Thy will be done in heaven as it is on earth

Lynch mob, lie detector
Forced druggings, the third degree
A-bomb, a burn, a baby

Uživaj što više jer je sve besmisleno.

Poslednji intervju Mladena Markova, objavljen u NINu od 8. januara, Markov je umro 9. januara…

Preko sto kilometara od Novog Sada, a celih 66 od centra Beograda stanuje i samuje u banatskom selu Samošu (eto, nomen est omen!) Mladen Markov, jedan od najznačajnijih dobitnika Ninove nagrade i živi klasik srpske književnosti. Kažemo „najznačajnijih“ jer se kod dodeljivanja naše nagrade obično vaga godišnja produkcija romana, a sva dalja poređenja su možda i pomalo drska, ali se ne sećamo da su, bar u ovom veku, ikom drugom stigle pohvale kakve su pre 12 godina izrekli i potpisali trojica kritičara iz tri skroz različite generacije: Zoran Gluščević, Milisav-Buca Mirković i Vasa Pavković, predsednik prošlog žirija Ninove nagrade. A sročili su, napisali i potpisali da je Ukop oca jedna od deset najbolje napisanih knjiga u poslednjih 50 godina u nas!

Mada je po meni još veći kompliment Mladenu Markovu za jedan od njegovih najboljih romana ispisao njegov Banaćanin Jovan Ćirilov, našavši mu tri francuska korena u debelom i uspravnom romanesknom stablu.

„Markov je do sada bio neka vrsta „banatskog Balzaka“, pisca Ljudske komedije pretežno iz perioda Seljaka i Seoskog lekara. Sa romanom Ukop oca jasno je da poštuje svetsku tradiciju, i Prusta i Kamija. Pristup romanesknoj građi je prustijanski, a tema kamijevska iz velike novele ili malog romana Stranac.“

Tako je govorio Ćirilov, a na pomen njegovog pokojnog zemljaka, čika Mladen se odmah nekako isprsi: „To smo mi Banaćani!“ Na tako malo prostora toliko darovitog sveta. Pa ja odavde iz Samoša peške mogu da idem u Crnjanskovu Ilanču i Pupinov Idvor, mogu i do Orlovata Uroša Predića, a i Vasko Popa mi je bio tu na puškomet. Ova zemlja je rađala takve ljude. I Ćirilov je mogao iz Kikinde da dobaci do Jakšićeve Crnje. Da vam ne pričam sad o Dositeju i Toši Manojloviću, ili o Voji Despotovu kojeg sam 30 godina nadživeo… Ali niste vi po tu priču potezali čak ovamo…

Pa šta mislite, zašto sam vam došao? 

Po političku priču, naravno. Niko više ne zna o drugom da govori. Ni da pita, ni da misli. Bar da me pita kako zdravlje! Zašto sam ućutao, što ne pišem, ili bar što ništa novo ne objavljujem? Da mu kažem da sam bolan i prebolan, bolno telo, a još bolnija duša. Otrovana.

A kako da vas i pitamo za zdravlje, kad vi iz bolnice očas pobegnete u Samoš na pecanje. Dobro, to je bivalo ranije, posle operacije srca, ali sad je zima, i opet ste na silu izašli iz bolnice.

Da, opet sam napustio bolnicu. Pobegao. Ne mogu tamo da izdržim. Gase mi svetlo u pola deset, stalno mi upadaju u sobu, galame, šalju me na sva moguća snimanja i ispitivanja. A ovde u kući sa mojom Verom, živimo kako mi hoćemo. I kako moramo. Ne mogu da spavam i noćas sam opet gledao snimak iz Skupštine. Ona sednica o usvajanju budžeta. I konačno sam, posle dugog i pažljivog posmatranja i uočavanja mnogih poteza i postupaka ovih što danas vladaju gotovo poverovao da živim u pećini sa Alibabom i četrdeset hajduka.

To dodvoravanje Aleksandru Vučiću od strane svih sitnih, a sad skoro ujedinjenih partija – to ja nisam u svom dosadašnjem životu video. Ocenio sam da se svi oni njega strahovito boje, a kada bih kao psiholog ocenjivao njega, mislim da njemu nešto jako nedostaje.

Ali još nisam otkrio šta. Onaj ko je to sve gledao nekako sa strane, objektivno, mirno, mogao je to da zaključi po tome što je on često, prečesto ponavljao samo jednu rečenicu: „Ja se vas ne bojim!“ Pa niko nije došao u Skupštinu Srbije da se nekog boji ili ne boji. Valjda ih pokriva neki skupštinski imunitet, ili nešto drugo… neka partija, neko samopouzdanje da nisu baš ovejani prestupnici, krivi pred svim zakonima ove zemlje. To bi u stvari bila kratka ocena mog viđenja čoveka koga su oni nazvali vođom!

Pa i vi ste se bavili politikom?

I ja sam se i sam, svojevremeno, na moju nesreću, ali kratko vreme, bavio politikom, od koje sam se jedva izlečio. Kad kažem „politikom“ – mislim na aktuelnu, dnevnu politiku. Jer politika je i kupovina zeleniša na pijaci, svaki tren života čovekovog je politika. Ali nisam ja hteo tu temu. Moja tema i moja sadašnja preokupacija je nešto sasvim drugo.

Bio sam ponukan izgradnjom tog čuvenog mosta koji su gradili Kinezi, a spaja desnu sa levom obalom. I to je deo politike. Kinezi su nama prodali taj most, kažu da su ga nešto jeftinije dali da bi dobili gradnju železničke pruge Beograd-Budimpešta. Pa sam se pitao: zašto ti Kinezi sve to ulažu kod nas, gde je Kina, a gde je Srbija. I tek docnije sam saznao da su oni kupili i luku Pirej – da bi što lakše sa svojom robom stigli u srednju Evropu i pokrili skoro sve evropske zemlje manje-više bivšeg istočnog bloka.

Pa nećemo sad, valjda, biti i protiv mostova, ako ih gradi ova vlast. Ionako ih samo dovršava, kao i sve drugo što je počela prethodna vlast? 

Naravno da ja nemam ništa protiv izgradnje mostova, da ne citiram sad i nobelovca Ivu Andrića. Naprotiv, ja volim i kad se brvnom pređe sa jedne na drugu stranu potoka. Pa tako valjda misle i svi drugi, zar ne? Ali šta smo mi, pitam se, dobili, a šta izgubili? Ja mislim da smo više izgubili nego dobili: više od polovine Banata je već preseljeno ili tek gradi kuće u Krnjači. Proputovali ste ceo Banat i videli sva ta opustošena sela… Ja mislim da je državna politika morala da od Srbije stvara poljoprivrednu zemlju, a ne megalopolis za smeštaj stotina hiljada službenika i činovnika državne uprave. Gledajući taj most i te silne kuće koje se žurno grade na levoj obali Dunava video sam opustošeni Banat.

I  tu sad dolazimo do jedne zanimljive priče: kao u nekoj komediji most je nazvan imenom Mihajla Pupina, valjda zato što iz Beograda vodi ka Banatu. Uzgred budi rečeno, ni dan-danas mi nije jasno zašto je izbila neka svađa oko te ploče na mostu, ko to nije bio zadovoljan, da li Kinezi ili mi… ni danas mi nije jasno, a nije mi ni važno. Ali tu sad dolazimo do jedne fantastične priče – most će nositi ime Mihajla Pupina, ali će ga svi, naravno, zvati Kineski most, kako ga već i inače uveliko zovu.  A ti koji su izmislili to ime kao da su nam se rugali – izgrađen je most, uz sve uvažavanje pristupnih puteva i ostale gradnje koju danas „infrastrukturom“ zovu, most koji vodi Idvoru. A zar je taj Mihajlo Pupin, koji je za neke veći čak i od Tesle, zaslužio takvu „komendiju“ da u Banat pređe most tek kad tog Banata više kao i da nema? Po mom shvatanju, Srbija je trebalo da bude poljoprivredna zemlja, ali mi uvek više hoćemo  nego što možemo. Zamislite jednu zemlju koja se odriče jednog svog dela, a u ovom slučaju konkretno Banata, jer Banat je već pust, izađite na sokake i pitajte svakog koliko bi dobio za kuću. Vi danas u Banatu za 3.000 evra možete u svakom selu i na svakom mestu da kupite kuću i dobar komad zemlje. Neće se u velikoj Americi nikad desiti, uz sav tehnološki napredak, da se odustane od cele jedne Arizone. Ili neke druge provincije. A bogata Srbija se odriče Banata, a to je komad zemlje toliko prostran maltene kao Bačka i Srem zajedno. Ili pola Šumadije.

Pa neće baš biti da je tek ovaj most upropastio banatskog seljaka?

Banat je već opustošen. Ovde je svaka druga kuća na prodaju, mladi beže iz njega i svi bi u megalopolis. Pomalo mi sve to liči na neko vraćanje u srednjovekovlje, kad su se robovi, ili u boljem slučaju kmetovi, skupljali oko gradskih zidina i živeli u čatmarama. Tu sliku sam već video i ispričao je u knjizi Smutnoe vreme u dva toma.

A ne treba zaboraviti da je još despot Stefan Lazarević Banat naseljavao Srbima, obližnje selo Boka je podignuto još u XIII veku, pre Kosovske bitke. I šta je danas? Nije ostao ni zamišljeni Pupin da se, zaludan i čemeran, pita: kuda to idemo? Ja bih mu, da mogu, rekao samo: ovaj most će pomoći samo bogatim ljudima da se brže dokopaju Budimpešte, ali je visoka, previsoka cena koju za to plaćamo. A ova zemlja banatska je, kažu svi stručnjaci, posle ukrajinske najbolja na svetu. Vi sad u povratku do Novog Sada nećete videti nijedno drvo, jer ono zasenjuje komad obradive zemlje. Znaju banatski paori na kakvom su tlu, ali ih je nemoguće razuveriti da im neko sa državnog vrha ne prkosi namerno – pa svako pismen vidi da treba očistiti sve ove kilometre divnih kanala koji su tu već treći vek, još od Marije Terezije, da ova zemlja jedinu šansu ima u poljoprivredi, pa što im onda odvlače decu da im služe u megalopolisima? I vide, i čuju, da tamo preko Dunava u Smederevu, radnici u Železari godinama primaju 70,000 mesečno, a da ništa ne rade i pitaju zašto se neko stalno sprda sa njima, sa svima nama, pa na kraju i sa samim sobom. Ili im je i to svejedno – kakvu će državu voditi, samo nek je vode – oni.

A kad čika Mladen sedne za mašinu….?

Ne seda, dok ne ozdravi. I poslednji roman sam završio u teskobi, pa sam ga tako Teskoba i nazvao. Imam krupnu priču, samo da sam zdraviji. To sam ostao dužan i jeziku i narodu, i samom sebi. O 70.000 vojvođanskih seljaka koji su krajem četrdesetih godina prošlog veka robijali po našim rudnicima od Trepče do Bora i Majdanpeka. Reč je naravno o onim „neprijateljskim elementima“ koji nisu uspeli da nabave i isporuče, često i kupe za poslednju ušteđevinu, onoliko žita koliko su partijski činovnici izračunali da na njihovoj njivi mora da rodi. Ta priča ostala je u senci Golog otoka, a bila je od njega mnogo tragičnija. Ako stignem i uzmognem da je napišem, biće to kruna sveg mog pripovedačkog rada.

Članak u Economistu pedantno obrazlaže zašto ljudi u braku žive duže nego ‘singles’. Komentar ispod članka: “living in isolation seems to make people susceptible to a whole range of diseases. It seems likely that the group of single people would include a larger number of people suffering from social isolation which would, inevitably, skew the data. Having been married for 27 years, I can say from experience that you may live longer but you will wish you hadn’t.”

Uspon Aleksandra Vučića i pad svega ostalog – tako bi se u nekoliko reči mogla opisati protekla godina, uz napomenu da za nesporni „pad svega ostalog”, odgovornost ne snosi samo Vučić već u priličnoj meri i ličnosti i grupe koje su najglasnije u horskom naricanju nad sveopštim sunovratom i Vučićevom autoritarnošću. Ako ostavimo po strani jadikovke ličnosti i grupa kojima se Vučić zamerio oduzimanjem vlasti, para i moći, ostatku takozvane demokratske javnosti u Srbiji neizostavno treba postaviti pitanje: Kakvo je to prosperitetno doba i kakva je građanska prava i slobode Vučić upropastio za dve i po godine?

Meni se pre čini da je Vučićev dolazak na vlast – uz pripomoć grandioznog amaterizma njegovih saradnika – samo do kraja razgolitio žalosnu činjenicu da provizorna država Srbija koliko-toliko solidno funkcioniše isključivo kao vojni logor (videlo se to lepo za vreme NATO bombardovanja) i privremena logistička baza za buduća teritorijalna proširenja, a da uvek kada nameri da se konsoliduje kao društvo zasnovano na ustavu i zakonima završava u još većem haosu od onoga koji mu je prethodio. Stvar se – pola u zbilji, pola u šali – može postaviti i ovako: Vučić je nasledio značajan haos i dodatno ga unapredio. To što je on – a treba mu verovati da je u tome iskren – opredeljen za evrointegracije, ima isti efekat na stvarnost kao i želja ružnjikave devojke da se uda za bogatog fudbalera. Srbija naprosto nema kapaciteta da integriše samu sebe. Otuda o bilo kakvim drugim integracijama nema smisla govoriti. Srbija se, iz razloga koji zahtevaju studije i simpozijume, pretvorila u prirodnu stihiju u kojoj je na snazi samo jedan jedini zakon: zakon Braunovog kretanja.

Vučić nesporno jeste autoritarna ličnost, ali da nije takav, još uvek bi derao opozicionu klupu, znate valjda šta hoću da kažem. Kritičarima „svega postojećeg” izmiče pažnji, a možda to i namerno previđaju, da je politički sistem u Srbiji – stvarni, ne papirnati – jednostavno takav da u njemu prođu imaju isključivo autoritarne ličnosti, a ako se u njega i prošvercuje neko drugačiji, sistem ga brzo pretvori u satrapa. Baš bih voleo da mi neko od „kritičara” navede makar jednog srpskog „vožda” koji nije bio autoritaran. Ima, naravno bitnih razlika između autoritarnog režima Slobodana Miloševića, režima Vojislava Koštunice, režima Borisa Tadića i režima Aleksandra Vučića, ali ono što povezuje svu četvoricu jeste nespremnost da legalno osvojenu vlast podvrgnu ustavnim i institucionalnim ograničenjima, dočim razlike u stepenu ispoljavanja autoritarnosti zavise isključivo od emocionalnog habitusa i karaktera ovog ili onog vožda.

Građani države koju zamalo nije odnela jedna poplava i koju pojava leteće dečije igračke sa prikačenom crvenom maramom dovede na ivicu rasula, najozbiljnije bi trebalo da porazmisle o neophodnosti da se ta država redefiniše, institucionalizuje i da svoj temelj postavi na tlu čvršćem od uzavrelih emocija. Čini mi se da je upravo Vučićeva hiperaktivnost iznela na svetlost dana katastrofalne razmere društvene inercije i naopako, pretpolitičko shvatanje države kao metafizičkog entiteta koji – u zavisnosti od trenutnog hira – deli štapove i šargarepe.

Iščuđavanja nad političkim progonima i pritiscima na medije nemaju nikakvog smisla jer se ništa drugo ne može očekivati od kulture (i politike) zasnovane na nasilnosti, od kulture i političkog sistema koji nikada – osim možda nakratko, za Đinđićevog života – nisu dovedeni u pitanje. Ovako, očigledno je valjda, više ne ide – bilo da nam je na grbači Kurta ili Murta – i valjda je svima jasno da se više nema kud i da ono što je Srbiji potrebno nije novi vožd, nego novi društveni dogovor, definisanje realne Srbije i stvaranje realne srpske države, a put do toga ne vodi preko jalovih kritika već stoput viđenog, nego preko napornog rada, za koji – koliko vidim – u ovoj zemlji niko nije spreman.

Svetislav Basara, Braunovo kretanje, NIN

Drugačije bi vi pričali sa Sandrom Afrikom kad bi ona bila Sandra Bliski Istok.

Zorana Mihajlović kaže da je Čeda Jovanović “poltron jer se nudi Vučiću”. Zorana je, inače, u Vladu ušla tako što se opirala.

Twiteraš, to je osoba koju više potrese kuče koje nema gazdu nego 2000 ubijenih ljudi u Nigeriji.

“Ako mi neko uvredi majku, dobiće šamarčinu, to je normalna stvar.”

Papa Francisko

Islam je religija gotovo šest stotina godina mlađa od hrišćanstva, to je stvar koja se neprestano previđa, još se češće previđa da ‘hrišćanski zapad’ – termin vrlo provizoran, ali boljeg nema – nije oduvek bio ono što je danas, ili što si laska da jeste, a svakako je najopasnija zabluda da su sva ‘dostignuća’ zapada nešto dobro i poželjno i za sam zapad, kamoli za ostatak sveta. Hajde da to malo pojasnimo. Oduzmimo šesto godina hrišćanskom zapadu pa zamislimo kakve bi u XIV veku bile ‘zapadne’ reakcije na posprdne karikature Isusa Hrista ili Bogorodice? Išlo se na lomaču i za mnoge bezazlenije stvari.

Svetislav Basara, Povodi, Danas

Ubistvo novinara u Parizu nije samo napad na Francusku već i na islam i sam koncept slobode koji omogućava da oko 30 miliona muslimana na Zapadu prosperiraju. Sloboda govora nije samo zapadni koncept, već univerzalna težnja ljudskog bića.

Ne pobeđuje humor, ne pobeđuje sloboda govora, ne pobeđuju vrednosti slobodnog sveta, ne pobeđuje kultura, ne pobeđuje umetnost, ne pobeđuje tolerancija. Pobeđuje više vojnika i bolje naoružanje. A to je veoma na strani Evrope i Amerike, i verovatno će još dugo biti tako. To u svojim srcima znaju građani Francuske, Nemačke i drugih slobodarskih zemalja dok u rukama uzdižu transparente sa slomljenim olovkama.

Razumem ogorcenost i nevericu, ali ako stavimo po strani i ogorcenost i nevericu, rekao bih ovo:

1. Skoro niko ne zna sta je satiricni casopis objavljivao. Ja nisam video ni ranije, ni danas, ni jedan njihov rad, a to je ipak vazno, da bismo mogli da prosudjujemo razloge koji su dzihadiste izazvali da upravo njih, a ne nekog drugog, napadnu. Opsti rezon je da to nije ni vazno, sta god da neko pise ili crta, to je samo novinarstvo, sloboda izrazavanja je neprikosnovena i neupitna. Tekst, crtez ili umetnicko delo ne mogu da budu ovako surovo sankcionisani. Ja se slazem, ali ipak moram reci i ovo..

2. Karikatura nije naivna, novinarstvo nije naivno. Naivno je to smatrati naivnim. Ono oblikuje opsti kulturni obrazac koji nadalje oblikuje politicki milje jedne zajednice, koji nadalje odredjuje politiku jedne drzave, konkretne politicke odluke. Ili makar, ako ne uticu na politcke odluke, uticu znacajno na javno mnjene. To je politicki mocna institucija. Zato su karikaturisti veoma cenjeni, a mnogi novinari su stradali / ubijeni zbog svog rada. Mi zivimo u zemlji gde smo to imali priliku neposredno da vidimo. Dakle, da se ne zavaravamo po pitanju politicke moci novinarstva, cije je ‘satiricno’ odeljenje ovde bilo cilj odmazde.

3. Mi zivimo unutar jedne civilizacije koja je ogromna i u svetu dominantna, ali nije jedina. Postoje paralelni svetovi, druge civilizacije sa kojima delimo ovaj svet. Svet koji cini islamska kultura se prozima sa nasom, hriscanskom. Ona je takodje ogromna, stotine miliona ljudi zive sa nama, ili mimo nas, unutar te kulture. Oni nastanjuju ceo svet. Mi ih slabo poznajemo i ne zelimo da ih upoznamo. Smatramo ih nazadnim, nasilnim, vidimo im mnoge mane. Smatramo ih inferiornim, drugorazrednim. Mozda smo i u pravu sto o njima tako mislimo. Ali, sigurno je da oni sebe ne gledaju nasim ocima. I zasto bi? Oni su sebi prvorazredni. Njihove vrednosti su njima jedino vazne, a za nase ne mare. Koje god i kakve god da su. Cudno bi bilo da je drugacije. Oni su sada u nasem zajednickom svetu politicki, ekonomski, kulturoloski, ideoloski i u bilo kom pogledu, potisnuti na marginu. Zapadna civilizacija smatra da ima pravo da uredi citav svet po svom ideoloskom obrascu. Usput, ali ne manje vazno, kolonijalisticki, Amerikanci i Evropljani, otimaju njihove prirodne resurse i okupiraju mnoge njihove teritorije. Nas ovde, u Srbiji, ali i gradjane Evrope i Amerike, to slabo zanima. Ko cita vesti iz Iraka, Sirije ili Avganistana. Koga zanima rat u Iraku, ISIS ili rat u Siriji. A tamo zive ljudi vec godinama u krvi do kolena. Mi nemamo pojma sta se desava. Ili si se ti, citaoce, potrudio da saznas sta se desava? Iskreno sumnjam. Dakle, vodi se rat. Zestok, vec godinama. Da li su u tom ratu pravda i istina na nasoj stran? Nisu, jer ni pravda ni istina ne postoje. Bas tako, ne postoje. Postoji samo pravda i istina jaceg, kao i osecaj pravde i istine svakog pojedinacnog ucesnika tog krvavog meteza. Na njihoj teritoriji, njihovoj iskonskoj teritoriji, vodi se brutalan rat. O tome mi nista ne znamo. Tamo su americki, britanski i francuski vojnici… i tenkovi, avioni, rakete, dronovi, satelitska navigacija, sva najmodernija tehnologija koju je proizvela zapadna civilizacija. Oni gaze Islamiste iz sve snage. Sta oni mogu da urade zauzvrat, stotinu puta vojno slabiji? Ono sta su radili hajduci protiv Turaka, “Otpisani” protiv Nemaca… to sta se u ocima zavojevaca zove – terorizam. A ja bih to nazvao izbor borbe koji ce vojno neuporedivo jaceg najvise zaboleti. Oni ne mogu da pobede NATO u Iraku niti bilo gde, ne mogu ni ponovo da izvedu ‘jedanaesti septembar’, ne mogu da ubiju francuskog predsednika ili britanskog premijera, zato cine ono sto mogu. Zato su pazljivo izabrali, dugo planirali i surovo precizno i hladnokrvno izveli ovo sto smo danas svi videli. Likvidaciju. Srce njihove ideologije je vera u Proroka, nesto cemu se mi podsmevamo. Oni su zauzvrat vojno pogodili u srce naseg sveta, slobodu govora, slobodu izrazavanja. I bili su jako uspesni. Nakon danadnjeg dana Evropa nece vise biti kao do sada. Kao sto Amerika nije vise ista zemlja kao pre 11. septembra…

4. Amerika se od 11. septembra na ovamo pretvara u policijsku drzavu, o tome imamo hiljade svedocanstava, ali dovoljno je i ono sta nam je Edvard Snouden saopstio. Njihov napad na Kule bliznakinje je njihova pobeda, mi smo izgubili Ameriku kao lidera ideje ‘Slobodnog sveta’. Evropa je bila nesto drugo. Ali, sta ce biti sada..? Sada, kada je u Francuskoj popularnost socijalistickog predsednika Olana na istorijskom minimumu, a vodje desnice, Mari le Pen, na vrhuncu, sta mozemo da ocekujemo da ce se desavati u Francuskoj? Hoce li vrednosti koje volimo opstati.. koliko i kom obliku? Sta ce biti u Nemackoj u kojoj bujaju nove desnicarske ideologije, u Engleskoj u kojoj groteskni Ukipovac Fajridz vec i pre ovoga pobedjuje na iznorima, u Svedskoj, gde se je vec mala anti-imigrantska stranka oborila Vladu i izazvala nove izbore.. sta nas ceka? Sta ce sad uciniti rasklimatani predsednik Olan, nego odgovoriti odmazdom, inace ce ispasti slabic, sto ne sme sebi da dozvoli, jer vec ima taj imidz u francuskoj javnosti… i kuda ce nas to odvesti? U nove ratne pohode, novi krug primene surove vojne sile u Iraku i Avganistanu, netrpeljivosti prema Muslimanima i Arapima u Francuskoj i citavoj Evropi. Prema zatvaranju granica prema imigrantima svakog porekla u Evropskoj Uniji, prema trpanju milijardi evra u sisteme nadzora evropskih gradova i razvoju sluzbi bezbednosti, prema gusenju multikulturalnosti, prema mrznji i ostrascenosti javnog mnjenja prema onom drugom i drugacijem. Prema cenzuri i auto-cenzuri iz zelje vlasti za kontrolom ili prosto iz straha samog novinara za moguce posledice. Prema ucutkivanju libertarijanaca, nas koji se borimo za gradjanske slobode i individualna prava. Sad mozemo da ga duvamo. Kakav potez nasih neprijatelja, postigli su neverovatno puno. Oni se ne mogu boriti protiv evropske vojne sile, ali su zato uboli u srce evropskih vrednosti, u koje mi verujemo kao sto oni veruju u svog Proroka. Mi smo se njihovoj veri podsmevali, sada ce se oni, makar kratko, smejuljiti nasoj… hocu reci, mogu da likuju.

5. I za kraj, mada nisam ni izbliza umeo reci to sta sam zeleo, zapitacu se… ako je Muslimanima Prorok vazan, ako im je on svetinja, zasto moramo mi da mu se rugamo? Ne razumem, ako sa nekim i uz nekog treba da zivis, a taj neko ima svoju ‘Ahilovu petu’, bolno mesto duse, zasto mu to povredjivati? Koliko moras biti arogantan da se nekom rugas na mestu koje mu je vazno, koje ga tisti? Sloboda govora je, najpe farsa, jer mi nismo slobodni da govorimo protiv onog ko ima moc da nas nagazi, tako mi svi bratski cutimo, na primer ovde u Srbiji. Ne mislim na izlive ‘slobodne misli’ na drustvenim mrezama, vec tamo gde je vazno, gde se racuna i gde nesto istinski mozes da izgubis zauzvrat. Pet ljudi ovde ima hrabrost da kaze svugda sve, ostali cute, i neka nastave da cute. Nadam se da znate na sta mislim. A drugo, ako sa nekim treba da zivis, a njemu je nesto vazno, jedna stvar, recimo taj Prorok, zar moramo bas na njemu da vezbamo smisao za humor? Ja mislim da ne moramo. A sada su nam i oni objasnili da to nije lepo.

‘God and Country are an unbeatable team; they break all records for oppression and bloodshed’

‘Deus e a Pátria são um time imbatível; eles quebram todos os recordes de opressão e derramamento de sangue.’

Luis Bunuel

Despite all the evidence, the prevailing rugged individualism suggests those who flourish are the authors of their own success. But the rights and freedoms we enjoy today were won by a colossal, multi-generational struggle on the part our ancestors, who also bequeathed their collective knowledge and experiences. We depend on a hugely expensive system of education, not just for ourselves, but also to train those we, in turn, depend on; a health service to keep us – and our neighbours – from suffering the worst effects of catastrophic illnesses; infrastructure that keeps society functioning. As social animals, we depend on the interaction, interest and love of those around us. We are socially constructed beings, forming an immense dynamic system that cannot be understood by reducing it to its individual parts.

None of this is to erode the importance of the individual. The cliche that we are all unique is true; we all have individual agency, the ability to make choices, even if they are constrained by the environment in which we live. Though we are all contributing to a grand collective project, that project would not be possible without the unique contributions of millions of individuals. Understanding this would better allow each one of us to thrive: to overcome the collective, socially constructed injustices that serve as blocks on potential.

It is possible to be in awe of his talent and contributions, while understanding that none of it would have been possible without the involvement and efforts of countless others. The good or bad that we do has the fingerprints of others all over it. It is one reason we should all feel pride in the achievements of others. We will succeed together or we will fail together. We are all linked, arm by arm, whether we like it or not.

Owen Jones, The Guardian, January 4

Sa Titom sam inače imala neverovatne doživljaje ali ću onaj sa Briona pamtiti dok sam živa. Njegov gost je bio Muamer Gadafi i mi smo bili u krugu domaćina koji su njegovu posetu trebali da učine zaista prijateljskom. Moj suprug Stevo je bio zadužen za zabavni deo i na Brione smo došli ranije tako da sam se tamo bila odomaćila. Jednog jutra, Gadafi je sa svitom bio doputovao, ustanem ranije sa namerom da prošetam tim rajskim vrtom. Osim mene i čuvara koji su povremeno izranjali iz vode, svi drugi su spavali. Šetam ja tako, otpozdravljajući ljudima ‘žabama’ kad iza sebe čujem brundanje nekog motora. Okrenem se i imam šta da vidim, Tito sam na skuteru, ‘Mala, šta radiš tu sama, zar nisi kod frizera, Jovanka te čeka da doterate kosu’. Ne treba mi frizura, ja imam svoj turban, odgovorila sam kao da razgovaram sa nekim svojim bliskim. ‘Pa hoćeš li da prošetaš sa mnom’, pita me Tito i ja, naravno, prihvatim i sednem do njega. Bože, Esma, da li je moguće sve ovo što ti se dogođa, razmišljam, a Tito me pita: ‘Je l’ dobro šoferiram?’ Dovezemo se tako do raznobojnih šatora punih vojnih vozila i naoružanja a Tito mi kaže: ‘Mala, ‘ajde da malo radimo, da prodamo neku od ovih drangulija’. Naravno, ja klimnem glavom i krenemo da gostima iz Libije pokazujemo i prodamo oružje. Kad smo se posle vraćali ka Titovoj vili, sretne nas Kardelj i pita šta ima novo. ‘Ima novo’, odgovori Tito, ‘za razliku od vas ostalih koji ste spavali, ja i Mala smo danas trgovali i zaslužili smo po dve porcije ručka’… Ja sam tada pevala za Jovankine gošće, gospođu Gadafi, i njenu svitu, i za supruge naših vodećih političara a zatim za Tita i Gadafija…

Čekajući da se desi ništa. U državi srećnih političara i nesrećnog, izmrcvarenog naroda. Bez realnog plana za uspešniju budućnost, može da se dogodi ono što i Rumuniji tokom poslednjih decenija 20. veka. Nestalo je četiri miliona ljudi. I niko nema pojma gde su.

Možete proči kilometre avetinjski pustim ulicama urednih vojvođanskih naselja i doći do istog pitanja, ukoliko to ponovite na zapuštenom istoku ili beznadežnom jugoistoku Srbije. Gde su ljudi, ponavljaćete dok srpskipolitičari suštinu svog opstanka na vlasti decenijama osiguravaju rešavajući ključno nacionalno pitanje – status Kosova.

Umesto barem malo makar i protokolarnog optimizma, na kraju godine dobili smo radikalsku poruku koja govori da i od lošeg ima goreg. Izjavom da će građani Srbije rađe izabrati siromaštvo nego priznanje nezavisnog Kosova, Tomislav Nikolić de fakto brutalno ruši iluziju makar ovako traljavog evropskog puta Srbije.

Od četničkog vojvode niti se šta moglo, niti može, niti će se išta dobro dočekati. Da radikalske ludosti utiču samo na njegov život, ni po jada. Ali ludosti ne plaća on, njegova dinastički zbrinuta porodica i savetnička kamarila, nego građani. Oni koji ga ideološki slede i koji su ga izabrali na čelo države, ali i oni koji su se zbog toga zgrozili. Najnoviji Nikolićev ispad logičan je sled njegove radikalske zadrtosti. Jednom radikal, uvek radikal! Lečenje tu ne pomaže…

Sumanute izjave i ponašanja političara koja Srbiji ukidaju budućnost, nisu retkost. Ova Nikolićeva – o izboru siromaštva zbog tobože odbrane Kosova kojeg je glupost odavno oterala od Srbije – spada u red budalaština danas zaboravljenog Branka Kostića. Onovremeni Miloševićev član nekadašnjeg Predsedništva SFRJ – seća li se još ko tog opskuranta? – braneći Miloševićevo ludilo prkosio je razumu. U ime odbrane ludila nije žrtvovao sebe, nego je na žrtvu pozivao narod. „Rađe ćemo jesti korenje, nego pristajati na ucjene“, poručivao je manipulant iz Podgorice odbijajući u Miloševićevo ime mirno rešenje jugoslovenske krize. Naravno da u potonjim ratovima opskurant nije jeo korenje. Ali su ga itekako jeli – ako su i to imali – mnogi nesrećnici izloženi granatama, razaranju, paležu, izbeglištvu. Pred pretnjama sankcijama zbog zločinačkih ratova koje je pokrenuo i vodio, Milošević je manipulantski isturio „ponos naroda“ kao prkos razumu. „Srbija se saginjati neće“, poručivao je oholo, dok je Srbija srljala u bedu. On i kamarila se i nisu saginjali, ali je narod završio u bedi i poniženju od kojih se do danas nije oporavio. Nikolićevo demagoško junačenje i blanko isturanje naroda ispred njegove radikalske iracionalnosti nije ništa novo. Samo je još jedan doprinos antologiji gluposti i neodgovornosti, za koji Nikolić misli – kao što su za svoje gluposti mislili njegovi spomenuti prethodnici – da će ga uvrstiti u antologiju nacionalnih besmrtnika.

Kad Nikolić unapred zna da će se građani pre opredeliti za bedu nego da se odreći Kosova, red je da upozna javnost sa svojim imovinskim stanjem. Da se zna – ako građani treba da se žrtvuju i izaberu bedu – kako žive i čime raspolažu oni koji unapred samouvereno znaju da građani biraju bedu. Red je da se zna šta od nepokrenitih i pokretnih dobara ima brižni patriota Nikolić i članovi njegove porodice, u kom periodu i kojim poslovima su stekli to što imaju, je li to stečeno u skladu sa zakonima i legalitetom. Od kojih sredstava pravi privatnu crkvu, dok su bolnice u zapuštenom stanju i bez opreme, dok narodne kuhinje nemaju sredstava da nahrane sve duže redove, dok većina građana grca u bedi. Red je da se zna i kako se puni izdašna fondacija njegove širokoruke supruge? Opravdanje da ako se obznane donatori fondacije, „dobri ljudi“ više neće hteti da pomažu, najobičnija je demagogija.

Zna li Nikolić i kamarila oko njega, koliko građana bežanjem traži spas u spoljnom egzilu? Znaju li koliko zapadnih zemlja razmišlja da građanima Srbije ponovo uvede vize? Ne zato što nas ne vole – zbog toga što smo Srbi, kako podvaljuju nacionalistički demagozi – nego zbog prevelikog broja nesrećnika koji tamo traže spas od bede. A to košta tamošnje poreske obveznike, koji ne žele beskonačno da plaćaju ovdašnje nacionalističke ludosti i iracionalnosti.

Pseudopatrioti tobože kukaju zbog bele kuge, što se smanjuje brojnost Srba (druge nacionalnosti u Srbiji i ne spominju), a na kraj pameti im nije da je to posledica rđave politike i nacionalističkog inaćenja razumu. I tome kao da nema kraja.

Najzad, zašto kamarila na vlasti – ova ali i prethodne – jasno i glasno ne obznane koliko je Srbija dobila pomoći, donacija u novcu, opremi, koliko povoljnih kredita od EU i zapadnih zemalja, posebno od Nemačke sa kojom bi Nikolić da vodi verbalni rat? A koliko su pružila braća sa Istoka, prema kojima su servilni? Da se razluči demagogija od činjenica.

Sa ili bez pseudodemokratskog ruha, radikali građane smatraju beznadežnim idiotima. Hoćemo li na to pristati?

Pavle Radić, Inat četničkog vojvode, Autonomija.info, 2. jan

Sitting in a café in Poland drinking yerba maté, an enduring habit from my time in Argentina, I remember talking about my life. I had a successful career, a house and two cats. But I left all that behind for this vagabond life traveling the world and have never looked back.

“How did you get the courage to leave your old life behind?”

My dear, I never did have the courage to leave my life behind. I did not have the courage then and I do not have it now. To take a lifetime of experience and walk away from it in search of something new is too much to ask of anyone.

Let me tell you a secret: Find what you love and let it kill you! Dream about it, imagine it and visualize it. Read about it, read the stories of others, and make plans for the day it will happen. Talk to people about it. Let it be an obsession that consumes you. Let your passion for it ooze from every pore of your being until it fills the space around you. Make it so real in your own mind you wonder why you can’t touch it! There will come a day when that vision becomes so real it is harder to stay where you are than it is to walk out the door into that new life.

Courage? No. The courage would have been to stay with my old life. When I walked out the door that day, leaving one life behind to begin another, I simply followed the path of inevitability.

It was never about travel, never about courage, never about changing my life. I simply became consumed by something I love. What is your dream? What do you love? Find it and let it kill you!