You never have to lie. If you lie, you will only trip yourself up. You will always get caught in a lie. It is very important for an artist not to lie, and most important is not to lie to yourself. There is something we know that’s connected with beauty and truth. There is something ancient. We know that art is about beauty, and therefore it has to be about truth.

The artist always battles [their own] feeling of inadequacy. Self confidence is the biggest barrier to becoming a filmmaker. We are very insecure. People are insecure, not just young people. Everyone is insecure.

They say that Barbara Streisand, when she goes on, she has a panic attack. She feels she can’t sing. Of course, she can sing. I believe that when you write something, when I write something, I turn it over and I don’t look at it. Because I believe the writer, the young writer, has a hormone that makes them hate what they’ve written. And yet, the next morning, when you look at it, you say, “Oh that’s not bad.” But the first second you hate it.

Even the greatest artists have doubts. Can I do it? Filmmaking is such a mammoth effort that you have to be crazy to devote so much time to something you think you might not be any good at. But it is far easier (and less risky) to fail due to lack of faith than it is to fail trying.

Francis Ford Coppola

If you were a superhero, what would your superpower be?

Forget life on Mars, it’s closer to home that matters.

„Neke od svojih najbližih prijatelja sam upoznao kroz posao, i oduševi me kada čujem da je isti slučaj kod zaposlenih u različitim Virgin kompanijama. Na mnogim poslovima ljudi provode više vremena sa kolegama nego sa porodicom i prijateljima, pa što ne bi onda poslovne odnose pretvorili u prava prijateljstva? Topla i prijateljska atmosfera može samo pomoći u radu, a prijaće i vašim klijentima.

Granice koje postavite u svojoj kompaniji po ovom pitanju oblikovaće i ideologiju poslovanja firme. Neki menadžeri se mršte na ideju da se zaposleni zabavljaju dok su na poslu, postaju najbolji prijatelji ili da ulaze u romantičnu vezu. U Virginu se trudimo da stvorimo pozitivnu i zabavnu atmosferi i svi mogu da postanu deo nje, a prijateljstva i romanse koje su se rodile su samo obogatile naše živote – sklopljeno je mnogo brakova koje smo proslavili tokom godina.

Ovakve veze podstiču ljude na saradnju i pomažu im da prevaziđu teške trenutke. Pre nekoliko godina kada je Virgin Money kupio britansku banku Northern Rock, otišao sam da obiđem nove zaposlene i da im poželim dobrodošlicu u Virgin Group. Oduševio sam se kada sam video da tamo rade, ne samo muževi pokraj svojih žena, već u nekim slučajevima su tu i njihovi sinovi i ćerke. Nema bolje preporuke za kompaniju nego kada zaposleni kažu svojoj porodici da je to dobro mesto za rad.

Možda sam i ja tako uticao na svoju decu, pa je moj sin Sam rešio da ide stopama svoje sestre Holly i radiće u našim kancelarijama u Londonu za našu neprofitnu organizaciju Virgin Unite. Radujem se da vidim svoje dvoje dece sledeći put kada budem bio u kancelariji – ne postoji veće zadovoljstvo za ponosnog oca.

Druge kompanije, naše veličine, mogu da budu veoma bezlične, ali mi dajemo priliku našim zaposlenima da se kreću kroz razlićite poslove u oviru naše grupe.Takođe pružamo priliku da se zaposleni zamene za kompaniju na određeni vremenski period i steknu dragoceno iskustvo.

Neko može reći da treba izbegavati prijateljstva između rukovodilaca i zaposlenih zato što neke teške odluke mogu postati još teže. Ali to i jeste poenta. Kada osnujete kompaniju, vi i vaši zaposleni treba da date sve od sebe, ako nije tako, u čemu je poenta. A ako zajedno prođete ’sito i rešeto’, i uprkos vašim naporima ste prinuđeni da nekog otpustite, onda i treba da bude teško, i treba da boli.

Ukoliko ste menadžer onda će se vaša odluka da gradite prijateljsku atmosferu u kompaniji, umesto da budete isključivo usresređeni na profit, isplatiti na duže staze.“

Richard Branson o prijateljstvima na poslu: Za ili protiv

Ректор Универзитета Мегатренд Мића Јовановић изјавио је данас да је докторска дисертација министра унитрашњих послова Небојше Стефановића „апсолутно аутентично научно дело”.

Коментаришући напис о плагирању доктората Небојше Стефановића, Јовановић је агенциији Бета рекао да су на порталу Пешчаник „назови стручњаци намерно обманули јавност” и поручио да ће Универзитет размотрити и подношење кривичне пријаве против аутора тог текста.

„Немамао намеру да утврђујемо да ли је реч о плагијату, пошто је то већ утврђено пре него што је Стефановић бранио дисертацију”, казао је Јовановић и додао да ће бити формирана комисија која ће се бавити „одбраном Универзитета Мегатренд, као и Небојсе Стефановића”.

По речима Јовановица, комисија је у фази формирања, биће петоцлана, а чиниће је представници Мегатренда и државног универзитета.

„Реч је о нападима са политичком конотацијом”, сматра Јовановић.

По његовим речима, Стефановић је за докторат спровео емпиријска истраживања, те самим тим рад не може бити плагијат.

„Истраживање је спроведено на 200 испитаника, тако да постоји и 200 сведока да није реч о плагијату”, казао је Јовановић.

Politika, 02. jun

Making your bed each morning seems like the least of our worries to start the day. However, according to Naval Adm. William McRaven, it may be the best way to start off your day.

If you make your bed every morning you will have accomplished the first task of the day. It will give you a small sense of pride and it will encourage you to do another task and another and another.

By the end of the day, that one task completed will have turned into many tasks completed. Making your bed will also reinforce the fact that little things in life matter.

Why making Your Bed Every Morning Matters, According to a Navy SEAL

Autori: dr Uglješa Grušić (docent / lecturer, Univerzitet u Notingemu), dr Branislav Radeljić (vanredni profesor / senior lecturer, Univerzitet Istočni London) i Slobodan Tomić (doktorant, Londonska škola ekonomije i političkih nauka)

NAPOMENA: Sumnjive diplome, prvenstveno one stečene kao plod nepotizma ili korupcije, su među gorućim problemima visokog obrazovanja u Srbiji. Ovaj problem doprinosi teškoćama u kojima se naša zemlja nalazi – negativna selekcija, odliv mozgova, urušavanje sistema vrednosti, neinventivna i nekompetitivna ekonomija itd. Država i društvo moraju njime ozbiljno da se pozabave. Za početak, oni koji krše akademske i pravne norme moraju da odgovaraju. Međutim, nadležne institucije godinama ćute, pa preostaje da se mi kao građani pozabavimo ovim problemom.

Cilj ovog teksta je poziv na odgovornost, a ne lična diskvalifikacija ili nanošenje političke štete. Tokom pisanja teksta konsultovali smo više stručnjaka iz akademskog sveta kako bismo svoje tvrdnje višestruko verifikovali. Tekst se ne bavi političkim kontekstom. Planiramo da u budućnosti nastavimo analizu sumnjivih doktorskih disertacija i master radova javnih ličnosti, iz svih partija.
Srbija je preplavljena sumnjivim diplomama, kojima se ponose razni političari i partijski funkcioneri. Najpre kao građani, a potom i kao naučnici i prosvetni radnici koji imaju iskustvo u pisanju i mentorisanju doktorskih disertacija, odlučili smo da podvrgnemo stručnoj analizi sumnjive diplome javnih ličnosti. Krećemo od najupadljivijeg i najsvežijeg slučaja – bivšeg predsednika Narodne skupštine Srbije, a sada ministra unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića. Prema zvaničnoj biografiji, ministar Stefanović je 2011. godine stekao zvanje magistra ekonomskih nauka na Megatrend univerzitetu, da bi juna 2013. godine, na istom univerzitetu odbranio doktorat. Tema doktorske disertacije je “Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)”.

Doktorske studije sa izradom disertacije obično traju od tri do pet godina i odlikuje ih mukotrpni rad i velika posvećenost. Doktorant mora da iščita na stotine naučnih članaka i knjiga, da se detaljno upozna sa stanjem oblasti koju istražuje, da savlada metode naučnog istraživanja i pronađe adekvatan metodološki pristup kako bi realizovao svoj naučni doprinos. Uz sve ovo, od doktoranta se očekuje da daje delove nacrta svoje disertacije mentoru na čitanje i komentarisanje, da posećuje naučne konferencije na kojima izlaže svoj rad i ideje, da taj rad i ideje objavi, da učestvuje u životu naučne zajednice kroz analizu radova drugih doktoranata. Kako je onda ministar Stefanović uspeo da u tako kratkom periodu doktorira, kada smo svakodnevno imali prilike da ga gledamo na televiziji kako rukovodi radom Narodne skupštine?

Na osnovu Zakona o dostupnosti informacija od javnog značaja, Megatrend univerzitet je Anđeli Milivojević, novinarki Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, omogućio uvid u doktorski rad Nebojše Stefanovića, nakon čega je i nama dostavljena kopija. Detaljna analiza pokazuje da rad obiluje plagijatima, što je težak akademski prekršaj, a uz to još ne ispunjava ni uslove za uspešnu doktorsku disertaciju.

Plagijat je čin preuzimanja nečijeg pisanog rada ili ideje bez navođenja izvora, tj. priznavanja tuđeg autorstva. Drugim rečima, plagijat je akademska krađa. Pravila o akademskim prekršajima Londonske škole ekonomije i političkih nauka, na primer, propisuju da svaki pisani rad mora biti delo samog studenta. “Citati se moraju staviti između navodnika ili u poseban paragraf i njihov izvor se mora navesti. Parafrazirani materijal se mora označiti. Povreda ovog zahteva, namerno ili slučajno, ili predstavljanje rada drugih kao svog, je plagijat.” Sankcija za plagijat u doktorskim disertacijama je najstroža od svih akademskih sankcija i podrazumeva nedodeljivanje ili oduzimanje zvanja doktora nauka, uz mogućnost oduzimanja prava na žalbu višem univerzitetskom telu i izbacivanje sa univerziteta.

Univerzitet Harvard pojašnjava, u svom uputstvu o citiranju, da postoje dve vrste plagijata – doslovni i mozaički. Doslovni plagijat je kopiranje tuđih rečenica, a mozaički je preuzimanje delova tuđeg rada uz prepravke kako plagijat ne bi bio identičan originalu. Obe vrste plagijata su strogo kažnjive. Profesor Sima Avramović, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i bivši predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu, takođe navodi dve vrste plagijata (15. januar 2012,Novosti). Prvi je uzimanje tuđih ideja, a drugi uzimanje delova iz različitih tekstova, bez navođenja autora. Obe vrste plagijata su neprihvatljive i kažnjive, dodao je profesor Avramović, ističući da su društveno-humanističke nauke naročito podložne plagijatima.

Doktorat ministra Stefanovića obiluje plagijatima. Dok su pojedini delovi njegove disertacije doslovno kopirani iz tuđih radova, bez odgovarajućeg navođenja, drugi su “mozaičkog” tipa. Navodimo samo nekoliko iz mnoštva primera:

– na strani 14 ministar Stefanović piše o samoupravi u Italiji i, između ostalog, kaže: “Nadzor nad radom lokalne samouprave, osnosno aktima opština i provincija, vrši nadzorni odbor regije, koji može imati svoje pododbore za određena upravna područja. Odbore čine eksperti…” – preuzeto bez navođenja iz knjige Decentralizacija kao polazište daljeg razvoja Srbije – priručnik, koju su Dejan Vučetić i Dejan Janićijević objavili 2006. godine, koji na strani 94 pišu: “Nadzor nad aktima provincije i opštine sprovodi nadzorni odbor regiona, koji može imati pododbore za različite upravne oblasti. Jedan takav odbor najčešće je sastavljen od eksperata…“;

– na strani 35 ministar Stefanović piše o Moldaviji – preuzeto sa strana 279 i 280 iz zbornikaJačanje lokalne vlasti, koji je uredila Emilia Kandeva 2002. godine, a koji se ovde ne navodi;

– na strani 48 ministar Stefanović piše o Austriji – parafrazirane strane 15 i 16 iz publikacije “Priručnik za uključivanje građana i civilnog društva u procese odlučivanja” autorke Snežane Đorđević iz 2011. godine, koja se ne spominje;

– na strani 57 ministar Stefanović je plagirao deo 16. strane publikacije Lokalna agenda 21: uvod u planiranje održivog razvoja, koju je Slobodan Milutinović objavio 2004. godine;

– na strani 59 ministar Stefanović piše sledeće: “Nerazvijene zemlje su osetljive na ograničenja u privrednom razvoju, jer su suočene sa nedostatkom potrebnih resursa, posebno kapitala i novih tehnologija”. Ovo je kopirano iz teksta Milane Mrkalj “Menadžment u funkciji održivog razvoja” iz 2012. godine, gde na strani 468 piše: “Nerazvijene zemlje i zemlje u razvoju su posebno osetljive na ograničenja koja njihovom privrednom razvoju postavlja ubrzani rast populacije i nedostatak potrebnih resursa, najčešće tehnologije i kapitala“;

– na strani 61 ministar Stefanović započinje novo poglavlje tako što kaže: “Osnovni uslov za efikasan menadžmenta (sic!) je demokratizacija upravljanja i angažovanje sposobnih kadrova za izvršavanje kompleksnih poslova i zadataka u lokalnim samoupravama”. Ovo je prepisano iz rezimea teksta Mehmeda Avdagića, Maje Radić i Dževade Avdagić “Demokratizacija menadžmenta u procesima promjena” iz 2012. godine u kojem stoji: “Jedan od osnovnih uslova za djelovanje menadžmenta promjena je demokratizacija upravljanja i okupljanje najsposobnijih kadrova za izvršavanje delegiranih poslova i zadataka“;

– na strani 77 rad ministra Stefanovića sadrži plagirane delove iz knjige Modeli lokalne organizacije lokalne samouprave: Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Srbija, koju su uredili Zdravka Zlokapa i Dušan Damjanović 2008. godine;

– na strani 120 ministar Stefanović piše: “Najveće učešće javnih prihoda imaju Švedska (60%), Francuska (54%), i Danska (49%), dok najniže (ispod 20%) imaju Nemačka, Italija, Irska…” – svi ovi podaci su prepisani sa strane 27 iz zbornika Reforma sistema finansiranja lokalne samouprave, koji su uredili Antony Levitas i Gábor Péteri, a objavljen je 2004. godine, i ovde se ne navodi; takođe, ministar Stefanović na istoj strani dodaje “Učešće sopstvenih javnih prihoda u ukupnim lokalnim prihodima je ispod 25% u većini savremenih država (Mađarskoj – 32%, Poljska – 33%, Slovenija – 34%…” – svi ovi podaci su opet plagirani sa strane 28 iz gore navedenog zbornika;

– na strani 146 ministar Stefanović je plagirao uvodne delove sa strane 257 članka “Organizacione mogućnosti za poboljšanje procesa upravljanja ljudskim resursima u državnoj upravi” Srđana Isakovića i Lidije Marković iz 2012. godine; njegova čitava dalja diskusija o pobrojanim instrumentima je preuzeta iz ove publikacije;

– na strani 149 ministar Stefanović je preuzeo deo prvog pasusa sa strane 10 iz knjige Lokalni ekonomski razvoj – evropski putokaz ka modernoj lokalnoj samoupravi, koju su Vanesa Belkić i Milica Hrnjez objavile 2010. godine, a ovde se ne spominje;

– na strani 170 ministar Stefanović je plagirao tekst sa 74. strane knjige Efikasan opštinski menadžer, koju je izdao CeSID 2007. godine.

Većina gore pomenutih publikacija čak nije ni navedena u spisku literature na kraju ministrovog rada.

Što se tiče ostalih kriterijuma neophodnih za uspešnu doktorsku disertaciju, ostaje nejasno kako je ministar Stefanović stekao pravo da brani doktorat samo dve godine nakon sticanja zvanja mastera. Pravilnik o postupku primene i uslovima za odbranu doktorske disetacije Megatrend univerziteta propisuje da kandidat “pravo da brani doktorsku disertaciju stiče u VI semestru” pošto “položi sve ispite propisane nastavnim planom i programom doktorskih studija” (član 2). Pošto je ministar Stefanović okončao master studije tokom 2011. godine, on u trenutku odbrane doktorske disertacije nije mogao imati više od pet celih semestara provedenih na doktorskim studijama.

Ministrov rad ne ispunjava ni minimalne tehničke standarde. Doktorat sadrži nedopustivo mali broj fusnota u samom tekstu, samo 41, od kojih čak 29 upućuje na svega dva zbornika radova o uporednim iskustvima lokalnih samouprava koje je izdala Magna Agenda. Jednako je problematično i to što se autor u radu poziva na izvore koje ne navodi konkretno (navodimo jedan od brojnih primera – na strani 58 ministar Stefanović kaže “Evropska komisija je 2001. godine usvojila novu strategiju održivog razvoja, koja je razmatrana na više sastanaka u narednom periodu”, ali ne precizira na koju strategiju i sastanke misli).

Rad ministra Stefanovića je daleko ispod standarda doktorata u pogledu sadržine i naučnog doprinosa. On ne nudi pregled stanja svoje naučne discipline, ne objašnjava ključne debate i dosadašnje empirijske nalaze, ne objašnjava glavne argumente i kako njegov rad pravi korak dalje u nauci (kroz otkrivanje novih zakonitosti, dokazivanje, opovrgavanje ili reformulisanje dominantnih teorija, iznošenje originalnih empirijskih nalaza koji daju relevantne zaključke itd.). Kako je onda moguće da je komisija odobrila jedan takav rad imajući u vidu da pravilnik Megatrenda propisuje da “Doktorska disertacija treba da sintetizuje iprimeni stečena znanja da bi se, uz originalan naučni doprinos oblasti kojoj pripada tema doktorske disertacije, rešio konkretan teorijski ili praktičan ekonomski problem. Doktorska disertacija sadrži pregled dosadašnjih naučnih dostignuća iz oblasti kojoj tema pripada a na kojima će kandidat graditi naučni doprinos oblasti” (član 10)?

Dalje, tema doktorata ne odgovara u potpunosti onome što je u njemu i napisano. U naslovu disertacije grad Beograd je naveden kao studija slučaja. Međutim, sadržaj ukazuje da se samo jedno od 16 poglavlja konkretno bavi Beogradom (13. poglavlje je u sadržaju najavljeno pod nazivom “Istraživanje – studija slučaja na primeru grada Beograda”). Da iznenađenje bude veće, stvarni naziv poglavlja 13, koje počinje na strani 148 disertacije, je drugačiji! Ono glasi: “Upravljanje ekonomskim razvojem lokalne samouprave u Srbiji”. Budući da nijedno poglavlje nije fokusirano na grad Beograd, rad ministra Stefanovića ne zadovoljava uslov koherentnosti jer se njegova tema i ono što je zapravo napisano ne poklapaju.

Po pitanju metodologije, autor navodi na strani 11 da će primeniti “deduktivni, induktivni, komparativni, sintetički, i analitički metod”, bez objašnjavanja kako će svaki od njih biti korišćen, niti njihove prednosti i mane u datom kontekstu. A onda se kaže da će se koristiti i “multipla multivarijantna regresiona analiza ili Spirmanova formula, u zavisnosti od fenomena”. Ukratko, regresiona analiza je kvantitativna metoda kojom se meri uticaj jednog ili više faktora na određeni fenomen. Da bi se sprovela, potrebni su podaci koji predstavljaju indikatore tih faktora. Međutim, u Stefanovićevom radu ne postoji nijedan deo sa takvim kvantitativnim podacima, pa logično – nema ni regresione analize.

Rad, međutim, obiluje površnim i suvišnim prepričavanjem iskustava lokalnih samouprava drugih evropskih zemalja, koje je daleko od ozbiljne komparativne analize. Čitav doktorat je zapravo deskriptivnog karaktera, sa eklektičkim spajanjem raznih opisa koji niti daju smislenu celinu, niti sadrže istraživačku vrednost. Autor ne navodi kako je došao do hipoteza, zašto su one bitne, niti izvodi njihove provere i valjane analize. Neke od “hipoteza” su čiste tautologije (na primer, “efikasnija lokalna samouprava – veća ekonomičnost u radu”). Stoga zvuči neverovatno da Profesor Mića Jovanović, rektor Megatrenda, daje disertaciju ministra Stefanovića svojim doktorantima “kao primer izuzetno dobrog rada, posebno u oblasti metodologije naučnog istraživanja” (30. april 2014, Pressonline).

Poenta ovog teksta nije da dobar političar ili partijski funkcioner treba da ima dobar doktorat, već poziv na odgovornost. Osoba koja je spremna da “progura” kao doktorat naučno bezvredan rad koji ne ispunjava minimalne kriterijume nije podobna da obavlja javnu funkciju. Pristupanje Evropskoj uniji je strateški prioritet Vlade Srbije. Ugledajmo se onda na evropske primere. Anet Šavan, bivši nemački savezni ministar obrazovanja, je morala da podnese ostavku u februaru 2013. godine, nakon što je dokazano da je plagirala doktorat. Istu sudbinu je 2011. godine doživeo i Karl-Teodor zu Gutenberg, tadašnji nemački ministar odbrane i najbliži saradnik kancelarke Angele Merkel. U Mađarskoj se sličan slučaj desio sa bivšim predsednikom Pal Šmitom 2010. godine. U svom ekspozeu Narodnoj skupštini, predsednik Vlade Aleksandar Vućić naveo je da je zabrinjavajuće što “školovani kadar koji ostaje [u Srbiji] u velikoj meri ima diplome sumnjivog kvaliteta zahvaljujući urušenom obrazovnom sistemu”. Evo prilike da predsednik Vlade i ostale nadležne institucije reaguju, i reči potkrepe delima.

Kako do doktorata? Lako! Slučaj ministra Stefanovića, Pescanik.net 01. jun

“Creativity is just connecting things. When you ask creative people how they did something, they feel a little guilty because they didn’t really do it, they just saw something. It seemed obvious to them after a while.”

“Remembering that you are going to die is the best way I know to avoid the trap of thinking you have something to lose. You are already naked. There is no reason not to follow your heart.”

“Be a yardstick of quality. Some people aren’t used to an environment where excellence is expected.”

“You can’t connect the dots looking forward; you can only connect them looking backwards. So you have to trust that the dots will somehow connect in your future. You have to trust in something–your gut, destiny, life, karma, whatever. This approach has never let me down, and it has made all the difference in my life.”

“Your work is going to fill a large part of your life, and the only way to be truly satisfied is to do what you believe is great work. And the only way to do great work is to love what you do. If you haven’t found it yet, keep looking. Don’t settle. As with all matters of the heart, you’ll know when you find it. And, like any great relationship, it just gets better and better as the years roll on. So keep looking until you find it. Don’t settle.”

“Being the richest man in the cemetery doesn’t matter to me … Going to bed at night saying we’ve done something wonderful … that’s what matters to me.”

“I’m as proud of many of the things we haven’t done as the things we have done. Innovation is saying no to a thousand things.

“I think if you do something and it turns out pretty good, then you should go do something else wonderful, not dwell on it for too long. Just figure out what’s next.”

“Getting fired from Apple was the best thing that could have ever happened to me. The heaviness of being successful was replaced by the lightness of being a beginner again. It freed me to enter one of the most creative periods of my life.”

“Quality is more important than quantity. One home run is much better than two doubles.”

“When I was 17, I read a quote that went something like: ‘If you live each day as if it was your last, someday you’ll most certainly be right.’ It made an impression on me, and since then, for the past 33 years, I have looked in the mirror every morning and asked myself: ‘If today were the last day of my life, would I want to do what I am about to do today?’ And whenever the answer has been ‘no’ for too many days in a row, I know I need to change something.”

“I’m convinced that about half of what separates successful entrepreneurs from the non-successful ones is pure perseverance.”

Steve Jobs

Putujem
I drum takođe putuje

Drum uzdahne
Dubokim tamnim uzdahom
Za uzdisanje vremena nemam
Putujem dalje

СРЕДА, 28. МАЈ 2014. У 19:00
ДОБ//КЛУБ
Трибина Удружења Атеисти Србије

Са популаризацијом друштвених мрежа блогова, интернет портала и интернета уопште, све чешће можемо видети статусе и објаве пуне говора мржње, чланке пуне мизогиније и коментаре пуне националне нетрпељивости. Углавном скривени иза анонимности надимака, аутори су, чини се, још суровији и нетолерантнији него што би били да се потписују пуним именом и презименом.

С друге стране, уредно су потписани новинари и уредници портала, као и онлине издања часописа и новина, који као да се утркују у томе ко ће дати јачи ветар у леђа мржњи и нетрпељивости. Подилажење најприземнијим поривима једног друштва, ради већег броја “кликова, лајкова и шеровања”, за њих је сасвим легитимна ствар.

Иронично, аутори оваквих текстова, немају никакав проблем да прихвате нове технологије, док прихватање цивилизацијских тековина и нових кодекса понашања за њих представља непремостив напор.Што се њих тиче, није нимало лицемерно користити производе науке да би се борили против те “масонске завере”. Не виде проблем у писању претећих порука хомосексуалцима, док користе машину која великим делом производ рада Алана Тјуринга. Сасвим им је нормално да прете смрћу атеистима на социјалној мрежи Марка Цукерберга.

Како се борити против оваквих ствари? Где престаје слобода говора, а где почиње угрожавање туђих слобода? Да ли је напредак друштва узајамно искључив са апсолутним традиционализмом? На ова и слична питања покушаћемо да одговоримо на трибини “Атеиста Србије”, 28. маја у Дому омладине Београда.

Želite da saznate nešto o svojoj prošlosti?

Pogledajte svoje trenutne uslove u kojima živite.

Želite da saznate nešto o svojoj budućnosti?

Zagledajte se u svoje današnje akcije.

Prošle nedelje Evropski sud pravde (ESP) – evropski ekvivalent Vrhovnog suda u Americi – izrekao je presudu o „pravu na zaborav“, koja je korisnicima Gugla dala mogućnost da uklone linkove o sebi iz rezultata Guglove pretrage. Gugl će morati da obriše sav materijal koji korisnik želi da skine, ukoliko takvo uklanjanje ne šteti javnom interesu. Odluka se odnosi na gotovo sve što se nalazi na internetu – pravne spise, fotografije, čak i zakonito objavljene vesti – i po rečima evropske komesarke za pravosuđe Vivijen Reding, predstavlja „očiglednu pobedu zaštite ličnih podataka Evropljana“.

Po mišljenju suda, Gugl nije samo sakupljač ili organizator sadržaja na internetu. Naprotiv, on deluje kao „kontrolor“ tog sadržaja, pa samim tim i snosi veću odgovornost za privatnost svojih korisnika. Teret sada pada na ovu kompaniju, koja mora da dokaže da još uvek ima razloga da se stari sadržaj čuva. Gugl će morati da se povinuje zahtevima korisnika za brisanje onih podataka koji su „neadekvatni, irelevantni ili ne više relevantni“ imajući u vidu „vreme koje je proteklo“. Uz sav entuzijazam suda za to pravo, ostaje osnovno pitanje sprovođenja ove odluke. Koji su kriterijumi za odlučivanje da li je nešto još uvek „relevantno“ za javni interes? Koliko će vremena morati da prođe da bi neko bio „zaboravljen“? (I naravno, kako će Gugl izaći na kraj sa lavinom zahteva za uklanjanje?)

Probni slučaj ESP-a došao je iz Španije, gde se ovo pravo zove derecho al olvido. (Stotine drugih sličnih predmeta polako se šire po sudovima u ovoj zemlji.) Pre nekoliko godina, advokat po imenu Mario Kosteha ukucao je svoje ime u Gugl i pronašao članak o sebi s kraja devedesetih u jednim katalonskim novinama. U to vreme, Costeha je bio u dugovima i morao je da proda deo svoje imovine. List je objavio sve detalje koji su se kasnije našli u onlajn arhivi novina. Gugl može da pretražuje tu arhivu. Godine 2009, Costeha se žalio državnoj instituciji pod nazivom Agencija za zaštitu podataka Španije, koja je naložila Guglu – a ne novinama – da ukloni linkove. (Dug je „poravnan i isplaćen pre mnogo godina, ja sam se u međuvremenu razveo, ali prema Guglu još uvek sam oženjen i u dugovima“, rekao je Costeha.) Gugl se žalio i predmet je na kraju završio u španskom vrhovnom sudu, koji je zatražio mišljenje od ESP-a. To mišljenje je stiglo prošle nedelje.

Izraz derecho al olvido u Španiji ima čudan prizvuk. Ova država je skoro četrdeset godina provela pod surovom vladavinom diktatora Franciska Franka. Franko je preuzeo vlast posle krvavog i dugog građanskog rata u kojem su on i njegove pristalice pobili mnogo svojih sunarodnika – po nekim procenama oko dve stotine hiljada u ratu i dvadesetak hiljada neposredno nakon rata, kao i hiljade ljudi koji su umrli u španskim zatvorima i koncentracionim logorima po čitavom kontinentu. Kada je i Franko umro 1975, država je preživela turbulentnu ali uglavnom civilizovanu i mirnu tranziciju u demokratiju. Te godine su mnogo obećavale, ali krvoproliće i represija koji su im prethodili nikad nisu zaista nestali. Stara garda se nije zaista povukla; samo se presvukla za novo vreme. Frankisti su postali kulturni konzervativci – možda retrogradni, ali svesni svoje pozicije u novom evropskom poretku. Novi etos se primio: Španci su podsticani da gledaju u budućnost umesto u prošlost, za dobrobit svih građana. (Pravosudni sistem je dobio zadatak da omogući ovu budućnost. Zakon o amnestiji usvojen je 1977. da zaustavi procesuiranje zločina iz Frankovog perioda.) Prećutni sporazum da se prošlost ostavi po strani nazvan je pacto de olvido, dogovor o zaboravu.

Prošle nedelje razgovarao sam sa Emilijom Silvom, predsednikom španskog Udruženja za obnovu istorijskog sećanja, aktivističke grupe koja vrši pritisak na vladu i javnost da se suoče sa zločinima iz prošlosti. Između ostalog, ova grupa je uspela da ubedi španske sudove da se pozabave navodima o zločinima iz prošlosti koji su ranije bili ignorisani. „Zamislio sam se nad presudom o Guglu“, kaže on. „Naravno, odlično zvuči da svi imamo priliku da speremo ljagu s obraza, ali gde je granica?“ Španija je, podseća me on, fábrica de olvido, fabrika zaborava.

Od ranih dvehiljaditih, grupe predvođene Silvom i drugima ekshumirale su preko stotinu masovnih grobnica širom zemlje, gde još uvek leže na hiljade leševa iz građanskog rata. Većina tih ostataka pripada levičarima ili simpatizerima republike. Posle pobede Frankovih snaga, diktator je primorao preživele suparnike da podignu ogroman spomenik poginulima sa pobedničke strane. Svi ostali su bili osuđeni na državno odobreni zaborav.

Kako tvrdi Soledad Foks, šefica odseka romanistike na koledžu Vilijams i stručnjak za špansku istoriju 20. veka, čitav koncept sećanja u ovoj zemlji je sporan. „Oni koji su bili u situaciji da „pamte“ obično su neke stvari zaboravljali“, kaže ona. Ističući to, ona dovodi u pitanje ideju koja se javlja u nekim krugovima u Španiji: da samo oni koji su preživeli građanski rat imaju pravo da iznose mišljenje o prošlosti. Foks tvrdi da nije tako: partizani koji su se borili u Španiji pre i tokom Frankovih godina često su u prvi plan gurali svoju opciju: pamtili su ono što su hteli – što je primer selektivnog pamćenja. Zakonom o istorijskom sećanju, koji su 2007. usvojili socijalisti, zvanično je osuđen Frankov režim i olakšano je iskopavanje masovnih grobnica. Ali nedugo zatim, zakon se našao u vrtlogu skandala i izgubio je veliki deo svoje snage otkad su konzervativci 2011. ponovo preuzeli vlast.

Iste godine, Kraljevska istorijska akademija, organizacija koja se finansira javnim novcem, izbrisala je reč „diktator“ iz odrednice o Franku u svojoj zvaničnoj enciklopediji. Druge odrednice bile su pune eufemizama, propusta, pa čak i očitih netačnosti. Nacionalistički sveštenik koga su ubili republikanci naziva se „mučenikom“, dok republikanske žrtve nisu dobile slične jezičke ukrase. Na drugom mestu se republikanska vojska naziva „neprijateljem“, a pljačke Frankovih snaga po gradovima skrivaju se sintagmom „normalizacija civilnog života“.

Reč koja je sve to opisivala, prema levo nastrojenim kritičarima tog vremena, bila je revizionizam. (Silva mi je objasnio poetičnije: „Istorijski udžbenici puni su zaborava.“) Još je problematičniji stav sudova. Uprkos međunarodnoj pažnji, španski sudovi su uglavnom odbijali da okarakterišu zločine počinjene tokom i nakon građanskog rata kao „zločine protiv čovečnosti“, iako istorijski podaci govore da su Frankove snage bile rešene da sistematski istrebe svoje ideološke suparnike. Španski sud koji je učestvovao u presudi o Guglu je „isti onaj sud koji je odbacio pritužbe u vezi sa državnom prošlošću“, kaže Silva.

Prošlog meseca, Nacionalni sud je odbio zahtev za izručenje Antonioja Gonzalesa Pačeka, zloglasnog bivšeg policijskog inspektora, u Frankovo vreme poznatog pod nadimkom Bili Kid. Advokati su tražili da mu se sudi u Argentini po univerzalnoj jurisdikciji. Silva ističe žalosnu ironiju: ovaj sud je bio spreman da promoviše i ozakoni pravo na zaborav u zemlji u kojoj je postalo teško pamtiti.

Još je prerano za prognoze kakve će posledice presuda o Guglu imati na pokret za istorijsko sećanje. Još uvek nije bilo kriminalaca ili članova njihovih porodica koji su tražili da Gugl skine linkove o njima – bar koliko je Silva upućen. Moguće je i da će sudovi odlučiti da je očuvanje ovih linkova u javnom interesu, iako Silva po tom pitanju nije optimista. On i njegove kolege koristili su internet da uđu u trag kriminalcima iz Frankovog vremena, čija se imena pojavljuju u sudskim spisima. Zabrinut je da će ovo opšte pravo na zaborav otežati njihov progon. Jedan španski sud je 2008. kaznio grupu „Udruženje protiv torture“ jer je nekoliko godina ranije na internetu objavila spisak imena optuženih za torturu. (Udruženje je na kraju moralo da skine čitav spisak.)

U proteklih tridesetak godina, poruka španske države bila je nedvosmislena: višedecenijski zakon o amnestiji omogućio je da mnogi istorijski zločini postanu irelevantni za današnji javni interes. Da li to znači da će i mogući zločinci sada imati i pravo da budu zaboravljeni. „Ideja o zaboravljanju pravnim dekretom me plaši“, kaže Silva, „Svako pravo da budeš zaboravljen mora da bude u skladu sa pravom da se zna istina.“

Jonathan Blitzer, The New Yorker, 21.05.2014. Preveo Ivica Pavlović

Think back to when you were 22 years old. You were just graduating from college, entering the “real world,” and embarking on your professional journey.

Maybe you wish you could rewrite your past. Or perhaps you’re content with the decisionsyou made at that time in your life. Either way, there are probably a few things you wish you knew then that you know now.

That’s exactly what LinkedIn asked its network of top minds across all fields to write about for its most recent Influencers editorial package, titled “If I Were 22.”

Over 60 thought leaders shared original posts–along with pictures of themselves at 22–filled with pearls of wisdom for new grads based on what they wish they had known at 22. Here’s what 12 super-successful people had to say.

Lagano umire onaj koji ne putuje,
Onaj koji ne čita,
Onaj koji ne sluša muziku,
Onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
Onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika
Postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
Onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
I ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
Onaj koji beži od strasti i njenog vrela emocija;
Onih koje daju sjaj očima i napuštenim srcima.

Lagano umire
Onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
Svojim poslom ili svojom ljubavi,
Onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
Radi nesigurnosti,
I koji ne ide za svojim snovima.
Onaj koji sebi neće dozvoliti,
Niti jednom u svom životu
Da pobjegne od smislenih saveta…

Živi danas.
Reskiraj danas.
Učini danas.
Ne dozvoli sebi lagano umiranje.
Ne zaboravi biti sretan!

Pablo Neruda, Lako je lagano umreti

Local residents carry portraits of their ancestors, participants in the second world war, as they celebrate Victory Day in St Petersburg, Russia. About 30,000 people walked in a march named ‘immortal regiment’ to mark the 69th anniversary of the defeat of Nazi Germany

Photograph: Dmitry Lovetsky/AP

….i lije na uglu petrolejska lampa

Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obično brige
Pređe je u par koraka.

A jedne večeri nekoga nema,
A moro bi proć;
I lampa gori,
I gori u magli,
I već je noć.

I nema ga sutra, ni preksutra ne,
I vele da bolestan leži,
I nema ga mjesec, I nema ga dva,
I zima je već,
I sniježi…

A prolaze kao i dosada ljudi
I maj već miriše –
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga više…

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastožutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić, Balada iz predgrađa

Politicki aspekt Sekspirovih dela obraca se i danasnjoj publici?

– Apsolutno, i to zastrasujuce i mocno. Evo primera, pre petnaest godina sam prvi put vodio sina na izvodjenje “Koriolana”. Po zavrsetku predstave mi je rekao:”Nisam znao da Sekspir moze da bude tako politican”. Moj sin je fizicar, nije strucnjak za literaturu, i Sekspira je dozivljavao kao apoliticnog. Bio je ushicen ovim komadom u kome kao da vam pesak stalno klizi pod nogama jer ne znate sta ce da se desi.
Jedne noci, posle izvodjenja “Hamleta” u Stratfordu, redari koji su cistili salu sa cudjenjem su primetili staricu koja je sedela medju praznim stolicama. Prisli su joj misleci da joj nije dobro, a ona im je odgovorila da su joj drugarice kupile kartu za pozoriste kao poklon za njen 89. rodjendan jer u predstavi igra glumac iz njene omiljene serije. “Da li sam ovo propustala citavog zivota?”, pitala ih je pod utiskom predstave.

Piter Holand, intervju, Politika, 3. maj