I was rather distressed to read this week that according to a survey from the University of Vienna, older fathers are more likely to have unattractive children, due to the risk of genetic mutation. As someone who didn’t start breeding until I was 40 and at the age of 58 still have a seven year old, this is slightly disturbing, not to mention insulting.

However, I clearly buck the trend as all my four daughters are extraordinarily good-looking. Of course, most parents believe this, even the ones with little mutants, but in my case it happens to be true. I am proud that they are so physically attractive. But at the same time, I am rather ashamed of being proud, if that makes sense.

Physical appearance shouldn’t make any difference at all. But then, every parent has a double standard on this. We tell our children that it is the beauty inside that matters, not the outward appearance. Girls especially are liable to be informed on a regular basis by parents that they are pretty, in order to bolster their self-esteem – and perhaps the self-esteem of the parents. Whether it does so or not is a moot point – children quite quickly learn to discount any praise their parents give them as unreliable. But the question is, why do we feel the need to constantly reassure children about their physical attractiveness?

I have to admit that this is something of a personal issue for me. I was born sickly and with a cleft lip. Combined with parents and brothers who were much better put together, I have always been insecure about what I look like. I try to tell myself that it doesn’t matter. The only trouble is, that it’s a lie.

I remember very clearly – and the fact I remember it clearly surely indicates its meaning – asking my mother, when I was maybe five or six, if I was goodlooking. The long pause that followed, along with the rather faint utterance “Well, I think you are” told me everything I needed to know about my appearance. From then on I knew I had to rely on qualities other than my dazzling smile or glittering eyes to win the world over.

Of course it would be over-simplistic to suggest that the sense of professional ambition and drive I have always felt is a compensation for feelings of physical inadequacy. But there’s something in it. And strangely enough, any success I have had doesn’t compensate – not fully. This is the outcome of perceiving oneself as marred. Shallow though it might appear, I would rather have had striking good looks than any amount of talent with words. As survey after survey makes clear, the good-looking are happier, better thought of and have easier lives.

I’m sure that this has been true ever since the beginnings of civilisation. Our evolutionary instinct inclines us towards even features, healthful-looking skin, and a good physique, to ensure the procreation of the species.

In modern times, the demands of story, both in fairytales – handsome prince and beautiful princess – and dramas, still require physically attractive players. The top 20 best-paid Hollywood actors may not have a lot in common. But they are all, without exception, very good-looking. This is because their job is to fulfil fantasies of what we wish to be.

So I shall carry on telling my children that they are beautiful. It happens to be true, but I would tell so them even if it weren’t. As girls, they have a whole world of media to inform them that they fall short of the ideal, and if there’s anything I can do to redress the balance, in favour of their self-confidence, I will do so.

It is absolutely true that the world inside them is the most important thing.

It’s just that the world outside them so often forgets the fact.

Tim Lott, Guardian, April 4

Hronična kriza

Suviše se okolnosti steklo u zbivanju koje je okončano trijumfom Aleksandra Vučića da bi to bila čista slučajnost. Jedno moguće objašnjenje je logika istorijskog procesa i sila koje njim upravljaju. Drugo je teorija zavere, urota tajnih centara moći koji upravljaju marionetama na srpskom dvoru. Treće je božja volja. Sklon prvom, oprezan u odbacivanju druga dva objašnjenja, pokušaću ovde da razmislim o smislu onoga što se dogodilo.

Nacija je podstaknuta da izabere jako vođstvo. Ona je to i učinila, odgovorivši čak i preko očekivane mere na politički projekat koji joj je predstavljen. Jako vođstvo ima svoju svrhu. Ono se u sistemu koji je ovde uspostavljan ne javlja često, štaviše ono je srazmerno retka pojava između razdoblja različitih koalicionih, oligarhijskih ili nejasno artikulisanih političkih uprava. To je nešto poput vanrednog stanja. Jako vođstvo ima bespogovorni autoritet i ograničene su mogućnosti da ono bude kontrolisano. Može da dejstvuje u dijapazonu od visoke efikasnosti do čvrste ruke. Smisao uspostavljanja jakog vođstva je priprema zemlje za odgovor na kriznu situaciju.

Krizna situacija ovde je konstanta, u akutnoj formi od kraja osamdesetih, u hroničnoj oduvek. Skloni smo da kriznu situaciju na koju je Vučić odgovor vidimo u bezizlaznom socijalnom i ekonomskom stanju, koje zahteva hitno, a po mogućstvu i čarobno rešenje. Slaba nacionalna ekonomija vodi u život zasnovan na zaduživanju, dovodeći nas na prag dužničkog ropstva. Stvari su tako prikazane: ključna tema je ekonomija i u toj sferi će se delovati u kontekstu poznatog, ne idealnog ali podnošljivog međunarodnog političkog okruženja.

Da je to baš tako, ne bi bilo potrebe za vanrednim izborima ni za uspostavljanjem jakog vođstva. Bilo bi dovoljno da Vučić, kao neosporni autoritet, imenuje izvršioca i dâ mu odrešene ruke da izvede reforme za koje izgleda postoji konsenzus, pogotovo u pogledu njihove prirode – one su teške i bolne, ali nužne i neminovne. To bi mogao da bude Radulović ili možda neko draži Vučiću. Umesto toga izvedeni su vanredni izbori, pribavljena apsolutna većina i sprema se konstituisanje vlasti na bazi te većine, koja samo sopstvenom neodlučnošću ili protokom vremena i delovanjem raznih otpora može da bude učinjena drugačijom od jake, čvrste i autoritativne.

Smisao uspostavljanja takve vlasti treba tražiti u čisto političkoj sferi. Funkcionisanje nacionalne ekonomije ili postojanje parazitskog, koruptivnog sistema u trouglu privreda-politika-država jesu posledica, ispoljavanje političkog sistema i političke konstelacije u kojoj se ova zemlja nalazi. Pokušaću ovde da opišem pomenutu konstelaciju.

Širi okvir

Ukrajinska kriza baca u senku činjenicu da je region zapadnog Balkana poslednji deo Evrope, zapadno od Turske i postsovjetskog prostora, u kom ne samo da nije dovršen nego se stalno iznova postavlja pitanje da li je stabilno i otpočeo proces evroatlantskih integracija. U Bosni i Hercegovini i na Kosovu na delu su međunarodni protektorati. Bosna je nefunkcionalna država u kojoj ratno stanje nije zamenio održiv koncept zajedničkog života. Krhki mir u Crnoj Gori zasniva se na trenutnoj volji ili nemoći Srbije da zloupotrebljava tamošnju srpsku zajednicu. Makedonija je uslovno suverena zemlja što joj garantuju zapadni pokrovitelji, ali i albanska zajednica i njeni susedi to pitanje uvek mogu da zaoštre.

Albanija je upetljana u postjugoslovenske odnose zbog ideja Velike Albanije, a ekonomskom zaostalošću uklapa se u region iz kog je samo Hrvatska ušla u EU i u NATO. Ali ni odnos Hrvatske prema srpskom nasleđu ne ukazuje na to da je ova zemlja čvrsto stala na put koji je vodi sa Balkana. Konačno, Srbija, koja ne priznaje Kosovo, ne zna šta bi s Republikom Srpskom, hoće u EU ali ne u NATO, i ako je svima jasno da je to zbog traume bombardovanja, manje su jasni pokušaji da se držanje zemlje izvan NATO-a idejno i politički utemelji. Svi pobrojani otvoreni problemi i sve nedovršene države deo su pozornice na kojoj je u prethodnih sto godina rešavano srpsko nacionalno pitanje.

Srpsko nacionalno pitanje ostaje otvorenim u polju suprotstavljenih uticaja Zapada i Rusije. Zapad je za nas komplikovan pojam, to su EU i SAD, pojedine evropske prestonice, čak i Ljubljana i Zagreb, nekada podeljene i suprotstavljene ali najčešće sposobne da postignu konsenzus u pristupu Srbiji. Koliko je odnos Zapada i Rusije u stvari nerazrešen i dinamičan vidi se jasno upravo ovih nedelja u Ukrajini, a Srbija se tradicionalno nalazi u polju gde se prelamaju uticaji dva geopolitička bloka.

Razočarana u neuspeh Jugoslavije da osmisli sopstvenu budućnost posle Tita, Srbija je od polovine osamdesetih promenila nacionalnu paradigmu i jugoslovensku ideologiju zamenila velikosrpskom. Suština velikosrpske ideologije je u nastojanju da se srpska nacija u duhovnoj a onda i političkoj i državnoj sferi ujedini na području rasprostiranja jednog crkvenog naroda, pravoslavnog srpskog naroda. Ta ideologija zahuktavala se u XIX da bi slobodno delovala u XX veku i na pragu svoje realizacije transformisala se relativno iznenadno u jugoslovenski projekat. U krizama Jugoslavije dvadesetih, tridesetih, pa onda osamdesetih vraćala se na scenu kao idejna paradigma za politički život srpske nacije.

Ideologija velikosrpskog nacionalizma obnovljena je u doba propasti Jugoslavije. Vododelnica, trenutak preumljenja, bilo je publikovanje Memoranduma SANU. Personifikacija procesa je Dobrica Ćosić. On ostaje duhovni otac nacije kroz celo razdoblje koje uz sve mene traje i danas. Prvu etapu epohe velikosrpskog nacionalizma predstavlja vladavina Slobodana Miloševića. Druga etapa je vladavina DOS-a i svih njegovih frakcija od 2000. do 2012. Treća etapa, a videćemo da li će trajanjem dostići prve dve, jeste vladavina naprednjaka, stabilizovana Vučićevim trijumfom.

Tri pitanja

Smisao uspostavljanja jake vlade Aleksandra Vučića je prikupljanje snaga za Vaterlo velikosrpskog nacionalizma. Na horizontu se naziru događaji koji vode u završnu bitku u kojoj velikosrpski nacionalizam, prikupivši sve svoje snage, treba da se izbori za pravo na opstanak ili da završi na groblju političkih ideja, u ropotarnici istorije.

Nema sumnje da je Aleksandar Vučić autentični velikosrpski nacionalista i u toj ideologiji treba tražiti idejnu osnovu delovanja njegove buduće vlade. Ekonomska politika, koja se sada predstavlja kao ključna, kao i druge javne politike samo su sredstvo kojim se obezbeđuje bivstvovanje Velike Srbije, u jednom savremenom spoljnopolitičkom kontekstu. Velikosrpska politika naučila je kroz prethodnih četvrt veka da prihvati svoje domete u spoljnoj politici i da uspostavi nekakav kompromis s neprijateljskim okruženjem. Briselski sporazum je poslednji ispit koji je položila, ali ne i završni. Suočena s ograničenjima u međunarodnom okruženju, ona se okreće konsolidaciji u unutrašnjoj politici. To se možda najbolje vidi kroz kulturnu politiku prethodne vlade, projekat proslave jubileja Milanskog edikta ili forsiranje javne upotrebe ćirilice u Vojvodini.

Homogenizacija i mobilizacija političke javnosti nije, kao devedesetih, direktno opravdana nacionalističkim razlozima, ali se nacionalistički okvir delovanja vlasti, njenih satelita i njima naklonjene publike podrazumeva. Protivnici su tajkuni i njihovi plaćenici, medijski i politički tako „obrađeni“ da na jednu reč sa nadležnog mesta mogu da budu optuženi kao izdajnici nespornih nacionalnih interesa.

U svojoj spoljnoj politici režim koji se uspostavlja suočiće se, kako to sa Srbijom uvek biva, sa otvorenim pitanjima konstitutivnog karaktera – tzv. nacionalno-državnim pitanjima. To su pitanja koja, dok ne budu razrešena, sprečavaju Srbiju da se harmonično uklopi u svoje spoljnopolitičko okruženje. Tu se prepoznaju tri pitanja – Kosovo, Vojvodina i Republika Srpska.

Srbija je daleko odmakla u prihvatanju secesije Kosova, ali treba očekivati da će s vremenom rasti pritisci da se to pitanje konačno zatvori formalnim priznanjem nezavisnosti. Dosadašnje iskustvo uči nas da uveravanje zapadnih diplomata da se od nas to neće tražiti govori upravo suprotno, da će takav zahtev u pogodnom trenutku biti ispostavljen. Elementarna logika nameće zaključak da će najkasnije prilikom prijema u članstvo EU Srbija biti primorana da prizna nezavisno Kosovo, kako bi svoju politiku uskladila s politikom EU i kako u Uniju ne bi bio unet jedan nerazrešen konflikt.

Pitanje Vojvodine naizgled ne pokazuje konfliktni potencijal. Jelko Kacin je, međutim, nedavno u ime EU pomenuo to pitanje, a takve stvari se ne dešavaju slučajno. To nam govori da se Vojvodina nalazi u agendi EU i da će doći na dnevni red. Uostalom, Vojvodina u ustavnom sistemu Srbije zauzima iščašen, asimetričan položaj zadržan iz jugoslovenskog državnog ustrojstva, ali lišen stvarnih sadržaja, što izaziva neminovne frikcije u političkim odnosima i zahteva rešenje ili u smeru veće autonomije ili u smeru konačne unitarizacije.

Konačno, najveći potencijalni problem za Vučićevu vlast biće Republika Srpska. Stanje u Bosni i Hercegovini je neodrživo, država ne može da vrši svoje funkcije i nalazi se u sličnom stanju paralize kao Jugoslavija krajem osamdesetih, samo u mnogostruko goroj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, mada sa izduvanim ratnim entuzijazmom. Zapad koristi priliku da ospori i samo postojanje RS i dejtonsko ustrojstvo BiH, dok Dodik s druge strane dobija ozbiljnije utemeljenje za svoju secesionističku politiku, jer sada može da upotrebi i kosovski i krimski presedan.

Završna bitka

Vučić je svakako svestan težine ovih otvorenih nacionalnih pitanja, morao ih je biti svestan i kada je formiranjem Napredne stranke s Nikolićem ušao u bitku za stvarnu vlast u Srbiji. Briselski sporazum ukazuje i na to kako Vučić namerava da se s tim pitanjima nosi. Proces pregovaranja s Kosovom pod okriljem EU na najvišem političkom nivou osmislio je Nikolić, a vodio ga je Dačić. Zasluge za briselski sporazum pre svih ipak ima Vučić. Nikolić je vrlo rano postavio svoje crvene linije na tragu ranijih politika Koštunice i Tadića. Dačić je ušao u proces otvoreno se zalažući za podelu Kosova. I jedan i drugi modifikovali su svoje politike prema glavnom toku koji je u pozadini formulisao i pred nacijom odbranio Vučić, a koji je podrazumevao faktičko priznanje Kosova u integralnom obimu, sa uključenim većinski srpskim severom.

Vučićeva zamisao je, dakle, slična politici Miloševića u Dejtonu – konstruktivno pregovaranje s ciljem da se do sporazuma dođe, bez ikakvih prethodno definisanih „crvenih linija“. Rezultat takvog pregovaranja je uspostavljanje održivog suživota velikosrpskog nacionalističkog projekta i prema njemu neprijateljskog međunarodnog okruženja.

Ukratko rečeno, Vučić namerava da se sa Zapadom (i Rusijom, u meri njenog uticaja) dogovori o tome koliku mu zemlju ostavljaju na apsolutnu upravu. Učiniće sve neophodne ustupke da bi dobio zaokružen državni sistem u kome može da upravlja u skladu sa svojim ideološkim uverenjima i političkom kulturom koju je u poslednje dve godine demonstrirao – političkom kulturom jednog autokrate. Problem sa takvom politikom je u tome što je ona po pravilu kratkog daha.

Svaki balkanski diktator dobija prećutnu (nekad i više od toga) podršku da u svojoj prćiji radi šta hoće dok se ne konsoliduje njegovo okruženje, a kada se uljuljka u udobnosti velike vlasti, on se suočava s iznenadnim zaokretom. Najbolje je to osetio Milošević koji je poverovao da mu je posle Dejtona dozvoljeno da sa SR Jugoslavijom čini šta hoće, da bi posle krize oko lokalnih izbora 1996. bio otpisan i protiv njega bilo okrenuto kosovsko pitanje.

Crkveni narod

Ovde tvrdim da je velikosrpski nacionalizam nelegitimna ideologija. Postoji izvesna konfuzija oko značenja termina velikosrpski nacionalizam. On se obično vezuje za ekstremistički u konceptu i zločinački u realizaciji projekat stvaranja Velike Srbije do granica Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, dok nasuprot njemu stoji srpski patriotizam, odbrana legitimnih nacionalnih interesa. Granica između velikosrpskog nacionalizma i srpskog patriotizma je maglovita, pa u tom smislu Milošević, Koštunica ili Tadić mogu biti svrstani i na jednu i na drugu stranu.

Predložio bih ovde jednu drugačiju definiciju velikosrpskog nacionalizma. To je nacionalna ideologija koja zasniva srpsku naciju na pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zanemarujući pripadnost kulturnoj, jezičkoj zajednici (srpskohrvatskoj, jugoslovenskoj) ili teritorijalnoj i političkoj (avnojskoj Srbiji ili njenim prethodnicama, Kraljevini Srbiji i Vojvodini). Velika Srbija je u stvari teritorijalni okvir delovanja SPC u Otomanskom carstvu XVII veka.

Ideologija koja izvlači direktan kontinuitet nacije iz jedne konfesije u jednoj predmodernoj imperiji je antimoderna i zato u samoj svojoj biti sadrži seme konflikta sa zapadnom, modernom, evropskom civilizacijom. Taj konflikt je i realnost političkog postojanja Srbije, pogotovo od majskog prevrata 1903. kada je velikosrpski nacionalizam postao zvanična državna ideologija, pa sve do danas kad se spremamo za odsudnu bitku posle koje bi on konačno mogao da bude odbačen.

Po ovoj definiciji velikosrpski nacionalizam nije sam po sebi zločinački, ali mu je imanentan konflikt, a s takvim konfliktnim potencijalom ekstremisti dobijaju priliku da čine zločine. Gore od toga, svi „vernici“ velikosrpskog nacionalizma, branioci „legitimnih nacionalnih interesa“, pre ili kasnije nađu se u situaciji da brane zločine ili u njima saučestvuju. To je samo posledica činjenice da je velikosrpski nacionalizam nelegitiman sam po sebi; upravo zato elite rado traže utočište za Srbiju negde na istoku, gde njena ideologija neće dolaziti pod udar preispitivanja usklađenosti s evropskim vrednostima, vrednostima moderne, zapadne civilizacije.

Zabluda Aleksandra Vučića

Verujem da Vučić veruje kako je moguće da sa Zapadom konačno uspostavi sporazum kojim bi bio okončan vek srpskog lutanja, i kojim bi bilo dozvoljeno da se na jednoj, ma kolikoj, teritoriji uspostavi država i društvo zasnovano na ideologiji velikosrpskog nacionalizma. Takođe verujem da je takvo Vučićevo uverenje duboka zabluda. Velikosrpskom nacionalizmu nikada neće biti dozvoljeno da se trajno konsoliduje kao legitimna ideologija unutar jednog evropskog društva.

Država Srbija – ili bolje rečeno „srpske zemlje“ danas – zasniva se na ostacima Miloševićevih tekovina s kraja osamdesetih kada je on tadašnjem subjektu jugoslovenske konfederacije, takozvanoj užoj Srbiji, priključio Vojvodinu i Kosovo i pridružio Crnu Goru, a zatim u ratu stvorio Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku. Od tog konglomerata ostala je Srbija sa nepotpuno integrisanom Vojvodinom i sa poslednjim koncima suverenosti nad Kosovom, i Republika Srpska kao subjekt neodržive bosanske složene države.

Dosadašnja logika istorijskog procesa išla je u prilog tezi da Srbiji neće biti dozvoljeno da zadrži ništa od tekovina Miloševićevog političkog delanja, i da će se ići do vraćanja na pređašnje stanje faktički osmočlane jugoslovenske konfederacije koja se raspala. U jednoj fazi tog procesa Vučić će morati da zastane i shvati da je prevaren, da stane u odbranu svog političkog projekta i uđe u odsudnu bitku za opstanak velikosrpskog nacionalizma.

Srpska levica

Ako je tačna teza da je smisao apsolutne većine koju su građani na izborima dali Aleksandru Vučiću u uspostavljanju jake vlasti koja će povesti odsudnu bitku za opstanak projekta velikosrpskog nacionalizma, postavlja se pitanje da li postoji alternativa ovako mračnoj slici budućnosti.

Ideologija velikosrpskog nacionalizma prihvaćena je masovno u jugoslovenskoj javnosti krajem osamdesetih od strane onih koji su se smatrali Srbima. Ona je bila živa kao tradicionalna ideološka paradigma među Srbima tokom cele savremene istorije, u većem delu dvadesetog veka transformisana, sakrivena ili stavljena u drugi plan u odnosu na zvanične jugoslovenske ideologije, i spremna da u godinama agonije Jugoslavije preuzme primat u sferi društvenih ideja.

Problem je u nedostatku alternativnih ideja koje bi osmislile suštinu države Srbije, srpske nacije i njenog položaja u svom okruženju. Krajem osamdesetih svaka jugoslovenska ideja bila je kompromitovana; jedino je Ante Marković na kratko uspeo da osmisli Jugoslaviju kao prosto interesno udruženje nacionalnih republika čija bi održivost bila oslonjena na Evropsku uniju i njene fondove. Takođe, i Veljko Kadijević je u jednom trenutku davao nagoveštaje da bi mogao da krene stazama Jaruzelskog i omogući održanje Jugoslavije silom, dok se ne osmisle dalji koraci.

Za razliku od srpske desnice, tradicionalno vezane za projekat velikosrpskog nacionalizma, srpska levica tradicionalno nacionalnu državu vidi kao ćeliju nadnacionalnih integracija, od Balkanske federacije Svetozara Markovića preko Titove Jugoslavije do Evropske unije. Nacionalnost se u takvim projektima svodi na folklorni momenat, pa ni nacionalne granice nisu od suštinskog značaja jer smo svakako svi zajedno u jednoj nadnacionalnoj utopiji.

Ovakve ideje je u godinama velikosrpskog nacionalizma promovisala takozvana druga Srbija, na stranačkom planu UJDI i SRS, kasnije GSS, pa u novije vreme LDP. One se nadovezuju na realno državno iskustvo komunističke Jugoslavije, posebno kratak period vlasti srpskih liberala oko 1970.

Problem sa ovim, recimo, anacionalnim ili građanskim konceptom srpske države je u jednostavnom odnosu snaga – nacionalisti su tokom moderne istorije uvek bili neuporedivo brojniji, a kada god bi levičarske i/ili građanske ideje došle u priliku da budu vladajuće suočile bi se sa erupcijom vulkana nacionalističke strasti – najbolji primer je spontano okupljanje na sahrani Aleksandra Rankovića 1983. kao prolog za događanje naroda koje će uslediti.

Ako se vratimo u današnji trenutak, videćemo da je na političkoj sceni uspostavljena polarizacija sa SNS i Vučićem na jednom polu, u fazi trijumfa, i DS na drugom, u fazi debakla. Sve ostale stranke su u ovoj polarizaciji irelevantne, bilo zato što su na izborima pale ispod cenzusa, bilo zato što su se pozicionirale kao saučesnici u Vučićevom projektu. Ova polarizacija nema za temu odnos prema nacionalnom pitanju. Tu je u pitanju lični odnos netrpeljivosti dva stara rivala, Vučića i Đilasa. Tu se radi i o SNS-u koji izvodi čišćenje Srbije od svih tekovina višegodišnje vlasti DS, ali i uopšte svih frakcija uključenih u petooktobarski prevrat. Tu je, konačno, reč i sukobu navodnih boraca protiv korupcije i reformatora, nasuprot onima koji su navodno uspostavili koruptivni sistem i uništili nacionalnu ekonomiju.

Međutim, lako je moguće da se ova polarizacija i ovaj rivalitet prevedu na nacionalni plan, gde su protagonisti vlasti vrlo iskusni u podeli Srbije na patriote i izdajnike. Demokratska stranka stari je kandidat za ulogu izdajnika, koju je igrao Đinđić kada je u vreme bombardovanja pobegao od Miloševićevih odreda smrti u Crnu Goru, ali i kasnije kad se od istih odreda smrti neuspešno branio kao premijer Srbije. Boris Tadić učinio je veliki napor da probije Koštuničin sanitarni kordon i stranku uvede u nacionalno pravoverni tabor.

Pošto je Đilas preuzeo stranku i pošto ju je napustio Tadić, a oko nje se okupili ljudi kao Vesna Pešić i Zoran Živković, DS je za svakog pravovernog nacionalistu postala sumnjiva. Demokratska stranka sama za sebe tvrdi – u izbornoj kampanji tako se pozicionirala, a i sve činjenice idu u prilog toj tvrdnji – da je jedina ozbiljna opozicija i nosilac političke alternative vladavini koja se uspostavlja.

Ako je izgledno da će Srbija pod Vučićem biti gurnuta u okršaj zarad ostvarenja nacionalističkih ciljeva velikosrpske ideologije i ako je tačno da je Demokratska stranka jedina opozicija i realna alternativa vlasti koja Srbiju u te okršaje vodi, razmotrimo kakav je nacionalni program ove stranke.

Demokratska stranka

Demokratsku stranku obnovili su 1990. ljudi različitih nacionalnih ubeđenja. Od doslednih velikosrpskih nacionalista poput Koštunice, Ljubomira Tadića, Čavoškog i Nikole Miloševića, do anacionalnih intelektualaca sa levice poput Mićunovića i Đinđića. Demokratska stranka nikada nije formulisala naročit nacionalni program kao odgovor na izazov akutne krize Jugoslavije. Čini se da je uverenje bilo da je velikosrpski nacionalizam kao preovlađujuće uverenje u intelektualnoj, pa onda i celokupnoj srpskoj javnosti tako snažan da se uopšte ne dovodi u pitanje, i da ne može i ne treba da bude predmet promišljanja. Tako se DS nekako nevoljno našao u poziciji da kritikuje korake Miloševićevog režima, ali ne i njegov opšti pravac i smer.

Uprkos tome, DS je od početka doživljavan kao nedovoljno nacionalan, pa su ga prvo napustili Milošević i Čavoški, a zatim je Koštunica izdvojio DSS. Bilo bi za očekivati da se stranka posle toga pozicionira na drugačijem pristupu nacionalnom pitanju. Ona to međutim nije učinila. Štaviše, 1992. svrstala se u politički tabor doajena velikosrpskog nacionalizma Dobrice Ćosića. Stranka je izgubila mnoge pristalice (uključujući i ovog autora) posle ideje da kao protivkandidata Slobodanu Miloševiću na prvim predsedničkim izborima ponudi – kraljevića Tomislava! Na izbore je izašla bez svog kandidata, dozvolivši da se njeno biračko telo slobodno opredeljuje između dvojice militanata – Miloševića i Draškovića. Sredinom devedesetih stranka je, uzimajući zdravo za gotovo velikosrpski projekat i njegove tekovine, davala podršku Republici Srpskoj u retkim trenucima kada je Milošević vodio razumnu politiku koja je vodila dejtonskom sporazumu.

Najtragičnije razdoblje u delovanju DS je vreme kada je Đinđić kao premijer Srbije, posle početne benevolentnosti Zapada, počeo da se suočava s politikom prema Srbiji koja se nije razlikovala od politike prema Miloševiću. Dok se upinjao da pred Zapadom odbrani ono što je bez preispitivanja uzimano kao nacionalni interes, Đinđić se našao na meti najstrašnije kampanje, u kojoj su se protiv njega urotile sve „patriotske“ snage, čineći atentat mogućim i poželjnim ishodom.

Boris Tadić je svojim porodičnim i intelektualnim zaleđem garantovao da je prava osoba da DS konačno etablira kao „sistemsku“ stranku u sistemu baziranom na velikosrpskom nacionalizmu. Skretanje DS-a sa Tadićevog puta ima nekoliko posledica. Stranka je opet predmet omraze „patriota“ i nacionalističkog establišmenta. Od nje je otpao Tadić i odneo sa sobom ljudski i ideološki prtljag nacionalizma. (Konačno, LDP je izgubio smisao postojanja jer je tokom Tadićevih godina nastao kao stranka „čuvara vatre“ Đinđićevog duha, jednog nenacionalističkon DS-a. Kada se sam DS vratio tom duhu, potreba za Jovanovićevom organizacijom je nestala.)

DS devedesetih nije prvi put manifestovao nesnalaženje građanske Srbije u formulisanju proevropskog, modernog nacionalnog programa kao alternative vladajućoj ideologiji. Kao zagovornik jugoslovenskog nacionalnog jedinstva, DS je 1921. odustao od svojih ideja i pristao da sa radikalima donese Vidovdanski ustav, kojim je zacementirano velikosrpsko viđenje Jugoslavije i trasirana njena sudbina. Godine 1945. DS je pristao na Titov koncept – naravno, nije imao alternativu, ali je činjenica da je prihvatio opet većinsko, sada komunističko rešenje nacionalnog pitanja. Devedesetih, DS je opet pristao da joj naciju definiše neko drugi – umovi iz Akademije i crkve, i Milošević kao izvođač radova.

Stekli su se dakle uslovi u kojima bi DS prvi put u svojoj istoriji adekvatno odgovorio na najveći izazov i samostalno i slobodno formulisao stav građanske Srbije – šta je srpska nacija i u kakvoj državi treba da živi.

Novi program

Smernice za nacionalni program Demokratske stranke polako se kristališu. Konstituisanje srpske nacije kao crkvenog pravoslavnog srpskog naroda nije legitimno, već u suprotnosti sa zakonitostima koje važe u modernoj Evropi. Nacija koja može da konstituiše političku zajednicu jeste skup građana države, priznate i nesporne Republike Srbije, formirane na tradicijama dva državna entiteta iz devetnaestog veka, nastala u borbi za oslobođenje srpskog naroda od strane vlasti – Kneževine (Kraljevine) Srbije i Vojvodstva Srpskog – Vojvodine.

Proces prisajedinjenja Vojvodine Srbiji ostao je nedovršen. Zaputivši se u Veliku Srbiju 1918. Vojvodina je stigla u Jugoslaviju. U njoj je posle 1945. a posebno posle 1974. afirmisala svoju državnost, koja je ukinuta Miloševićevom intervencijom u ustavni poredak 1989. Logika istorijskog procesa traži poništavanje Miloševićeve intervencije i vraćanje na ustavno stanje koje joj je prethodilo. Prisajedinjenje Vojvodine Srbiji treba da bude izvedeno ponovo, kao jedan perfektan legalni i demokratski proces, sa otvorenim svim opcijama i uz referendumsko izjašnjavanje građana, od secesije preko federalnog ustrojstva države, političke ili teritorijalne autonomije, do unitarizma. Federacija entiteta nastalih na bazi uže Srbije i pokrajine Vojvodine bilo bi najprirodnije rešenje.

Budući da srpska nacija prestaje da bude crkveno utemeljena, i Kosovo prestaje da bude kolevka nacije i postaje jednostavno teritorija. Srbija je nesumnjivo imala legitimne interese na Kosovu 1912 – istorijska prava, etničku zastupljenost, moralni kapital žrtve etničkih progona kojima su Srbi u prethodna dva veka svedeni na manjinu. Srbija je uspela da obezbedi i vojnu silu kojom je tu teritoriju osvojila; a vojna sila će joj na kraju Kosovo i oduzeti. Srbija je međutim osvajanje Kosova osmislila u duhu svoje crkvene ideologije, dajući mu mitski karakter osvete za kosovski poraz.

Prebacujući jedan teritorijalni dobitak s geopolitičkog na duhovni plan, Srbija je dugoročno izgubila zemaljsko Kosovo. Njena uprava na toj teritoriji tokom čitavog veka bila je loša. Ona nije uspela da integriše albansku zajednicu, ni da posluži kao agens njene modernizacije, već ju je držala u stalnom antagonizmu.

Kosovo je u Jugoslaviji doživelo modernizacijski bum, ali to se desilo u društvu zasnovanom upravo na negaciji velikosrpske ideologije. Kada se velikosrpska ideologija osamdesetih vratila na vlast, i Albanci su ponovo postali građani drugog reda. Secesija Kosova ima svoju demokratsku i istorijsku logiku i zato mora da bude formalno priznata.

Napuštanje koncepta crkvenog naroda odvaja bosanske Srbe od Srbije – u širem smislu oni su naš narod u onoj meri u kojoj su to i Bošnjaci, pa zatim Crnogorci i Hrvati, jer svi delimo zajednički jezik, ali Srbiji u smislu moderne političke zajednice oni ne pripadaju. Pitanje Republike Srpske i revizije dejtonskog sporazuma nameće se kao ključno spoljnopolitičko pitanje na kom će se lomiti sudbina Vučićeve vlade.

Suština podrške koju je sa Zapada nesumnjivo dobio Vučić za projekat koji je doveo do njegovog trijumfa, leži baš u uverenju da je potreban jak igrač u Beogradu, sposoban da stavi potpis na vratolomni zaokret u pogledu ustrojstva Bosne. Taj zaokret ne vodi nužno unitarizaciji Bosne – moguće je da se Dodik nagodi sa zapadom i zadrži nekakav dualni status države. Sigurno je da pravac promena vodi funkcionalnoj bosanskoj državi i da razdvaja puteve Beograda i Banjaluke, ostavljajući Beogradu da kreira svoju novu naciju na teritoriji priznate Republike Srbije.

Skiciranim stavom prema nacionalnom pitanju, Srbija se u suštinskom smislu vraća na stanje koje je prethodilo Miloševićevoj intervenciji u ustavno uređenje Jugoslavije. Time se raspad Jugoslavije dovodi do krajnje konsekvence tako što svi njeni konfederalni entiteti dobijaju državni status, a (uža) Srbija i Vojvodina kreću s te crte u nov državni projekat koji treba da bude zamisao Demokratske stranke.

Pitanje za Demokratsku stranku nije da li će neko zameniti Đilasa i da li bolja marketinška strategija može da joj podigne rejting sa 6 na 7 ili 10 odsto. Izazov za ovu stranku je da anticipira turbulentne događaje koji dolaze, u kojima će Srbija ujedinjena pod čvrstom rukom Aleksandra Vučića ući u borbu da odbrani ono što je ostalo posle 25 godina sprovođenja programa velikosrpskog nacionalizma. I više od toga – ta borba sublimira dvesta godina moderne srpske istorije, a posebno težak i strašan srpski dvadeseti vek.

Demokratska stranka je pred izborom, ne da li će je voditi ovaj ili onaj funkcioner, već da li će naći snage da formuliše alternativni politički program, da se stavi na stub srama kao izdajica nacionalnih interesa, a da onda, posle neminovnog poraza nacionalista, sa svojom alternativnom politikom preuzme kormilo zemlje i usmeri je konačno na stabilan kurs ka Evropi, evroatlantskim integracijama, Zapadu i modernosti.

U Beogradu, 3. aprila 2014.

Bruno Djurdjevic, Smisao izbora

I saw her through the window today
She was sittin’ in the Silver Spoon cafe
I started to keep going
But something made me stop
She used to love me a lot

She looked lonely and I knew the cure
Old memories would win her heart for sure
I thought I’d walk on in
And I give it my best shot
She used to love me a lot

I sat down beside her and she smiled
She said where have you been it’s been awhile
She was glad to see me
I could almost read her thoughts
She used to love me a lot

She used to love me with a love that wouldn’t die
Looking at her now I can’t believe I said good-bye
It would only take a minute to turn back the clock
She used to love me a lot

I remember how good it was back then
And I said it’s not to late to start again
We could spend a night together
Take up where we left off
She used to love me a lot

Then I panicked as she turned to walk away
As she went out the door I heard her say
Yes I’m in need of something
But it’s something you ain’t got
But I used to love you a lot

I thought she loved me with a love that wouldn’t die
Looking at her now I can’t believe she said good-bye
She just left me stading in there, I never been so shocked
She used to love me a lot
She used to love me a lot
She used to love me a lot …

Richard Renaldi’s early-morning photographs of Manhattan capture the

way the city feels after staying out all night…

Radulović ga je upitao sa koliko godina je bio u Upravnom odboru JAT-a. Čučković je rekao da je imao 27 godina. “Ne možete bez dana radnog iskustva, sa toliko godina da budete u UO JAT-a”, rekao je Radulović, tim primerom ilustrujući parazitsko-partijski sistem o kom priča.

“Imao sam iskustvo… ja sam radio tri godine, danonoćno, u Kolubari”, odgovorio je Čučković, na šta ga je Radulović pitao šta je radio i onda konstatovao da je radio u Upravnom odboru.

Utisak nedelje, 30. mart

Velika subota. Uskrs. Pre četrdeset dve godine večera u Leanjfalu, u kući glumačkog para. Već je objavljena naredba koja obavezuje Jevreje da nose žutu zvezdu. Domaćica je Jevrejka, svako za vreme večere pored tanjira dobija na poklon žutu zvezdu. I L. dobija jednu. Tada je započelo suludo, pomamno ubijanje Jevreja. Skrivanje, sklanjanje, stid, odvođenje oca L. u Aušvic. Pre četrdeset dve godine jedno društvo je pokazalo svoje pravo lice, jarost svih vrsta mržnje, gramzivosti, surovosti. Nikada se ne može zaboraviti, ni oprostiti.

Šandor Marai, Dnevnik, 29. mart 1986.

San Quentin, you’ve been livin’ hell to me

Nakon što je snimio ’Ratove zvezda’ davne 1977, Lucas je posetio Spielberga na snimanju njegovog filma ’Bliski susreti treće vrste’. Mislio je da će ’Ratovi zvezda’ biti potpuni neuspeh, i došao je kod svog prijatelja kako bi ohladio glavu.

U intervjuu za televizijski kanal Turner Classics Movies, Spielberg je rekao: „George je došao potpuno rastrojen. Mislio je da sa ’Ratovima zvezda’ nije ostvario ono što je zamislio, da je napravio dečiji film, a ne ono što je želeo.“

Nakon nekoliko dana provedenih na snimanju ’Bliskih susreta’ Lucas je došao do zaključka da će taj film biti mnogo uspešniji od ’Ratova zvezda’. Toliko je bio ubeđen, da je bio spreman da se kladi u to. Bio je spreman da menja 2,5 odsto od zarade ’Ratova zvezda’ za 2,5 odsto od ’Bliskih susreta’. Spielberg je imao više vere u Lucasov film i prihvatio je rizik.

’Bliski susreti’ su na blagajnama zaradili 303 miliona dolara, dok su ’Ratovi zvezda’ zaradili 1,48 milijardi, i prema nekim proračunima Spielberg je na njima zaradio oko 40 miliona dolara. Danas celokupna franšiza ’Ratova zvezda’ vredi više od 30 milijardi dolara.

„’Bliski susreti’ su imali malo uspeha, dok su ’Ratovi zvezda’ postali fenomen. Naravno ja sam srećni dobitnik nekoliko procenata od tog filma, na osnovu čega i danas dobijam pare“, rekao je Spielberg.

Hrabri pijanci piju sami i bez razloga.

Samo su kukavicama potrebni i razlozi i drustvo i muzika da bi se napili.

Dusko Radovic

Čini se da srpsko pravosuđe, tj. policija, tužilaštvo i sudovi nisu savladali osnovne lekcije i da se to odražava na kvalitet njihovog rada koji ne može da prođe proveru Evropskog suda. S druge strane, opšti je utisak da se u velikim, medijski dobro propraćenim postupcima ne pribegava ovakvim metodama. Ipak, većina krivičnih predmeta nije ove vrste i upravo se u kvalitetu rada na prosečnim slučajevima ogleda karakter srpskog pravosuđa. Izgleda da što je ranjivija društvena grupa kojoj osumnjičeni pripada to je veća verovatnoća da će prema njemu biti primenjena nedozvoljena sredstva. U tom smislu potpuno je nezamislivo da se, na primer, prema Miškoviću, imajući u vidu njegov društveni status i armiju advokata i savetnika, primene mere u cilju iznuđivanja priznanja. S druge strane, situacija je dijametralno različita kada je reč, na primer, o pripadniku romske manjine optuženom za neki oblik sitne krađe, koji je analfabeta i nema prijavljeno prebivalište. Ideal kome treba težiti je da obojica pomenutih imaju jednak položaj pred sudom. U stvari, što je manja razlika između ova dva hipotetička pola to je jedno društvo pravednije.

Bojan Gavrilovic, Lakatos i drugi protiv Srbije, Pescanik, 26. mart

1. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   za mene ovo nije normalno pic.twitter.com/1iMXh6HCzg

   .
2. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   u stvari, uopšte ne krivim karadjordjeviće. krivim državu što im je 1. poklonila dvor 2. nije kontrolisala na šta se troši novac koji daje

   .

3. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   u medjuvremenu, karadjordjevići potražuju i gomilu ostalih gradjevina po srbiji. a beli dvor izgleda ovako: pic.twitter.com/tqiicST89x

   .

   

   .
4. Leya Keller ‏@leyakeller  Mar 24

   država je 2004. predala beli dvor karadjordjevićevima u odličnom stanju. za 10 god. je dala i 7 mil e za održavanje. pic.twitter.com/neF9db4mRb

   .

   

U Kanu se pretprošle nedelje orgijalo. Slavila se dvadesetpetogodišnjica MIPIM-a, najvećeg sajma nekretnina na svetu. Dvadeset hiljada učesnika iz osamdesetak zemalja skupilo se da uz neprekinuti žubor šampanjca, na otvorenom, sklapa ugovore koji menjaju lica naših gradova. Tu su krupni investitori i kupci svih vrsta: gradske i opštinske vlasti, državnici, arhitekte, inženjeri, hotelijeri, trustovi, tajkuni – čitav lanac industrije nekretnina. Većina su muškarci, strogo uniformisani u tamnoplavim ili sivim odelima. Pregovara se na jahtama, koje gusto nanizane u stotinama pokrivaju izlaz na Mediteran. Početna cena iznajmljivanja jednog takvog plutajućeg salona je 500.000 evra za nedelju dana, a ulaznica za sajam je1.500 evra. Širom Evrope, poslednjih nekoliko godina, gradskim i opštinskim vlastima se zamera da dok kod kuće treniraju strogoću i “mere štednje”, u Kanu troše naš porez na zavođenje privatnih ulagača. To ih je primoralo da zamole svoje investitore da im na MIPIM-u budu i domaćini. Sada uglavnom političari predstavljaju svoju opštinu i interese njenih građana na štandovima investitora. U Kanu nema potrebe da se pretvaraju u čijem su džepu.

Za dvadeset pet godina MIPIM-izma, ima šta da se slavi. Slavilo se četvrt veka erozije socijalne države u Evropi pod okriljem “javno-privatnih partnerstava”: rasprodaja javnih i socijalnih stanova i prodaja javnog zemljišta u bescenje. Slavila se deregulacija urbanističkih propisa koja omogućava nicanje grozdova nebodera i utrostručivanje zidane mase na datom zemljištu. Slavili su se propisi koji dozvoljavaju opštinama da naplaćuju “pristupačne” stanarine u visini od 80 odsto od tržišne cene. To znači da na tržištu naduvanih cena renti, jedna porodica niskih ili srednjih primanja ulazi u direktnu konkurenciju sa belosvetskim kućevlasnicima, koji uglavnom nekretnine kupuju na neviđeno da bi ih izdavali. Jasno je ko u toj igri gubi, a rezultat je “džentrifikacija” ili prosto rečeno poburžujčenje čitavih gradskih oblasti.

Slavila se i ekonomska kriza koja je Evropskoj uniji kroz Fiskalni pakt omogućila da spase hipotekarne banke, bez zaštite građana od prisilnog povraćaja njihovih stanova. U Irskoj i zemljama na jugu Evropske unije, posledice su najgore. U Španiji, 200.000 porodica je izbačeno na ulicu a 400.000 procesa povraćaja je još u toku. Kriza je takođe Trojci (Evropskoj komisiji, Evropskoj centralnoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu) pružila priliku da nametne punu liberalizaciju tržišta najamnina koja je ustoličena u njihovom Memorandumu uzajamnog razumevanja. U zemljama poput Holandije i Nemačke u kojima se većina stanove iznajmljuje, nestaju decenijama regulisana ograničenja visine renti. U tamni vilajet MIPIM-izma, u proteklih dvadeset pet godina, uvedene su sve demokratski izabrane vlasti Evrope pod devizom: “ako uzmeš – kajaćeš se, ako ne uzmeš – kajaćeš se”.

U tom kontekstu treba razmatrati “Beograd na vodi” koji su Vučić i Mali predstavili na kanskoj rivijeri. Ne možemo reći da su sva otelotvorenja ovog projekta, od vekovnog sna o Savskom amfiteatru iz dvadesetih godina prošlog veka, preko “Varoša na vodi” iz osamdesetih, pa sve do Miloševićevog “Europolisa” iz 1995. u suštini ista. “Beograd na vodi” koji je predstavljen na MIPIM-u 2009. je suštinski neoliberalni projekat. Kao snoviđenje špekulativnog globalnog kapitala, on ni po čemu nije poseban i može se uvrstiti u čitav niz rečnih projekata poput Rajnhatena u Bazelu ili Sankt-Petersburškog “Lakta” centra (koji se prvobitno zvao “Gazprom City”). Receptura je jednostavna: dobro pomešajte obalu i gustu gradnju, pobacajte po njima zelene površine, zabodite jedan gigantski toranj i na kraju dodajte vodu.

Bazel                                     Sankt-Petersburg                        Beograd

Vizija koju dočarava “Beograd na vodi” treba da zaseni građane Beograda toliko da zaborave da pitaju tačno kada, kakav i koliki direktan doprinos njihovim životima će projekat doneti. Ta pitanja se već mesecima postavljaju na društvenim mrežama i u štampi, a verovatno ih najjasnije artikuliše grupa Ministarstvo prostora.

Pošto znamo da projekat prati svetske trendove, valjalo bi se zapitati da li će sadržati i neke od elemenata koji već duže vreme građani i stručnjaci proučavaju i kritikuju širom sveta. Na primer: koje garancije u ugovoru imamo da se investitor Igl Hils neće baviti “land bankingom” ili zemljišnom špekulacijom. Scenario u kojem toranj i tržni centar bivaju završeni, a ostatak zemljišta stoji prazan čitavu deceniju ili dve dok Igl Hils ne odluči da su tržišni uslovi povoljni i usluge podizvođača ne postanu dovoljno jeftine, nije nezamisliv. Da li znamo kako će izgledati stambeni objekti koje projekat nudi? Ne samo kako će zidana masa biti raspoređena, što je veoma važno pitanje, jer se odražava na panoramu i dovodi do zasenčenja već postojećih objekata i ulica, već koji će socijalni karakter imati? Da li će stanovi pratiti trend ograđenih kvartova u kojima pod ključem žive potpuno izopšteni bogatuni, čije ulice su privatne, kao i zeleni krovovi, na kojima ćemo ih gledati kako se baškare? Hoće li deo stanova biti javni, u vlasništvu grada i dodeljivan onima kojima su najviše potrebni? Koji procenat tornja će biti javni prostor? Zar ne bi lepo bilo da jedan sprat bude dodeljen našim osnovcima, koji bi tu mogli da izvode svoje školske priredbe? Ili prostor za vrtić? Ili čitaonica za penzionere? Hoće li u novom parku vladati režim privatnog obezbeđenja koje noću šmrkovima tera beskućnike, a danju pendrecima uklanja Rome? Kakve garancije se nude radnicima u građevinskoj industriji da će biti propisno plaćeni i tretirani, da će im biti omogućeno sindikalno organizovanje?

Ta pitanja se moraju postaviti, masovno, silovito i bez odlaganja. Jer, u suprotnom, naš investitor Muhamed el Abar će raditi po navici. Kao čovek koji stoji iza gradnje najviše zgrade na svetu “Burdž Kalifa” u svojim rodnim Emiratima, ima za šta da odgovara. “Burdž Kalifa” je toranj natopljen krvlju radnika iz Indije, Pakistana, Šri Lanke i Filipina. Emirati već decenijama kriju broj smrti na radnom mestu, čiji su najčešći uzroci: premor, povrede, toplotni udar i samoubistvo. Godine 2005. indijski konzulat je pobrojao devetsto sedamdeset i jedan smrtni slučaj njihovih državljana. Posle toga su ih Emirati zamolili da prestanu da broje javno. Radničke pobune i štrajkovi izbijaju redovno, jer su građevinari prisiljeni da žive izopšteno, u neljudskim uslovima, radeći 6 dana nedeljno, 12 sati na dan za plate od oko 150 dolara mesečno. U pobuni, marta 2006, radnički gnev je naneo oko milion dolara štete u obliku uništenih automobila, kompjutera i građevinske opreme. Represija je brutalna, pa tako država-poslodavac ne preza od toga da posle štrajka hiljade radnika baci u zatvor. Kada se ohlade posle šest meseci, ponudi im se da se vrate na posao ili će im se poništiti radna dozvola, što vodi trenutnoj deportaciji. Ali, pakao se ne završava sa krajem građevinskih radova na emiratskim oblakoderima, jer radnici u uslužnoj industriji žive tako očajno da se sa njih redovno bacaju.

Valjalo bi takođe zapamtiti da je špekulantu El Abaru tokom izgradnje “Burdž Kalife” ponestalo novca, jer se frenetično zidanje u Emiratima poklopilo sa svetskom ekonomskom krizom 2007-2012, tako da je bio primoran da projekat zalije naftnim dolarima iz Abu Dabija. Na kraju svega je bio toliko drzak da svetskoj javnosti servira šarenu lažu kako je 90 odsto prostora prodato pre nego što je projekat završen. U stvari, deset meseci pošto je toranj otvoren, najamnine i prodajne cene su pale za 40 odsto, a samo 8 odsto tornja je bilo nastanjeno. Izgleda da mu niko nije rekao da je tržište osetljivo kada su u pitanju roba i cene i da se špekulacija nagrađuje kada se ne krije iza prestrašene maske svog sanjanog uspeha. Kao i “Beograd na vodi”, El Abar je samo oličenje jednog tipa u galeriji MIPIM-izma.

Dvadeset pet godina MIPIM-a nije prošlo nezapaženo ni od strane žrtava tržišta i onih koji se bore protiv svega što sajam predstavlja. Ove godine, prvi put, predstavnici udruženja građana, stambeni sindikati, aktivisti, stanari i istraživači iz šesnaest zemalja (uključujući i romsku delegaciju iz Francuske) okupili su se u Kanu da prokažu političare i kompanije.“Narodni tribunal” koji je koordinisala “Evropska akciona koalicija za pravo na grad i stanovanje” trajao je čitavo popodne 12. marta, na sveže opranoj zelenoj pijaci “Forvil”, 300 metara od sajmišta MIPIM. Delegacije su direktno prozvale učesnike u potržištenju naših gradova i iznele šta zahtevaju od izabranih lokalnih, nacionalnih i evropskih vlasti, kao i korporacija. Paralelno sa tribunalom, aktivisti su širom Evrope demostrirali, okupirali banke i prazne luksuzne stanove.

Ovo zajedničko iskustvo pokazuje da je na svakoj ravni, od komšiluka do Evropske unije, jedini efektan način da se odupremo MIPIM-izmu vanpartijsko udruživanje građana i solidarnost koja premošćava razlike između neskućenih, stanara i kućevlasnika, kao i razlike u klasi ili rasi. Onima koji veruju da je grad pista na kojoj se svi trkamo (iako se neki voze u limuzinama, a neki u invalidskim kolicima), u kojoj ima pobednika i poraženih, poželjnih i nepoželjnih, mora se staviti do znanja da je grad naš. Poruka Vučiću i El Abaru je jednostavna: “Vi ste od našeg grada napravili bojno polje i mi ćemo se za njega izboriti. Tražili ste – gledajte!”

Rastko Novakovic, Krv nije voda,

U Londonu, 22. marta 2014.

Sudeći po faktografiji, ovim filmom nastavljate neojugoslovensku/regionalnu crtu lako uočljivu u „Paradi”: da li je to umrežavanje nužan izbor ili sada možda i estetska komponenta?

Ni jedno ni drugo. Meni je to, prosto, prirodno, kao što koristim ćirilicu kad pišem pisanim slovima i latinicu kad pišem štampanim. Da ne ulazim dublje u neke priče o Jugoslaviji i jugoslovenstvu jer to, primećujem, jedi mnogo ljudi. Kao što je jezik koji sam naučio srpskohrvatski. Ja govorim tim jezikom. Kao što učim svoju decu da vole zemlju u kojoj žive, očekujem da mi niko ne zamera kad kažem da se u svakom delu bivše Jugoslavije osećam jednako prijatno. Ali, mnogi zameraju. Bez razloga, jer nema nas mnogo. Kada nas, nekoliko desetina hiljada, za jedno dve decenije, više ne bude, možda će mnogima laknuti. Možda i s pravom. Do tada, mogu samo da predložim mirnu koegzistenciju u radu i ljubavi.

Srdjan Dragojevic, razgovor o filmu ‘Atomski zdesna’.

BEOGRAD, 23. mart 2014, (Njuz) – Nekoliko poslednjih nedelja predstavljaju najteži period u životu Mimi, seksi lutke na naduvavanje, jer je počela da sumnja da je njen muškarac Nemanja sa njom samo zbog seksa.

– Čim me je prvi put naduvao osetila sam da je on muškarac sa kojim ću provesti svoj život – poverila se Mimi novinaru Njuza, inače svom dugogodišnjem poznaniku -Početak veze je bio kao u bajci. Nemanja je bio pažljiv i emotivan, pokazao je da zna kako se ponaša sa jednom osetljivom lutkom kao što sam ja. Još pamtim dodir njegovih grubih, mišićavih ruku ruku kojima me je nežno dodirivao kada je prvi put vodio ljubav sa mnom. Imala sam utisak da bih satima mogla ležati u njegovom toplom zagrljaju – priseća se ona ljubavnog zanosa koji je Nemanja pokazivao na početku veze.

Period koji je usledio šokirao je Mimi jer je Nemanja sve manje vremena provodio sa njom. On se pravdao svojim poslovnim obavezama i građenjem karijere, a Mimi je svakim danom bila sve usamljenija. Nemanja je uporno odbijao da je upozna sa svojom porodicom i prijateljima, što ju je ubedilo da je krije od njih.

– Uvek me skrivao kada je imao goste, kao da me se stidi. Iz ormara me vadi samo kada želi da vodimo ljubav, a više gotovo i da ne priča sa mnom. Možda sam pogrešila što sam spavala sa njim na prvom sastanku i tako mu dala do znanja da može ima kad god poželi. Ne želim da mislim o budućnosti koja me čeka jer imam utisak da ću pući ako Nemanja nastavi ovako da se ponaša – završava Mimi svoju potresnu ispovest.

Nemanja nije želeo da razgovara sa novinarima o svom intimnom životu. Kratko nam je rekao da se njegov privatnost nikoga ne tiče, a čim smo pomenuli Mimi, prekinuo je vezu što potvrđuje da ovom mladom paru ne cvetaju ruže.

Lutka na naduvavanje sumnja da je muskarac sa njom samo zbog seksa, Njuz.net, 23. mart

Kada je prvi put dodeljena nagrada “Jug Grizelj”, Olja Bećković tek je osmislila i počela da radi emisiju “Utisak nedelje”. Ipak, te davne 1991. godine bila je – po sopstvenom priznanju – “klinka dovoljno bezobrazna” da pomisli kako ona mora da je dobije. Posle 23 godine to joj je konačno i pošlo za rukom. “Bila sam užasno srećna kad su mi javili i činilo mi se da je baš u pravi čas, da je to ohrabrujuće. Stigla su vremena kada stvarno nestajemo, kad malo-malo čuješ da nema ove ili one emisije. Činjenica da tu nagradu dobijam baš u takvim okolnostima, baš ove godine, bila mi je kao da neko kaže neće to proći baš tako lako. Danas mi se ipak čini da sam se tu malo preigrala”, kaže Olja Bećković u razgovoru za “Vreme”, koji ima jako loš tajming. U ponedeljak pre podne, jutro posle izborne noći, utisak svih utisaka ipak je ono što se Srbiji dogodilo prethodnog dana.

“VREME“: Kako se danas osećaš? Umorno, razočarano, ravnodušno…?

OLJA BEĆKOVIĆ: Jutros sam razmišljala o tome šta zapravo znači ono “pokrij se ušima”, šta je smisao toga. Mislim da bi najbolje bilo da se svi pokrijemo ušima i da ćutimo, šta god to značilo. Desilo se nešto čega smo se svi plašili, a niko nije smeo da prizna – jednako i vlast i opozicija. Ja ne verujem da ovo odgovara ni vlasti, koliko god tvrdili da su baš to želeli. Cilj je bio pristojna i normalna Srbija, a ja ne mogu da zamislim da može da bude pristojna i normalna bilo koja zemlja na svetu sa ovakvim rasporedom snaga. I sad sam vrlo radoznala da vidim kako će to dalje da izgleda.

Da si radila emisiju u izbornoj noći, šta bi bilo prvo pitanje koje bi postavila Vučiću?

Pitala bih ga u koliko je sati ustao, s obzirom na to da je glasao u 7.30.

Kakva je to uopšte ideja da je pristojna i normalna Srbija ona u kojoj se ustaje u četiri ujutro i radi do ponoći? Ispostavlja se kao glavna vrednost života da nikada ne spavaš, da ne viđaš decu ili porodicu. Takođe, ako si častan i lojalan građanin, uvek si neraspoložen, teško uzdišeš, govoriš da nisi optimista, nikada se ne smeješ. Kad smo smislili da je jako ružno osmehivati se? Jedino kad ti suze idu jeste kad uzmeš Mercedesov znak u ruku. Ta vrsta emocija je dozvoljena.

Kakva je bila ova kampanja u odnosu na mnoge prethodne?

Svi su postigli konsenzus kako ova kampanja nije bila prljava. Najprljavijom se smatra ona prošla, a najprljavije je tada bilo što je neko rekao kako Toma ima lažnu diplomu.

Kako se onda zove ova kampanja, u kojoj je za Miškovićevog čoveka bio proglašen svako ko je imao nešto logično da pita i da kaže? Onog časa kada kažeš da posle srede ide četvrtak, a iz pouzdanih se izvora sazna da u to veruje i Mišković, ti se zoveš Miškovićev sluga.

Tu je i ono što smo slušali o ekstremistima. Kakvi ekstremisti, kakvo upadanje po kućama? Čini mi se da je ovo bila prljava i bezobrazna kampanja. Ne volim frazu “vređanje inteligencije”, ali stvarno je bila takva. Bilo je potcenjivanja ljudi. “Sad će ekstremisti da ti uđu u kuću”, “Mišković deli po sto miliona ne znam čega i ne znam gde”. Sve je to bilo užasno ružno, ali eto, upalilo je. Pokazalo se, kao i mnogo puta do sada, da oni jako dobro poznaju narod i znaju da je to ovde dozvoljeno. S druge strane, kampanja je u idejama bila najbesmislenija do sada.

Koliko su za sve ovo odgovorni novinari? Ranije smo imali medije koji su bili naklonjeni nekoj stranci, a sada medije koji su bili ispostave izbornih štabova.

Stvarno nemam potrebu da tražim krivca. Mediji jesu skandal, ali ne znam ni da li bih krivila sirote novinare. Šta će mučenici? Kad bi se stvarno ispunilo obećanje o pristojnoj i normalnoj Srbiji, to bi značilo i da te novine više ne postoje, da ne izgledaju tako. U pristojnoj i normalnoj Srbiji ne bi trebalo da postoje jeftine novine. Čim vide jeftine novine, ljudi bi trebalo da znaju da ih ne kupuju. Kao i cipele. Kad kupiš jeftinu cipelu, znaš da će ti otpasti noga, da će se slomiti štikla.

Tokom kampanje je, recimo, počeo da izlazi list “Afera”. Prvi broj je koštao deset dinara, a pritom je u pitanju nedeljnik, u koloru. Sledeći je malo poskupeo, pa je koštao dvadeset dinara. Jutros sam gledala emisiju u kojoj je gostovao urednik tih novina, gde ga je voditelj najnormalnije pitao: “A hoće li ‘Afera’ i dalje izlaziti?” To mi se užasno dopalo. Jer, ovde je više nego logično da list bude pokrenut samo za potrebe izborne kampanje.

Hajde, dakle, da vidimo kako izgledaju novine kada ne koštaju deset dinara. U njima sigurno ima manje đubreta nego ovako. Takođe, u pristojnoj i normalnoj Srbiji ne postoje ni televizijske emisije sa publikom. To se ukida, bilo da su emisije političke ili zabavne.

Zašto?

Jako je uvredljivo i ponižavajuće da imaš ljude koji aplaudiraju po zadatku, na znak vođe statista. To je zaista ispod svakog nivoa. U nekim emisijama ti ljudi dobijaju po deset evra, a u drugim emisijama ne dobijaju ništa. Rade za džabe. Zar nije uvredljivo da radiš nešto, da aplaudiraš, a da se zna da taj aplauz nema nikakve veze sa stvarnošću, već da je neko rekao: “A sad ćemo malo da tapšemo.” Ne može. Baš kao što ne može ni da se u kontakt emisije uključuju ljudi iz stranačke centrale. To mora da se zabrani. Svaki novinar kome se u emisiju uključi neko za koga je jasno kao dan da čita, mora da bude prekinut istog momenta.

Ti to vrlo vešto radiš.

Ja to vešto radim, ali mene zbog toga pljuju, ja sam manjina. Kao, gle, “prekidaš ljude”. To stvarno nema smisla. Neka se jave ljudi, ali hajde da to izgovore svojim rečima. Zahtev u pristojnoj i normalnoj Srbiji bio bi: govori svojim rečima, misli svojom glavom i nemoj da mi recituješ stranačke biltene. U toj Srbiji takođe bi postojale utvrđene programske šeme. Ne može nijedna politička stranka da pravi programske šeme i zakazuje emisije kad je njoj zgodno, jer gleda šta ima na drugim televizijama i želi da to nekako “pokrije”. To ne postoji nigde na zemaljskoj kugli. Stalno ta neka neizvesnost: mi nikada ne znamo kada je tamo emisija, a kamoli ko će da gostuje. Bilo bi zgodno da se reguliše samo tih nekoliko, naoko nevažnih sitnica…

Ili, šta se događa s rejtinzima TV emisija? Gde su ti “piplmetri”, kod koga oni stoje, u čijoj su kući? Ako slučajnim uzorkom pitaš petsto ljudi da li su gledali neku emisiju, ispostavlja se da nije gledao niko. A prema piplmetru, gledali su je svi.

Koliko se ti obazireš na rejtinge, koliko te pogađaju?

Uopšte se ne obazirem, ali imam duboku svest da je to jedna nova vrsta pritiska na medije. Sigurna sam da rejtinzi nemaju nikakve veze s istinom i da postoji mehanizam kako se to falsifikuje. Onog časa kada tebe neko hoće da skine s programa, on to vrlo lako može da završi baš preko toga. Vlasnik ti kaže da nema više komercijalni interes i gotovo. Nema političkih pritisaka, nema ničega, jednostavno nisi komercijalan i gotovo. To je strašno perfidno.

Svi smo pristali da govorimo o autocenzuri, što je jedna moderna reč za cenzuru. Ako je autocenzura, normalno je da smo mi krivi. Ali, što bi se neko autocenzurisao? Zato što je lud? Što bi mu palo na pamet da se autocenzuriše?

U široj javnosti, to je izjednačeno s kukavičlukom.

Jeste, ali otkud taj kukavičluk? Što iznenada svi postadoše kukavice? To je isto kao kada te dete laže. Što te laže? Zato što ne sme da ti kaže istinu. To si ti napravio.

Sada bi trebalo napisati novi udžbenik novinarstva. Pravila koja smo mi učili i kojima smo poučavali druge, više ne postoje. Ranije smo učili kako da postavimo pitanje. Sada treba da naučiš kako da odgovaraš na pitanja. Jer, kako ti kreneš da ga pitaš, on kaže: “Da pitam ja vas…” Kao mantru moraš da ponavljaš ono “Ovde pitam ja, a ne vi”. Iznenada se pojavila ideja da je novinar tu da sluša, a ne da pita. Ja nisam tu da slušam. Jesam, ako slušam odgovor na pitanje koje sam postavila, a ne da slušam bilo šta.

Isto tako, oni su mnogo srećni, hvale se, što su naučili kako da “preveslaju” novinara. Kažu “ti samo pitaj, a ja ću da pričam ono što ja hoću”.

Zašto imaju potrebu da to najave, kažu?

Zato što im se dopada koliko su vešti. Iz te trke ja prilično često izlazim kao pobednik. Ali, oni se ljute, jer im, eto, ne dam da završe. Ja te pitam koja ti je adresa, a ti mi uporno ređaš brojeve telefona čitave svoje familije. U svemu bismo da ličimo na Evropu. Sve si naučio – koje boje bi trebalo da ti bude maramica u džepu, kako se sedi. Ali nisi primetio kako u Evropi imaš trideset sekundi da odgovoriš na pitanje. Ovde se ponašaju kao da emisija traje koliko oni hoće.

Dugo već nisam slušala pohvale za svoju hrabrost, a u poslednjih godina stalno mi to govore. Ali, šta je tu hrabrost? Hrabrost je samo to što pitaš i to što tražiš da ti se odgovori na pitanje. Iznenada je to postalo velika hrabrost.

Poznato je da te zovu razni političari. Da li je svaka vlast imala predstavnike koji su te pozivali pre i posle emisija ili je ovo sada nešto specifično?

Ovi iz prošle vlasti me nisu zvali. Znala sam, naravno, kada su zadovoljni i kad nisu zadovoljni, kad su ljuti, i kad neće da mi pošalju nikog po nekoliko nedelja. Ipak, ne sećam se varijante da su ljuti unapred.

Sad postoji refren: “Kažite, jesam li ja vas nekada zvao…”, a onda svi novinari ćute. Jer, niko nije glup da zove tebe direktno. Mogao bi da kažeš: “Niste zvali mene, ali ste zvali tog-i-tog.” Ali onda dovodiš u nevolju tog-i-tog, iznenada si odgovoran za troje, četvoro, petoro ljudi. To su pritisci bez tragova, nema otisaka prstiju. U poslednjoj emisiji “Odluka”, Nebojša Stefanović je Suzanu Trninić značajno pitao baš to: “Molim Vas, jesam li Vas ja nekada zvao?” Nebojša, dakle, misli da je on divan čovek zato što nije zvao i tražio. Tata mi je pričao o nekoj Lenjinovoj biografiji koju je pisao njegov baštovan. Tu navodno postoji epizoda u kojoj se deca igraju ispod Lenjinovog prozora, on izlazi i moli ih da odu da se igraju negde drugde. Ilustrujući time kako je Lenjin voleo decu, njegov biograf onda kaže: “A mogao je sve da ih postrelja.” E, to mi liči na ovo sad.

Danas, ako hoćeš da budeš najhrabriji u razredu i kažeš koga su zvali, ubacio si u nevolju nekoliko ljudi. S druge strane, i taj imidž najhrabrijeg u razredu mi je već dosadan. Daj da neko drugi kaže, pa ću onda i ja.

I onda, da li te zovu?

Ne zovu me lično.

Čini se ipak da se političari plaše nastupa u tvojoj emisiji. Imaš li ponekad takav utisak?

Imam, naravno. Ali, to je ono u vezi s čim brinem. Nekada se ponavljalo: “Tebe ne smeju.” Kao, ti si uticajan i nikome to ne bi prošlo u tišini. Zato se sad javljaju ti novi perfidni momenti u vidu rejtinga i slično. Oni mogu sve i ti si tu potpuno bespomoćan. Naravno, onda odlučiš da, kad već gineš, pogineš junački, a ne da se menjaš i “popravljaš”. Ako hoće da te sklone, oni će da te sklone. A bolje je da te sklone kao nekog junaka nego kao bednicu koja se nešto kao i popravila.

Pre nekoliko godina, bilo je par emisija u kojima se nisi bavila politikom –emisija o sreći, o vaspitanju dece… Tada se činilo da smo se nekako pomerili s političke scene i konačno počeli da se bavimo i drugim temama.

Stalno slušamo kako je ljudima dosta politike i političara, i dosta im je što stalno gostuju isti. Onda ti odlučiš da malo pričaš o deci, a dobiješ gledanost četiri puta manju neko ikad. Mali krug ljudi je dobro reagovao na to, ali zaključak je da ljudima generalno politika uopšte nije dosadna. Ako mogu da biraju između bilo kog poslanika i nekog pisca, oni biraju poslanika. Tu se valjda osećaju kompetentni. A decu ćemo da vaspitavamo “kad dođe sloboda”.

Emisija traje već dugo, a srpska javna scena prilično je mala. Neizbežno je zbog toga da ti se neki gosti pojavljuju više puta.

Da, ljudi stalno traže da se dovede neko novi. Ja onda dovedem nekog novog, a oni pišu: “Ko je sad pa ovaj? Gde ga nađe?” Ili, traže da se dovede neki običan čovek. Ali, tu je pitanje šta se zove “običnim” čovekom. Ranije emisija nije imala takvu težinu i dešavalo se da ti neko otkaže u nedelju po podne. Pre petnaest godina, neko mi je otkazao, pa sam u goste pozvala Panteliju Petrovića, seljaka iz Brajkovca, kojeg sam srela tog dana na slavi. Pitala sam ga da navrati “večeras u emisiju”, on je navratio i to je bilo super. Međutim, sutra je opet krenula priča da je on član SPO-a, da je ovakav ili onakav.

Bilo je zanimljivo i 1994, u jeku svih onih svinjarija, kada su mi gosti bili Veran Matić i Zdenko Kolar, a Mira Karanović otkazala u poslednji čas. Tada sam bila u Studiju B, a tamo je nedeljom u restoranu na petom spratu uvek bio neki narodnjački skup. Pošto je već bilo kasno, kažem Dragani Milićević da siđe dole, nahvata prvu poznatu ličnost, kaže joj da smo baš nju tražili, ali je do sada nismo našli i da je dovuče gore. Malo kasnije, sedim ja u šminkernici, ona mi kaže imaš trećeg gosta i sve OK. Ulazim u studio, a tamo sede Veran, Zdenko i žena koju ne prepoznajem. Ide špica, a ja ne znam šta da kažem kad joj ni ime ne znam. Da li ono čuveno “Vas ne treba ni predstavljati”? Skinem bubicu, izletim napolje i pitam ko je ono. Merima Njegomir! Ne možeš da veruješ s kakvim sam je zadovoljstvom predstavila posle toga. Sve je na kraju bilo fantastično. Ona je rekla da joj je velika čast što je baš večeras tu, “jer, evo, ja sam ovde pravila karijeru trideset godina, a pre dva dana je u ‘Ekspresu’ izašlo ‘Muslimani, vraćajte se kući’”. Ispalo je tako da sam je pozvala s povodom. Žena je napravila temu.

Pomenula si u više navrata komentare gledalaca. Koliko te oni dotiču?

Dotiču me. Pritom, mnogo lakše poverujem ovima što kažu da sam glupa i ružna nego onima koji kažu da sam lepa i pametna. U pristojnoj i normalnoj Srbiji, recimo, ne bi smeli da se pišu anonimni komentari. Užasno je velik broj tih anonimnih ljudi, 24 sata prisutnih na društvenim mrežama. Mene zanima ko je taj čovek koji sve zna i u sve se razume. On je bolji novinar od svakog, bolji ekonomista od svakog, bolji pisac od svakog pisca. Žali bože što nam toliki stručnjaci sede po kućama! Zamisli kako bi nam izgledala televizija, javnost ili elita kad bi oni izašli napolje.

Imaš li ponekad tremu?

Imam uvek, i to sve veću. Kad sam bila klinka, nisam uopšte znala šta znači spremiti se za emisiju. Ja sam mislila da to znači uvij kosu. To je bila moja priprema, a nedeljom sam živela najnormalnije. Sad mi subotom i nedeljom treba bar dvadeset sati da iščitam sve. Ako ne iščitam sve, osećam se potpuno izbezumljeno. I kad bi me neko naterao da radim istu emisiju za nedelju dana, morala bih sve to ponovo. Jer, kako da budeš spreman za recimo ekonomske teme? To moraš da naučiš. Takođe, uvek pored sebe moram da imam i one hartije, iako ih i ne pogledam.

Jednom sam pred emisiju shvatila da sam ih zaboravila, izbezumila se totalno i tražila da taksi ide po njih kući. Tijanić, koji je bio gost, pitao me je šta će mi hartije kad sve to već znam, ali morali su da mi ih donesu. Došla sam u stadijum da sve moram da imam napisano. Ako dolazi Aleksandar Vučić, moram da napišem čak i njegovo ime. Ne znaš šta može da ti se desi, kad će da ti trokira mozak. Zamisli da mu zaboravim ime! Šta da mu kažem? A Vi ste…?

Velika je misterija kako i koliko gledaš televiziju? I imaš li nekoga ko ti pomaže?

Nemam pomoćnike, sama radim sve. Volela bih da mi neko pomaže, ali mislim da to nije moguće. U finalnom izdanju to ne izgleda kao bogzna kakav posao, ali ja moram da vidim mnogo toga kako bih imala jedan prilog. U jednim vestima sviđa mi se sinhron, u drugim najava, u trećim neki detalj… Osim toga, za svakog gosta tražim šta je rekao pre šest meseci, a šta nedavno, što je opet gomila materijala. Iako imaš temu, ti gledajući arhivu i materijale naletiš i na nešto što nije tema, ali je baš zgodno. Taj neko ko bi mi pomagao, izabrao bi nešto što je njemu važno i to verovatno ne bi bilo ono što bih izabrala ja.

A kako uspevaš da “uhvatiš” priloge?

Meni snimaju sve televizije, svaki dan, od četiri po podne do ponoći. Sve te trake stižu mi četvrtkom i ja tada gledam sve – sve vesti, sve političke emisije, sve.

Preko nedelje svakodnevno od četiri do osam gledam vesti, a sa traka gledam ono što nisam stigla da vidim. Ako svaki dan pratim te vesti, četvrtkom mi je potrebno oko dvanaest sati – od četiri po podne do četiri ujutro. Posle toga, u montaži mi treba još osam sati da to sklopim. Ljudi misle evo, bili su izbori, uzmi telop s rezultatima i to ti je prvi utisak. Nekada bude i tako, ali da bih do toga došla, ja ipak moram da pogledam sve.

Imajući sve to u vidu, da li ti ponekad dosadi da radiš to što radiš?

Meni je ta emisija život. Kao što ti dosadi život, ponekad ti dosadi i to. Nemam pravo da razmišljam da li mi je dosadilo ili mi nije dosadilo. Više imam problem s umorom i s iscrpljivanjem zbog neizvesnosti, zbog toga ko će zvati, ko neće zvati, ko će se naljutiti, ko se neće naljutiti. Izigravaš heroja, a izlaze ti kožne bolesti.

Postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu se osećaš kao u horor filmu. Svako jutro sa strahom odeš na kiosk i vidiš naslovne strane, jer postoji mnogo načina da te devalviraju, izbace iz igre, urade bilo šta. Da ne bi poludeo, govoriš sebi kako te nije briga i stalno se ubeđuješ da je to istina.

Olja Beckovic, Vreme, intervju, 20. mart 2014.

Mica Popovic, “Medju prijateljima”, izlozba u Nacionalnoj galeriji, 10./ 25. marta

Deep down in Louisiana close to New Orleans
Way back up in the woods among the evergreens
There stood a log cabin made of earth and wood
Where lived a country boy name Johnny B. Goode
Who never ever learned to read or write so well
But he could play the guitar just like ringing a bell

Go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, Johnny B. Goode

He use to carry his guitar in a gunny sack
And sit beneath the trees by the railroad track
Oh, the engineers used to see him sitting in the shade
Strumming to the rhythm that the drivers made
People passing by would stop and say
Oh my, that little country boy sure could play

Go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, go Johnny go go
Go Johnny go go, Johnny B. Goode

His mother told him someday he would be a man
And he would be the leader of a big old band
Many people coming from miles around
To hear him play his music when the sun go down
Maybe someday your name would be in lights
Saying Johnny B. Goode tonight

Go go, go go Johnny go
Go go Johnny go, go go Johnny go
Go go Johnny go, Johnny B. Goode

Možemo postaviti sledeće pitanje: kako to da čovek u periodima mira, tokom kojih državna zajednica potiskuje gotovo svako ispoljavanje agresivnosti, ne izgubi ovo osećanje koje ga tokom rata pretvara u masovnog ubicu? Pokušaću to da objasnim. Kada zavirimo u uobičajenu građansku svest, primetićemo delimično osvetljenu, udobnu sobu. U jednom uglu nalazi se dobro očuvani kovčeg, na koga je gospodar kuće veoma ponosan, što svakome posetiocu jasno stavlja do znanja. Na njemu je velikim slovima ispisana reč „patriotizam“. Otvaranje ovog kovčega se smatra društveno neprihvatljivim. Gospodar kuće nije ili je jedva svestan da se u njemu kriju moralni rekviziti životinjske mržnje i masovnih zločina, koje u slučaju rata poslušno uzima kako bi ih upotrebio. Ovaj kovčeg, dragi čitaoče, nećeš naći u mojim sobičcima, i bio bih srećan kada bi i ti shvatio da i tvom domu više priliči klavir ili polica sa knjigama, umesto nekog starog nameštaja koga podnosiš samo zato što si se na njega navikao u mladosti.

Kao što je svima poznato, ja sam kosmopolita. Koliko su mi neki čovek ili organizacija bliski zavisi samo od toga kako procenim njihove namere i sposobnosti. Država, kojoj pripadam kao građanin, igra krajnje beznačajnu ulogu u mom duhovnom životu. Pripadanje nekoj državi posmatram kao poslovni odnos, sličan na primer odnosima sa osiguravajućim društvom.

Albert Ajnstajn