Ко то беше Оља Бећковић

.

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

.
Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

.
Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

.
Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

.
А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?
.

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

.
И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.
.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

.
Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

.
У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

.
Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу (W) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

.
Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

.
Даница Поповић, Политика, 20.11. Професорка Економског факултета

‘Obrađuj svoj vrt’ je korisna samoobmana. Najpre, vrt nikad nije naš, nego mi tek zatičemo u njemu od drugih zasađene biljke, koje moramo ili ne moramo da negujemo, u nemogućnosti pritom da razlikujemo ono šta je posađeno našom rukom od onoga šta je posađeno u nas.

U supermarketu mala plata
Petnaest hiljada
Ona mlada
Željna života
Željna grada
Nema ni za pljuge
Puši onu krdžu
Dve hiljade i sto mesečno
Ostane dvanaest i devetsto
Pet hiljada da na prevoz
Od Dolova do Pančeva
Naravno da uvek kući večera
Ostane sedam i devetsto
Jede onako minimalno
Za sto dinara u gradu
dvadesetpet radnih dana
Dve i po hiljade ode
Na lošu hranu
Pet i četiristo
Ostane joj čisto
Svako jutro budilnik u pet
Ti ti ti ti ti ti ti ti ti ti ti
Pa autobus
Klaj klaj klaj
Kad je primila prvu platu
Dođe da obraduje tatu
A on joj čestita
Pa je pita
Šta će da plaća od računa
Kuća je dugova puna

Daleko negde, iza škotskih obala,
diže se, iz mora, modro stenje,
tako grdno, tako pusto, sumorno.

Ja ga se setih! ja ga vidim!
Njegova modrina mrsi mi dušu,
i mene obuzima grozna jeza,
i neka, beskrajna, žalost.

Predosećano, u Beogradu, 1920.

Nijedno društvo ne može biti srećno ako njegov veći deo živi u bedi i siromaštvu.
Adam Smit

Deluje prilično nelogično da toliko ljudi na svetu žudi za novcem, a da se tako malo njih interesuje za njegove tokove. Nije li to nesvesno saučestvovanje u onome što je – ako se ne varam Kejnz – sveo na slogan: “Budale povremeno treba rastaviti od novca”. Ovoga puta je korisno imati u vidu da je u utorak (04.11.2014) inaugurisana EBU – Evropska bankarska unija. To ukratko znači da ECB (Evropska centralna banka) stiče pravo kontrole nad bankama svih zemalja članica, te da one koje su sumnjivog poslovanja može oterati u stečaj, ukoliko uprkos opomenama ne preduzmu ništa da se poprave.

Deo štampe koji je zabeležio taj događaj, a takvih je malo čak i u EU, okitio je naslovne strane pompeznim naslovima tipa “Novac na slobodi” ili “Tiha finansijska revolucija”. Mnogo više publiciteta dobio je “stres test” koji je pokazao da od 130 značajnih banaka u EU, njih 25 su sa sumnjivim bilansnim stanjem; od toga su 12 u procesu sanacije, a 13 do kraja godine mora da nađe načina za sanaciju ili im preostaje likvidacija. ECB je konstatovala da će u spornim bankama “izgoreti” 236 milijardi te da postoji i 136 milijardi evra sumnjivih potraživanja. Iako su to upečatljive sume i poduhvat, ipak je ceo posao tek samo popis, inventar, čime se ulazi u mnogo značajniju igru formiranja jedinstvenog tržišta kapitala.

Kao i u većini slučajeva kada se zadire u stečene materijalne interese, i ova mera je dočekana sa žestokim otvorenim otporom Poljske i potuljenim negodovanjem dela drugih članica, koje se ne mire sa time da izgube još jedan deo svog (finansijskog) suvereniteta. Naime, do sada su nacionalne centralne banke imale neprikosnoveno pravo da kontrolišu poslovanje banaka na svojoj teritoriji. Problem je u tome što su one iz “nacionalnih interesa” tolerisale problematične, pa čak i lažne bilanse, kako bi pomogle sopstvenoj političkoj i finansijskoj eliti da se održi na vlasti. Poljski guverner Marek Belka je jasno stavio do znanja da centralna banka njegove zemlje nema nameru da bilo kome prepusti direktan nadzor, a pogotovo ne likvidaciju banaka koje „moraju ostati u nacionalnom domenu“. Formalno on to može, dok u toj zemlji zlot bude sredstvo plaćanja, a to je još tri godine. Dakle, Poljska ima slobodu da bira hoće li prihvatiti evro ili nacionalni bankarski suverenitet. U principu, ECB može da svojim merama Poljskoj zatvori svoje finansijske slavine i natera je da malo ohladi nacionalne strasti. Međutim, pravi problemi su na drugoj strani, i to: američki FED, Centralna banka Japana, Bank of England (iz milošte “Old Lady” – osnovana 1694) i Švajcarska centralna banka, bez čije podrške je mnogo teže učiniti ove mere funkcionalnim.

Stvaranje bankarske unije preduslov je za efikasnije funkcionisanje jedinstvenog tržišta kapitala, onoga što je proklamovano još 1957. godine Rimskim ugovorom kao „slobodno kretanje ljudi, kapitala i ideja“ širom Zajednice, pri čemu je kretanje kapitala u najvećem zaostajanju. To tržište kapitala privlači Britaniju, budući da je London najjači finansijski centar, pa prema tome sposoban da dominira presudno utičući na odnose među učesnicima. Ako ni zbog čega drugog, Britanija će bar zbog toga još jednom razmisliti o nameri da napusti EU. Izreka kaže da je “đavo u detaljima” i to je ono što tek predstoji kada Junkerova “vlada” bude morala da preduzme brojne inicijative koje se tiču obligacija, akcija, venture (inicijalnog) kapitala, shadow banking, sekuritizacije i mnoštva drugih odluka koje sve zajedno treba da učine tržište širim i efikasnijim. Jer Bankarska unija je za sada samo slogan koji tek treba ispuniti sadržajem. U poređenju sa američkim razbokorenim finansijskim aktivnostima, Evropa je zakržljala i zaparložena.

Naravno nisu svi srećni zato što će uskočiti u uzburkane vode međunarodnih finansijskih manipulacija, u kojima se mnogo brže napreduje ali i propada. Polaznu tačku čine dva principa: prvo, uklanjanje barijera koje sprečavaju razvoj i integraciju samog evropskog tržišta i drugo, namera “unije kapitala” da liberalizuje tržite, a ne da ga podvrgava kontroli. Ni jedno ni drugo nije nimalo lako, budući da u EU postoji preduslov – striktno respektovanje volje zemalja članica. Pre svih u pitanju je Britanija koja hoće članstvo u EBU, ali se suprotstavlja bilo kakvoj regulativi nametnutoj političkom voljom Brisela.

Liči malo na one šarene laže koje smo navikli da slušamo od političara kada se tvrdi kako će unija kapitala usmeriti novac u realnu ekonomiju – jedini način izlaska iz krize. Nije za verovanje sve dok su profiti koji se dobijaju obrtanjem kapitala na tržištu derivata daleko viši. Stavljanje nacionalnih banaka pod ingerenciju ECB će nesumnjivo uticati da nestane direktna veza između suverenih i bankarskih rizika – između zaduženosti zemalja i njihovih banaka. Nema, međutim, tako nedvosmislenih mera koje bi garantovale usmeravanje kapitala u realnu ekonomiju. Ostaju i sumnje i nade, pa šta prevagne.

***

Evropa je u krizi (koja uporno traje) platila najveći račun zbog svoje razjedinjenosti, kad je svako mogao da čerupa njene članice ponaosob. Razumljivo je stoga što ona želi da stvori moćnu Uniju i sigurnosne ventile kojima će preduprediti moguće novo formiranje i pucanje finansijskih balona. A globalni balon raste nezadrživim tempom. Iako je najbliža logici, ne bih da se kunem u tvrdnju kako se nova vrednost stvara jedino u realnoj ekonomiji, a sve ostalo je samo preraspodela tog dohotka, jer postoje mnoge druge podjednako uverljive teorije. Međutim činjenica da je u proteklih pet godina realna ekonomija rasla po stopi od 1,5 odsto, a finansije po stopi od 5 odsto – govori da nešto u tome izmiče poslovnoj logici.

Evo o čemu je reč: svetski BDP (bruto domaći proizvod) prošle godine iznosio je 75 biliona, odnosno 75 hiljada milijardi dolara. Cifra je upečatljiva sve dok se ne stigne do podatka da su u isto vreme globalne finansijske aktivnosti iznosile 993 biliona, odnosno 993 hiljade milijardi. Ove će godine sigurno premašiti trilion (milion milijardi) dolara. Prisetite se, to je onaj broj sa 18 nula (10¹⁸). Zalazimo u vrednosti koje se upotrebljavaju u elektronici (bitovi) i astronomiji. Od navedene sume, 283 hiljade milijardi (manje od trećine) spada u primarne finansije (akcije, obligacije, bankarska aktiva i sve ostalo što mi laici podrazumevamo pod finansijama). Ostalih 710 hiljada milijardi su derivati koji se obrću van regulisanog tržišta. Ako neko sumnja u podatke, lako ih može proveriti u Global Financial Stability Report IMF. Naravno da u tim Himalajima od cifara koje se tretiraju kao novac, ima i čvrstih para, međutim ako su ukupni svetski dugovi 60,3 hiljade milijardi, znači da su finansije, i to one van regularnih tokova – 11,7 puta veće od svih dugova svih država celog sveta. Na države se svalila sva halabuka, dok jednom ne pukne taj balon-trilion prema kojem su dugovi Grčke, Španije, Italije… sitni kao mikrobi.

Neravnopravnost je tolika da konkurentska borba oko privlačenja zdravog novca između realne ekonomije i „sintetičkih finansija“ jednostavno nije moguća. Trend preotimanja investitora od realne ekonomije postao je uočljiv poremećajem ravnoteže vrednosti BDP i finansijskih aktivnosti krajem sedamdesetih godina, kada raskorak između tih dveju kategorija, iniciran igrom sa kamatama, počinje nezadrživo da se širi. Tada je on „opasno“ premašio odnos od 1:5, što je danas stiglo na 1:13 puta više u korist finansija. Problematične finansije, kao svojevremeno Jezda i Dafina, grabe najveći deo slobodnog novca i ubacuju ga u potpuno autonoman krug finansijskih transakcija, gde se on vratolomno obrće stvarajući fikciju uvećanja vrednosti. Vrlo mali deo tih para transferiše se u realnu ekonomiju – dakle u privredni rast. Prave pare uglavnom potiču iz javnih izvora (države), a pritom se po principu „drž’te lopova“ na države atakuje zbog „rasipanja“ novca poreskih obveznika. Postoji statistička korelacija između rasta državnih dugova i rasta privatnog kapitala, koja objašnjava dominantni put bogaćenja. Osnovna prednost finansija van regulisanih tokova zasniva se na tome što one ne plaćaju uopšte ili plaćaju besmisleno mali porez.

MMF upozorava da je prvi razlog nestabilnosti (krize) poremećaj ekvilibrijuma između investicija u finansije i u realnu ekonomiju, s tim što MMF pledira za „novi ekvilibrijum koji bi većim investiranjem u realnu ekonomiju obezbedio mirniju budućnost“. Neminovno je pitanje prave li to MMF i ECB (sa novonastalom bankarskom unijom) budale od nas kad konstatuju da finansije imaju negativne tokove, ali obećavaju da će one sad odjednom postati dobre i krenuti da investiraju tamo gde im je manja stopa profita, jer je to za opšte dobro. Novac ima samo jedan cilj – da se umnožava što više. O novcu i kapitalu radije bih preporučio ono što kaže Tomas Man nego ekonomisti. Njegov besni Naphta (Čarobni breg) izgovara čitav esej o vladavini novca, a onda kao logičku poentu – izvrši samoubistvo. Humanizam i lepe želje u domenu su Caritasa, a ne finansijskih transakcija.

Finansije su nesumnjivo najživlji sektor ljudske aktivnosti, čak i onda kada se, gledano sa strane i sa nerazumevanjem, stiče utisak imobilisanja para. Nemačka, na primer, poseduje nekih 4.700 milijardi ušteđenih i naplaćenih (kredita) od zemalja dužnika, a koje niko ne može da je navede da investira u evropsku ekonomiju. Iako su se ponajmanje opekli u doba krize i najbolje naplatili od dužnika, oni jednostavno odbijaju da pare daju partnerima u koje su izgubili poverenje. No, nemajući drugog izlaza, oni svoje milijarde ipak plasiraju na svetskom finansijskom tržištu (delom i tezaurišu preko zlata) što je, bar za sada, profitabilnije. Rizik je nerazdvojivi deo finansijskog poslovanja. Kako skoro neko reče: da nije rizika živeli bismo još uvek u pećinama. To mora da se vraški dopada finansijskim prevarantima. Rizik nije ništa drugo do prihvatanje mogućnosti da budemo i prevareni.

***

Ne postoji više nijedna tema globalne ekonomije, pa ni finansija, a da se u nju Kina nije uveliko umešala. Prvo, postala je najveći globalni kupac posrnulih banaka i kompanija, koristeći se klasičnim berzanskim pravilom da valja kupovati kad cene padaju. Tvrdi se da su Kinezi najstrasniji kockari, pa to donekle objašnjava zašto su direktan prenos zasedanja WTO (Svetske trgovinske organizacije) 2001. godine, kada je primana za punopravnog člana, oni masovno gledali na TV kao svoju Olimpijadu 2008. Do sada su uspeli da profitiraju od svih međunarodnih ugovora i organizacija kojima su se priključili. Na opšte iznenađenje, 21. oktobra je londonska berza (dakle Britanija) emitovala obveznice u renminbima (renminbi je zvanični naziv i znači „narodni novac“, češće se upotrebljava stari naziv juan, „okrugla moneta“) u iznosu od 490 miliona dolara. Time je kineski novac, uprkos činjenici da nije konvertibilan, ipak postao moneta za plaćanja u svetu. Postao je sedmi berzanski novac, ali sa ambicijama da u svim vrstama plaćanja postane alternativa dolaru i evru.

Emitovanje zajmova u renminbima znači uspostavljanje sve čvršćih veza sa Pekingom, a London se u to upustio iz jasnih interesa. U poslednje tri godine Kina je u Britaniju investirala 18 milijardi dolara. Ona je do te mere postala globalni akter da ako bi, na primer, u Kini gradnja i prodaja stanova pala za 10,8 odsto, dohodak celog sveta bi se, zbog manje upotrebe sirovina i energenata, smanjio za 1 odsto! Dakle, svi ostali igrači zainteresovani su da kineska ekonomija cveta, a to znači da je njoj relativno lako da i dalje dolazi do stranih investicija. Tržišno je pravilo da i najbogatiji na svetu svoje poduhvate finansiraju kreditima. Dokaz je lakoća sa kojom je Kina sakupila 24,5 milijardi dolara za gradnju pet novih aerodroma i tri domaće železničke linije. Pravi ispit će biti „poduhvat veka“ – gradnja brze pruge Moskva-Peking. Ta osovina, ne samo saobraćajna, treba tek da pokaže svoju moć u kreiranju svetske politike, pa i finansijske. Prva prilika joj je da na upravo započetom skupu APEC (Azija-Pacifik) u Pekingu iščupa od onemoćalog Obame vodeću ulogu u toj organizaciji koja drži 57 odsto svetskog BDP i 46 odsto svetske trgovine, ima prosečnu stopu rasta od 4 odsto, a o broju stanovnika bolje da se ne govori.

Kina je ovih dana ponudila da sa 10 milijardi evra sanira italijansku banku BMPS (Banca Monte dei Paschi di Siena), koja se nalazi na prvom mestu za likvidaciju u EU posle izvršenog „stres testa“, sa ustanovljenom rupom u bilansu od 2,3 milijarde evra. Sem toga je još u pregovorima sa Italijom za kupovinu udela u njenoj energetici (ENI i ENEL) i telekomunikacijama (Telecom), mašinskoj industriji (Ansaldo). Kina je postala najjači igrač na low cost tržištu Evrope (luka u Pireju, električna mreža u Portugalu, kvota u Pežou…). U Americi Kina poseduje 1.268 milijardi dolara državnih obveznica/dugova (Treasury bonds), a njena agencija CIC (China Investment Corporation) 575 milijardi dolara vlasništva u američkim kompanijama. Prošle godine iznos se povećao za 14 milijardi. Pritom se investicije iz Kine računaju u veoma sigurne budući da najvećim delom proističu iz „realne ekonomije“ – eksploatacije slabo plaćenih sopstvenih radnika.

Dok je sav svet pod užasnom presijom dugova i koprca se kako da nađe načina da ih se oslobodi ili da bar smanji njihov pritisak, dotle se ogromne mase novca obrću sasvim nezavisno i nezainteresovano za realne probleme planete. Bojim se da se dopadljivi nobelovac Pol Krugman svojim predlogom za otpis dugova svrstava u tabor nadrealista. Niko, ama baš niko svoj novac, ma kako fiktivan bio i ma kako bio stečen, neće dati mirnim putem. Novac je danas apsolutni epicentar moći. Pogledajte samo kakvi političari vladaju svetom i biće vam jasno da su bolji i pametniji otišli tamo gde je stvarna moć – a ona je u finansijama. Posle Oktobarske, malo je kome još stalo da menja svet revolucijom; ostaje još jedina nada da će se masa idolatrizovanog novca na kojem se gradi vladanje svetom urušiti kao svojevremeno „socijalistički lager“. „Realni kapitalizam“ uveliko nagriza sam sebe.

***

A da, eto i ja, kao i većina, lako zaboravih na sirotinju, iako sam obećao u naslovu da će i o njoj biti reči. Nisu u pitanju onih milijardu i 290 miliona koji ispod nivoa od 1,29 dolara na dan preživljavaju u endemskom siromaštvu. Reč je o siromašenju, o procesu, koji ruinira srednju klasu. O onima koji spadaju u kategoriju „relativnog siromaštva“. Njih kapital svojim teško uhvatljivim kanalima cedi sve više i sve masovnije. Takvi ne žive u Eritreji i na Maliju, nego i u sred Amerike. Došlo je vreme da su bogatstva stečena svako na svoj poseban način, a da se u siromaštvo pada unificirano.

U studiji America’s Battle for Free Enterprise (Američka bitka za slobodnu inicijativu) navode se ovakvi podaci: 23 odsto srednje klase nije u stanju da otplaćuje kredite, jer nema čime, 10,2 odsto starih osoba kojima je u krizi propala štednja prima socijalnu pomoć, 7 odsto osiromašenih radnika prima pomoć za maloletnu decu, 6,8 odsto prima pomoć neke druge vrste; 47 odsto srednje klase postaje sirotinja u svojoj sredini. Posebno je naglašeno da low-income people (nisko dohodovna skupina) ima ekstremno male šanse da dobije kredite kako bi započela da se izvlači iz bede. To je Amerika, koja je u proseku najbogatija i u kojoj je stopa nezaposlenosti upola niža nego u Evropi, a pogotovo niža nego u zemljama tzv. Trećeg sveta. Model je karakterističan za ceo svet. Senator Tom Koburn protestuje: „Umesto da kapital favorizuje rad, on utiče na donošenje mera kojima se oni koji rade sve više siromaše.“

Federiko Rampini, odličan italijanski ekonomski novinar, napisao je knjigu All you need is Love – i recituje je kao monodramu pred prepunim pozorišnim salama širom Italije. Suština je u podnaslovu – Ekonomija objašnjena pesmama Bitlsa – tvrdeći da pošto su eksperti, tehnokrati, ekonomisti i političari prokockali poverenje, objašnjenja valja potražiti na drugim mestima. On je „otkrio“ da su Bitlsi anticipirali događaje (i valjda zato prodali 600 miliona ploča) u svojim pesmama. Na primer:When I’m 64 – predskazuje kraj blagostanja i ružnu budućnost bejbibum generacije. Eleonor Rigby i Lady Madonna – opominju da je novo siromaštvo uveliko među nama.

Meni se čini da je o siromašenju ovoliko dovoljno, ostalo znamo iz iskustva – ličnog i nama bliskih osoba.

Milutin MItrovic, Biznis i finansije, 09.11.2014.

Kada budem video jelena i košutu da se venčavaju u crkvi, a svoje lane krštavaju u istoj, tada ću da poverujem da je to prirodno i normalno!

@NeverovatniMIki

Šta bi osvedočeni, ozloglašeni i omraženi protivnik nacionalnih penzija mogao reći o ideji da se te bolesno smišljene privilegije održe netaknutim i u vreme kad se stanovništvu smanjuju plate i ove normalne, mukotrpno stečene mirovine? Nacionalne i specijalne penzije neće biti smanjivane! Gde je rubrika „Verovali ili ne“, gde su „Čuda prirode“?! Ne znam ni je li to već odlučeno, je li sve već taknuto-maknuto, je li pala karta, ili bolesnom dodvoravanju viših bića još višim bićima može nekako da se stane na kraj.

Barem petnaest puta sam dao sve od sebe da objasnim kako je davanje doživotnih natprosečno visokih penzija istaknutim sportistima, pevačima, glumcima, organizatorima etc. protivustavno (o moralu me je sramota i da govorim): nacionalna i specijalna penzija specijalno i javno ismevaju ustavnom zajamčenu ravnopravnost, trajno ju podrivaju. Trudio sam se da srušim feudalnu ideju o junačkom činu koji heroju obezbeđuje da dane date mu na zemlji proživi kao teški dembelan.

Osvojio si prvo mesto na Olimpijadi, dobio si medalju. Ta medalja ti je plata. Posle toga, kao i pre toga, gledaj šta ćeš. Ne možeš sutradan da dobiješ stan, a prekosutra penziju!

Ti: snimio si ploče i držao koncerte, to ti je sve bilo plaćeno i preplaćeno, skini mi se sa grbače i ti i tvoja muzika. Član si SANU, zašto, imaš možda neki slavni pronalazak, jedinstven patent, eliksir, pronalazač si? Živi onda od toga! Ne, ti si član Akademije po ženskoj liniji, umetnik si! Pa drži v takom sluchae koncerte, snimaj ploče, budi pozivan na svetski poznate festivale, neću ja da izdržavam tvoju umetnost. Napisao si dve zbirke pesama, održao petsto hiljada zdravica (koje su ti bile plaćene), i trideset sedam hiljada posmrtnih govorancija koje si častio, to je jako lepo, ali ja kao građanin ne dajem pet para ni na tvoju pisanu ni na tvoju živu reč! Ako je sud moj pogrešan i ništavan, i ako milioni ljudi kupuju knjige sa tvojim stihovima i tvojim proznim prevarancijama, good for you, imaćeš od čega da živiš, meni nisi potreban!

Avaj! Pas laje, karavani prolaze.

I kad je već promuklom keru izgledalo da se sleže pesak i za poslednjim karavanom nakon dugog letnjeg dana, pojavljuje se u suton jedan još karavan, sa dobošima, zvekirima, prangijama i drugim priborom za šenlučenje: miljenicima vlasti, polubogovima-poluparazitima ne sme da se zakine ni dinar, ni cvancik, ni dirhem, ni sveti evro! Izuzetna stvorenja ostaju izuzeta od trivijalne krize koja kao i zarazne bolesti kači sirotinju.

Ludački ulizivački koncept naci penzija i SANU razvija se onako kako bolesti i priliči, da, ima u njemu doslednosti: ako smo jedan čitav stalež i obožili i umnožili kako sada da ga dekoncentrišemo zbog naših oskudacija za koje smo sami i krivi?!

Voleo bih da ova ispoved’ bude zrnce koje će ući u peticiju protiv najnovije uvrede koja nam se zakuvava, ili je već zakuvana: ako ne možemo da se suprotstavimo naumu dostojnom arhaičnog društva (da vrač, proročište, sveštenstvo i svi drugi stručnjaci za natprirodno imaju biti potpuni pošteđeni nedaća koje zajednica trpi, a izdržavana lica daće sve od sebe.

Ljubomir Živkov, Psalam 43, Peščanik.net, 08.11.2014.

DOK SE ALEKSANDAR VUČIĆ PONAŠA U SKLADU SA INTERESIMA ZAPADA U REGIONU, NIKOGA NIJE BRIGA ŠTO SUŽAVA DEMOKRATIJU I MEDIJSKE SLOBODE PREMA SOPSTVENIM POTREBAMA. DOK SE SRPSKI VOĐA KA SPOLJA PONAŠA KAO “NAJEVROPLJANIN”, TOLERISAĆE SE NJEGOV AZIJSKI SAN O PROSPERITETU BEZ DEMOKRATIJE U SRBIJI. DA BI SE RAZUMELO ČEMU VUČIĆ TEŽI I ODNOS ZAPADA PREMA NJEMU, TREBA BACITI POGLED NA RUANDU, IZRAEL, SINGAPUR ILI MJANMAR, AMERIČKE MILJENIKE U AFRICI I AZIJI I NJIHOV POLITIČKI MARKETING

                                                                                                                                           .

Ako je suditi po rečima, Aleksandar Vučić je i dalje “najevropljanin”. Sem kada ga ophrva sećanje na staru ljubav prema majci Rusiji, novi vođa nam stalno govori da je EU njegova zvezda vodilja.

Kada su u pitanju dela, stvari su mnogo složenije. Dobili smo Briselski sporazum i gej paradu, ali smo ostali bez sloboda u uticajnim masovnim medijima. Svaki kritičar režima koji spaja odabrane “evropske vrednosti” i autoritarnu ličnu vladavinu rizikuje da bude izložen tabloidnom linču.

Iako u Vašingtonu i Berlinu ima sumnjičavih i nezadovoljnih, ovakva politika uživa zbunjujuće snažnu podršku SAD i EU. Majkl Davenport je poniženim i zaplašenim srpskim novinarima proletos poručio da “sami mediji, urednici i novinari, kroz asocijacije medija i novinara, imaju odgovornost da rade u korist podsticanja nivoa profesionalizma” i da “nema brzih rešenja, ali bi trebalo da idemo u tom pravcu”. Posledice ovog ciničnog stava već su osetili Olja Bećković, Predrag Sarapa i Goran Jevtić.

“Evropeizacija” pomoću čvrste ruke se dopada i nekim vatrenim obožavaocima Đinđićevog kovčega, građanskim aktivistima koji su, dok je premijer bio živ, bili u različitim proevropskim taborima – ali nikada u onom koji je predvodio Zoran Đinđić. Zadovoljan je i Goran Milić, što možda objašnjava i zašto niko od ućutkanih novinara nije dobio posao na “Al Džaziri”, ušminkanoj televiziji koja nam iz dana u dan demonstrira upadljiv manjak novinarskog talenta.

MENTALNE GRANICE EVROPE: Nije teško razumeti zašto se Vučiću danas tolerišu stvari koje su neuporedivo gore od “prestupa” i kompromisa koje Zoranu Đinđiću za života nisu želeli da oproste ni Zapad ni “Druga Srbija”. Vučićeva popularnost u severnoatlantskim koridorima moći vezana je za minuli rad i očekivani doprinos poželjnom statusu “Prištine” i državnom uređenju Bosne i Hercegovine, dejtonske “krpenjače” koja je nasledila Kosovo u klišeu o balkanskom buretu baruta.

Iz ugla zapadnih lidera – koji već godinama imaju ogroman, a u prelomnim trenucima i odlučujući uticaj na srpsku politiku – Balkan nije (samo) u Evropi. Zato, ako ostanemo fokusirani na “Evropu”, nećemo moći da shvatimo ni Vučićevu politiku ni ono što je još važnije – odnos Zapada prema njoj. Štaviše, kada razmišljamo o tome koliko dugo može da traje Vučićeva vladavina, treba imati u vidu dugoročne interese Vašingtona, Berlina i Brisela, kao i njihovu percepciju regiona u kome ni posle serije ratova nije uspostavljen samoodrživ mir.

Sklonost ka ignorisanju brojnih implikacija postojanja mentalnih granica “Evrope”, koje se ne poklapaju sa geografskim, pokazuju i nezadovoljni građani kojima se već priviđaju znaci skorog kraja Vučićeve vladavine. “Zato recite Tomi da kaže Vučiću da je i Čaušesku pred kraj imao sličnih problema”, reči su kojima je Branislav Dimitrijević izrazio njihov, čini mi se sasvim neprimeren, optimizam.

Ključ za razumevanje onoga šta ambiciozni vođa želi i šta radi nalazi se daleko od obećane briselske unije. Ruanda, Izrael, Singapur i Burma, samo su neke od afričkih i azijskih država koje su u svojoj spoljnoj i unutrašnjoj politici uspešno primenjivale slične autoritarne, pseudodemokratske i marketinške strategije. Što je posebno značajno, baš kao u slučaju Srbije, liderima ovih država su zapadna naklonost i zapadna “publika” podjednako važne – ako ne i važnije – od naklonosti domaće publike. Ni njihovi potezi se ne mogu razumeti bez uzimanja u obzir odnosa i očekivanja zapadnih centara moći. Zato se u ovim zemljama mogu prepoznati obrisi moguće budućnosti Srbije, kao i načini kako može da se prikrije nedostatak medijskih i političkih sloboda.

RUANDA – EMANCIPACIJA ŽENA: Portret predsednika Ruande Pola Kagamea, “Njujork tajms” je prošle godine objavio pod naslovom “Omiljeni čvrstorukaš globalne elite”. Bil Klinton je za hiperkinetičkog vođu, koji spava par sati dnevno, izjavio da je “oslobodio srca i umove svog naroda”. Kagame je rado viđen gost u Davosu, prijatelj Bona Voksa i Bila Gejtsa i miljenik nekih od najuticajnijih svetskih novinara.

Ali, njujorški dnevnik podseća da Kagame, i u samoj Ruandi i među humanitarnim radnicima, “ima reputaciju nemilosrdnog i brutalnog” čoveka i da se u Kigaliju “malo ko usuđuje da slobodno govori o predsedniku”. Ruanda je odavno jedna od najneslobodnijih država na svetu. O prirodi ruandanske demokratije svedoči činjenica da je izborna komisija nedavno smanjila broj glasova koje je dobila Kagameova stranka sa nepristojnih 98 na nešto manje nadrealnih 78 odsto glasova. Politički protivnici bivaju ubijani čak i u egzilu.

“Tajmsov” dopisnik opisuje Kagamea kao “vođu koji je istovremeno impresivan i represivan, možda najimpresivniji i među najrepresivnijim”, “čvrstorukaša koji štiti američke strateške interese”, i citira reči neimenovanog diplomate koje objašnjavaju veliku ljubav – “uložite novac u njega i dobijete rezultate”. “Slobode nisu mnogo važne na takvim mestima”, reči su kojim američki zvaničnici pravdaju ignorisanje “autoritarnih sklonosti” omiljenog afričkog lidera.

Citirani tekst ili pak nedavno emitovana BBC-jeva emisija “Neispričana priča iz Ruande”, u kojoj je predstavljena “tamna strana” Kagameove vladavine, ilustruju jedan od problema – kako u vremenu opsesije ljudskim pravima zabašuriti nedemokratsku i represivnu prirodu prozapadnih režima?

Raspoloživa strategija spinovanja, “premazivanja” neprijatnih istina, naziva se u žargonu odnosa s javnošću i marketinga “pinkvošing”, farbanje u ružičasto. Termin je izveden od engleske reči whitewash (prekrečeno), stare metafore za pokušaje moćnika da prikriju skandale i kriminalne aktivnosti. Pežorativno značenje je vezano za praksu velikih korporacija koje svakog oktobra “emotivno manipulišu” potrošačima tako što pokušavaju da povećaju privlačnost proizvoda pomoću ružičaste trake, promovisane kao simbol “borbe protiv raka dojke”.

Kagame i njegovi spin doktori za “pinkvošing” koriste emancipaciju žena. Ruanda ima najveći procenat žena u parlamentu – čak 64 odsto. U američkom kongresu ih je samo 18 odsto, a novi sastav Evropske komisije pokazuje da rodna ravnopravnost nije jedna od prioritetnih “evropskih vrednosti” – nova Junkerova komisija ima 27 komesara, ali samo devet žena. Zato se rezultat Kagameovog marketinškog feminizma pominje u skoro svakom tekstu o Ruandi i doprinosi stvaranju pogrešne slike o suštinski represivnom režimu – predstavlja “veo” koji prikriva brutalnosti.

IZRAEL – GEJ PARADA: Ipak, najuspešniji u strateškoj primeni “pinkvošinga” je Izrael, glavni saveznik SAD na Bliskom istoku – i zemlja koja ima problem s imidžom. Brojni aktivisti i borci za ljudska prava, uključujući Raselov tribunal, insistiraju da represivna politika prema Palestincima treba da bude opisana ne samo kao “nedemokratska” i “kriminalna” već i da se može nazvati “aparthejdom”.

Uz pomoć američkih marketinških stručnjaka Izrael je 2005. godine započeo kampanju čiji je cilj da popravi lošu sliku u javnosti. Vlada je napravila “marketinški plan da iskoristi gej zajednicu kako bi repozicionirala svoj globalni imidž”, piše Sara Šulman, američka profesorka i lezbejska aktivistkinja. U komentaru objavljenom u “Njujork tajmsu” pod naslovom “Izrael i pinkvošing”, ona navodi da je samo u toku 2010. godine potrošeno 90 miliona dolara na “brendiranje” Tel Aviva kao “međunarodne destinacije za gej turiste”, a premijer Benjamin Netanijahu je u govoru u američkom kongresu u maju iste godine rekao da Izrael predstavlja izuzetak u “regionu u kome žene kamenuju, homoseksualce vešaju, hrišćane progone”.

Šulman ističe da je reč o “ciljanoj strategiji da bi se prikrila uporna kršenja palestinskih ljudskih prava pomoću slike modernosti oličene u izraelskom gej životu”. Pri tome, Ajal Gros, profesor prava na Univerzitetu u Tel Avivu, podseća da su “gej prava postala oruđe odnosa s javnošću” u zemlji u kojoj ogromnu moć i dalje imaju konzervativni političari koji su “ostali žestoko homofobični”.

Izraelska vojska, koja je nedavno sumnjičena i za ratne zločine nad palestinskim civilima u oblasti Gaze, u propagandne svrhe koristi slike gej vojnika koji se drže za ruke. Predstavnik za štampu je jednu od ovih fotografija okačio na svom Fejsbuk profilu povodom početka meseca gej ponosa, a vojna pres-služba ih nudi zainteresovanim medijima. Čak i autorski filmovi bivaju (zlo)upotrebljeni za “pinkvošing”. Na primer, palestinski gej aktivisti tvrde da dokumentarni film Nevidljivi čovek, koji je dobio brojne nagrade na festivalima širom sveta, služi kao sofisticirano oruđe u službi propagande koja predstavlja “Izrael kao spasioca kvir Palestinaca”.

SINGAPUR – PROSPERITET BEZ DEMOKRATIJE: Dok nam Ruanda i Izrael pomažu da razumemo zašto smo dobili gej paradu i šta se sve može sakriti iza nje, Singapur i Burma nam omogućavaju da pojmimo šta ambiciozni vođa želi da napravi od Srbije i koliko velika može biti cena neuspeha da se na Balkanu oživotvori “azijski san” – prosperitet bez (prave) demokratije.

LI Kuan Ju je razbio jednu moćnu iluziju. On je uverljivo demonstrirao da demokratija ne treba da bude cilj, već da predstavlja jednu od alatki koje se mogu koristiti na putu do boljeg i humanijeg života. “Otac singapurske nacije” zato je postao inspiracija i autokratama koji žele neograničenu vlast i svima onima koji iskreno veruju da je demokratija kontraproduktivna u neodgovarajućem kulturalnom i istorijskom kontekstu. U Lijevoj tropskoj državi, beda je iskorenjena, zajedno sa slobodnim medijima i političkim slobodama, i danas su glavni singapurski problem komarci, vlaga i dosada.

Deng Sjaoping, Nelson Mandela i Aleksandar Vučić su samo neki od lidera koji nisu krili da im se dopala Lijeva lekcija o razvojnoj snazi nedemokratskih, “azijskih vrednosti”. Štaviše, i tokom prolećnih izbora u Indiji, “najvećoj demokratiji na svetu”, lajtmotiv brojnih komentara u uglednim listovima bio je kako (demokratski) izabrati dobrog diktatora, “indijskog Li Kuan Jua”, i rešiti se (demokratske) hronične bede i gladi. Sve izraženiju globalnu “zavist prema diktaturi” pregnantno je izrazio jedan indonežanski aktivista: za razliku od Indonezije, bogati Singapur nema demokratiju – ali njegovi građani imaju sve ono što nedostaje desetinama miliona ljudi koji jedva preživljavaju u prenaseljenim “kampunzima”, sirotinjskim četvrtima od kojih su satkane indonežanske metropole.

Li je kompleksna ličnost kakva se retko rađa. Omogućio je članovima porodice da steknu ogromno bogatstvo, ali je istovremeno stvorio “najbolju birokratiju u Aziji”. (Demokratska Indija ima najgore birokrate.) Državnim firmama i institucijama upravljaju sposobni, vredni i posvećeni ljudi i veoma je teško ponoviti čak i mali deo “singapurskog čuda”. Ipak, veliki problem brojnih zemalja koje su se širom sveta zaglavile u tranzicionom glibu nije toliko u tome što nema mnogo dobrih diktatora kakav je Li Kuan Ju koliko u činjenici da je sve manje dobrih demokrata.

MJANMAR – AZIJSKA NOĆNA MORA: Ako Singapur oličava sliku “azijskog sna”, onda je Burma (Mjanmar) ilustracija azijske “noćne more” – podjednako neslobodna, ali poražavajuće gladna. Čak je i “rodnu ravnopravnost” ostvarila na najperverzniji način – burmanski muškarci su “predmet” trgovine ljudima i “robovi” koliko i žene, koje su u drugim državama obično mnogo ugroženije. Verovatnoća da će se Evropljaninu, koji zagrize odmrznute škampe kupljene u nekom od brojnih hipermarketa, u ustima naći “plodovi” njihovog robovskog rada je oko 30 odsto.

Istini za volju, vojni režim poslednjih godina flertuje sa demokratijom, ali, uporedo sa povećavanjem političkih sloboda, nezadovoljstvo ponižene većine se sve snažnije kanališe ka verskim i etničkim manjinama. Etničko čišćenje i serija brutalnih pokolja pripadnika muslimanskih zajednica predstavljaju direktnu posledicu ovakve demokratizacije. Ipak, to ne smeta Nemačkoj, Velikoj Britaniji i SAD, koje se bore za naklonost režima koji kontroliše važne sirovine i jedini kopneni koridor preko koga je moguće povezati Indiju i Kinu. Spaljena manjinska sela i izbeglički logori, koji mnogo više liče na zatvore, ne zanimaju ugledne zapadne goste.

Ulozi na Balkanu su mnogo manji nego u Jugoistočnoj Aziji i politički ciljevi se obično mogu postići na manje brutalan način, uz prinudu koja ima mekše, “evropskije” lice. Blagoslovena umerenom kontinentalnom klimom i blizinom prosperitetnog Zapada, Srbija leži na prostoru na kome politički i prirodni udesi mnogo ređe imaju onu tragičnu cenu koju redovno plaćaju ljudi u velikim delovima Azije i Afrike.

Ali, izuzev klime i geografije, ostale važne poluge srpske istorije i politike oslanjaju se na temelje koji nisu samo “evropski”, bar ne u dominantnom, zapadnocentričnom smislu. Zato iz ovdašnje, “druge Evrope” treba povremeno pogledati ka jugu i istoku. Za svakoga ko želi da održi kontakt sa našom sve neslobodnijom stvarnošću, slike iz dalekog Kigalija i Jangona mogu biti korisne koliko i poruke koje nam stižu iz Brisela i Berlina.

Ako se nakratko manemo političke korektnosti i progovorimo jezikom moćnih orijentalističkih stereotipa – koji su potisnuti iz zapadnog političkog diskursa, ali i dalje lebde nad našim balkanskim sudbinama, može se reći da odgovor na pitanje koliko dugo će Aleksandar Vučić vladati Srbijom nije previše vezan za to koliko će biti dobar “Evropljanin”. Zapadni akteri koji su mu pomogli da preuzme vlast, i koji ga i danas svesrdno podržavaju, od njega očekuju da bude dobar “Afrikanac” ili “Azijata”. To treba da ima u vidu svako ko ovih dana razmišlja o gašenju “Utiska nedelje” ili o užasu kroz koji prolazi Goran Jevtić.

Zoran Ćirjaković, Afroazijska Srbija, Vreme

“I think an ambition as a performer, and maybe even in life, is to become less afraid.”

Willem Dafoe

Willem Dafoe

Mr. Dafoe, which movie changed your life the most?

That’s hard to say. Probably the first one, The Loveless, or maybe To Live and Die in L.A. Obviously Platoon, but it’s a little bit too obvious. It changed a certain amount of recognition and gave me a different status for a while, but it also brought some problems. After Platoon it was very hard to find good roles.

I would have thought the opposite.

You get everything offered to you and nothing is right. And you get somehow overwhelmed. Although I don’t try to involve myself in regrets, there are some times when I think I should have kept it rolling. That’s what most people that are interested in movie careers do. Even if they fall on their face, once you get a break or a little attention you should go go go go. But I was still working at the theater and I had a different kind of view of who I was and what I wanted to do and I was really waiting for the perfect role after I got this kind of recognition. It didn’t come for a long time and then I finally got tired of waiting and I went back to work.

Do you still go through periods like that?

It’s hard because there are always lows. It’s weird because I do a lot of theater so I go in and out of things so much. But I think there are definitely periods where I have a lot of interesting things offered to me and periods where less interesting things are offered to me. I will say, as I get older the range of stuff gets wider and the offers are more consistent, so far. But that feels like that could change – things change. I am getting older and I am playing different kinds of roles.

lot of different roles.

That’s me, baby. I like to work, clearly. I like the engagement, I like that kind of problem solving, I like the ritual of getting up in the dark and figuring out what will happen in the day, the adventure of traveling.

Actors sometimes speak about how tough it is to leave certain roles behind after they’ve played them. How do you experience jumping from character to character?

It’s nothing. It’s easy, it’s all pretending. It’s not easy socially or professionally. It even confuses the public sometimes because it’s much easier to express yourself by building a career. On some level I want to perform and have a long career of course, but I also want to disappear. That’s my greatest pleasure – to disappear into material.

Do you regret much when you look back at your career?

I try not to at least. Sometimes I think, “Jesus, you have got to preserve certain things so that your opportunities remain.” I am aware of that. Like some people say to me, “Oh you do the big movies, so you can do the little ones.” Not exactly, but there is also some wisdom in that. In my case, I sign on movies and I don’t look at the big picture. And all of the sudden I’ve shot three tiny movies that are interesting to me, but I realize they are not even intended for the big audience. I do have some awareness of that. Hopefully I’ve hired people who can help me with that.

What do you usually look for in roles?

I’ve got this appetite for mixing things up. After a long enough time people’s perception of what your career is and who you are, what kind of actor you are, is widely different. You’ve got to remember that you can do six movies, but if they are really tiny they are only seen by a certain kind of people, like cineastes, maybe. And then comes a movie that is huge and people may not have seen you in two years because they connected you from like Spiderman to Mr. Bean. That’s one part of your career and then there’s another one here and it’s only someone who is really a freak about movies who gets the full picture.

Do you have boundaries in regards to roles? I mean, your character did get his testicles crushed with a block of wood in Lars von Trier’s Antichrist…

I am sure there are, but I hope not to know them. (Laughs) I think an ambition as a performer, and maybe even in life, is to become less afraid. Some boundaries are necessary of course and some are accepted, but the ones that I don’t want, I want to remove.

I don’t suppose you would have had your testicles crushed for just any director, right?

No. I like his company. I like his work and what he proposed to me was an interesting project. But there are some people that I’d work with on almost anything if I could see that I could make a contribution and they needed me. And I felt like Lars needed me for that project.

Do you have a special relationship with him?

Personally it’s very intimate, like I know things about his sex life. (Laughs) Lars loves to talk about these things.

How is working with him? There are lots of crazy stories about him.

You feel like things are falling into place, there is kind of a natural order and nice little accidents happen, it starts to create momentum. When that momentum starts and you start making things, the story starts to form and characters start to emerge. That’s a beautiful place to be as a performer: when you know you’re with it, but you are not driving it in a way that you know what the outcome is going to be. So you’re not controlling it – and I love that.

Willem Dafoe, “You are not driving it”, the Talks

“But Marge, what if we chose the wrong religion? Each week we just make God madder and madder.”

Homer Simpson

Often entrepreneurs initially are motivated by pure adrenaline and the insatiable desire to start something from nothing. The ones that last, however, are the founders with tenacious drive, among other qualities. Here are five traits I see again and again in successful entrepreneurs:

.

1. They’re incredibly persistent.

.

2. They don’t take no for an answer.

.

 3. They know how to turn situations to their advantage.

.

4. They get things done.

.

5. They pay attention to details.

5 Traits of People Who Build Lasting Companies, by , Inc Magazine

“Danas je moralno nemati morala, glupo je biti pametan, a demodirano biti pošten. Bog ne stanuje u crkvi, pravda u sudovima, obrazovanje u školi, a humanost u zdravstvu. Ako postoji veće dno od ovog na kome smo se našli, onda je to dno našeg neshvatanja da smo dotakli dno. A kada me već pitate za izlaz – izlaza nema.”

Kokan Mladenović, reditelj

Iz Putinove posete je svašta proizašlo. Ona je bila kao neki projektivni test proevropske orijentacije vlasti u Srbiji. Ti nacionalisti, bivši šešeljevci, koji su uvek imali primedbu na ljude koji smatraju da Srbija treba trajno da transformiše i državu i društvo po uzoru na najrazvijenije zemlje Evrope, uvek su nam zamerali kako nemamo nacionalni ponos, da smo beskičmenjaci i sluge, i onda – op, obrt! Oni to rezervišu samo za Zapad. Ali kada dolazi Putin pokazuju jednu vrstu inferiornosti od koje vam bride obrazi.

Prvo pomere datum obeležavanja. Pokušajte da zamislite da Francuska ne slavi Pad Bastilje 14. jula nego 9. zato što Obama tad može da dođe – mislim da bi i poslednji Francuz, bez obzira, i levi i desni, rekao ‘ova vlast više nikada u istoriji ne treba da bude u prilici da vodi Francusku’. Dakle, vi jedan istorijski datum promenite da bi Putin, koji je šest sati bio u Beogradu, mogao da prisustvuje. Sve ostalo što se zbivalo vezano za tu posetu je groteskno. Ali najviše je groteskan način kako se shvata i taj datum i ta poseta. Vi vešto ubacite i Prvi svetski rat. Vi neprekidno govorite o srpskoj vojsci i o ruskoj vojsci, iako Putin ispravno kaže u svom govoru ‘Sovjetska armija’, i kaže ‘Jugoslovenska armija’. Vi ne pomenete Tita, koji je bio glavnokomandujući tih trupa koje su oslobađale Beograd. Sviđao se vama Tito ili ne, to je istorijska istina. Vi falsifikujete činjenice.

U govoru, Tomislav Nikolić pozdravi predsednicu skupštine i pozdravi Dodika koji je, koliko znam, još uvek, i to jedva reizabran, predsednik entiteta, a ne države. Uzgred, zašto je pozvan – ne znam. Vi pomenete u tom govoru od generala samo Koču Popovića, zato što je on iz Beograda, što ga smatraju Srbinom, a ne pomenete te silne crnogorske generale, uzgred budi rečeno na primer Peku Dapčevića, koji su učestvovali, jer bi onda morao da priznaš jugoslovenski karakter te vojske. Vi pokažete jednu kombinaciju inferiornosti i potpunog neshvatanja istorije i istorijskih događaja.

Mislim da je to pokazalo nešto što je sada mnogo dublje: kao što su oni bez ikakvog obrazloženja promenili svoje političke stavove i od vernih sledbenika Šešelja postali nešto – u slučaju Tome Nikolića čak ne mogu tačno ni da definišem šta, ali ja mislim da je on još uvek jedan vrlo snažni nacionalista. Vi u stvari mislite da i svet isto tako sve to zaboravlja, i da vi niste zemlja koju ljudi pažljivo gledaju. I vi sada držite govor na Paradi oslobođenja i ne kažete da vi želite svoju vojsku i svoju istoriju da bazirate na toj antifašističkoj tradiciji.

Izvinite, vojska je rušila Vukovar. To nisu bili samo dobrovoljci nego tadašnja JNA. Konačno nekim generalima je suđeno. Načelnici generalštaba, Kosovo, i sve ostalo. Pogledajte broj generala, od Ojdanića načelnika generalštaba, osuđenih u Hagu. Vi ništa, kao da to nije bilo. Vi na tribine pozovete ljude kojima je suđeno u Hagu. Kaže, ‘pa on je bio predsednik države’. Pa znate šta, ako bih te analogije razvlačio jako daleko, onda je moglo da se desi da u Južnoj Africi Mendela zove rasističke premijere – siguran sam da ih nije zvao. Znači, vi pokažete jedno potpuno osećanje da je istorija počela sa vama. Onda pokažete da imate u glavi potpunu konfuziju, i svesnu i nesvesnu, nenamernu i namernu, šta je bilo u tim bitkama za oslobođenje Beograda, koja je to vojska učestvovala.

Mene to nimalo ne čudi, jer je Šešelj išao sa tim čekićem, macolom da razbija Titov grob, i naravno da Toma Nikolić sad ne može da pomene Tita jer valjda još veruje u to što mu je Šešelj rekao. On je očigledno još uvek ideološki vezan za Šešelja. To je jedna strašna sramotra, sa onim patetičnim starim generalom koji sedi pored. A koju on vojsku tačno predstavlja? Srpsku ili jugoslovensku? Čovek je mogao da vidi da najviši predstavnici naše države zapravo nemaju nikakav odnos prema toj prošlosti, o njoj ništa ne znaju. Oni imaju jedan haos u glavi u koji se ja bojim i da uđem, iskreno, i da ga opišem. A što se tiče Putina, on je prosto došao u trenutku kad je faktički izolovan u Evropi. I sad ispada da je svejedno što on tamo kontroliše internet, nevladine organizacije moraju da se registruju kao špijunske organizacije – znači u ruskom društvu vlada represija, a vama je to sad model države i on je kao model lidera.

Putin prolazi, svi ga fotografišu, poslanici, bivši ministar Žarko Obradović ga slika dok prolazi pored njega kao holivudsku zvezdu. I ta poseta je pokazala da čitava ta proevropska orijentacija, uprkos tome što jeste Vučić uložio izvestan napor da kaže, to moram da priznam, da mi nastavljamo naš evropski put, put u evropske integracije, i brže-bolje je razgovarao telefonom sa Angelom Merkel posle toga – ipak ta proruska politika stoji. Deo naše političke scene jeste duboko vezan za Rusiju, u stvari za rusku koncepciju države i politike. To je mnogo važnije. Nije to prijateljstvo prema Rusiji, nego bliskost sa ruskim shvatanjem države i politike. To je ideja da je potreban prosvećeni diktator i da je građansko društvo u stvari iluzija, da treba imati jaku vojsku, da Zapadu treba pokazivati zube. I vi onda vidite da se u Srbiji uvek može postavljati pitanje, po dubini, koliko je u stvari veliki deo srpskog društva spreman za transformaciju države i društva u skadu sa onim kako dominantno danas izgleda Evropa.

Ispada na kraju da smo mi u stvari u milosti lidera. I kada je lider Đinđić, onda je to proevropska orijentacija, kada je to Koštunica, onda je postepeno postala kompletno antievropska, kada je lider Vučić, to je proevropska, ali iza njegovih leđa je predsednik države, bivši predsednik njegove stranke, koji je potpuno antievropski orijentisan. I vi onda imate utisak da je odluka o tome kako se razvija društvo u najtemeljnijem smislu potpuno arbitrarna, zavisi od volje lidera, što je katastrofalna definicija političkog stanja u jednoj zemlji.

Vi vidite sa slučajem ‘utakmica’ kako je lako podstaći najstrašnije šovinističke strasti i kako je moguće praktično ući u krvoproliće posle incidenta, jedne nesumnjive političke provokacije na utakmici. Ali sve ono dalje je odgovornost Srbije, ali pre svega njenog rukovodstva. Tomislav Nikolić prati staze Dobrice Ćosića koji je napisao, ako se sećate – to je zastrašujuća izjava – da su Albanci talog Balkana, on kaže, Srbi su najprosvećeniji balkanski narod, a Albanci su talog. To je rasizam. A onda Tomislav Nikolić kaže isto – to je jedan necivilizovan narod kome će ko zna koliko trebati da se civilizuje. Drugim rečima, vraća se na ono kada je u Srbiji zanimanje bilo Šiptar. ‘Šta radi tvoj Šiptar, je l’ bio kod tebe?’ Dakle, mi smo celu jednu naciju identifikovali sa fizičkim poslovima, što je teško uvredljivo. Tomislav Nikolić čak ni ne pomišlja da ti isti Albanci žive i u Srbiji, znači da on vređa građane svoje sopstvene države. On je predsednik i moj, i vaš i svih slušalaca. Vi vidite onda da Vučić govori o neviđenom poniženju koje neće dozvoliti – i naravno, kreće razbijanje radnji.

Ne bih hteo da odem sa svojom analogijom jako daleko, ali to jeste podsećalo na Kristalnu noć. Mi ćemo uskoro imati godišnjicu Kristalne noći. Ona je bila između 9. i 10. novembra i takođe je imala jedan direktan povod. Bio je jedan mladić, Jevrejin, izbeglica poljski, kupio je pištolj i otišao u nemačku ambasadu i ubio jednog nemačkog službenika, prvog koji ga je primio, zbog porodice koja je proterana iz Nemačke. I posle toga, te noći, organizovano, orkestrirano, ubijeno je negde preko 90 ljudi, ali je uništeno oko hiljadu sinagoga, ili zapaljeno, demolirano, i oko sedam hiljada radnji. Ali ono što je bitno, 30 hiljada ljudi je poslato u logore, od kojih se mnogi nisu vratili. Ta je noć, je li, nazvana po tom staklu iz izloga koje je padalo. Ja sam imao, na žalost, tu asocijaciju, jer su tu isto razbijani izlozi. To tako počinje.

Niti je Hitler ovde na vlasti, niti je to Evropa tog vremena, niti je ovde narod tako organizovan. Ali čovek ima jako neprijatno osećanje da to liči na jedan podsticaj, u najmanju ruku zbog neodgovornih izjava, ali rekao bih i svesnih, podsticaj od vlasti da se krene u obračun sa onima čija imena liče na albanska. Uzgred, to uopšte nisu Albanci, nego su uglavnom Goranci, ali ne bih se uopšte upuštao, potpuno je nebitno. Mislim da je to zabrinjavajuće, a reakcija vlasti je zakasnela. Izgleda da je vlast, tek kad je videla da je đavo odneo šalu, kad je videla da to stvara strašnu sliku u javnosti, ne samo u Srbiji, nego i izvan, tek onda je prvi put reagovala i rekla ‘biće kažnjeni’, i da je policija onda odradila svoj deo posla. Ali kad čovek gleda kako je lako podstaći te strasti, naročito prema Albancima.

Nisu tu presudne bile i neke neodgovorne izjave albanskih političara i analitičara da je to bila simpatična provokacija – nije tačno. Mislim, i oni se pokazuju. Ali to je problem za njihove intelektualce i demokrate i javne radnike, da osude taj stav da je incident bio simpatičan. Nije bilo simpatično i to je najdirektnija politička provokacija na sportskom događaju. Ali ipak, sve te izjave Albanaca su ovde umnožavane mnogo puta i čine naslove. Ono što je mene zaista iskreno iznenadilo, jeste da su i neki dnevni listovi koji do sada nisu bili ratnohuškački, sada to definitivno postali.

U stvari se širi krug tabloida u Srbiji, ili tabloidizacije medija. Dakle, vrlo je plitko, vrlo je blizu kore to da će odmah uslediti erupcija. Ne treba mnogo mržnje. Zebnja me hvata kad vidim da maloletnici idu i kamenuju radnje. Kakve veze ima taj čovek koji prodaje kolače ili hleb sa incidentom na utakmici? On je naš građanin koji živi ovde. Pa smo doznali da je jedan tražio zaštitu ali mu je policija nije pružila. A sada policija čujem celu noć dežura i čuva.

Pokazuje se kako je ovde lako podstaći nacionalizam, kako je lako odbaciti evropske vrednosti, kako je lako diviti se caru samozvancu, Putinu, iako je on izabran na demokratskim izborima; kako je lako tvrditi da mi gubimo nacionalni identitet, samosvojnost. To je glavni argument kad ideš u Evropu. Mene to stalno pitaju ovi umereni nacionalisti: ‘pa čekaj, mi ćemo izgubiti identitet’. Ali s Rusima to može. Rusi kad ti komanduju, pa izgubiš identitet pod Rusijom – to može. Onako, kao kod Crnjanskog kad on u tom divnom, poetičnom romanu o seobama opisuje te vojvođanske Srbe koji su bežali, tražili svoju svetlu budućnost i bežali u Rusiju, i tamo nestali, pretopili se. Ostane samo prezime, i to jedva. Ne postoje više.

To je ta ideja da je sreća samo u Rusiji. Odjednom vidite jedno društvo koje, iako je usvojilo tu proevropsku orijentaciju, na najmanji događaj – poseta Putina, incident na utakmici – odjednom kao iz vulkana, iz njega izbija ta lava. Imao sam utisak, da je nastavljena ta propaganda protiv Albanije i Albanaca, da bi Srbija bila spremna bukvalno da zarati. Ne preterujem. Da je neko rekao ‘hajde sad da se naoružamo i da počnemo rat’, bilo bi kao onaj čuveni, patetični rat iz Srednje Amerike oko fudbala. Čak i Mišel Platini kaže ‘pa dobro, mi smo ih stavili u istu grupu jer znam da imaju neke probleme, ali nisu ratovali’. Čovek prosto ne može da pojmi da je moguće tako daleko otići u antidržavnoj propagandi.

To je slika stanja u ovoj zemlji koja treba svakog da uplaši. Jer s jedne strane se disciplinuju mediji na način kakav nije viđen od Miloševićevih vremena. S druge strane se kriminalizuju političke stranke. One danas jedva preživljavaju. Svi govore, tako, ezopovski se pitaju, ‘a kako to da se Demokratska raspada? A kako to da nema opozicionih stranaka?’ A istovremeno se prave da ne vide da nikad ovako sistematski nije kriminalizovana opozicija, od Miloševićevih vremena. Vi ne možete dati kritiku vlasti a da vam kroz 15 minuta ne dođe ‘ti si gad, ti si lopov. Sad ćemo mi istragu protiv tebe’. I tako stalno.

Politički život Srbije je zamro. Da biste imali politički život, vi morate da pronađete neku meru tolerancije prema onima koji kritički govore. Ovde u stvari imate vrlo sistematsku satanizaciju opozicije, gde se liderima stranaka, naročito većih, neprekidno preti hapšenjem. Kada sve to spojite, onda imate jedno ekstremno nestabilno društvo, koje u stvari zavisi od volje jednog lidera. Imam utisak da je taj lider rekao, za vreme Putinove posete, ‘pa dobro, dosad smo išli u Evropu, ajde sad malo da vidimo, možda je nama kod Rusa udobnije, lepše’. Rusi su, inače, imali manje od 5% investicija u Srbiju. Da je neko sačuvao naslove tih tabloida: milijarde investicija, Rusija nas je uvek štitila, itd. To sve idealizujete, i kažete ‘pa to je u stvari naša alternativa, mi jedini valjda u Evropi imamo Rusiju majčicu koja može uvek da nas primi, hrani, oblači’. I onda vam se čini da imate zatvoreni krug. Srbija nikada nije više ličila na Prokletu avliju Ive Andrića. To je ona šetnja u bašti. Ljudi osećaju da ne mogu iz nje da izađu, zbog ovoga o čemu govorim. Oni mogu da izađu, mi nemamo vize, ali problem je u tome što čovek ima osećanje teskobe da ne može da izađe iz svoje situacije. I svaka situacija je takva da vi doživljavate krah društva i krah ideala.

Oni stalno govore o tim poglavljima. Otvori se poglavlje, pa ćemo mi da zatvorimo poglavlje. Pa nije to tehnička stvar. Ta poglavlja koja vi otvarate kad počnu pregovori; inače, formalni pregovori još nisu ni počeli. Naši su očekivali početak do kraja godine, sada vidim da je ambasador OEBS-a rekao da će to biti na proleće, to znači maj, ipak se nešto odložilo. Verovatno čekaju formiranje vlade Kosova i onda nastavak pregovora, jer zaista sad Srbija nema mogućnosti da nastavi, jer tamo nema vlade. Imate utisak da se to ne vidi kao šansa da se nešto suštinski promeni u zemlji. Kada se govori o poglavlju o primeni zakona, a vi imate štrajk advokata koji mesec dana stoje na ulici i to vama nema nikakve veze sa ovom temom. Vi imate mladića koji je asistent na Pravnom fakultetu, vrlo mlad čovek, koji kaže ‘bah!’ što njegove kolege stoje na ulici mesec dana. Hajde da kaže ‘šta nas briga za advokate’, mada je to sumanuto. Ali celo pravosuđe je paralisano. I sad vi hoćete da sprovedete vladavinu prava, a imate ministra pravde koji neće da razgovara sa svojim kolegama.

Imate odnos gotovo nonšalancije. Mi imamo većinu u parlamentu, mi znamo šta hoćemo, nas Evropa podržava – šta nas briga za vas. I naravno, po nekom zakonu entropije, neodređenost teži da se povećava. I u srpskom društvu se ta neodređenost povećava. Vi govorite o medijskim zakonima. Istovremeno, ministar kulture i medija se uglavnom uopšte ne oglašava. Ne oglašava se njegov pomoćnik, koji je tako dugo bio direktor u B92, ako se ne varam. Tek on se ne oglašava. Kada ga pitaju, on stalno govori ‘mi radimo set zakona i sad se rade podzakonski akti’. Ja mu čestitam na tome, i to je dobro, ali istovremeno su tu naslovne strane medija.

Danas je jedan uticajni dnevni list na naslovnu stavio glumca koji je optužen za obljubu nad maloletnikom, što je ozbiljno krivično delo. Imate njegovu fotografiju, ime i prezime, samo zato što ga je otac maloletnika prijavio. Pa čekajte, svaki čovek je nevin dok se ne dokaže suprotno. On je glumac, sutra treba da izađe pred publiku da igra. Pa vi ste uništili tog mladog čoveka. Kako? Na osnovu čega? Što je otac prijavio? Možda je istina, možda ništa nije istina. To tek neka istraga može da utvrdi, a kamoli to da bi tek neka pravosnažna presuda mogla da nam odgovori šta se uopšte desilo.

Uvek imate jedan paradoks: da vi sada radite normativno, formalno, a ne vidite to kao šansu da se društvo istinski menja. Tu dolazite do onoga što je ključno, što po mom mišljenju čini besmislenom čitavu tu ideju o iskrenosti evropskih integracija. Sve što radite unutar zemlje vam pokazuje da vi u stvari ili to nećete, ili ne umete to da radite. Nije stvar samo ciljeva, nego je i stvar sredstava kojima se služite. Sredstva definišu čoveka onako isto kao što ga definišu i ciljevi. Rekao bih da sredstva definišu još više od ciljeva. Ne kažem da su ciljevi nevažni. Možete do nekog cilja doći na više načina, ali postoje načini koje demokratsko društvo ne prihvata. Stvorili smo jednu antidemokratsku klimu u državi. To je prosto gola činjenica. Vi ne možete policijske istrage stavljati na naslovne strane tabloida. Jedan od njih se čak zove ‘Policijski bilten’. To su nezakonite stvari, to su krivična dela. U masi aspekata društvenog života, imate veliki korak unazad. Hvali vas Evropa, vi ćete otvoriti pregovore, ići ćete po poglavljima, a istovremeno društveni život ide u potpuno drugom pravcu. Sve to što vi treba da popravljate u stvari regradira. Dovedete Guzenbauera, dovedete ovoga Stros-Kana. Oni su sad nestali. Dovedete Krstića, prikažete ga kao vunderkinda – on je očigledno, po biografiji, neki pametan i sposoban dečko – on je nestao, više ga niko ne pominje. Ima jedan Hičkokov film, zove se ‘Dama koja nestaje’. On je ministar koji nestaje.

I konačno, kad organizujete paradu, proslavu antifašističke tradicije, vi sve uradite da pokažete da vi u stvari ne prihvatate tu antifašističku tradiciju. Hoćete da prikažete da je to uradila neka fantomska srpska vojska, koja je bila deo jedne velike vojske. Vi vređate Albance, Albanci vam žive u Srbiji. Vi vređate Albance, a sutra treba da sednete sa predstavnicima Kosova. Izvinite, i oni su pripadnici tog naroda. Pa kako ti ljudi misle uopšte da funkcionišu u modernoj Evropi, kako oni misle da odu u tu Evropu i da sednu među te ljude?

Ljudi me stalno zaustavljaju na ulici, pa mi kažu ‘je l’ da da ne može gore?’. Da im kažem ono što je moja baka uvek govorila, ‘nikad nije tako loše da ne može biti gore’. I to je istina. Ali bojim se da je ovo težak trenutak u kome je Srbija već bila, pamtim makar jedan takav, negde 1997-98, pre stvaranja DOS-a, isti je bio ovakav nedostatak alternative. Sada vidite ponovo mobilisanje demokratskih, proevropskih snaga preko društvenih mreža i ponovo počinju skupovi podrške. Ne treba to potcenjivati, 50 ljudi dođe, 70, 100 ljudi. To deluje kao šačica. Ali znate, mislim da sam o tome govorio u jednoj vašoj emisiji – šačica pokazuje onima koji se kolebaju da postoji i drugačiji put.

Ponovo se diže iz pepela proevropska, prodemokratska alternativa, ne sada toliko preko političkih stranaka – one su vrlo važne, ne mogu se one zaobići, to je greška – ali u stvari na nivou neke društvene akcije. I ovde je uvek tako, kao da zidate jednu kuću, pa se ona potpuno poruši, pa onda uvek neko mora opet da krene od temelja. Očigledno su u našem društvu tendencije totalitarne. Oni se dive Putinu upravo zbog njegove nedemokratičnosti, zbog toga što je on praktično sada sebe doveo u jednu vrlo tešku situaciju u odnosu na Zapad, zato što on maltretira Mekdonalds u Rusiji. Sećate se, kod nas su odmah razbili Mekdonalds 1999. Dive se, u stvari, caru samozvancu, simbolički govorim, koji je politički zaratio sa Zapadom i koji, naravno, ima nuklearne bombe pa Zapad itekako mora da vodi računa. Ali vama to tek imponuje, je l’ da, on može i da baci atomsku. Gde da baci? Uništiće i sebe i druge, i to Putin naravno zna, za razliku od ovih ovde bednika. I vi onda kažete sebi, može li Srbija jedanput da postigne konsenzus – koji ima Hrvatska, koji je imala Slovenija, koji ima Albanija – da mi želimo da budemo deo zajednice evropskih naroda.

Poseta Putina pokazuje da vi uopšte u to niste sigurni, i da vi u stvari želite da budete deo nečeg drugog. Čega? S kime? Kao Mira Marković: rađa se sunce na istoku, to će biti Kina i Rusija. Ona je bila zanimljiva, dodavala je tu i Indiju. Svi su vam gastarbajteri u zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi. Sve što ste dobili, odatle ste dobili – od industrijske revolucije, Gutembergovog štampanog sloga; dobili ste prvu berzu, zakone, Njutna, Betovena. Sve je došlo iz te Evrope, koju mi preziremo, a koja je dala veliki doprinos kulturi kojoj mi pripadamo. I onda kad se pojave Rusi, odjednom to prsne kao mehur od sapunice i vi vidite da u stvari imate predsednika koji u to ne veruje, koji je neobrazovan, koji je verovatno dekoncentrisan jer mu je najvažnije da mu sin postane gradonačelnik Kragujevca, u nekim stranačkim mahinacijama a ne na izborima. Molim vas, ovde imate nepotizam, haos i negiranje svega onoga što bi trebalo praktično da budu evropske integracije.

Ono što me brine, to je da je ova idealizacija Rusije u jednom trenutku postala državna politika. Upravo ti mediji koje kontroliše vlast postali su ekstremno proruski. To je bilo komično. Danas jedan tabloid na naslovnoj strani ima priču o tome ko nije aplaudirao Putinu. Mislim da je to kao za vreme Staljina. Imamo fotografiju na kojoj se vidi ko se usudio da ne pljeska. Naravno, ne pljeskaju dva predsednika Demokratske stranke i jedan Mađar. To bi u nekim drugim uslovima bilo tragikomično, ali to u ovoj situaciji uopšte nije.

Imamo medije koji na naslovnim stranama pokazuju prstom. Evo ovaj sad nesretni glumac. Mi smo na granici linča, i naši mediji su postali sredstvo za linčovanje. Isplivalo je nešto što je bilo potisnuto zbog te Vučićeve proevropske orijentacije. Nije to čak ni samo ljubav prema Rusiji, nego u stvari otpor prema Zapadu. To je ključ svega. Oni neće uređeno društvo. Iza toga se krije otpor promeni. Kad gledate čemu se oni dive u Rusiji – to je otpor Zapadu, otpor promenama, oružje i samoizolovanost. Njima je u stvari model na Balkanu pomalo Enver Hodžina Albanija. Ne znam onda zašto su toliko protiv Albanije.

To sabotira sve. To ne veruje ni u šta. To ismeva sve što dođe. Svaki dan imate tekstove da internet narušava zdravlje. A što ne pišu nešto o sedenju u kafani u duvanskom dimu i lokanju alkohola? To je u redu, je l’? To nikad ne napadnu. Znači, sedeti u kafani, bistriti politiku i eventualno nožem ubosti nekog, to je dobro. Imamo taj večiti krug pakla sa pričom da smo, u stvari, mi dobri ali svet ne valja. Nismo mi krivi što smo vikali ‘ubij, kolji da Šiptar ne postoji’, kao jednu užasnu reakciju na tu provokaciju. Nismo mi krivi što su na teren ušli navijači pa su tukli igrače. Pa i to nekako, ali ono kasnije što država radi, to je apsolutno stav države: da su Albanci necivilizovani, da je drona pustio brat albanskog premijera, iako nema nikakvog dokaza. Možda i jeste, možda nije, ali ja nisam video dokaz.

Znate šta je interesantno? Oni su rekli da je Velika Abanija noćna mora. Ali ono što je fascinantno: oni su bili u stranci koja je izdavala časopis koji se zvao Velika Srbija. Tako da je to stvarno tragikomično. Ali onda Albanci vama kažu – ovde govorimo o državi Albaniji – oni kažu vama ‘ali znate šta, vi ste te ratove pokrenuli, vi ste svoja čuda napravili. Vama će svet malo drugačije suditi nego nama’. I to je tačno. Vi ste delinkvent na probi. Svet gleda da li ste se vi stvarno odrekli svega toga. I mogli su da vide na paradi ljude koji su sedeli u Hagu. Da su mogli mislim da bi stavili tu i Ratka Mladića. To je ozbiljan politički uspeh da vi imate paradu, govore na paradi i neku akademiju, sa nekom pučkom predstavom, gde i ne pomenete ime Josipa Broza Tita. To je, da vam kažem, veliki uspeh. Zamislite da obeležavate kraj Drugog svetskog rata i ne pomenete uopšte Čerčila ni jednog jedinog trenutka. Oni su stvarno imali veliku samodisciplinu da ne pomenu to mrsko ime Josipa Broza Tita. Pokazuje se, znači, da u tom ludilu ipak ima i nekog sistema.

Bilo bi veselo da mi lepo živimo, da živimo mirno, da je privreda razvijena, da naši sudovi rade, da su naši advokati zadovoljni, da naše škole rade. Ali pošto sve to nije dobro, onda ovo čoveka na neki način čini jako nespokojnim. On se stalno pita da li je sve kod nas neka arbitrarna odluka lidera. Kao da ljudi ovde nemaju ono najosnovnije da bi bili nosioci demokratskih promena, osećanje da oni odgovaraju za svoju sudbinu i sudbinu društva. To je za mene najporaznije u ovakvim situacijama. Kao da su odgovornost za svoju sudbinu i sudbinu svoje dece, ali pre svega svoju, pružili drugom i rekli ‘evo, ti radi s time šta hoćeš, pa ako si dobar, biće nešto, ako ništa srušićemo te. Nema veze što smo izgubili pet, deset godina’.

Bila je svojevremeno jedna grupa naučnika, Palo Alto, bavila se problemima komunikacije. Skovali su jednu frazu koja se na engleskom kaže ‘double bind’. Kod nas se prevodi kao ‘dvostruka poruka’, ali pravi prevod na srpski bi bio ‘dvostruka poruka suprotnog značenja’. Vučić je neprekidno u tom obrascu. On kaže ‘ja sam demokrata, ali ja neću dati da vi rušite demokratiju’. Znači vi neprekidno šaljete suprotnu poruku. To je manir koji je obeležio već poslednjih 6-7 meseci, mada je Vučić i pre toga bio vladar iz senke, dok je Dačić bio premijer. Sada je on vladar na proscenijumu, što bi rekli u pozorištu, znači onaj ispred svih. I to je jako, jako loše, zato što ta dvostruka poruka plaši ljude. Ova druga poruka koja negira prvu, pokazuje ljudima da on ne misli ozbiljno, ili da on sam nije načisto s tim da li su demokratska sredstva najbolja ili, da budem pošten, jedina moguća. I onda imate ove apsurde: zalaže se za kontrolu medija, a istovremeno nikad ovakve kontrole nije bilo. Zalaže se za nezavisnost pravosuđa, a pušta da ministar uđe u rat sa advokatima. Sad advokati traže da vide Vučića, čak mu se očajnički obraćaju, ‘ne dajte da vas on bruka’, i tako dalje. To ne znači da ti treba svuda da arbitriraš, već da si izabrao lošeg saradnika. Vučić često razgovara ljubazno sa ljudima, ali vi ne znate da li će u sledećem trenutku da plane, i da kaže ‘ne može!’. Ne kažem da će se to desiti u Srbiji, ali na jedan korak smo do diktature. Imali ste diktatore koji su mislili da čine dobro svome narodu. Da paradoks bude veći, neki od njih i jesu, u nekim aspektima, pomogli svome narodu. Ali to nije nešto što moderan svet danas može da prihvati.

To je ta priča o dobrom diktatoru, čoveku koji će da strada, o Prometeju koji će sam da donese svetlost svome narodu – jer to je Prometej uradio i bogovi su ga kaznili. Doneo im je vatru, to je svetlost, prosvećenost, znanje. To se u psihopatologiji zove prometejski kompleks, da ćeš ti stradati ali ćeš doneti dobro. To je jedna preterana slika o sebi. Ne samo šminka, kao što je bio Boris Tadić. Uvek sam govorio da je meni tadašnja vlast ličila na jednu veliku šminkernicu, ili ako hoćete plastičnu hirurgiju. To se, naravno, strovalilo najstrašnije. Ovo sada izgleda kao kompozicija gde samo jedan krmani i samo jedan radi, i taj jedan kaže ‘dobro, ja ću vas dovesti jer ste vi nikakvi, bedni’ – on to isto misli i o svojima. Čini mi se da on o svojima iz stranke misli i gore nego o svima nama ostalima. ‘Vi niste ni za šta, ja ću’. Izbegavam psihološke termine, postoje malo gori termini za to. Izabrao sam ovaj lep, iz antičke drame – prometejski kompleks. Da li si ti doneo vatru ljudima? O tome će buduće generacije da sude.

Najviše mi smeta ovo uništavanje medija i opozicionih stranaka. Dugoročno, to su dve sudbonosno loše stvari za Srbiju. Kažu, ‘nema opozicionih stranaka, same su se uništile’. Nije tačno. One, naravno, delimično uništavaju i same sebe, ali vlast ih sistematski uništava. Pogledajte kako se sad samo bave Pajtićem, ne bave se više Đilasom jer nije predsednik Demokratske stranke. To je sistematski pokušaj da se zatru, da nema nijedne sem onih koje će njima da služe, i koje možeš da izabereš kao cveće na pijaci. I to se zove demokratija. Nema medija i nema opozicije. Pa šta je onda demokratija? Lider? Demokratski lider i narod koji ga prati u svetlu budućnost? Ne ide to tako. Taj put vodi negde drugde. Užasna energija se troši na propagandu da nas se ubedi da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. To je još Volter ismejao u Kandidu. Taj njegov Kandid, što u prevodu znači naivko, on na kraju obrađuje svoju baštu. Znači tako se završi njegov odnos sa svetom, da on ima jednu divnu baštu koju uređuje, i to je otprilike sve što čovek može da uradi. Bojim se da mi nećemo imati ni tu baštu, kad se završi cela ova priča.

Žarko Korać, Maketa lidera, Peščanik, 24. oktobar

U viziji ovog pisca večernji Stambol bio je vatromet zastao u poletu. U tom gradu svitanje je takvo da nebo porumeni i siđe na zemlju i ima ga za svakog.

Tuđe vjere nit kudi nit hvali! – kaže Vukova poslovica. Uvek kontrolisani Andrić nije mogao da se uzdrži. Po njemu, u islamskim pogrebnim obredima smrt ne zamračuje život. Čini mu se da nijedno društvo ne sahranjuje svoje mrtve sa više vedre ozbiljnosti i potresne jednostavnosti.

Vladimir Pištalo, Andrić i muslimani, Politika, 25. oktobar

Одрећи се своје слободе, то значи одрећи се сваког својства човека, човечанских права, чак и своје дужности… Одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима.

Русо, Друштвени уговор