Ljudozder Vas nije pojeo i budala me nije na smrt pretukla. I sta je ostalo?

Radoznalost!

Na kraju Parade ponosa, tamo ispred Skupštine grada, Staša Zajović iz «Žena u crnom», obraćajući se okupljenima, reče da je tačno da je vlast obezbedila održavanje Prajda, ali da to «nije bilo iskreno».

Čitav serijal tekstova u kojima viđeniji intelektualci odgovaraju na dilemu «Šta je građanska Srbija sada», u Danasu, ima za svoj lajt motiv taj stav – ako je neko u današnjoj vlasti, možda, i prihvatio neku od «građanskih vrednosti», on to «nije učinio iskreno».

Zato bi, da bi razgovor o ovoj temi bio širokoj čitalačkoj publici blizak, bilo korisno kad bi neko od stručnjaka za «civilno društvo», kaže koji su tačno te «građanske vrednosti» o kojima se priča.  I da objasni šta je «civilno sruštvo». Da li je to nekakvo društvo iz koga su uniformisani proterani, da li je to samo segment društva koji čine NVO, ili je u pitanju pogrešan prevod onoga što strani autori nazivaju «societas civilis» ili «civil society», što znači – građansko društvo. Napravio sam mali anketu na Tviteru i na pitanje «šta su građanske vrednosti?» dobio mali broj šturih odgovora: pristojnost, čovekoljublje, kultura, solidarnost, briga o slabijima… I na prvi pogled je jasno: nije građansko društvo jedina politička zajednica koju odlikuje navedeno. Zato je od definisanja pojma građanskog društva, uz sve promene i nadogradnje značenja, počev od Marksa, preko Spinoze, Hegela, Hobsa, Loka do Karla Popera, važnije definisati vrednosti takvog društva.

Hegel objašnjava da je «građansko društvo» sistem potreba, građanin je biće potreba, pa je građansko društvo ono koje zadovoljava potrebe svojih građana. Država svojim građanima obezbeđuje njihovu autonomiju i osigurava slobodu, a svi su građani pravno jednaki i politički slobodni.

Mistifikacija ovih, prilično jasnih postavki, nastaje u potpitanju Danasa koje glasi: «Da li su i kako te ideje i vrednosti neki nosioci „građanske Srbije“ nepovratno kompromitovali?» Pažljivo sam čitao sve koji su odgovarali. Ne deluje da su svi razumeli pitanje. Jer kako neko kompromituju građanske ideje? Tako što postane neprijatelj slobode? Tako što se zamonaši? Postane član stranke? Ne, već tako što postane vlast. To je iz perspektive drugosrbijanca neoprostiv greh. To je izdaja «građanske Srbije». Nađite na Youtubu Peščanik od, recimo, 21.11.2001. da čujete šta se govorilo o premijeru Đinđiću, na koji način urednica emisije ismeva pokušaj atentata kod hale Limes, a kako jedan režiser analizira frizuru i način oblačenja premijera i njegovih saradnika. Biće vam neprijatno dok slušate, zbog količine mržnje prema čoveku koji je, da zlo bude veče, ponikao upravo iz miljea koji čine gosti Peščanika. Atentat na premijera, ništa tu neće promeniti. Isti oni koji su se zgražavali na svaki Đinđićev gest prisvojiće ga kao nešto što samo njima pripada, a nastaviće da svoju mržnju i bes sipaju na svaku sledeću vlast i kad ona to zasluži i kada ne. U pitanju je manir. U pitanju je poguban diskurs u kome se reč «izdaja» ređe koristi, ali sadržaj pojma itekako. U pitanju je zavist, banalno osećanje sa destruktivnim posledicama. Zato se postavlja pitanje: da bi čovek bio «građanin», da li je neophodno da bude baksuz?

Ključno pitanje, a verovatno i razlog čitave ankete jeste dilema: «Da li je lider SNS Aleksandar Vučić politički preuzeo ideje i vrednosti građanske Srbije?”

Osim par inteligentnih sagovornika, ostali su svojim odgovorom pokazali da se podrazumeva kako su građanske ideje nekakav zabran i vlasništvo, ne svih slobodnih građana, već jedne ekskluzivne grupe koja ima tapiju na njih i ne daje ih nikome. Kako inače objasniti svu mrzovolju iz odgovora? Zašto bi inače pozitivna promena i pomaci na bolje koje pokazuje vlast izazivale toliko podozrenje i nezadovoljstvo? Zar nije za Srbiju dobro da se građanske ideje iz uskog kruga istomišljenika prošire na rukovodstvo države? Zar to nije proces koji treba, uz sve neophodne kritike, ohrabrivati i podržavati?

Nebojša Krstić, Iskrenost i predrasude, Naše novine

Nije mi važno ono što je samo meni važno.

Anre Malro

Father, why are all the children weeping?
They are merely crying son
O, are they merely crying, father?
Yes, true weeping is yet to come.

“Why fit in when you were born to stand out?”

Dr. Seuss

Jedna slika vara više od hiljadu reči.

Neko zapita gospodina K. da li ima Boga. Gospodin K. reče: “Savetujem ti da razmisliš da li bi se tvoje ponašanje promenilo u zavisnosti od toga kako bi glasio odgovor na ovo pitanje. Ako se ne bi promenilo, onda ćemo to pitanje odbaciti, ali ako bi se promenilo, onda ti mogu bar toliko pomoći da ti kažem da si se ti vec odlučio: tebi je Bog potreban.”

B. Breht, Priče o gospodinu Kojneru

Kad sve saberemo i podvučemo crtu, lako ćemo doći do zaključka na čemu se zasniva lična vlast Aleksandra Vučića. Pitanje je: Šta je drugačije sada u odnosu na dosadašnje vlasti u Srbiji?

Sistem se ni u čemu nije promenio u odnosu na prethodnu vlast. Na delu jestatus quo. Različita je izvedba i o njoj će biti reči u ovom tekstu. Kakva je Vučićeva izvedba „parazitskog sistema“? Čini mi se da je ona radikalno nihilistička. Njeni izvođači niti veruju da se u Srbiji može bilo šta promeniti, niti to hoće, niti znaju šta i kako da menjaju. I kad nam se učini da postoje nekakvi ciljevi, ispostavi se da su to prazna obećanja koja se gotovo rutinski svakodnevno u etar ispaljuju. Ono što je jedino čvrsto, to je da je na njihdošao red da se naplate. On i njegove vojskovođe imaju socijalnu i ekonomsku ambiciju da se unaprede u redove buržoazije. Da bi u tome uspeli, svi ulažu akcije u Vučićevu ličnu kampanju, jer kad njemu dobro ide, oni će promeniti svoj socijalni status. Da bi u tome uspeli, neki ceh mora da se plati. Plaćaju ga građani koji sve teže žive. On se plaća i tako što se ukida kritička javnost koja inkasantsku vlastobelodanjuje. Plaća se i tako što su sve institucije stradale, da bi se nagrade i kazne arbitrarno delile.

Vučić voli da oblači razne kostime, ali najgluplje je kada se u njemu prepoznaje liberalni reformator. Čim udariš sirotinju po džepu, to se smatra liberalizmom. Čudno je koliko se kod nas obožava lažni liberalizam. Ako upitaš kakav je to liberalizam u ličnoj diktaturi koja svetost privatne svojine ne poštuje, dobićeš etiketu komunjare. Tako je zatureno samo sidro liberalizma. Zato ni traga nema od institucionalne sposobnosti da integriše sve pojedince kao međusobno jednake građane. I ova, baš kao i sve prethodne vlasti, sama bira svoj pravi narod. Kad se to odredi, lako je prepoznati neprijatelje i naroda i vlasti. Kad nema liberalne demokratije, ima samo vernika i otpadnika. Kad nema jednakih građana, nema ni tržišne privrede. I ona traži istu stvar (samo u drugom domenu): jednakost svih privrednih subjekata. Zato ni ovom prilikom nije na odmet podsetiti da fundamentalni kvar našeg društva, sada i ranije, nije lociran u ekonomiji, nego u „višim“ domenima: u despotskom političkom upravljanju koje minira stabilno i prosperitetno funkcionisanje društvenog sistema i na dole (u ekonomiji) i na gore (univerzalne norme i pacifikovane vrednosti).

Usud autoritarizma nije otklonjen posle 5. oktobra. Dobili smo samo izbornu demokratiju i pljačkašku privatizaciju u izvedbi partijske države. Pozadinske moći kao što su monopoli i nekontrolisana vlast nisu bile uklonjene, pa se zato institucije nisu učvrstile. Bio je obećan, ali nismo dobili liberalni ustav, a bez ustavne demokratije se mala „izborna demokratija“ osušila kao biljka u pustinji. O tome svedoče ove beslovesne tuče oko svake opštinske vlasti (poslednja se odigrala u Majdanpeku). Nema tu više ni fer ni poštenih izbora. Ostala je samo demonstracija moći u borbi za stranačke resurse.

Totalitarno preklapanje države, partije i naroda lepo se vidi i sada. U Vučićevoj izvedbi totalizacije vlasti, narod se više ne shvata u nekakvom suštastvenom (metafazičkom) smislu. To se vidi po tome što se Vučić često žali na srpski narod koji inače „voli najviše od svega u životu“. Vučiću smeta srpski mentalitet, traži da se promeni svest naroda, mada ni pojedinci, a još manje narod, znaju šta je tačno njihova svest, te kakva im se poruka time šalje. Zato mi se čini da je Vučić svoj pravi narod jako istanjio i ispraznio od supstancijalnosti. Ali bez ikakve naznake da ta ispražnjenost može voditi ka ustavotvornoj skupštini i ustavnoj demokratiji. Kad se sve to ima u vidu, zaključila sam da je njegov pravi narod sastavljen od njegovih glasača. To su svi oni koji za njega glasaju, verujući u njegovu neograničenu ličnu moć, kojoj se treba prikloniti, koliko iz bezbednosnih razloga toliko iz oportuniteta i lične koristi. Propaganda je metod Vučićevog vladanja. On je celokupnu politiku sveo na propagandu radi zadobijanja i održavanja sopstvene vlasti. Drugog cilja on nema. Izbore i zakržljale političke stranke on bi najradije ukinuo, ali ne može, ne zbog ovdašnjih građana, nego iz spoljašnjih razloga. On je razbucao sve njihove legitimacijske oslonce. Niko nije toliko razorio kosovski mit kao on, a to je saseklo desne nacionalističke stranke (DSS i SRS). Protiv DS-a je primenio levi tj. revolucionarni „klasni pristup“: tu stranku je proglasio tajkunskom i eksploatatorskom, koja je narod opljačkala i zato mora nestati iz političkog života. Tako smo od višestranačkih vladajućih koalicija, koje su uspostavile diktat (više)partijske države, dobili „firerovu državu“, odnosno vođinu državu (o čemu je pisao Aleksandar Molnar u jednom drugom kontekstu).

Vođina propaganda je postala jedini politički projekat. Vučić se u tom pogledu pokazao kao uspešan propagandista i to je izgleda jedino što ume. On sam je postao glavni promoter samoga sebe. Nije nimalo slučajno da u takvim okolnostima slušamo samo laži. A šta je drugo propaganda nego svesno i vešto isplanirano laganje. Svaki Vučićev dan se planira od reči do reči, šta će on reći na konferencijama za novinare, da bi se one po ceo dan vrtele na svim TV stanicama. Uspeo je da nametne atmosferu u kojoj se neprestano čeka šta će on reći. Makete smenjuju makete. A ono bitno – transparentna zamena raskomoćenih i neukih direktora javnih preduzeća, desiće se do kraja godine umesto u avgustu koji je već prošao.

Propaganda je u toj meri totalna i sveobuhvatna, da je i smanjivanje plata i penzija deo vođine kampanje. A to nije mala stvar, ljudi strepe i čekaju šta će s njima biti, a i s time se žonglira. Neće biti smanjene 20 posto koliko treba (oteran je nemilosrdni ministar Krstić), nego samo deset posto. Ma ne, još računamo, biće samo između 5 i 8 posto. Ali ne, to se u stvari ne zna, dok se Vučić ne vrati iz Kine i ne kaže koliko će plate biti smanjene. A možda odluči i da ih ne smanji. Nije se još odlučio.

Ko su gubitnici vođine propagandističke politike?

Odgovor se logično nameće. Stradaće sloboda izažavanja tj. kritičari vođine propagande. Ukinuće kritički nastrojene medije i novinare. Tu spadaju i famozni „građanisti“. Okupljeni oko Peščanika, kritikovali su sve autoritarne vlasti, naročito nacionalističku politiku i ratove, čije su posledice bile najteže. Ni sada Peščanik nije izostao i zato se prvi našao na udaru vođine mašinerije. Na udaru su se našli i mediji koji su bili u prvim redovima borbe još za vreme Miloševića. Medijski ljubimci opozicije – Studio B, B92, Vreme i Danas, makar koliko se neki od njih prilagođavali novom vremenu, našli su se na vođinom nišanu. Studio B je potpuno unakažen pod firmom „modernizacije“ gradskog javnog servisa i pod vođstvom nove direktorke i glavne urednice Ivane Vučićević. Ona kaže da se od Studija B očekuje da bude „potpuno presvučen i ulepšan program u skladu sa modernim studijom“. Na pitanje novinara kakva je sudbina Studija B, ona kaže „spremni smo za tržišnu utakmicu što želimo da pokažemo i novom šemom… započeli smo i proces privatizacije (a javni gradski servis!?) i očekujemo da se zaista dobro kotiramo“. Dakle, nije vođina mašinerija izbacila sve političke emisije sa ove televizije (Sarapin Problem, U centru i od A do Š) nego je to diktat komercijalizacije tj. liberalizam! Sa B92 se desio isti slučaj. Izgleda da će nestati sve njihove najpopularnije i zaista omiljene kritične i zabavne emisije: famozni Utisak nedelje koji živi više od dvadeset godina, jutarnji i po oštrini poznat Kažiprst i nova satirična emisija 24 minuta Zorana Kesića. O Insajderu se ništa ne čuje. Opet isti „liberalni“ razlog: B92 se spaja sa Prvom, a obe su već postale komercijalne televizije. Kad već nabrajam, da kažem i to da je stradao Srđan Škoro, bivši novinar Večernjih novosti, zato što je kritikovao sastav Vučićeve vlade na RTS-u. I listu Danas odrezana je drakonska novčana kazna od pet miliona dinara.

Ovim udarima na slobodu medija, prikrivenih tobožnjim liberalizmom i modernizacijom, Vučić jepromenio strukturu i ulogu medija u Srbiji. U razvijenim demokratskim zemljama, za dobro informisanje građana, kvalitetnu zabavu, obrazovanje i kuturu služi javni servis koji svi građani plaćaju. Ostale TV, koje se takođe plaćaju, nalaze svoje mesto pod suncem na tržištu. Glavni Vučićev udar koji je ostao nedovoljno zapažen je ukidanje RTS-a kao javnog servisa. Doduše, nije RTS bio pravi javni servis, ali jeste do skoro držao nekakav nivo, a sada je i formalno preveden u državno tj. Vučićevo vlasništvo. Pritom, on je prisvojio i visoko komercijalni TV Pink, kao svoju privatnu televiziju. Nju je povezao sa svojim tabloidima, pa se vođina propaganda višestruko prepričava, čitanjem Informera na Pinku i prenošenjem Pinka u Informeru. Tabloidi šire laži, nasilje, sadizam i bezakonje, a onda se takvi sadržaji moraju prenositi u regularne novine, najpre u najstariji srpski list – Politiku. To su vođine trovačnice i glavni stub propagandističke politike. Za uzvrat su vlasniku Pinka učinjene važne i privatne usluge.

Ko su dobitnici vođine lažljive politike?

Dobitnici su već čisto sociološko pitanje. Plebs na vlasti postao je najviši društveni sloj. Njemu je sekira pala u med. Pozapošljavali su se po svim državnim ustanovima i preduzećima. Pripadnici vladajuće klase ne voze više samo audije i mercedese, jer više vole helikoptere. Nekada su gastarbajteri kupovali beli mercedes i držali ga pred kućnim vratima. Sada se na svadbe ide helikopterima, a bogami i u Majdanpek u izbornu kampanju. Što da gule loše srpske drumove.

Dobitnike najbolje reprezentuju žene i supruge. Pogledajte šta radi i kako izgleda Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića. Postala je prava dama. Ima dizajniranu frizuru. Odeća, tašne i cipele – sve firmirano. Lepo izgleda na svoj način, na njoj je sve prvoklasno. I predsednik Nikolić ima elegantnija odela. Stekli su priličan imetak, razne kuće, stanove, automobile, čak su i crkvu podigli na svom imanju u Bajčetini. Dobro im ide, pa što da im zakeram.

Stiče se utisak da prvoj dami najviše dolikuje da ide u šoping. Ali ona nije samo to. Kao svaka prva dama i pripadnica najvišeg društvenog sloja, osnovala je svoju dobrotvornu fondaciju pod nazivom „Fond Dragica Nikolić“. Fond je sagradio nekoliko kuća poplavljenim građanima, što jeste uspeh. Predsednik je pohvalio svoju ženu i rekao da vlada na nju treba da se ugleda. Izgleda da je tu u pravu. Vlada je slabo ili nikako pomogla poplavljenim građanima. Obrenovčanima ništa nije dala, na sve strane su ostale uništene kuće, sačekaće zimu zajedno sa svojim stanarima.

Donacije za popljavljene nisu objavljene, niti kako se troši taj novac, kako je bilo obećano. Zato je poslanik Zoran Živković postavio to pitanje i lično mu je Vučić rekao da će svi podaci o pristiglim parama biti okačeni na sajtu vlade tamo u neki četvrtak. Jeste, trebalo je da budu pokazani, ali iz nepoznatih razloga nisu.

Veliki napredak je napravila i guvernerka Jorgovanka Tabaković. Nema više onih sakoa sa crvenim cvetovima, nema ni onih loknavih punđi, i ona se doterala kako treba. Prešla je na sive i bež boje, a kosu ispeglala. Iako nikakav stručnjak za finansije i monetarnu politiku, po partijskoj liniji i vođinoj odluci dobila je mesto koje je svuda rezervisano za najstručnije ljude iz te oblasti.

Važno je da je svima njima lepo, pa neka vođa čvrsto drži zaklon iza koga, u hladovini, teče bogat i uspešan život i njegov i njegovih partijskih drugova. U zavetrini i bez uznemiravanja medija, oni će postati novopečeni buržuji i ostvariti svoj životni san da otmenije izgledaju nego oni iz Demokratske stranke.

Vesna Pešić, U senci propagande, Peščanik, 16. septembar

Partizan ne pita koliko ima fašista. Partizan pita gde su fašisti!

Elem Klimov, Idi i gledaj, Kinoteka, 28. septembar

The only thing that creates an extraordinary life is an extraordinary mindset.

Na bujanje srpskog nacionalizma, kada je Milošević bio na vrhuncu vlasti, gledao je sa prezirom. U svom dnevniku je zapisao: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji.

(Koča Popović 1913 – 1999), Vreme, 25. sep

Tako, verovali ili ne, nisam znao ni da moj rođeni premijer ima rođenog brata. Ni sad ne znam imaju li njih dvojica još braće ili sestara. Da brat nije izdevetan nadomak majčinog praga ne bih saznao ni za njega, sad znam da mu je kršt. ime Andrej, a znadem da ni gradonačelnik nije jedinac, i on ima brata, i njegov je bata o istom policijskom trošku pretučen, pa sam shvatio da se ova meni do juče nepoznata braća druže, staleška pripadnost je čudo, ipak me je najviše obradovalo to što ta braća (tj. braćni drugovi) imaju obezbeđenje, telohranitelje im plaćam samo kad se situacija intenzivira, ili krvnim srodnicima izabranog naroda do ne znam kojeg kolena pripada lična garda?

Šta da se radi? Šta da se radi? Udara ovo pitanje ovde već preko sto godina kao Verdijeva Forza del Destino, diže i vraća milione ljudi u prašinu, jer ređaju se jedan-za-drugim pogrešni odgovori. Na sudbinsko rebus-pitanje naši “prvosveštenici” odgovaraju kontrarebusom – mangupskim šibicarenjem. Za to “vešto” driblanje oni se ovde nagrađuju adoracijama (novac sami uzimaju), a nama kolektivno, i spolja i iznutra, stižu batine i siromaštvo.

Jedna od najuticajnijih knjiga na svetu – pokretala je više od pola veka milionske mase u revolucije, čitavu istočnu hemisferu – jeste “Šta da se radi” Nikolaja Gavriloviča Černiševskog. Lenjin je 1904. godine izjavio da ga je ta knjiga “potpuno preoblikovala” i da ona “može nekom da promeni celi život”. Smatra se da je ovim romanom Černiševski, mnogo više nego Marks sa “Kapitalom”, obezbedio eksplozivnu emociju u masama za izvođenje Oktobarske revolucije. U Srbiji je po uticaju nadmašila Bibliju. Ona je Svetozaru Markoviću i omladini bila Sveto pismo.

Savremeni engleski pisac Martin Ejmis, međutim, smatra da je “Šta da se radi” neverovantno “netalentovani roman”, a sam Černiševski – čisti idiot. Veliki srpski pisac Stevan Sremac je pre više od sto godina za roman Černiševskog mislio isto, mada u pridevima nije bio toliko eksplicitan kao Ejmis. Jednako je Sremca odbijao i zahtev Černiševskog da umetnost mora da bude, ako išta vredi, propaganda politike i sredstvo revolucionarnih društvenih promena. Takvim stavom se zamerio Skerliću. Rasni umetnici se i kada ne znaju jedan za drugog, i kada žive u različitim vremenima, slažu, pa je sa prefinjenim sarkazmom Vladimir Nabokov u biografiji Černiševskog (udenutoj kao četvrto poglavlje u romanu “Dar”) preludirao te antiumetničke premise, kasnije ugrađene u nama poznatu pustošeću “estetiku” ždanovizma.

Srpskim studentima po Evropi Černiševski je potpuno isprao mozak i opio ih idejom o “novim ljudima”, revolucionarima, kakvi bi trebalo da budu, kako da svojim nesebičnim, danonoćnim radom, odričući se privatnog života, učine da siromašna slovenska društva napreduju tako što će preskočiti kapitalizam i uploviti u Furijeovu utopiju – slobodu, jednakost, bratstvo, baš kao što je bilo u staroslovenskoj zadruzi. Dao je mustru i pozvao ih da budu – profesionalni revolucionari. O teroru koji će se pritom pojaviti nije pisao, a nije ga ni naslućivao. U Srbiji će se iz tih ideja dići socijalističko-radikalski talas, i nije se stišao, i dalje i pršti i valja srpsko društvo pred sobom, dok ga potpuno ne razbije udarom u neku stenu, ili ga podavljenog izbaci na opustošenu obalu ološ-ekonomije.

Sremac je bio vršnjak istaknutim socijalistima i radikalima, svi mladi i buntovni, ali ga je dar velikog umetnika distancirao od njihovih angažovanih zaleta. Zazirao je od tih “novih ljudi”, unosili su svađu u svaku poru života. Dugo je posmatrao i na kraju veka kroz priče ispisuje dnevnik Srbije, i on poput Servantesa i Don Kihota luta zemljom i slaže u pismu dogodovštine i razgalamljenost svog naroda. On je insajder. Pred njegovim očima su se rađale ideologija i politika koje će orobiti Srbiju u sledećih sto i više godina.

Zahvaljujući njegovom peru mi ne samo da čujemo, nego i vidimo naš jezik i u njemu oblikovan mentalitet. Dakle, mentalitet, a ne samo jezičke varijante ovog ili onog dela Srbije, te folklor, kako se površnim jezikoslovcima čini, ili što bi formalizacijama nacionalni glorifikatori hteli da izbegnu istinu o nama. I u tom jeziku, kao u mreži, zakoprcali smo se mi, onakvi kakvi jesmo. Nije on nas prikazivao humoristično, nego smo se mi smešno ponašali. Nije on taj jezik izmislio, nego smo mi tako mislili i govorili. A da bi nas verno preneo, on je radio precizno i metodično, kao kad znanstvenik označava i klasifikuje vrste u herbarijumu. Teško da bi izdržao u tom trudu da u njemu nije bilo ljubavi. Kvarenje naroda i rušenje države “ruskim idejama” i zatečenim prostaklukom, brinulo ga je, smatrao je da se tako ne otvara, već zatvara srpska budućnost.

Sremac, iako danas važi za veselog pisca, bio je u stvaralaštvu ozbiljan i usamljen, potvrđujući onu sudbinu koju je Josif Brodski zakovao kategoričkim imperativom da je “pisac usamljeni putnik i niko mu ne može pomoći. Društvo mu je uvek, u većoj ili manjoj meri, neprijatelj”. Nikola Pašić je pravio haos sa radikalima i narodnjaštvom, suicidalno srbovao, pretvarao je naše najgore osobine u tobože pravi duh naroda, a sve institucionalne tačke oslonca dovodio u pijano stanje. Otvarao je vrata nasilju, društvo je ulazilo u tunel “revolucionarnih” zavera, a Sremca su utucavali, naročito Skerlić, da je “konzervativan”, da nije revolucionaran. Političku presudu markovićevaca-pašićevaca, prihvatiće i profesori (inače i politički angažovani u socijalističkim partijsko-državnim institucijama) koji su sve do devedesetih godina prošlog veka pisali istorije srpske književnosti, pa su i oni Sremca otpisivali kao “konzervativnog”. Koliko znam, u Srbiji jedino gimnazija u Nišu nosi ime ovog pisca. Ali je odmah “dopunjena” sa drugom gimnazijom “Svetozar Marković”. “Konzervativni” Sremac je morao biti nivelisan “naprednim” i antipodnim Markovićem.

Šta znači reći za pisca da je “konzervativan”? Kakva je to umetnička kategorija? Stevan Sremac samo nije bio utilitaran po merilima Svetozara Markovića, Pašića i Skerlića. Po njima bio je, dakle, politički nepodoban. Suprotstavio se Černiševskom, i srpski epigoni ovog ruskog “humaniste” su ga žigosali. Vladimir Nabokov je podsetio da je na stogodišnjicu rođenja Černiševskog (1928.) priređena velika svečanost u Sovjetskom Savezu i da ga je tom prilikom Staljin uvrstio u velikog preteču Socijalističkog Realizma. Sremac je odbio da uđe u spiralu terora koju je “preteča” pokrenuo.

Martin Ejmis u knjizi “Koba Grozni” (“Koba The Dread”) tvrdi da ga je zahvatila teška apatija kada je saznao da je Lenjin jednog leta pet puta za redom čitao “Šta da se radi”. Pročitati ovu knjigu jedanput u pet leta, uveren je Ejmis, porazilo bi svakog, ali, eto, Lenjin je opstao, štaviše to je bilo njegovo ogledalo u kome je ugledao pravi model boljševika. Ejmis podseća da je u boljševičkoj državi 1921.-1922. od gladi umrlo pet miliona ljudi. Milioni će još nastradati u teroru pravljenja “novog” i “boljeg” društva.

Prema moralno-političkim kriterijumima Černiševskog i Svetozar Marković je gradio lik srpskog boljševika. Pašić će se nasloniti na taj model i u njega gurnuti gunjac i opanak. Nikada, međutim, nismo saznali koliko je žrtava bilo u toj radikalizaciji srpskog društva ispunjenoj demagogijom, uništavanjem privrede i nasiljem. Koliko je stradalo od gladi, sirotinje ili od partijskog, pa i državnog terora (a bilo ga je). Kao što se ne zna, a niko i ne pita, koliko je tačno žrtava bilo u majskom ubijanju 1903. (nazvano “prevratom” i “revolucijom” da bi se zabašurio krvavi događaj i amnestirale ubice i njihovi organizatori i saučesnici). Ne zna se ni tačan broj žrtava zavereničko-karađorđevićevskog-pašićevskog režima (uklonjenih na različite načine), kao što i nikog ne interesuju gubici iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata (nisu ih prebrojali ni država ni crkva, ni radikali ni Nikola Pašić). Dim od baruta, piše ruski pesnik Josif Brodski, pretvara se u istorijsku maglu i skriva od nas bezimene i bezbrojne žrtve.

Sremac je akciju markovićevo-pašićevog srpskog boljševika na razdrndavanju tek uspostavljene države prikazao u liku učitelja Srete u priči “Limunacija” na selu.

Limunacija je na jeziku radikala bila iluminacija. Nabokov je u biografiji naveo da su Černiševskom išle na živce tzv “iluminacije” po velikim evropskim gradovima, naročito u Parizu. Sa gnušanjem opisuje vatromete i spuštanje ogromnih bombonjera padobranima. U tome, i u posedovanju kreveta od ružinog drveta, ormana sa federima, ogledala na izvlačenje, štofanih tapeta video je bes bogataša, i sažaljivo dodavao antitezu:”a s druge strane nesrećni trudbenik”. U posedovanju jeste nemoral, pa Černiševski piše:”Nije nikakvo čudo što švalja zgodne spoljašnjosti malo-pomalo olabavljuje svoja moralna pravila… Nije čudo ni što zamenjuje jeftinu, sto puta opranu pamučnu haljinu za alansonsku čipku, i besane noći uz slabu lojanicu i rad, za besane noći na operskoj maskaradi, ili na orgijama izvan grada; ona srlja…” Nabokov je ustvrdio da je Černiševski u stvarnom životu bio “gegavi rogonja”. Srpski radikali su bili nedosledni – obožavali su “limunacije” sa “narodom”, uz pevanje, bančenje, batinjanje i pucanje, a šta bi imali protiv i da naš oficir poneku našu snašu ili našu gospoju, ili zalutalu Mađaricu, tom prilikom i prevrne. Takve “limunacije” su bile “narodni odisaj”.

“Novi čovek”, boljševik i radikal Sreta dolazi u jedno mirno, idilično i skriveno selo u našoj divnoj Srbiji da “osvesti” narod i da ga učini “izvorom i utokom vlasti”. Sreta se užasnuo kada je video kako je narod u selu radan i zadovoljan, gostoljubiv, kako se svi međusobno slažu i prijateljuju. Sreta je mrzio svakog kapetana, odbornika, čudio se kako seljani mogu da poštuju vlast i pred kapetanom skidaju fes. U svemu je video tiraniju i danonoćno je pisao “revolucionarne” tekstove za novine. Štampa i propaganda su bile suština njegovog života. U njima je on “ginuo i bijo se” za slobodu naroda, “šinuo” bi činovnike “ko birov kučku”, iznosio zloupotrebe i nasilja kapetana i “kaišarluke njegovih podrepaka špekulanata”.

Ništa Sretu nije moglo da pokoleba, jer je njegova lozinka bila kao i lozinka “onih Rusa iz Londona” – Forward, Vpered, ili na srpskom Napred. Znao je on koliko je “birokratski, nazadni duh” čvrst, ali je sokolio sebe pesnikovim stihom – “Slamka sam jedna među vihorove”. Serije članaka pod naslovom “Seljačka pisma” potpisivao je pseudonimima koji ponajbolje otkrivaju košmarnu smešu raznih ideologija i zabuna u njegovoj glavi: Gedžo, Gejo, Seljo, Radenik, Proleter, ali i sa Prudon, Robert Oven, Bakunjin, Karl Marks, Pugačov, Stjenka Razin, Kibaljčić, a nije se ustručavao ni od ženskih imena – Lujze Mišel, Vjere Zasulič, Sofije Perovske… Sa sobom je doneo naramke knjiga Lasala, Svetozara Markovića, a posebno je iščitavao (i s njima se uspavljivao) Narodnog učitelja Vase Pelagića, Šta da se radi Černiševskog, i knjigu Grobari Srbije anonimnog autora. Zbunjivao je seljane: na njemu gunj, tozluci i opanci, a kad progovori gospodin, učen čovek. Osvrnu se oni za njim i vide “gde ide seljački, a govori naučenjački”.

Najuglednija zgrada u selu je bila mehana gazda-Đorđa, i u njoj će Sreta zamrsiti narodnu pobunu i uzdizanje srpstva. Sav društveni život Srbije se u Sremčevim dokumentarnim pričama odvija u kafanama. Njihova imena su: Kod topa, Kod Sevastopolja, Kod orača, Kod poljoprivrednika, Kod poslednjeg marjaša, Kod tigra, Kod nezavisne i ujedinjene Srbije (na tabli je naslikana borba kod Šumatovca)…

Sremac piše:”Pravoslavni Srbin jurio je danonoćno u kafanu, kao, bože me oprosti, na reku Jordan… Na stolicama i klupama je ostalo više sukna od čakšira seljačkih, nego runa od ovaca na kakvoj ogradi u toru… Svaki kavedžija je zaslužan po čovečanstvo, a naročito po srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje”. Zidovi su oslikani junacima i čuvenim bitkama. U kafani gazda-Đorđa naslikano je devet lepih, zdravih i rumenih devojaka, personifikacije četiri godišnja doba i pet kontinenata. Seljacima se najviše dopadala ona koja je simbolisala Aziju.

Ali centralna freska je bila iza kelneraja i predstavljala je Marka Bočarisa u prirodnoj veličini sa užasno velikim brkovima, kakve smrtan čovek nije ni video a kamoli poneo! Sa isukanom dimiščijom u desnoj i odsečenom turskom glavom u levoj ruci, a iz odsečene glave teče krv užasno debelim mlazom kao voda iz žljeba kad se digne ustava pa poteče na vodenični točak. Pošto se junak zvao Marko, seljaci su ga smatrali našim Kraljevićem Markom. Pored te freske ekserima je bila zakucana crna mušema i na njoj su kredom zapisani oni koji jedu i piju na veresiju. Najduža je rubrika bila Miće “Oficira” i Petra, ćate opštinskog. Mića noću luta kroz dvorišta, obilazi udovice, ali i udate čiji muževi imaju tvrd san, a otisci od zuba na krajevima kafanskih stolova su njegovi, pošto ih u opkladu za špricer često diže. On je postao desna ruka Srete radikala.

Uneo je Sreta nemir i haos u narod. Ubeđivao ih je da državi, toj tiraniji, ne treba ništa da plaćaju. Kapetana, tog “krvopiju” (mada je bio blagorodan i celo ga selo poštovalo) treba da zameni “naš, narodni čovek” – kafedžija gazda-Đorđe. Đorđu se zavrtelo u glavi, i odmah je izbor radikalskog učitelja prihvatio kao ispravljanje duge nepravde. Zašto on ne bi mogao da bude predsednik u selu, zar je ovaj sadašnji u nečemu bolji od njega!? Sreta je i za druga činovnička i pandurska mesta našao kandidate, sve lezileboviće i seoske badavadžije. Zapalili se i oni izgledima da budu vlast. Kada se zaverenici sretnu samo se prijateljski jedni drugima smeše, migaju očima, u ćutanju se razumevaju “Znamo se, naši smo”. Sa svima su bili na egalitarijanskom ti. Šta tu Vi, nismo Švabe, nego brate, ti, to je srpski, najlepše! Taki smo mi!

Ušli bes i đavo u selo. Svi se mrze kao da nisu jedna vera i svađaju se. Zavadile se žene, pa isplivao sav prljav veš, Bokačo u nastavcima, a glavni lik Mića “Oficir”. A Sreta se sve blaženiji noću uspavljivao sa 5-6 pročitanih strana, dok mu “Šta da se radi” ne ispadne iz ruku. Bio je prezadovoljan, selo je postalo čuvar svojih građanskih i narodnih prava. Eto kako može, likovao je, samo treba biti muško! Život je borba, trenje! Od trenja do trvenja, i od trvenja do satiranja. Zbog restauracije narodnih prava, Sreta je sve češće priređivao narodna veselja sa guslama, i tom prilikom je okupljeni “narod” psovao režim i vikao, kako ga je radikal naučio: Dole, Bastilja! Dole, raspikuće! Dole, razvratni tiranin! Nek padne Stari režim, da dođe novi, suvremeniji!

I kada je u dalekom Brazilu pala monarhija don-Pedra, Sreta je odlučio da okupi i druga sela u kraju i napravi veliku, zemljotresnu “Limunaciju”. Pozvao je učitelje i održao im govor. Sremac je taj govor sastavio od fraza koje su radikali svakoga dana uzvikivali po varošima ili objavljivali u novinama. Svaka sličnost sa današnjim nije slučajna.

Prvo je Sreta za sebe i okupljene učitelje ustvrdio da su “jedini napredni elementi i jedini prijatelji narodni”! Da su oni “Mi, koji smo i sami ponikli iz slobode!” Ali, kada su trezveni učitelji odbili da učestvuju, Sreta je počeo da ih vređa. Oni su memeluci, inertni prema građanskim pravima. Prišipetlje vlasnika i kapetana! Bruka učiteljska! Bave se bezvrednim zanatima, mlate se sa voćarstvom, svilenim bubama i skupljanjem meda, te ostalom privredom i poljoprivredom, umesto da izvojuju političke slobode za narod, a slobodan narod će i sam naći što mu treba , ne moraju oni ništa da proizvode. Tiranija bi i volela, krešti Sreta, da se oni zabavljaju privredom i tako batale svoja sveta građanska prava. Samo vi radite, dovikuje im Sreta, pa što veće blagostanje u narodu, biće mu i veći porez! A ja to ne dam!

Radikalska “Limunacija” se završila u orgiji i sa napadom na kuću predsednika sela, polomili mu kapiju, vikali Ua! Ua!, i u avliju ubacili odranog zeca na ražnju sa porukom na hartiji:”Ovako će proći svaki prišipetlja don-Pedra”. Predsednik ih je rasterao puškom. Tom prilikom je Sreta bio kažnjen i proteran, ali to je bio samo početak, radikali će se boriti, pobediti i formirati Srbima identitet koji je postao naš karakter i sudbina. Najgore su prošli privreda i država. Jer u socijalističko-radikalnom društvu radile su samo budale, pametni su se bavili politikom i funkcionerstvom, država je postala otadžbina maherima, a iza celog tog cirkusa konce su povlačili nevidljivi zaverenici.

U priči “Zli podanik” Sremac ulazi u trag drugom delu srpskog mentaliteta koji su na vlast (kao partijski komesari, sekretari, predsednici, pa po policiji, tajnim službama, vojsci, diplomatiji, novinarstvu) doveli gorštaci. Popisivač 1896. ulazi u stan samca Vasilija Polagušića u Beogradu i prikuplja podatke za statistiku, što će se sa ovim delijom pretvoriti u verbalno rvanje. Vasilije će potvrditi mnogo kasnije izrečenu tezu Milovana Đilasa da su komunisti nastali od Srba i Crnogoraca. Vasilije gnevno odbija oslovljavanje sa “gospodin”, jer gospoda su izjelice, sabljaši, eksploatatori i tirani, “koji gnječe i sišu krv i hrane se znojem bijednoga radenika na sramotu 19. vijeka”. On jeste “radenik i građanin”, ali ne priznaje državu – “ona je jedno žalosno, sramno i bijedno našljeđe iz onijeh mračnijeh srednjijeh vjekova nepravedno nametnuto nama docnijim naraštajima”. Đe se to glasalo hoće li narod ovu i ovakvu državu, i đe je moj dragovoljni pristanak usmen ili pismen?! Ja, kategoričan je Vasilije, nijesam pristao! i nastavlja bravuroznu retoriku:

– Već dvadest i tri godine, kako ja odvajam svoje mišljenje a niko me ne sluša, već Jevropa ćera svoje meni za inat! Ja nijesam pristao ni na jednu jevropsku državu! Nijesam pristao ni na ćiftinsku Belgiju, ni na sabljašku Njemačku, ni na apsolutističku Rusiju, ni na onu birokratsku i kapitalističku vajnu republiku Francesku! To je nasilje učinjeno daleko prije nas… Ja protestvujem protiv svega uređenja današnjega!! Ja priznajem zasada samo samoupravnu i nezavisnu opštinu u kojoj se individua čovjekova može slobodno i bez ikakvijeh stega razvijati… što je izloženo u zlatnijem knjigama: Černiševskoga, Pisareva, Ovena, Svetozara, Bakunjina, Krapotkina…

Da ne bi rađao i umnožavao roblje tiraninu, Vasilije se nije hteo ni ženiti, ali se sav posvetio sebi: fizičke vežbe, šetanje, spavanje, odmaranje, masaže, jede samo bifteke i jabuke, razmjenjuje misli sa knjigama ili ljudima, ljeti se kupa u hladnoj a zimi u toploj vodi, jer Džon Lok je rekao da je u zdravom tijelu zdrava i duša, a mi velimo Veselo srce kuđelju prede! Njegovo glavno zanimanje jeste da živi i da radi za čovječanstvo, a sporedno da se čuva, da se ne bi istrošio na štetu radničkog staleža, a na grdnu radost izjelica i tirana! iako nije ženjen, ima đece, a ta đeca njegova su “svi potišteni, eksploatisani i neobaviješteni, svi koji u znoju lica svojega zarađuju i jedu suvu koru ‘ljeba – to su moji sinovi a ja njihov duhovni i umni otac”. Vasilije je “suvremeni i moderni Prometej” koji uspalom narodu donosi božansku iskru. On je luč u tami i bijedi, plete bič i šiba nemilice glupane i gotovane, osvjetljava puteve zalutalom i izgubljenom čovječanstvu!

Kada ga popisivač pita ima li kakvo nepokretno imanje, Vasilije potvrđuje, a to je:”Moje ubjeđenje! Ono je nepokretno, sa kojega me nikakva svjetska sila i zastrašivanja ne mogu pokrenuti!”. Javi to, špijunu – drzak je Vasilije- onijema silnicima koji te poslaše da me uhodiš i iskušaš!

A gde stanuje za stalno, Vasilije? Kada je mir u Srbiji, a kada Srbija zarati, on je već tri mjeseca ranije van, jer je principijelno protivan ratu, pogotovu protiv onog u kojemu Jevropa troši godišnje u mirno vrijeme pet milijardi dinara, a u ratno vrijeme pet puta toliko!…

Pometen lavinom fraza i samodivljenja, popisivač je pobegao. A za njim Vasilije gunđa:”Viđi, molim te, kretena, viđi, dobar čojče, žbira i špijuna, đe ga poslaše da me ukine sa svijeta!” A onda mu sumnja što državni službenik ode tako u brzini pomuti pogled, pobledi i počne da razgleda po celoj sobi, pod krevete i ormare, u slamarice i jastuke, da mu nije ostavio neku napravu protiv njegovog dragocenog života, kakvu bombu, granatu, a možda i dvanaesto-funtovni top! Odahnuo je kada nije našao i ponosno zaključio:”Judo! Zar cjelovom izdaješ sina čovječijega!!! veli Hristos. Razlogom me pobjedi i utuci, a ne nasiljem i vlasničkim ujdurmama, velimo mi”.

Čitajte Sremčeve priče, Sremčev literarni dnevnik, zapanjiće vas njegova aktuelnost.

Ni srpski, ni crnogorski se odgovor na pitanje sudbine Šta da se radi ne menja više od veka. Ko je ovde konzervativan? Mi ili Sremac? Sremac je samo bio brži od bilo kog savremenog pisca i novinara, pa je opisao finale jedne mrtve igre još u njenom začetku. Dok đacima ne počnemo da pričamo pravu istinu o nama, dok ne preradimo udžbenike istorije i iz njih ne izbacimo “boljševike” – komandante, kraljeve, heroje, očeve nacije – doveka ćemo se uzalud pitati – Šta da se radi? A samozvani spasioci naroda pod nos će nam poturati opijum lažne svesti i tu lažnu istoriju, nekog novog “idiota”, novo-starog Černiševskog, očeve naroda i partija, vaskrsavati ubice kao heroje, žrtvovati nas, dok oni kradu.

Momčilo Đorgović, Stevan Sremac, Šta da se radi, Danas

Pre dve nedelje u radnju čiji je vlasnik njegov sin Vlastimir zakucali su muškarac i žena, poreznici.

– Tražili su da izbrojim novac, presek stanja, popis kase, ugovore, kalkulacije… Sve sam im dao crno na belo do zadnjeg papira. I sve se složilo u dinar – kaže Mirković.

U jednoj od fioka radnog stola nalazilo se 1.550 dinara i dva čeka. Dovoljno da inspektori napišu kaznu. Radnja je zatvorena na sedam dana, a rešenje o visini novčane globe još nije dostavljeno.

Sve je preneo ocu, a ovaj sa knjigovođom odmah je došao u prodavnicu. Doneli su ugovore o radu svih petoro zaposlenih.

– Na opšte zaprepašćenje poreznik je spazivši mog knjigovođu, koga očigledno odlično poznaje, kazao: „Da sam znao da ti je on veza, ne bih te ni zatvarao. Ne bih pisao kaznu, ali naređeno mi je odozgo.“ Odakle odozgo? Da li je moguće da oni zaštićeni sa vezama mogu baš sve, a mi koji verujemo u pošten rad služimo samo za oštrenje zuba banana države?! – kipti stariji Mirković.

Blic, Sa pilićima u poresko, 20. septembar

„Mnogim ljudima nije lako da napuste siguran posao. Dok su neki rođeni preduzetnici, spremni i voljni da ugrabe svaku poslovnu priliku, drugi su rezervisaniji i njih je potrebno pogurati. Ovo ne znači da oni neće postati odlični preduzetnici, jer uspeh svakako nije rezervisan za određeni tip ličnosti.

U okviru neprofitne organizacije Virgin SturtUp, radimo sa ljudima koji tek ulaze u preduzetničke vode, i tokom rada u prethodnih godinu dana smo shvatili da postoji problem, jer dosta talentovanih ljudi misli da je preduzetništvo van njihovog domašaja, što je prava šteta. Deo posla koji tamo obavljamo je mentorski rad kojim pokušavamo da pokažemo da vođenje posla nije nikakav neostvarivi san, već vrlo realna mogućnost.

Pokušajte da pronađete nekoga  ko je već sve to prošao u sferi kojom želite da se bavite. Vrlo je moguće da je ta osoba nekada imala iste sumnje i strahove koje vi imate danas.

Drugi čest razlog zašto su ljudi suzdržani kada je u pitanju preduzetništvo je ubeđenje da kada postajete preduzetnik, vi zapravo ulažete sve svoje resurse u jednu ideju nadajući se najboljem. Ali to ne mora biti tako, može se započeti mali biznis koji se kasnije može razviti u nešto veće.
Ponekad je potrebno da osetite podršku svojih mušterija, i da to bude dovoljno da mali projekat postane ozbiljan biznis. Richard Reed osnivač kompanije Innocent Drinks, koja proizvodi najpopularnije napitke u Britaniji, svoj biznis je započeo ovako: On i dva prijatelja su imali sigurne poslove u dobrim firmama, a onda su jednog vikenda pre 15 godina napravili određenu količinu sokova i otišli na muzički festival da ih prodaju. Ispred svog štanda su postavili tablu na kojoj je pisalo: „Da li da napustimo svoje poslove i da se posvetimo pravljenju sokova?“, i stavili su dve kante, na kojima je pisalo ’da’ i ’ne’. Nakon što bi popile sok, mušterije bi davale svoj odgovor bacajući čašu u jednu od kanti. Po završetku festivala imali su punu kantu čaša koja je podržala njihovu ideju. U ponedeljak je svako otišao na svoj posao i dao otkaz. Taj vikend je bio odskočna daska za, danas, cenjenu kompaniju vrednu više miliona.”

Ričard Brenson, Enterpreneur, prenosi Bizlife, Uspeh nije rezervisan za određeni tip ličnosti

What a drag it is getting old
“Kids are different today,”
I hear ev’ry mother say
Mother needs something today to calm her down
And though she’s not really ill
There’s a little yellow pill
She goes running for the shelter of a mother’s little helper
And it helps her on her way, gets her through her busy day
“Things are different today,”
I hear ev’ry mother say
Cooking fresh food for a husband’s just a drag
So she buys an instant cake and she burns her frozen steak
And goes running for the shelter of a mother’s little helper
And two help her on her way, get her through her busy day
Doctor please, some more of these
Outside the door, she took four more
What a drag it is getting old
“Men just aren’t the same today”
I hear ev’ry mother say
They just don’t appreciate that you get tired
They’re so hard to satisfy, You can tranquilize your mind
So go running for the shelter of a mother’s little helper
And four help you through the night, help to minimize your plight
Doctor please, some more of these
Outside the door, she took four more
What a drag it is getting old
“Life’s just much too hard today,”
I hear ev’ry mother say
The pusuit of happiness just seems a bore
And if you take more of those, you will get an overdose
No more running for the shelter of a mother’s little helper
They just helped you on your way, through your busy dying day

Ako se išta može označiti kao društvena paradigma savremene Srbije, to je sadržano u poznatoj narodnoj izreci koja glasi „u se i u svoje kljuse“. Ova, kako bismo rekli – narodna mudrost, povratila se iz prošlosti punom snagom, u svom najmračnijem sjaju. Kljuse bi bio naziv za mršuljavog, nepedigriranog, ofucanog i izrabljenog konja koji je siromašnom paoru bio jedini oslonac za obavljanje teških radova; nešto kao dodatak u sveukupnoj ljudskoj bedi. Iz te depresivne izreke, sve u svemu, proizilazila bi pouka da se u nevolji možete zasigurno pouzdati u samo jednu stvar – u jadnoga sebe.

Ne mislite li da je neizmerno tužno posmatrati sebe kao kljuse? Ta zluradost prema životu, zajedništvu i empatiji, koja je bila tako svojstvena izmučenom seljačkom životu Srbalja iz prošlosti, ta mračna „istina“ o tragičnoj usamljenosti koja nas ubeđuje u neophodnost suštinskog nepoverenja prema svakom drugom biću, jeste perfidno podmetanje perverzije ljudskosti kao postulata života. Ideja o društvu kao proizvodu krvoločne utakmice između pojedinaca, gde najjači opstaju a ostali su bačeni na kolena, sugeriše da, kako god da stvar okreneš – bilo sa pozicije poniženog ili društveno uspešnog pojedinca – svet moraš posmatrati isključivo iz sopstvene guzice.

Šta je ovde moja poenta? Sušta je istina da smo, tokom poslednje tri decenije, naviknuti na totalnu nebrigu jedni prema drugima, što važi i za državu koja je potpuno nezainteresovana kako za pojedinca tako i za društvo u celini. Iako se demagoški plasira upravo suprotna tvrdnja, mislim da nam je potpuno jasno o kakvoj se kolosalnoj laži ovde radi. Dakle, svako je prepušten sam sebi – kljuse u praksi i, dodatno, uče nas da baš tako i treba – kljuse u ideologiji. Ne bih ja sad previše da raspredam o pogrešnosti „ideologije kljuseta“ budući da je to posebna i duboka tema, a i jasno je kakva je dominantna percepcija o ljudima u čijim su glavama preostala zrna svesti o društvenom (višem) dobru – to su propali likovi zavedeni pregaženom utopijom.

Ukratko, jasno je da ideologija kljuseta ne poznaje pojam kolektivnog dobra u kom se društvo mora posmatrati kao entitet sa emergentnim svojstvima, kvalitativno drugačijim od zbira njegovih pojedinačnih delova. Suštinsko nerazumevanje između „kljusoizma“ i ideje društva kao istinske zajednice oslikaću razlikama između klasične genetike i savremene genomike. Nadam se da mi nećete zameriti na, za mene neizostavnoj, biološkoj analogiji.

Na svojim počecima, genetika je zastupala stanovište da je za svaku osobinu bilo kog živog stvora odgovoran jedan konkretan gen. Iz takvih shvatanja proizilazilo je da svaka individua, budući da je sačinjena od skupa različitih gena, predstavlja mozaik raznovrsnih nezavisnih delića. Isto je važilo i za populacije organizama viđenih kroz oči klasične genetike – to bi bio skup gena svih jedinki koje populaciju sačinjavaju, hrpa nezavisnih šarenih komadića na gomili. Postoji i odličan opis ovakvog genetičkog pristupa – genetika vreće pasulja („beanbag genetics“). Niko, naravno, ni danas ne spori da su osnovne premise, zasnovane na mendelovskim principima, tačne, ali desile su se presudne promene u pogledu našeg razumevanja toga kako i šta geni rade.

Iako su poređani po celokupnom naslednom materijalu, dakle u uređenoj gomili, svaki pojedinačni gen ne može ništa sam. On bi bio nešto kao malecno zrno pasulja od kog ne možete napraviti čorbu. Da bi ostvario svoj efekat, njegov produkt (npr. protein) mora interagovati sa mnoštvom drugih molekula u džezvi koju zovemo ćelija, dok bi sve ćelije morale zajedno da se kuvaju u loncu kako bi napravile čorbu koju nazivamo organizam (u ovom slučaju višećelijski). Dakle, kao što pasulj-čorba ima ukus koji zavisi od svih ubačenih zrna, tako i svaki pojedinačni gen, po pravilu, ne utiče na samo jedno svojstvo organizma, niti je efekat jednog gena uvek isti u konačnom formiranju osobina organizama, tj. zbirnom ukusu čorbe. Ovu kulinarsku sliku dopuniću još samo jednim detaljem. Genomika nam je otkrila da najveći deo naših genoma ne čine geni (u klasičnom smislu) već brojni DNK nizovi koji nemaju proteinski produkt, ali su presudno odgovorni za regulaciju aktivnosti čitavog genskog skupa.[1] Kao začini u pomenutoj pasulj-čorbi, oni suštinski upravljaju konačnim ukusom proizašlim iz sjedinjavanja dostupnog materijala. Ne moram ni napominjati koliko su ova saznanja izmenila naše shvatanje i praktičnu upotrebu teorije nasleđivanja (npr. u medicini).

Pasulj-čorba nam ukazuje na veoma važnu činjenicu – bez kooperacije, međusobne regulacije, raznovrsnosti efekata, ne bi bilo funkcionalne celine. Rečeno na drugi način, bez svog udela u mreži biološkog sistema, ni sam gen ne opstaje. Hipoteza „sebičnog gena“, nekada tako popularna u biološkoj literaturi, urušena je savremenim znanjima. Mislim da je jasna moja namera da, za potrebe društvenjačke analogije, izjednačim gen i društvenog pojedinca. Baš kao što odsustvo interakcija između gena ugrožava opstanak organizma kao celine, tako i skupina sebičnih kljusadi degradira ideju zajednice i, dugoročno, neminovno vodi urušavanju društva na svaki mogući način.[2]

Ali, da se vratim na našu kljusad (ako je to uopšte ispravna množina). Da bismo priču suzili, zapitaćemo se kakve su osobine kljuseta u autoritarnom društvu vučićevske orijentacije. Za početak, velikog gazdu moraš voleti. I nije važno da li si ministar, novinar, ili običan građanin. Veliki gazda se naljuti ako ga ne voliš. Ne prestajem da se čudim tom galimatijasu pristupa vladanju – s jedne strane, čini nam se da gazda neguje čist makijavelistički princip („važno je da te se plaše a ne da te vole“), a opet, povređenost zbog nevoljenja izbacuje na videlo krhku isfrustriranu potrebu da si omiljen u društvu. To, sigurna sam, nisu nepoznati fenomeni u psihologiji totalitarnih ličnosti, ali mene svejedno fasciniraju.

Pošto je jasno da pojedinačni opstanak i prosperitet zavise od volje velikog vođe, svako kljuse zna šta mu je činiti – mora da ćuti i gleda svoja profiterska ili sirotinjska posla i, što je posebno važno, ne sme se osvrtati na režimske žrtve oko sebe kako i sam ne bi postao jedna od njih. Apsolutno najpotresnija i najpogubnija pojava u ovakvoj mentalnoj bedi jesu autocenzure misli i govora. U više navrata, tokom poslednjih godinu dana, bila sam neposredni svedok tome koliko se umnih ljudi, koji bi imali šta da kažu, pretvorilo u običnu kljusad. Upitani da prokomentarišu pogrešne odluke, partijske programe i posledične pojave, takvi stručnjaci su se samoinicijativno proglašavali nekompetentnima za oblasti u kojima su doktorirali i kojima se bave tokom cele svoje karijere.

Jasno je da je društvo komplikovani entitet koji nam, nužno, nameće način na koji spoznajemo svoju realnost. U vladajućoj ideologiji kljuseta, percepcija realnosti podrazumeva nužnost da svoje samopoštovanje zaturiš u najdublje podrume sopstvenog uma. Takođe, nužno je i da zaboraviš da mnoge stvari duguješ ovom društvu, i to ne vučićevskoj verziji društva, već onom koje ti je omogućilo da se školuješ, postaneš stručan za nešto i svašta malo dublje razumeš i analiziraš. Reći ću i sledeće, svest o tome da velikom gazdi ne duguješ ništa, ali da moraš biti odgovoran prema svojoj zajednici, možda bi neku akademsku kjusad transformisala u (samo)poštovane pojedince. Potrebno je samo malo žrtve i malecno odricanje u konformizmu, a dobici mogu biti veliki.

Možda je vreme osećanja zajedništva prošlo i dogodila se konačna ireverzibilna promena društvene paradigme i sada su zauvek zaboravljene stare, društveno prosvetljujuće poslovice – npr. „Sramotno je uvek uzimati a ništa ne davati“. Možda samopoštovanje, uskoro, više neće imati veze sa davanjem. Mislim da tada prestaje društvo i ljudsko dostojanstvo. Živeće samo kljusad.

Biljana Stojkovic, Ideologija kljuseta, Peščanik.net, 04.09.2014.

Ako pomišljate da nikom nije stalo do toga da li ste živi, probajte neko vreme da ne otplaćujete kredit.