda bolje reći – identitetski. Očigledno je da SNS preterivanja koja ugrožavaju zdrav razum, tipa – „živim da napravim rezultat za Srbiju“, „stalno nas napadaju“, „svi su se urotili protiv Vučića“, „biramo između Vučića i Miškovića“ – nije namenjen onima koji su više skloni racionalnom nego emocionalnom. To su parole smišljene za ljude koje okuplja Vučić, tj. sve one koji se pale na osvetničke emocije: svrgli smo bogataše koji su narod pokrali („Đilase, vrati pare narodu“); Peti oktobar je poništen i dosmanlije otišle, a došli su naši – zaštitnici sirotinje, nacije i vere. Iako ovakvi najviše glasaju za SNS, pa njihove emocije moraju dobro biti nahranjene, njih ipak nema dovoljno da bi se građanska Srbija potukla do nogu. A to je cilj. Šta se Vučić dosetio? Da zavodi građansku Srbiju. Čiji je koncept ’modernizacija’ zbog koje je hteo da skonča? To je koncept građanske Srbije koji je najviše forsirao premijer Zoran Đinđić. Vučić je krenuo da koketira sa prosvećenom Srbijom ali, videvši da mu ta vrata nisu otvorena i da prevara neće proći, dosetio se da do glasova građanske Srbije stigne indirektno,razbijanjem Demokratske stranke. Napravljena je paralelna, nova demokratska stranka, koja će biti pod njegovim protektoratom. Po medijima se vidi koliko mu je stalo da stranka Borisa Tadića odnese više glasa od Demokratkse stranke, koja se pokazala tvrdoglava i nije se predala. Na tu temu nikakve nepodopštine me ne bi iznenadile. Zato je meni, eto priznajem, stalo da DS odnese više glasova, to bih smatrala uspehom građanske Srbije, da je toliko zrela i prepoznala igranku. Jovanović se već ranije sa svojim LDP-om prebacio u Vučićev blok, boreći se sada na krv i nož sa Tadićem, da im ne preotme prvo mesto kod Vučića.

Drugi napad na građansku Srbiju izvšen je na njen vrednosni identitet, što bi moglo imati dalekosežne posledice, jer se ne odnosi samo na jedan segment društva. Izveden je na mala vrata, potpisivanjem protokola između tehničke gradske vlade (reprezentovali su je Zorana Mihajlović i Siniša Mali) i SPC-a koju je zastupao patrijarh Irinej. Dogovor se odnosio na prenošenje urne Nikole Tesle iz njegovog Muzeja u Hram Svetog Save, pod crkveno okrilje. Odjednom, kad se niko nije nadao, probudila se građanska Srbija do te mere da je odlučila da 8. marta izađe na ulicu, pred Muzej Nikole Tesle i protestuje protiv toga da se urna velikog naučnika smešta uz Hram. Ivan Medenica je u emisiji Peščanika napravio tačnu dijagnozu, rekavši da je reč o tome da se antimoderna definicija srpske nacije još jednom potvrdi svođenjem njenog identiteta na versku pripadnost, tj. pravoslavlje. Srbin/Srpkinja ne možeš biti po državljanstvu (status građanina), pa ni po nekom nereligijskom nacionalnom obeležju, niti ako si ateista ili neke druge vere, ali ni ako si pripadnik LGBT poplacije. Taj ekskluzivni pravoslavni identitet srpske nacije trebalo je potvrditi prenošenjem Tesle u posed Srpske pravoslavne crkve. Borba za odbacivanje verskog identiteta srpske nacije dugačka je i dalekosežna. To jeste borba za modernu i građansku Srbiju. Vlast je popustila, prenošenje urne je odloženo za posle izbora, iz čega se može zaključiti da je prihvaćen samo jedan argument: da se prenošenje urne ne obavlja za vreme predizborne kampanje. Zato i kažem, „Odbrana Tesle“ mora se nastaviti, jer bi njeni rezultati mogli biti dalekosežni. Baš to što je naša nacija bazirina na veri jeste ugrađena nacionalna greška, zbog koje Srbija ima tako slab integrativni kapacitet, sporu modernizaciju, što je udaljena od evropskih vrednosti i modernih nacija i zbog čega ređamo nacionalne poraze, gotovo jedan za drugim, ostajući nerazvijeno društvo siromašnih ljudi. Ivanu Medenici možda je promaklo to da postoji izvesna veza između ove vlasti i prenošenja Tesline urne, ne samo po tome što je htela da i Teslu iskoristi u izbornoj kampanji već i po to tome što bez pravoslavnog identiteta srpske nacije nema velikosrpskog identiteta, nema velike Srbije, ceo svet bi nam se naglavačke okrenuo. Zato se ovo pitanje ne može prepustiti slučajnosti, jer smo vezu uspostavili, jer znamo da je sadašnja vlast bila ekstremna perjanica velikosrpstva. Ako se akcija nastavi, a trebalo bi, moramo ići do kraja i reći nećemo više da budemo verska nacija, što je druga reč za zaostalost. To je najbitnija stvar koja bi nam promenila pogled na svet, a i perspektive.

I da zaključim: ako Demokratska stranka hoće od sebe da napravi ključnu i modernu stranku, neka se mane svih tih nacionalnih starudija od kojih je dosada patila, neka shvati gde bi trebalo da bude njena nova inspiracija i borba za evropsku Srbiju. To smo upravo pokazali na „slučaju Tesla“, i to jeste pitanje identiteta nacije. Ona treba na tom polju da se nađe, da oslušne šta Srbiji već vekovima nedostaje i da u otklanjanju tog srednjovekovnog umetka nađe polazišni okvir za svoju novu politiku.

.
Vesna Pesic, Odbrana i svetlo na kraju tunela, Peščanik.net, 09.03.2014.

U slučaju Tesle, jasno je da je reč o ponovnom povlačenju granica etničke zajednice. (Hvala Bratislavu Petkoviću što nam je to obasnio: „Time bi se okončale i priče da je Tesla navodno bio najveći Hrvat svih vremena.“) Pored toga, reč je i o stvaranju poželjne slike o toj zajednici, to jest o „šminkanju“ kolektivnog identiteta. Važan je, razume se, i autoritet institucije koja će udariti pečat i tako odobriti tu novu sliku „stvarnosti“: u našem slučaju tu nije reč ni o kakvoj političkoj instituciji koja predstavlja interese svih građana, nego, naravno, o Crkvi. Tako se pojavljuju obrisi „nove“ zajednice u nastajanju, koja u stvari uopšte nije nova, nego nam je dobro poznata iz devedesetih. To je dakle kolektiv koji je oštro odeljen od susednih kolektiva i sa njima ne može imati ništa zajedničko. Taj kolektiv vidi se kao poseban u svetskim razmerama, jer mu pripada jedna genijalna osoba čije je delo izmenilo čitav svet – Nikola Tesla. U središtu te zajednice nalazi se Crkva, koja jedina ima pravo da odlučuje o kolektivnom identitetu. Tog posla rekreiranja zajednice poduhvatili su se ljudi kojima je u ličnom interesu da preprave i nedavnu istoriju, kako bi se izbrisali tragovi njihovih kriminalnih dela.

Vratimo se sada na pitanje i odgovor s početka: za jedan takav poduhvat potrebna je velika sila, čak i kada se on hoće sprovesti u jednoj Srbiji. Otuda fascinacija Putinom, i frustracija što se ne raspolaže sličnim moćima. Od njihovih frustracija, međutim, treba više da nas brine kako tome da se suprotstavimo. Čini mi se da greše svi oni koji misle da je glasanje za Demokratsku stranku na ovim izborima dovoljno da se SNS, SPS, SPC zaustave u novom pokušaju proizvodnje realnosti. DS nema ni tu pamet ni taj kapacitet. U tom smislu, ovi izbori su praktično nebitni. Čeka nas ozbiljan posao građanskog organizovanja, mimo postojećih stranaka. Glasanje za DS je jeftin izlaz: tu je zapravo reč o oslobađanju od građanske odgovornosti koja se prebacuje na tu stranku. Ona sa tim ne može da se nosi. Pitanje je: da li mi, građani Srbije, možemo?

Dejan Ilic, Mrtva kampanja, 6. mart