Bunjuel kaže da je “prijatelj osoba koju možete pozvati u tri ujutru, reći mu da dođe odmah i da ponese pištolj. Prijatelj to uradi ne pitajući vas za razlog”. U dve rečenice objasnio je celu stvar.

Žiivjeli su u devetnaestome vijeku u Kremni na padinama Zlatibora Miloš Tarabić i njegov nećak Mitar, dvojica neumivjenih i krezubih čobana što su, vjerojatno od alkoholnih destilata kojega su u blatnjavim dvorištima sami pravili, vidjeli budućnost. Nađe se takvih budalaša svugdje na svijetu. Raščupani brđani sa Apalačkog gorja u američkoj saveznoj državi napiju se tako domaćeg kukuruznog viskija, kojega zovu moonshine, pa i njima pred oči dođu kojekakve stravične vizije, ali od toga nema znatnije štete. Osim, naravno, za prorokova jetra i krvozilni sustav.

Međutim, u naših se naroda kazivanja omamljenih seljaka uzimaju kao sušta, neporeciva istina. Mi Balkanci, ovakvi lijeni i neobrazovani, nemajući stpljenja čitati debele i učene knjige, skloni smo idealizirati neukost do mjere da će nam se domaćin koji je prećerao sa šljivovicom činiti mudriji od svega znanja čovječanstva. Svi veliki liječnici i fizičari i kemičari i matematičari i njihova stroga znanstvena istraživanja za nas se mogu sakriti pred buncanjem nekoga tko se potpisuje otiskom palca, a jednom je neoprezno zaspao u rosnoj travi kod ovaca, pa se i od Tarabića isprela velika, divna legenda kako su sve pogodili…

Za pranje novca (money laundering) najbolje je koristiti svetu vodicu (holy water), zaključak je na osnovu dugogodišnjeg iskustva korisnika u Evropi, Americi, Rusiji i Srbiji.

Sa prvim romanom, Via Pula ušao je u NIN-ovo finale. Ponovilo se to još pet-šest puta, a onda je 2008. za Ruski prozor dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2007. godini. Tada je, govoreći o značaju nagrade, rekao da naš čovek u proseku čita dve knjige godišnje, od kojih je jedna ona koja je dobila NIN-ovu nagradu. Šta pisac više da poželi?

Piše o gradovima u kojima je živeo, jer u njima prepoznaje ono što je Džejms Džojs nazivao – ulični nameštaj. Prevode ga na 15 jezika, ima više od 50 inostranih izdanja svojih romana. Upravo mu je stiglo slovenačko izdanje Cankarjeve založbe njegovog romana Bonavia u ediciji Moderni klasici, a pre toga je objavljena u Nemačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji… U Hrvatskoj se odnedavno prodaje knjiga Pula – grad interval. To je priča o Puli Velikićeve mladosti i sećanja. Prvi je laureat Stipendije Dunav koju dodeljuju Austrija i Mađarska, pa je septembar i oktobar ove godine proveo u Kremsu na Dunavu i u Pečuju. Vlasnik je Srednjoevropske nagrade za književnost i Nagrade grada Budimpešte za književnost.

Nedavno ste se vratili sa Sajma knjiga iz Pule. Kakva je danas impresija grada vašeg detinjstva?

Kad god dođem u Pulu, moj organizam zabeleži adrenalinski udar. Naravno, grad se promenio, ali ja hodam kroz sve one slojeve koje pamtim iz vremena kad sam bio dete, đak, mladić… Tu je upisana i ona Pula koju sam stvorio u svojim knjigama. Moja Pula je zapravo veliki filmski studio, Ćinećita, u kojem sam smestio većinu svojih romana. Da živim u tom gradu danas, sigurno ga ne bih koristio na način na koji ga koristim u svojoj literaturi.

Šta vas najčešće pitaju, mimo vaše literature, kad se nađete u Hrvatskoj ili u nekoj drugoj zemlji?

Ljudi koje srećem uglavnom dolaze ovamo, znaju mnogo o Srbiji, čitaju novine na internetu i dobro su informisani. Problem nastaje kada se od mene traži da dajdžestiram nešto o političkom životu zemlje iz koje dolazim. Očekuju da ili potvrdim sliku koju njihovi mediji daju o Srbiji, ili da ih uveravam u drugu istinu onjoj. Ja ne dozvoljavam da mi mediji daju početnu rečenicu za dan koji je svanuo, bilo gde da se nalazim.

Zašto?

To što nam se kroz novine i televiziju ponudi ujutru, najviše liči na pun nokšir koji nam neko izliva na glavu. To zombiranje koje se izvodi nad nama je stvar planetarnog pohoda na jedinku, i ja ću učiniti sve da se toga sačuvam koliko god mogu, da u tome ne učestvujem, da ne budem deo diližanse u kojoj su često baš najglasniji kritičari istovremeno i njeni najrevnosniji čuvari. Navodno kritikujući, oni ne dozvoljavaju da se na meniju pojavi nešto sasvim drugačije. Ne zagovaram kulu od slonovače, već doslednost na duge staze. To ima svoju cenu. Za početak, da niste u svakoj čorbi mirođija. Nažalost, nas ovde stalno drže u stanju psihoze, napetosti, iščekivanja, i ljudi se odlučuju da ćute, da ne reaguju. I tako postajemo ćuteća većina. Mi smo toliko drogirani u toj konzumaciji prostaštva, da se pitam u kojoj meri smo uopšte normalni. I tako imate one koji bezrazložno ćute i one koji bezrazložno viču. Uvek sam se pribojavao tih bukača koji misle da sve počinje od njih, a ne znaju da je novo samo pola koraka od starog. I da nema novog ako ga ne nasloniš na staro. Imam averziju prema ljudima sklonim radikalnom ponašanju i intervencijama. Život nas uči da svemu uprkos, uvek pobedi mentalitet naroda.

Bili ste žestoki protivnik vlasti Slobodana Miloševića, danas je gotovo 15 godina od kada je taj režim sklonjen, ali ostaje pitanje šta se zaista promenilo u Srbiji?

Ne znam kakva bi se priča pričala da Đinđić nije ubijen. Ne zato što sam u njemu gledao isključivo anđela, već zbog njegovog pokušaja prilaženja zdravom razumu, zbog energije koja se stvorila, zbog mladog sveta koji je poverovao da treba da se vrati ili je odustao od ideje da ode odavde. Ono urušavanje koje smo imali devedesetih, nastavilo se posle njegovog ubistva, samo na drugi način. To nije teško videti, ali teško je odgovoriti na pitanje zašto se to dešava.

Probajte?

Ne znam, ne umem. Znam jedino da su se ljudi navikli na laž. Čak i kada se nešto kritikuje, kada treba razotkriti laž, kritikuje se tako da se ni slučajno ne poremete centri moći, ni njihovi uticaji. Da se ne povrede glavne figure, ne time što se neće kritikovati, već time što će se to činiti sa metodom. Jer, svako je negde umrežen, zbog kakve crkavice, ili nečega malo više, spreman je da ide ispod granice elementarnog dostojanstva.

Tako je i u svetu umetnosti. Veoma dobro se zna ko je ko, ali će se uprkos tome što je neko budala, ta budala tolerisati. A nešto što je vrednost neće se pominjati, jer je valjda tome koji predstavlja vrednost dovoljno što se zna da je on vrednost. Zašto bi se još to i promovisalo? Nećemo valjda još biti i naklonjeni istinskim vrednostima.

Problem je u sistemu vrednosti, zar ne? U odnosu na koji sistem vrednosti mi poredimo ovaj današnji? Da ga ne poredimo sa onim iz vremena Tita?

Ne moramo da poredimo, ali činjenice govore da se u to vreme držalo do kulture, da je kultura bila i te kako važna. Kao što je i danas važna u svim ozbiljnim zemljama. Ta država čiji je Tito bio predsednik nije bila demokratska, niti sam ja u njoj išta participirao da bih sada imao žal za njom. Naprotiv, kada se samo setim svojih dnevnika iz vojske, koje još uvek čuvam, u onom vremenu je to bilo za robiju. Međutim, ta država je odvajala pozamašna sredstva za kulturu, jer se znalo da se svetu treba predstaviti u dobrom svetlu upravo kroz kulturu. I što je najvažnije, znala se razlika između kulture i zabave. Davno sam rekao za vaše novine da je Tito za intimusa imao Krležu, a vi se prisetite ko su bili intimusi onih koji su ga nasleđivali, nije to bilo davno. Zaista ne znam koji su to intelektualni gorostasi intimusi ljudi koji su danas na vlasti. Da li vi znate?

Danas je sve samo zabava?

Nažalost, tako je. Ne treba nikome čitalac, već isključivo potrošač knjiga. Tako je i u svetu, da se ne zavaravamo. Mi smo se samo nakačili na to. Ali, ozbiljne zemlje i dalje izdvajaju za kulturu velike pare ne bi li je sačuvali i razvijali. Uvek ističem da je u Austriji budžet za kulturu veći nego budžet za vojsku. Kada ovde tražite za kulturu dinar više, najčešće čujete odgovor – koga to zanima? Znam da ne zanima, ali ljudi na vlasti su sve učinili da kultura nikoga ne zanima. Mediji su to prihvatili i vi sada gotovo da nemate medij koji će se boriti za kulturu i davati joj ozbiljniji prostor i tretman. Jedino gde danas imate ozbiljne i osmišljene emisije iz kulture je na RTS-u. Kada okrenem neki od programa Radio Beograda, dočeka me prijatan glas, dikcija, pamet. To se mora reći. Ja kao pisac imam egzistencijalni interes da se moja publika ne zaglupljuje, jer mi je stalo da moja knjiga dođe do čitalaca, kao što je svakom umetniku stalo da njegovo delo dođe do što više ljudi. I umesto da navijamo za prosvećenu publiku, mi ćemo se masovno indoktrinirati jeftinom zabavom.

Vi ne biste morali da se žalite kad je o publici reč?

Nije stvar u tome da se ja pojedinačno žalim. Mene zanima sistem vrednosti u kojem pisac može da živi od svog rada, a da pritom ne mora da pravi ustupke lošem ukusu, i time vređa kako svoju inteligenciju, tako i inteligenciju čitalaca. Lično mi ne treba niko da mi kaže jesam li dostigao visoko C ili nisam. Zadovoljan sam onim što sam uradio. Dobro sam prolazio s obzirom na to da nisam nikada kalkulisao.

Šta je najvažnije za mir i spokojnost jednog umetnika?

Do tog odgovora sam došao posle svih ovih godina pisanja. Mislim da je najvažnije da se ništa ne dobije preko crte. Neuporedivo je zdravije biti zakinut, nailaziti na nerazumevanje, uvek dobiti manje nego što se zaslužuje. Ne biti miljenik čaršije. Jer, velika je to hipoteka. Svaki uspeh pomalo razvodnjava umetnika, a veliki uspeh ga naveliko i razvodni. Lepo sam se osećao kada sam dobio NIN-ovu nagradu i nagradu Meša Selimović, ali nikada nisam bio ni slabiji. Kako pisati iz pozicije kada si svuda i svakome dobrodošao, kada ti, gde god staneš, podmeću crveni tepih? Sve te pozivnice za prestižna događanja, mogućnost da si dobrodošao tamo gde bi svako poželeo da bude… Ko je taj svako? Javno mnjenje smo pobrkali sa javnošću, a javno mnjenje kreiraju nepismeni autori rubrike Sinoć u gradu. Sve je to jedna laž koja se potura na sve strane, a malo ko uspeva da joj odoli. A život je zaista negde drugde, i nema veze ni sa koktelima ni sa rubrikom Sinoć u gradu. U mom slučaju je, na moju sreću, sve to kratko potrajalo. To se moralo brzo prevazići kako bi se pisala sledeća knjiga od koje živim.

Živite od svojih knjiga?

Da. Nikada nisam imao neko stranačko pojilo. Kada mi je prva knjiga bila prevedena na nemački, moja porodica i ja smo živeli godinu dana od toga. Imao sam i stipendije, ali me nikada nije rukopoložio niko od onih žreca koji su žarili i palili u kulturi. Od njih nisam zavisio, i to mi nisu oprostili. Moj uspeh je u njihovim očima, valjda baš zbog toga što mi ga oni nisu omogućili, bio mnogo veći nego što realno jeste. Mene raduje kada pročitam dobru knjigu nekog svog savremenika. Umem da okrenem telefon kada pročitam neki dobar intervju, i da zahvalim onome ko je to uradio, jer me je i ojačao.

Kada ste počinjali da pišete, vaši uzori su bili Nabokov i Danilo Kiš. Da li ste ikada poželeli da budete nekome Ekerman kao što je on bio Geteu?

Borislavu Pekiću.

Zbog čega?

Da bi Pekiću bio Ekerman, moraš i sam biti pomalo Pekić. Svi mi imamo magacine u sebi, neko veće neko manje, iz kojih vadimo robu da bismo je uobličili u umetničko delo. Pekić je bio pisac sa magacinima kojima se ne zna broj, i sve te magacine je sa neverovatnom lakoćom uma i čelične koncentracije pretvarao u književna dela. Aca Popović je govorio da je umetnost pisanja umetnost brisanja. To je tačno, ali i najteže. Za Pekića se još za njegova života govorilo da bi bio svetski poznat pisac samo da je imao urednika koji bi ga dobro kratio, koji bi izbacio delove bez kojih se može. Kada sam pre tri godine pisao predgovor za Lagunino džepno izdanje Zlatnog runa, ponovo sam pročitao tih 3.500 stranica, i mogu da kažem da tu apsolutno nema viška. I ono što se čini kao višak, otima se skraćenju.

Kako doživljavate današnju političku scenu Srbije?

Pokušavam da je ne doživljavam; nezdravo je taj sistem bez vrednosti, tu patetičnu nesposobnost, tu primitivnu nadmenost bez pokrića i rezultata, tu arogantnu neobaveštenost i neobrazovanost, to odsustvo strategije, i iznad svega – odsustvo poštenja i tu strašnu neodgovornost, nezdravo je to sve pustiti u sebe time što ćete to doživljavati. Ja imam više od 60 godina, trudio sam se dovoljno dugo, trudio se onoliko koliko sam umeo, da bude drugačije. O da, i bio među onima koji veruju i nadaju se. Ja i dalje imam nadu, ali i pravo da delujem dugoročno. Šta to znači? Pa nisam odustao od svojih principa, koji nisu ništa specijalno, samo odbijam da živim kao da je etika ukinuta.

Neko bi rekao da ste naivni?

Moja žena kaže da sam naivan jer i dalje verujem da bi bilo drugačije da je Đinđić ostao živ. Moguće da je u pravu, ali eto, dajem sebi pravo na tu naivnost. Jer, Zoran Đinđić je jedini koji je pokušao da nešto suštinski promeni, da uvede norme kako bismo bili kao sav uređeni svet. I zato je ubijen. Ostavite se samo debilnih priča kako nas Zapad ne voli. Jeste, ne voli nas. Ali, zašto bi nas uopšte neko voleo? Da li je vama jasno da svaka vlast u Srbiji opstaje pre svega zahvaljujući konstantnom radu na zaglupljivanju građana? Koliko stotina hiljada primeraka duhovnog ološa – koji tako često pogrešno nazivamo udbaškim, ne bi li na taj način svalili svu krivicu na komuniste – raspoređenog u svim političkim strankama parazitira na haosu koji već četvrt veka indukuje u našem svakodnevnom životu. Jer, oduvek srpske bezbednosne službe rade ne na očuvanju režima, već mentaliteta. Nema tog stranog protektorata pod kojim bi nam bilo gore i pogubnije, nego što je to pod vlašću mentaliteta negovanog i održavanog od strane tih tzv. odmetnutih centara moći. Međutim, niko se tu nije odmetnuo, kao što ni tokom ratova u Jugoslavijinije bilo paravojnih formacija. Sve je to bilo veoma dobro organizovano i pod budnim okom raznih službi bezbednosti čiji smo mi taoci.

NIN, intervju, 26. decembar

Svi mi koji smo kao gospodin Vulin u fazonu kupujmo domaće, koristimo naše, kako da se snađemo, ok.. ne ja, u onoj kategorizaciji porno klipova, kad su svi, do jednog, na engleskom.. fisting, bukkake, chick with dick, double penetration, sandwich.. dobro, to jeste na srpskom, ali, pazite.. triple penetrate, ass to mouth, mifl, granny, midget, golden shower, black mamba, kuguarke, spanking, wanking, pissing, licking, deep throat… dokle to ide.. blowjob.. threesome, foursome, swinger… koliko toga ima i kako da znamo, Milice, šta nam treba…?

Zoran Kesić, 24 minuta, 30. nov

Poslednjih dana se udaralo iz sve snage po deci. Još ne znamo da li će deca preživeti nalet autoritarizma koji bi da ih lupa po guzi, a autoritarci patriotske orijentacije udariše po ženama. Mislili smo da su samo deca sklonjena u „privatnu porodičnu sferu“, u koju niko ne sme da se meša, sem autoritaraca, kad je na prvoj strani nedeljne Politike osvanula nova bitka. To više nije borba za batinanje dece, nego su se hedonistički raspustile žene. Liderka te raspuštenosti je niko drugi do dramska književnica Biljana Srbljanović. List Politika izređala je sve grehe dramske književnice Biljane Srbljanović, kojoj se smučio Politikin pritisak na žene zbog ne-rađanja dece. Dožive žene leto trideseto, a nijedna se ne odaziva kad u autobusu neko vikne „mama“. Na to se razvikala Biljana Srbljanović, koja nikako nema pravo da se sekira oko ženske ravnopravnosti. Ona se šeta na visokim potpeticama po gradu svetlosti, živce joj kida sve osim skupih krpica, generalskog je porekla i žena francuskog ambasadora, e pa ta gospođa se usudila da reaguje na statistiku. Na obične brojke, koje govore da žene odlažu rađanje zbog dugog obrazovanja, jurenja karijere i hedonističkog života. I to što se žene oko tridesete ne odazivaju na reč „mama“, nije ništa drugo nego samo statistika. Zaista neka dirljiva statistika.

Politikina novinarka se ljuti što joj Biljana zamera „statističko prebrojavanje“ o tome kako Romkinje, Albanke i muslimanke imaju veći broj dece. U odnosu na koga? U odnosu na beogradske žene koje se obrazuju i iz hedonističkih razloga odlažu rađanje. Nije teško zaključiti koje su nacionalnosti ove gradske dame koje odlažu i malo rađaju. I ja bih zaključila isto što i Biljana Srbljanović, da se Srpkinjama prebacuje što nas Srbe u rađanju pretiču Romkinje, Albanke i muslimanke.

Tekst se uvek čita u kontekstu, i to ne samo jednog, ovog teksta, jer nije prvi put da se širi panika o odumiranju sprske nacije zbog niskog nataliteta, te kako Srba do 2050. gotovo neće biti, odnosno, u svojoj zemlji će biti manjina. Zašto bi uopšte bilo važno koje etničke nacionalnosti rađaju više a koje manje dece, ako će sva ta deca biti ravnopravne građanke i građani Srbije.

Ja ne branim Politici da se bavi temom zašto Srpkinje ne rađaju dovoljno, a neke druge ih pretiču, jer nije prvi put da se nacionalne institucije – država, crkva, akademija i Politika, bave patriotskim razumevanjem nataliteta među Srbadijom. Pošto im to nije prvina i znamo koliko nacionaliste zabrinjava niski natalitet Srba (znamo i to da su nam Albanci oteli Kosovo, jer su njihove žene „mašine za rađanje“), ne moramo da se pravimo ludi i da opljunemo građanku Biljanu Srbljanović, kojoj smeta ovo nacionalistčko, i da, patrijarhalno, prebrojavanje naših građana. Iako opanjkavani sa svih strana, onima koji naciju shvataju kao građansku državu jednakopravnih građana, smeta ovo ljutito preprojavanje rađanja po krvi i boji kože. Makar i nemala takvu nameru, novinarki Đorđević, ako ništa drugo, politička korektnost nalaže da prekine s ovim površnim, mizoginim, često i rasističkim, zapevanjem o srpskom natalitetu. Problem jeste odliv građana Srbije i starenje populacije, ali populaciona politika je državna politika – a ne nacionalistička.

Druga neprijatna stvar koju novinarka Politike ne zapaža je njena klasna argumentacija. Ona smatra da je Biljana Srbljanović uobražena gospođa, takoreći bogatašica i hedonistkinja, pa kakvog prava ona ima da se vređa što se odlaganje rađanja pripisuje ženskom hedonizmu, gospoštini i obrazovanju. Novinarka Katarina Đorđević bi razumela da je to nekakva siromašna kasirka koja ima dvadeset hiljadarki platu i nema hleba da jede, ali kako se usuđuje ta bogatašica, ambasadorska žena, još i feministkinja, da „burno reaguje“ i soli pamet Politici i sirotinji.

To nije validan argument. Nije u redu zapušavati usta hirovitim odlukama ko ima pravo da kritikuje i uzme javnu reč. Pravo na reč se ne može oduzeti i ako je sama Biljana Srbljanović pogrešila na tu temu. Jednom nešto omašiš, ima zauvek da čutiš. Pitanje je i zašto ućutkivanju podleže baš najprestižnija dramska književnica. Zar ne možemo da joj po nešto oprostimo, ako nijedna žena nije toliko puta nagrađena za svoje dramsko delo kao ona. E da nije uspešna žena, sada i ja da se razljutim – vraga biste vi s muškim piscem tako razgovarali. Novinarka Đorđević i glavna urednica Politike se ne bi ni osvrnule da je njihova kritičarka neka tamo feministkinja, a kamoli da je stave na prvu stranicu Politike i raspale po njoj na još dve pune strane. A ovako, lepo im je ispalo da udare po Biljani, jer kad po njoj raspale – izudarali su uspešnu i talantovanu ženu, antinacionalistkinju, feministkinju, hedonistkinju i pride – Peščanikovu saradnicu.

Da je Biljana dobro razumela da je Politika napala ženska prava i krivicu za sve manji broj Srpčadi pronašla u ženskom hedonizmu i raskomoćenosti, potvrđuje tekst glavnog muškog komentatora Politike Aleksandra Apostolovskog koji je koleginici Đorđević priskočio u pomoć. Evo nekoliko citata iz njegovog teksta, a čitaoci neka sami zaključe o kakvom je stanovištu reč.

„Pa šta je onda loše u tome što današnje žene uče i ganjaju karijeru? Baš ništa! Šta je loše u tome što su uživancijom zamenile kolevku?(podvlačenja moja) Takođe ništa. To je stvar izbora kao osnovnog ljudskog prava“. Komentator se lepo pokrio „ljudskim pravima“, ali kada se upotrebe termini „ganjati karijeru“ – to ima negativno značenje; „uživancija kao zamena za kolevku“ je gotovo moralna gadost. Jeste ljudsko pravo, ali je ženska sloboda na uživanje i karijeru napadnuta. Pa ko ima nerava da čita razradu o hedonizmu i patriotizmu, pročitaće da su „dečurlija i inače dosadna bića, kad ih dobiješ shvatiš da ne možeš da spavaš do podne… ako se još napalimo na patriotizam, pa napravimo nekoliko komada, na dečurliju mislim, život se pretvara u košmar! Em je nemaština, em gužva u kući, em nesnosna galama, em nema vremena za hedonizam“.

Ja bih se usudila da primetim da novinarka greši kad se pita da li ubuduće Politika treba da izbegava temu braka, nataliteta i muško-ženskih odnosa i da li o tome treba da pita feministkinje i borkinje za prava žena – kakve tekstove „smemo da objavljujemo i kako da tumačimo statističke podatke da se one ne bi uvredile i smatrale prozvanim?“ Ko su to one, te borkinje? Hajde da zamenimo nekoliko reči i pitamo da li borci za ljudska prava treba da budu pitani kakve tekstove treba da objavljuju novine. Naravno da moraju da budu pitani, jer čemu bi služile organizacije i institucije za zaštitu prava građana, uključujući i rodnu ravnopravnost, a pri tom se radi o materiji međunarodnog prava i ustavnih prava građana. Ko će ozbiljno da shvati zabranu svih oblika diskriminacije, ako to ne shvate mediji?

Meni se čini da stvari nisu tako jasne kad su u pitanja ženska prava. Da li Politika smatra da ne postoje ženska ljudska prava i borkinje za prava žena, koje treba pitati kako da se pojedine teme iz te oblasti tretiraju? Kako to da je Politici toliko stran feministički pokret koji je od devetnaestog veka postao legitiman, pa čak i u Srbiji, koji se izborio da danas rodna ravnopravnost postane ustavna obaveza u svim civilizovanim državama. Čini mi se da prezir koji su novinarka Đorđević i Politika pokazale prema feminizmu (kao nekakvom bauku koji kruži Srbijom da uništi Srbe), feminstkinjama i borkinjama za ženska prava – predstavlja priličan blamaž za najstariji list u Srbiji.

Vesna Pešić, Ženski hedonizam, još jedna nacionalistička mantra, Peščanik.net, 22.12.2014.

Poštovana koleginice,

Vama se neću izvinjavati, ni sa ironijom ni bez nje. Neću Vam ni objašnjavati koliko je novinarski nesretno i tendenciozno to što ste me u nedeljnom izdanju ‘Politike’ izvukli iz konteksta i iskoristili za obračun sa poznatom dramskom spisateljicom, jer bi o tome najpre trebalo da brine uredništvo, a možda i oni koji su Vas novinarskom poslu učili. Savest je ionako intimna stvar, mislim da sam Vam to već rekla u telefonskom razgovoru u martu ove godine, kad ste me zvali zbog intervjua u vezi sa pismom koje pominjete. Ne znajući koliko umem da budem dosledna, bili ste uporni. I ja, na svu sreću, pa se od tada više nikad nismo čule.

Povod da Vam se javno obratim, u stvari, jednak je Vašoj potrebi da se javno branite od ‘feminističkih aktivistkinja koje su Vas optužile za fašizam’, jer, kako kažete, nisu razumele tekst u kojem govorite o padu nataliteta, statistici, ženskim uzrocima i razlozima za to.

A jeste li Vi svesni koliko toga i sami ne razumete ili ste samo bezobrazni?

Kad ste se u tekstu ‘Buka i bes ženskog pokreta’ zapitali ‘otkud potreba (spisateljice) za ruganjem izgledu druge žene, pogotovo žene kojoj nije dostupan život na visokim potpeticama u gradu svetlosti…’, jeste li svesno ili iz neznanja izjednačili nasilje sa siromaštvom (zanemariću glupost da se, kao, podsmevate podsmevačici)? Siromašne žene trpe nasilje, bogate ne, ali su i jedne i druge same zaslužne za to?! Neobrazovane i mlade rađaju više, obrazovane manje, jer su obrazovane?! Romkinje rađaju puno dece, jer nemaju novca za abortus i time otimaju nekome hleb iz socijalno ugroženih belih usta, ali Vam popunjavaju članak i statistiku? Na visokim potpeticama je visok standard, sebičluk i visoko…šta? Shvatate li koliko su te teze opasne? Možete li uopšte da dokučite da ste zaista na pragu golog fašizma?

Jeste li svesni da izmišljate sukobe, podmećete kukavičja jaja, zagovarate frontove i ukopavanja zarad odbrane… čega od koga? Kako je moguće da Vaše loše napisano (zaboga!) iznošenje statistike o Srpkinjama, hedonističkim i obrazovanim kurvama koje ne žele decu, jednako uvredljivo razumemo moja 41-godišnja visoko obrazovana drugarica bez dece, moja najbolja prijateljica sa srednjom školom sa decom, komšinica studentkinja i ja, stigmatizovana majka? Muškarci oko nas likuju, jer ste ih svake kritike mimoišli i poštedeli. Bravo, bravo, žene su krive!

Ne vidite problem u svom tekstu?

Zašto ‘Politika’ sve više liči na poligon za najbrutalnije iživljavanje nad sopstvenim čitateljkama?

Šta Vi, u stvari, Katarina, nama poručujete? Da ćutimo, trpimo i uplašene strahujemo od Vaše prozivke, jer ćete nas proglasiti feministkinjama ako Vam ne dozvolimo da nas vređate i površnim tekstovima ponižavate? Ili ćete nas po potrebi zloupotrebiti u cilju odbrane neodbranjivih tema i teza kojima se poigravate?

Ponižavate nas svojim stavovima, to je više nego jasno. Zašto to radite, ne znam, ali se sa Vama nikad ne bih menjala ni po koju cenu. Znate zbog čega?
Zbog poslednje rečenice u pomenutom tekstu, gde se Vaše razumevanje ‘kruni pred kritikom (bivše) žene francuskog ambasadora’, kako kažete, a ja ne verujem da sam napisano i pročitala. Više biste verovali da Vam je isto rekla kasirka ili frizerka, priznali grešku i javno se izvinili ženama? Verujte mi, ma da, kako da ne, ne biste, sigurna sam u to.

Mislila sam da ste i veštiji i bar za nijasnu moralniji.

Jer, da jeste, nikad ne biste dozvolili prezir koji posle teksta u nedeljnom izdanju zaslužujete. I Vi i ‘Politika’, nažalost.

Marijana Stevanović, novinarka

Za autorku teksta sa naslovne strane nedeljne Politike, ja se diskvalifikujem iz javnog diskursa jer nemam biološku decu. Logično za uređivačku politiku Politike, ovu novinarku i seriju tekstova kojima se diskriminišu žene koje u tridesetim još nisu rodile, jer “daju prednost školi i hedonizmu”. Takođe je logično posegnuti za argumentom isfabrikovanim u najgorim tabloidima, da sam diskriminisala novinarku Pinka zbog ožiljka nastalog porodičnim nasiljem. Šta drugo da kaze novinarka koja mladim Srpkinjama zamera što ne rađaju, dok Romkinje i Albanke to masovno čine “zbog koristi od socijalne pomoći”. Da novinarka Politike čitavih 25 godina ne živi od plate u toj paradržavnoj instituciji (pa i tokom sramne Politikine istorije devedesetih), možda bi znala da se od socijalne pomoci od par hiljada dinara ne mogu odgajati ničija, pa ni albanska deca, kakve god primitivne predrasude ona možda ima o ovim našim sugrađanima. Da je zaista novinarka, znala bi da istraži ponešto o ceni i dostupnosti asistirane reprodukcije u Srbiji i o teškom kvalifikovanju za usvajanje dece, doduše – ne romske. “Ta” se deca “daju” lako i bez pogovora, jer ih valjda u Srbiji novinarke Politike, niko neće. Na kraju, znala bi da je diskriminacija sagovornice na osnovu bračnog stanja i toga što nije obavila biološku reprodukciju, tačno ono zbog čega su njeni tekstovi neuki i fašistički.

Dodala bih nešto pravih podataka do kojih sam došla samo kraćim istraživanjem, a koje nećete naći u seriji Politikinih članaka iz sfere estradnog konzervativizma, koji se bave reprodukcijom mladih Srpkinja: jedan pokušaj vantelesne oplodnje u Srbiji košta 3.000 evra. Da bi žena bila kandidat za besplatnu asistiranu reprodukciju, mora biti u paru i mora ispuniti veoma komplikovane uslove, da bi uopšte dospela na listu čekanja. U Srbiji je asistirana reprodukcija sa doniranim jajnim ćelijama i doniranom spermom – neregulisana, čime se žene (i muškarci) sa neizlečivim nedostacima ili žene bez partnera, iako u reproduktivnim godinama, onemogućavaju da uopšte pokušaju da imaju decu. Utrogestan, lek koji gotovo polovina trudnica koristi barem u nekoj etapi svoje trudnoće, uglavnom je nedostupan na našem tržištu, zbog stalnih nestašica. Klomid ili Klomifen, drugi lek koji je neophodan za izvođenje jedne vrste asistirane reprodukcije, nedostupan je na tržištu i žene u Srbiji ga kupuju “ispod tezge” samo u posebnim apotekama, koje finansijska policija zbog ovoga često zatvara. Jedna inekcija Ovidrela, triger inekcije za asistiranu reprodukciju, košta 40 evra. Ovo su samo neki nabacani podaci do kojih sam došla jednodnevnim istraživanjem. Novinarka Politike se time nije zamarala: ona je žene optužila da ne rađaju jer su besne, nose štikle i pričaju francuski. A meni se čini da, na primer, asistiranu reprodukciju sebi u Srbiji može priuštiti samo neko ko ima platu glavne i odgovorne urednice Politike, a da je sutkinji, profesorki, ekonomistkinji, biološkinji, glumici… potrebno da, za samo jedan pokušaj, odvoji svoj celokupni jednogodišnji prihod. Koga ne mrzi, može dalje da se pozabavi istraživanjem: koliko mladih žena ima siguran i iole prihvatljivo plaćen posao, koliko košta bebi oprema, održavanje trudnoće, bakšiš i mito u srpskim porodilištima, koliko žena se plaši otkaza kada “gazda” otkrije da su u drugom stanju, kakve su posledice na reproduktivno zdravlje žene ostavile traumatične devedesete i brojni ratovi, uključujući i bombardovanje, zbog čega je ženi bez partnera nedostupan program IVF-a ili inseminacije i zašto se za rezultate spermograma plaća nekoliko hiljada dinara u privatnim laboratorijama jer su državne nesigurne i dugo se čeka… Novinarka Politike to neće uraditi, jer bi to značilo da se zaista i bavi novinarstvom, a ne rasturanjem ideološke mržnje i promocijom novog konzervativizma.

“Могу да имам разумевања за чињеницу да ме наше читатељке питају зашто их оптужујем за хедонизам када немају ни за хлеб, али када ме то пита жена француског амбасадора, онда моје разумевање за „изгубљене у преводу” почиње да се круни”.

Ovo je zaključna rečenica teksta novinarke Politike, koja pojašnjava rakurs diskvalifikacije moje ličnosti u ovoj nazovi polemici. Po zanimanju sam vanredna profesorka državnog univerziteta, po obrazovanju doktorand istog, po vokaciji dramska književnica sa šest Sterijinih nagrada, a za novinarku Politike ja sam samo nečija žena koja nije rađala. Da sam žena radnika u fabrici, ona bi saslušala moje mišljenje, jer ima poverenje u mog muža: u patrijarhalnom sistemu koji ona zastupa, identitet žene definisan je identitetom muškarca kome “pripada”. U međuvremenu, zbog mog “lagodnog života” i pitanja da li imam decu (kako se dalje razmatra među komentatorima Politike, a moderator to dopušta), “Ciganke” i “Šiptarke” se množe, uzimajući naše pare od socijalne pomoći. Evo zašto mislim da je ovo klasičan primer fašizma, usto i veoma glup, a da ne znam ništa lično o novinarki koja ovakve tekstove potpisuje, niti ispitujem za koga je udata (i da li), koliko zarađuje (više od mene) i koliko puta je uspešno iznela trudnoću. Jasno mi je da je ovo tabloidni zaokret Politike u borbi za čitanost; time se i sama novinarka otvoreno hvali, govoreći da su njeni tekstovi najčitaniji prethodnih nedelja. Ako pogleda koji su drugi tekstovi u istom rangu čitanosti u ostalim novinama, videće da su u pitanju izveštaji o smrti baš tridesetogodišnje žene u luksuznom hotelu, čija se privatna veza sa oženjenim muškarcem stavlja pred javnost i time tumači specifična vrednost pokojnice, kao i izveštaj sa sahrane jedne starlete, čija majka nije imala da plati ni za ukop, uprkos slici glamuroznog života koji je pred tom vrstom javnosti nesrećna devojka hinila. Novinarski posao je i istražiti odakle takva pomama za prikazivanjem lažnog luksuza, zašto su naši mediji prepuni derogativnih tekstova o ženama iz tog “hedonističkog” spektra, zašto je, uz tekst novinarke Politike, najčitaniji i tekst o elitnoj prostituciji u estradnim redovima gde su najverniji klijenti političari koji vode zemlju i zašto se mlade devojke sve više ugledaju na taj i takav stil života, u kom je jedini cilj – dobro se udati i što pre roditi dete, da bi se obezbedila alimentacija bogatog “vlasnika”. Sve je to zadatak za ozbiljno novinarstvo, a ne samozadovoljno ad hominem vređanje neistomišljenice, usto i slabo obavešteno. Ja, naime, nisam žena francuskog ambasadora.

Biljana Srbljanovic, Peščanik.net, 24.12.2014.

unless it comes out of
your soul like a rocket,
unless being still would
drive you to madness or
suicide or murder,
don’t do it.
unless the sun inside you is
burning your gut,
don’t do it.

when it is truly time,
and if you have been chosen,
it will do it by
itself and it will keep on doing it
until you die or it dies in you.

there is no other way.

and there never was.

Olja Bećković, autorka emisije „Utisak nedelje”, izabrana je za ličnost godine većinom glasova članova uredništva nedeljnika „Vreme”. Kriterijum za nagradu je, kao i ranijih godina, doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.

Urednički kolegijum nedeljnika „Vreme” smatra da je Olja Bećković, kao autorka „Utiska nedelje” odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. U godini koju su, između ostalog, obeležili raznovrsni pritisci na medije, Olja Bećković je dosledno insistirala da dobije odgovore na pitanja koja su u javnom interesu. Takav pristup novinarskom poslu skupo je koštao – posle 23 godine emitovanja „Utisak nedelje” je uklonjen sa programa. Bez obzira na to, Olja Bećković i njena emisija ostaju neizbrisiv deo srpske medijske scene i svedočanstvo principijelnosti i čestitosti u vreme opšte krize društvenih vrednosti.

Urednički kolegijum Vremena, 25. decembar

O vođi,

“Vučić se ne trudi da bude šarmantan, ali je zato veliki borac. Uostalom, kada vidite čoveka kako gura kola iz blata nije daleko od najobičnije pristojnosti da mu se pridružite. Ako niste od onih dokonih koji vole samo da gledaju sa strane i dobacuju.”

O svom resoru,

“Svako ko je očekivao da će se srpska kulturna i medijska scena preko noći iz žabe pretvoriti u princezu ili je zlonameran ili ima problema sa koeficijentom inteligencije. Pa i detetu je, kad se rodi, potrebno najmanje toliko vremena da prohoda, a kamoli da potrči. Samo zle tetke mogu očekivati da igrate Labudovo jezero pre nego što naučite da sami vezujete baletske patike.”

O kritikama,

“Pretpstavljam da je jedna na račun moje frizure, a druga je moje navodno ćutanje. Razlikuju se po tome što je prva primedba ozbiljna.”

Ivan Tasovac, NIN, intervju, oktobar 2014.

Krenite, drame moje, ka usamljenima i ka nezadovoljnima.

Pođite do živčano prenapetih

i do onih koji robuju navikama robova i gospodara.

Prenesite im moj prezir prema njihovim ugnjetačima.

Idite poput velikog talasa studene vode,

Nosite moj prezir prema ugnjetačima.

Govorite protiv svesnog ugnjetavanja.

Govorite protiv nesvesnog ugnjetavanja.

Govorite protiv nasilja nemaštovitosti.

Govorite protiv okova.

Pođite ka ljudima s periferije društva.

Pođite ka gnusno izrabljivanima.

Pođite ka onima koji kriju svoj poraz.

Pođite ka onima koji kriju svoju moć.

Ka onima koji kriju svoj bič.

Onima koji kriju svoj sram.

I onima koji kriju svoju gnusobu.

Šibajte po otupelosti uglednog sveta.

Ojačajte tanušne veze ojađenih.

Ulijte poverenje u alge i pipke duše.

Kle ima sliku koja se zove Angelus Novus. Na njoj je prikazan anđeo koji izgleda tako kao da namerava da s udalji od nečega čime je fasciniran. Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako mora izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao lanac događaja on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno. Ali iz raja duva tako snažna oluja, da mu je razapela krila i anđeo više ne može da ih sklopi. Ta oluja ga nezadrživo goni u budućnost, kojoj okreće leđa dok gomila ruševina pred njim raste do neba. Ono što nazivamo napretkom jeste ta oluja.

Valter Benjamin

BILJANA SRBLJANOVIĆ… govor za komemoraciju…

JOVANA ĆIRILOVA sam upoznala kao praktično devojčica, iako sam več imala 25 godina. Ja sam se kasno razvila i uvek sam bila nezrela za svoje godine, pa tako i tad, sa 25, kada sam diplomirala Beogradskom Trilogijom, tekstom o kom nisam mislila ništa i uopšte nisam ništa ni očekivala. Jovan je kretao na neki put u Budimpeštu vozom, a vozovi su tih devedesetih, uostalom kao i sad, i najmanje destinacije prelazili desecima sati, Jovan je dakle kretao da gleda neku predstavu, (naravno) Aleksandra mu je u torbu koju je uvek vukljao sa sobom ubacila moju dramu, koju je prethodno Prokić doneo u pozorište.

Tada nisam znala ono što sada znam – nema tog teksta, bilo čijeg, bilo kako napisanog, koji Jovan Ćirilov neće proćitati, iz neke najiskrenije i najdublje radoznalisti, koja ga je prosto gonila. Po povratku sa tog kratkog puta, pozvao me je da dodjem, da mi kaže da mi je tekst dobar i da će ga raditi na Stupici, i onda prepustio Cvejiću da to izvede i da me usmerava. Za mene je to bio, kako će se pokazati, najvažniji trenutak u životu i namerno ne kažem “profesionalnom”, nego baš tako – u životu, jer ja svoju umetnost živim i profesiju u stvari ni nemam.

Od kada sam ga prvi put videla, u onoj staroj kancelariji pre požara, sa pejdzerom, koji sam do tada vidjala samo na šticerima deviza i uličnim krimosima, sa onim isečenim papirićima na kojima je beležio brojne obaveze koje je imao tokom dana, bila sam fascinirana tim čovekom koji mi je delovao kao neko prepametno dete. Jovan me je tada pustio u svoj život, odlazila sam kod njega kući da mu nešto kao pomažem oko tehnike ili sredjujem knjige ili nešto prekucam kad mu je bilo potrebno. Ovo poslednje je u stvari bilo samo jednom, jer je Jovan, gladan svake novine, medju prvima imao kompjuter, na kom je pisao, ali u nekom bizarnom word procesoru sa belim kursorom na crnoj površini za koji je bilo potrebno znati šifrirani jezik, gotovo kao stenografiju. Kucala sam mu prevod Dukovskog “Mamu mu jebem, ko je prvi počeo”, ali samo jedno popodne, kad me je oterao zbog sporosti i nesnalaženja u tom paleolitskom kompjuterskom jeziku, jer je bio čovek kome vreme ide brže nego svima. Tada sam upoznala i njegovu mamu, koju sam takodje do smrti sporadično vidjala, prvo što mi je rekla je bilo tipično za mamu Ćirilov: unela mi se lice i rekla “Što ste vi lepi. Ja inače ništa ne vidim i skoro sam slepa, ali vi ste sigurno lepi!”. Jovana je nervirala i zabavaljala ta mamina cinična priroda, koja je pogadjala pravo u nesigurnost ljudi koji su joj tutnjali kroz kuću.

Ja sam nastavila da pišem, i nosim Jovanu na čitanje, on je uvek sa razumevanjem i iz samog teksta, iznutra, iz te moje lične poetike sagledavao stvar. U medjuvremenu sam postala nastavnik na Akademiji i to je jedini princip koji sam usvojila kao osnovni: da uvek čitam tekstove brzo, odmah, da najmladje pisce ne ostavljam da čekaju i da im uvek prilazim kritički iznutra, iz njihovog osobenog sistema.

Onda me je jednom ubedio da primim neku nagradu Skupštine grada krajem devedesetih, koja je delovala kao totalno četnička i nikako nije pristajala ni meni ni njemu. Došao je sa mnom na dodelu iz solidarnosti, kao moj pratilac, kako se predstavljao, (podsećam da sam ja tada i dalje jedno emotivno nedoraslo dete koje bi se samo svadjalo sa svima) i izdržao da sedi u publici sa ljudima sa kojima inače nema ničeg zajedničkog. Nagradu mi je dodelila tadašnja SPO vlast i uz nagradu koverat para, podebeo, baš kao poklon na mafijaškoj svadbi, i Jovan i ja smo se brzo nakon dodele iskrali i rekli, hajde sada da se častimo kolačima i da u šećeru utopimo neprijatnost od celog dogadjaja. Seli smo u taksi i uputili u Hajat – koji je tada bio šik mesto u Beogradu i ja sam koverat otvorila, samo da bih u njima pronašla tabak petodinarki kojima su Beogradjani tih godina plaćali parking bez ikakve finansijske kontrole. Moju “narukvicu” od petodinarki stukli samo to popodne na nekoliko kolača, toliko je vredela nagrada grada za najboljeg dramskog pisca te godine i dogovorili da o tome više nikome ne pričamo.

Prvog dana bombardovanja, u stvari – jutro posle onog prvog napada, otišla sam kod Jovana da vidim da li je preživeo noć, spavajući na onom svom minijaturnom krevecu ispod police koja se i u mirnodobsko doba rušila od knjiga. Malo sam, priznajem, sanjarila o situaciji u kojoj ga zatičem zatrpanim latinskim rečnicima, Prustom i Servantesom, tomovima debelih knjiga, a ja ga kao herojski iskopam iz te hrpe i spasim mu život, pa mi on kao posle pokloni pola tih knjiga. Medjutim, prvu noć bombardovanja, kao i sve posle, najnormalnije je preživeo, jer je bio takov kova; knjige su se urušile nekad kasnije, same od sebe, ali on nije bio u krevetu – već na nekom od svojih brojnih putovanja, gonjem onom svojom dečačkom radoznalošću, tako da nikad nisam imala priliku da ga spasim.

Sa Jovanom sam se i svadjala, tako što sam i dalje imala svoju eksplozivnu i prgavu narav, na koju je on obično reagovao smehom, nikad podsmehom, osim ponekad kad je umeo da vikne na mene jače, više, strašnije nego što bih ja ikada umela.

Jednom sam išla na godinu dana u Ameriku, a predhodno smo se nešto bili posvadjali oko neke predstave na Bitefu. Ja sam onda išla kod njega da gužvam kapu i da se izvinjavam, jer sam posrtala pod teretom savesti i nisam mogla da zamislim da odem negde tako daleko i tako dugo, a da on bude ljut na mene. Jovan me, u tom mom ritualnom pokajanju, gledao belo i gledao na sat, nije mu bilo jasno što se toliko uzbudjujem oko “glupog nesporazuma”, kako je on video dogadjaj. “Ja se nikad ne ljutim na svoju štetu” govorio mi je, a mene je to nerviralo jer ja sve u životu radim baš suproto i baš zato što mi šteti.

Puno puta je pisao o meni i svaki put sam se ljutila, jednom što je u reči nedelje stavio “Biljana” kao Biljana Plavšić i ja, jednom što mi je izabrao odvratnu sliku od miliona koje je napravio, jednom što mi je napisao ne znam šta. Njemu je svaki put bilo smešno i nerviralo ga je što se nerviram.

Nikada mi nije dao ni jedan savet, osim jedan jednom, kad mi je rekao da ne čučim kad su novinari u blizini. Nije mi dao savet jer nije bio čovek koji je pričao, mislio, nametao sebe. On je svakog sagovornika, ma kako glupog i naivnog, gledao sa velikom paznjom, bar par sekundi, do par minuta, koliko ga je strpljenje drzalo i bilo mu je vaznije da on čuje i upozna nešto drugačije od sebe, nego da sam sebi dosadjuje deleći savete i mišljenja koje već ima i time već zna.

Jednom smo leteli zajedno nekim groznim letom sa Sicilije za Beograd, koji je tresao i propadao tokom čitavog putovanja. Onda se nagnuo ka meni i rekao – nadam se da avion neće pasti i da neću umreti sad, tu sa tobom, pa da me zaseniš u čituljama i nekrolozima. Hoću da imam svoj samostalni trenutak kada umrem.

Jovan mi nikada nije nametao ništa, a dao mi je sve: glad za znanjem, osećaj da nisam potpuno netalentovana, ljubav za neobičnim, modernim, drugačijim predstavama, formirao je moj ukus a da nije to ni znao, niti se čak i trudio.

Jovan mi je redak uzor u životu uz kog sam rasla, a da nikad nisam odrasla. Sve sam ga slušala, mada on to nije imao pojma.

Zahvalna sam mu što me je napravio i što me je pustio da budem svoja.

Jovan mi je bio duhovni otac bez koga mene nikad ne bi bilo.

Nikada mu to nisam rekla i nisam sigurna ni da je znao koliko sam mu zahvalna. Zato mu kazem sad.

Jovane Ćirilovu, hvala vam što postojim.

Prihvaćao je govoriti za ženske i lajfstajl magazine. To ga je veselilo, jer se dobro snalazio u visokim i u niskim socijalnim registrima. Pravio se kao da ne osjeća nikakvu razliku, i doista, svugdje je prolazio njegov visoki stil i jasan govor. Zadnji put pojavio se u javnosti prije dva mjeseca, odgovarajući na upitnik jednoga tiražnog tjednika. Na pitanje o najdražim piscima, rekao je što bi i svaki pravi čitatelj, da se to iz dana u dan mijenja, ali konstanta su Krleža i Borges. Na pitanje o patnji, odgovorio je: “Srećom, ne poznajem to romantično osećanje. Ako patnju zamenimo tugom, onda je to kao kod većine ljudi gubitak najbližih – roditelja, prijatelja, a, možda zvuči neobično, i neprijatelja.” Tokom 2014. trajalo je polagano opraštanje Jovana Ćirilova od života i svijeta. U travnju dao je Tamari Nikčević biografski intervju, objavili su ga u tjedniku Vreme, u kojem je, između velikih općekulturnih tema, veselo pripovijedao o tome kako je majčinom ljubavniku prenosio njena ljubavna pisma, u strahu da se majka ne ubije zbog neuzvraćene ljubavi.

S Mirom Trajilović 1967. osnivao je Bitef (Beogradski internacionalni teatarski festival), međunarodno najrelevantniju kulturnu instituciju u povijesti Jugoslavije, kojem će do kraja života ostati umjetnički direktor i selektor. Bio je ravnatelj Jugoslavenskoga dramskog pozorišta i višedesetljetni dramaturg Ateljea 212. Jedan od posljednjih, ako ne i posljednji, za kojeg se moglo reći da je kreirao i usmjeravao teatarske tokove u Jugoslaviji, na način na koji su to činili Branko Gavella, Bojan Stupica, u osamdesetima Ljubiša Ristić.

Hobi su mu bile etimologije. Govorio je strane jezike, ali svom se jeziku cijeloga života učio i poznavao ga do savršenstva. Skoro trideset godina, u Ninu je ispisivao autorsku rubriku Reč nedelje. Bio je znatiželjan i radoznao čovjek: pored riječi strast su mu bili i ljudi. Mnoge je poznavao. O ljudima je pisao bez zlobe i sa simpatijom. Nizao je anegdote, nije se ustručavao ispričati trač – ali tako da kaže kako je to trač, oblikujući tako portrete suvremenika, značajnih i usputnih, slavnik i zaboravljenih, ne uskraćujući nikom božansku jedinstvenost.

Bio je javni intelektualac i u socijalizmu, i u nacionalistička i u demokratska doba. Građanski sin, suputnik revolucije, bio je član Saveza komunista, pod kraj i član Centralnog komiteta SK Srbije. Iskoristio je to da, posve neočekivano, progovori o pravima homoseksualaca u socijalističkom društvu. Njegova usamljenička akcija nije urodila naročitim plodom, tek ostaje zapisano u nekom ćirilovljevskom memorabiliumu da je to bio prvi pro-gay istup na političkim forumima socijalističkoga svijeta. A možda i posljednji.

On se nije javno deklarirao. A i zašto bi. Intelektulni, osobni, pa i emocionalni i tjelesni program Jovana Ćirilova bio je mnogo širi. Bio je vrlo elegantan muškarac, ali na način britanskog džentlmena, tako da ništa na njemu nije bilo ni sasvim novo ni skroz uredno. Izgledao je onako kako je pisao i govorio. Bio je u stanju omađijati i najotpornijeg sugovornika. Posljednji put vidio sam ga u Zepterovoj knjižari na Knez Mihajlovoj.

Na pitanje što bi želio biti nakon smrti, odgovorio je: “Pored sve želje da odgovorim na sva pitanja, na ovo zaista ne umem. Bio bi mi ideal da iako mrtav mogu da koristim svoju biblioteku koju sam strasno skupljao godinama.” Ovo je sjajan primjer ćirilovljevskog zavođenja: kaže da ne zna odgovoriti, pa kao usput, izgovori svoju testamentarnu rečenicu.

Poznavao je Krležu i Andrića. O tome je govorio Tamari Nikčević. Krleža ga je, kaže, tješio kada je saznao da mu mama ima rak. Sjedili su u Mažestiku, Krleža mu je govorio – nije to ništa, i ja imam rak kože – pa je htio skidati košulju da mu pokaže kako to, doista, nije ništa… “Nasuprot Andriću, čini mi se da Krleža nikada nije izgovorio nijednu rečenicu koja nije nabijena emocijama. U smislu otvorenosti, širine, strasti, mogu da kažem da je Krleža daleko više pripadao našem, beogradskom mentalitetu, dok je Ivo Andrić – onako uzdržan i suspregnut – bio bliži zagrebačkom, gornjogradskom, rezervisanom. (…) Njegova uloga u jugoslovenskoj kulturi je grandiozna. Mislim da je svojim delima pokazao i to koliko levica zapravo može da bude kompleksna, ozbiljna, moderna, rafinirana.”

Smrću Jovana Ćirilova umire još malo i Miroslav Krleža.

Miljenko Jergović, Jovan Ćirilov, 18. novembar

Divim se veri liberalnih ekonomista u ideju slobodnog tržišta koje, ako se i ovde pojavi, postaje konačno ona sila koja će rešiti stvar. Doduše još se više divim veri komunista u besklasno društvo, jer je ta ideja vera u nešto još pravednije i idealnije. Otuda mi nije jasno zašto liberali smeštaju komunističku ideju na ropotarnicu istorije kao neostvarivu utopiju, koja je jedino svoje „pravo lice“ pokazala u staljinističkim čistkama, a ne vide utopizam vlastite ideje koja se u današnjem real-kapitalizmu održava mahom državnim nasiljem. Nisu li obe ideje u svom nepatvorenom obliku upravo utopijske, kao i svaka druga ideja koja je ulogu državne organizacije želela da umanji zarad stvaranja neke harmonične ljudske zajednice?

Kao potpuni laik za ekonomska pitanja nekad sam srećom čuo od pametnijih od sebe da ekonomija nije nauka, a znam da to nije ni umetnost, što mi daje za pravo da pomislim da bih možda tu nešto mogao da shvatim bez da imam za to naučni kapacitet. Razumem ja ideju o tržištu bar koliko Lakićević razume ideju o umetnosti. Tržište je staro koliko i civilizacija, ono je uveliko pred-kapitalističko i nemoguće je odbaciti ga ili se praviti da ga nema. Ono je dakako uvek bilo kamen spoticanja onih ideja koje su mislile drugačije ekonomske i političke sisteme, kao što se Lenjin posle revolucije morao opredeliti za NEP ili kao što savremeni teoretičari alternativnih ekonomija najpre padaju u utopizam kada pomisle da je ekonomija izvan tržišta održiva. Tržište je nesalomljiva društvena formacija upravo zato što je po svojoj prirodi perfektno dijalektička. Dijalektika ponude i potražnje, proizvodnje i potrošnje, viška i manjka, upućuje na tržište kao na dinamičnu formu uređenja ljudskih odnosa.

Ali, takođe dobro znamo da bismo teško umeli da upremo prst na neki primer „slobodnog tržišta“, odnosno ništa lakše nego što bismo mogli da navedemo istorijske primere besklasnog društva. Kroz istoriju su, dakle, tržište oblikovali klasni odnosi (poglavica nikad nije na istom tržištu kao i njegov podanik), rodni odnosi (rad muškaraca je po pravilu tržišno više vrednovan od rada žena) ili pak rasni odnosi – kao što je recimo bilo u slučaju Kolumbove trgovine sa američkim Indijancima. Tada su Španci svoje bezvredne đinđuve razmenjivali za zlato pa onda, nezadovoljni profitom od te trgovine, primoravali domoroce da rade u rudnicima zlata. Ovi su zauzvrat dobijali bakarne ogrlice kao dar koji ih ujedno i porobljava.

Takođe znamo da je, na primer, i jugoslovenski socijalizam bio sistem koji je znao za tržište. Susret socijalističkog samoupravljanja i tržišne ekonomije tokom reformi započetih 1958. pokazao je između ostalog urgentnost suočenja dve premise: društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju i potrošnje kao domena koji se ipak smešta u neku privatnu sferu, mada nad njom takođe dominira zajednička društvena i kulturna imaginacija. Polemike vođene šezdesetih (recimo na stranama Ekonomske politike kao tada vodećeg pro-reformskog glasila) postavljale su tržište kao dobrodošlu anti-birokratsku regulatornu silu u odnosu na koju proizvodnja treba da se uskladi da ne bi proizvodila viškove robe koja se ne može prodati, ali se takođe bistrilo o tome da postoji značajna razlika između domaćeg tržišta (čiji principi moraju biti usklađeni sa socijalističkim moralom) i međunarodnog tržišta na kom vlada „bezdušna kapitalistička igra“ u kojoj moćni i bogati ne mogu biti ravnopravni konkurenti malim i siromašnim. Ideja o patriotskoj ekonomiji je karakteristična i za socijalizam i za kapitalizam i ona je danas zapravo na snazi svuda u svetu (Nemačka, Rusija, Kina…), bez obzira na liberalne nade iz osamdesetih i devedesetih da će globalno tržište biti nezavisno od nacionalnih država i njihovih interesa.

Odnosno, kada govorimo o slobodnom tržištu uvek govorimo i o oblicima ideološkog regulisanja te ideje, odnosno o onom diskursu koji ograničava tu slobodu ili kroz pozivanje na neki moral – protestantski ili socijalistički – ili kroz pozivanje na ideju sabornosti organske zajednice, najčešće sublimirane toplim skutima nacionalne države. Već je odavno opšte mesto da je sadašnja kriza kapitalizma, izazvana orgijastičkim bogaćenjem već uveliko bogatih, prouzrokovana krahom veberovske veze kapitalizma i protestantske etike, kao što je i socijalizam postao korumpiran udaljavanjem nomenklature od socijalističkog morala. Prema tome, nema slobodnog tržišta jer je svako tržište unapred definisano političkim okolnostima i kulturnim vrednostima.

Verovatno su moji pogledi na ekonomiju naivni, ali su dosta naivni i pogledi ekonomista na kulturu i umetnost. Pre svega u tome što oni naglašavaju isključivo robni karakter umetničkog dela, ili pak njegovu ulogu u kulturnim industrijama. Često se pominju Rembrant ili Mocart (najviše se vole predmoderni primeri, valjda po hegelijanskoj logici da je umetnost okončala svoju istoriju u 18. veku), čija muzika će uvek imati svoju publiku koja će plaćati za tu umetnost zato što ona ima imanentan estetski i umetnički značaj. Na žalost, ni Rembrant ni Mocart nisu bili uspešni poslovni ljudi (a pokušavali su) i nisu kraj života dočekali u blaženom bogatstvu na koji bi ih njihov talenat morao usmeriti, bar po ideji liberalne tržišne meritokratije. I Mocart i Rembrant za nas postaju „brendovi“ ne zahvaljujući tržištu već zahvaljujući sistemu obrazovanja uz pomoć kog znamo za tu dvojicu, kao što ne znamo za one koji su u tom sistemu ostali nepomenuti. To što se tržište posle oslonilo na naše obrazovanje i ponudilo nam i čokoladne Mocart kugle, jeste svakako jedina zasluga tržišta.

Konačno, ako pokušavate da prodate knjige koje imaju vrednost – kao što to ovde rade neka mala-srednja izdavačka preduzeća prema kojima bi liberalni ekonomisti trebalo da imaju poseban respekt – onda se suočavate sa zakonima potražnje koji nisu neutralni već duboko unapred definisani kulturnim nasleđem, obrazovnim sistemom i političkim manipulacijama. I zato veoma cinično zvuči primedba Mijata Lakićevića da se „kulturni poslenici u Srbiji ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije a još manje slobodne konkurencije“. Ta sentencija je upravo šlag na torti značajnog nerazumevanja uloge kulture i obrazovanja u jednom društvu. Ali, šta drugo traži Lakićević nego istu tu državu kao aparat koji će omogućiti to fantazmatsko slobodno tržište jer ne vidim ko će drugi u njeno ime doneti tu odluku. Otuda nisu savremeni liberali daleko od kardeljevaca koji su dali državi samoj zadatak da odumre kroz proces „podruštvljavanja“, proces koji je ona trebalo da omogući i sprovede.

Prema tome ne vidim da se neko, pa ni Dejan Ilić, žali na tržište već upravo na državu koja nije u stanju da sprovede one osnovne preduslove po kojima upravo kultura ne bi bila tretirana kao i svaka druga roba, a njena proizvodnja ne bi bila organizovana kao bilo koja druga industrija. Otuda je na kulturi, i još važnije na obrazovanju, sve i zapelo, jer upravo kultura i obrazovanje svedoče o tome da tržišna cena i vrednost nisu isto. Ista se perverzija događa i kada se radi o „političkom tržištu“ koje Lakićević takođe pominje. Pa ako su zakoni tržišta jedini validni, zašto se onda na političkom tržištu konačno nije pojavio onaj ko će dobiti mandat da sprovede tako logične, racionalne i superiorne liberalne ideje? Od socijalističkog ekonomskog reformatora Ante Markovića pa do Saše Radulovića prisustvujemo samo političkom krahu ideje liberalnih reformi jer takva opcija na ovdašnjem političkom tržištu izgleda nema svoje potrošače pa je samim tim onda, bar tako sledi iz Lakićevićeve argumentacije, i ona osuđena na propast kao nešto što se nije prilagodilo „slobodnoj utakmici“ na političkom tržištu. Ako su i politika i kultura tržište onda kako to, pitamo se, već 25 godina živimo nemogućnost da liberalne vrednosti postanu društveno normativne? Pa upravo zato što tržište ipak nije univerzalni odgovor na naše društvene i ekonomske probleme. Politička roba koju liberali nude na političkom tržištu evidentno ne prolazi, ljudi je ne kupuju, više vole da kupe neke druge ideje. I kome sada da se Lakićević žali zbog toga? Tržištu? Državi? Narodu? Dejanu Iliću?

No, kako god, s pažnjom ću i dalje pratiti pisanja liberalnih ekonomista jer je ova rasprava jedna od retkih prilika da pokušamo da se međusobno razumemo oko pitanja koja su daleko važnija od onih kojima sadašnja država pokušava da nas zamajava i zamagli sopstvenu nesposobnost i nekompetentnost da javnu raspravu o odnosu obrazovanja, kulture i tržišta uopšte i otvori.

Branislav Dimitrijević, Sila koja rešava stvar, Peščanik.net, 21.11.2014.

Here’s the thing with happiness: It’s something you’re able to work at and develop. Happiness is about expressing gratitude and loving and appreciating your life. It is the joy that derives from all of the many moments within your day-to-day routine–the elderly woman on the bus who flashes a wobbly smile, that checkout clerk who truly means it as he/she asks you how your day is going, that luscious spot of grass inside the park on which you sit in the sun to eat lunch, that hot girl/boy who decides to kiss you on a date. Happiness includes a choice we make each second of our day–to put our attention on something we cherish, something which makes us feel good, or to focus on something that makes us feel uncomfortable, annoyed, or angry. Here are six steps to happiness.

Healthy Living

Being healthy will mean listening to your body and providing yourself with the best you possibly can all of the time.

It means that you do things you enjoy, whether it be going to concerts, knitting, sunbathing and swimming at the beach, or singing your favorite songs as loudly as you can.

Move your body! Bodies were made for movement; as such, they require a lot of exercise; therefore make exercise a vital part of your day-to-day routine. Instead of driving your car, walk to your destinations as much as possible. You won’t be just pumping fresh oxygen and blood around your body; you’ll also be helping save your planet! Take the steps, chase the birds, and carry your own shopping bags. Do whatever you have to do to just move!

Eat healthy foods. Food actually is fuel–not merely a pleasure pod for the taste buds. Think about the nutritional value of all the foods you place into your mouth and whether they actually are offering you the sparkle you want. It’s easy: Research shows that specific nutrients like omega-3 fatty acids (nuts, leafy greens, and fish) proteins (beans, yogurt, nuts, eggs, chicken, and fish), and complex carbs (fruit, sweet potatoes, brown rice, and whole grains) actually make you feel happier!

Sleep. Make sure you get plenty of rest every evening and do not shy away from getting an occasional nap in.

Optimism

Happy individuals opt to see their world through rose-colored glasses. It is about perspective: You get to select exactly how you wish to view things. Consider the glass half-empty or half-full choice that all of us know so well, and remember that “you bring about what you think about.” This means that your experience is a reflection of your thoughts; therefore, if you have a desire to be happy, you must think happy as well.

Relationships

Studies show that happy individuals have better quality relationships than those who aren’t happy. This includes the relationship you have with yourself. It’s important to develop a strong sense of self, as well as to feel good about yourself, which requires loving, respecting, and looking after yourself as much, if not more, as other people. Make time to strengthen and develop bonds with loved ones and friends.

Clarity

Clarity cuts across all aspects of your life, which includes relationships, personal development, career, and lifestyle. Get clear about where you are and where you’re headed instead of merely floating around waiting for a little wind to catch you and give you guidance. Do what will interest you the most, what you love, and what will make your heart sing.

Strengths

It’s critical that you use and identify your strengths instead of dwelling on your weaknesses. Figure out what you are good at and then do it. Leave stuff you aren’t so good at for somebody who is.

Enjoy

Life is for living, for enjoying, and for experiencing–remain present with yourself within each moment and completely love this life! The only time that exists is the present, as you read this sentence. The prior moment is simply a memory and the next moment hasn’t occurred yet, so remain here, present, and exactly where you are, and enjoy it completely.

Murray Newlands, 6 daily routines that will make you happier, INC