Koliko su te stvari „koje nisu spomenute” uticale na vaš stav prema stvarnosti, prema umetnosti?

Umetnost je jedino što stvarno razumem, kao izraz ljudske duše. Mada i ponašanje životinja razumem kao i umetnost. Kad se pogledam s nekim psom na ulici, kad se malo gledamo i posle odemo, osećam kao da sam pročitao neko književno delo. Često od tog psa dobijem mnogo više nego od neke knjige. Ova situacija govori mi nešto što me pomera, ponekad. Iako se bavim rečima, razumem da su reči ograničavajuće, i u nekoj meri, često vode ka nesporazumima. Voleo bih da naučim da sviram. A pošto to stvarno želim, onda ću i naučiti. Imam električnu gitaru, pojačalo i slušalice.

U kolumnama pišete: „Ako se plašiš da izgubiš posao, daj otkaz, ako se bojiš batina – potuci se.” Ali, većina se plaši poslodavca, banke, vesti, straha samog. Smeta li vam to?

Smeta mi kada se plašim. Plašim se ponekad, i to hoću da ukinem. U velikoj meri i jesam prevazišao strah, ipak, još malo mi je ostalo. Prilično sam miran po tim pitanjima. Drugim ljudima želim da prestanu da se plaše u potpunosti, kao što to želim i sebi. Ipak, drugi mi često smetaju, ali to je moj problem. To znači da nisam sve lepo razumeo, kao što i nisam. Ali trudim se.

Pored pisanja, radili ste i druge različite poslove. Da li je savet –pusti da se stvari dese, iz romanesknog „Priručnika za rukovanje samim sobom” deo i vašeg životnog puta?

Jeste. Nema šta drugo da se radi, nego da se pusti. Ne može čovek ništa da drži, ako to nije predviđeno za držanje. Radio sam različite poslove, jer sam se rodio i odrastao i živim u ovom svetu koji traži da se imaju prihodi. Ja sam samo pokušavao da ih ostvarim. Neke sam poslove voleo više, neke manje, dok nisam naučio da treba da radim ono što volim, uporno, najbolje što mogu, a da će prihodi doći kao prirodna posledica, kad su već neophodni. Čovek samo može da se uskladi sa svemirom, i da bude dobar prema sebi i prema drugima, a sve drugo su svemirska posla. I to, naravno, nisam ja smislio, to su rekli, napisali, naslikali ili odsvirali mnogi pametni ljudi, na različite načine. Mnogo puta sam čuo ovu ideju mislim da sam je konačno i usvojio.

Uporno posmatrate Beograd, njegovu svakodnevicu i ljude. Šta je to što vas u ovom gradu iznova fascinira?

Uporno živim u Beogradu, i uporno ga i posmatram. Da živim u nekom drugom gradu, ili u šumi, isto bih posmatrao. Zanima me okruženje, pa ga posmatram i opisujem, samom sebi, i drugima. Takav sam, dok ne napišem, ne znam šta sam video, niti šta mislim o tome. I to sam negde čuo, ili pročitao, ali sam se pronašao u tome, pa vam zato tako kažem.

Beograd se menja, mada se meni ne sviđa u kom smeru to ide. Kada izađem iz sigurnog kruga svog izabranog okruženja, osećam se kao stranac u ovom gradu. Ali, kao i uvek, većina je ta koja se pita. Odnosno, oni koji utiču na većinu. Osim na sebi, moramo da radimo i na većini, na načine koji su meni u velikoj meri nepoznati.

Ivan Tokin, razgovor

Dragoljub Stošić je jedan od retkih ljudi koji je do kraja živeo za svoju ideju socijalne pravde, lične odgovornosti i sindikalne, udružene borbe protiv potlačenosti svakom sistemu. Za mene je ozbiljna čast da nosim nagradu s njegovim imenom, imenom čoveka koji je jedan od retkih koji je čak i 5. oktobar dočekao u zatvoru. On je govorio da se dve važne stvari ipak nisu desile tog 5. oktobra: nismo primili dovoljno batina, da bismo slobodu koju smo osvojili tada znali da cenimo i rekla bih – i čuvamo, i da nismo dali dovoljno batina, u smislu lustracije, onima koji su nas naterali da ih tog 5. oktobra uopšte i dođe. I bio je u pravu još pre deset godina Dragoljub Stošić kada je govorio o ovome, zato danas i imamo povratak svih onih poraženih onomad i zato i imamo državne intelektualce, plaćene umetnike na društvenim jaslama koji mirno, sa visine svojih drvengrada, žale što se taj 5. oktobar uopšte i dogodio.

Ako hoćeš da budeš srećan, budi!

Tolstoj

Zagrebačka ulica je u Beogradu preživela 90te, ranog Draškovića i poznog Koštunicu, ali nije mogla Naprednjake i njihove patetične jatake, blaziranu gradsku raju.

Postoje paravojne milicije, a propaganda i naoružanje su u Gebelsovom stilu. Postoji jedan vođa i jedna stranka. Rusija postaje fašistička zemlja – tako mi je barem rekao Boris Nemcov svega nekoliko sati pre nego što je ubijen sinoć u centu Moskve. Ubijen je svega dva dana pre nego što je trebalo da govori na velikom anti- vladinom skupu.

Niko ne zna ko je počinio ovo brutalno ubistvo, ali verovatno je reč o lovu na veštice koji sprovode ruski mediji i lideri Kremlja. Pre samo dve nedelje, na takozvanom Anti-Majdan mitingu, pro-Putinovci u paravojnim uniformama izjavili su da će u krvi ugušiti bilo koji vid protesta protiv vlade. Počeli su sa Nemcovim.

NW: Opozicija je rešila da izađe na ulice, ali režim se drži čvrsto kao i uvek. Da li će se Rusija promeniti?

Nemcov: Za sada se davimo. Svi. Zahvaljujući politici Vladimira Putina, zemlja neverovatnog potencijala tone, a ekonomij akoja je akumulirala nesagledive rezerve valute propada. Imali smo 500 milijardi dolara uštede! Po prvi put u našoj istoriji imali smo priliku da napravimo veliki razvojni skok. Nijedan ruski lider nije imao toliko komfornu situaciju. A danas smo u recesiji. Šta imamo? Dvocifrenu inflaciju, devalvaciju rublje, odliv kapitala – 150 milijardi dolara je već otišlo!

Zapad, SAD i Evropa idu napred, a šta radi naša vlada? Dolazi do nekih očajnih ideja, želi da reguliše cene, subvencioniše državne kompanije ne bi li oni što sede u odborima zarađivali još više. I najgore od svega, ova vlada vodi u skup bratoubilački rat u Ukrajini i u besmislene konfrotacije sa Zapadom. Svi osećamo posledice ove lude politike. Ne možemo ostati ravnodušni. Zato ćemo i izaći na ulice. Ovo je protest protiv kolektivnog samoubistva Rusije. Takođe, ovaj protest nije podržan od strane opozicije već od strane svih Rusa.

NW: Očigledno ne svih Rusa. Čak i da na desetine hiljada ljudi izađe na demonstracije u Moskvi, to će i dalje biti ništa u poređenju sa 80 odsto Rusa koji podržavaju Putina.

Nemcov: Kada govorimo o odgovornosti za prospipanje ruske i ukrajinske krvi, ona nije samo Putinova, već i gospodina koji se zove Konstantin Ernest (generalni direktor Kanala 1) ili Dimitrija Kiselijeva koji se nalazi na čelu agencije Raša tudej. Oni rade u skladu sa jednostavnim principima Jozefa Gebelsa: igraju na emocije, što veća laž to bolje, laž bi trebalo što više puta ponoviti. Ova propaganda usmerena je ka običnim ljudima i ne ostavlja mnogo Ne sumnjam da će borba za oživljavanje Rusa biti teška. Ljudi vide kuda nas je dovela ova luda politika, vide korupciju rasprostranjenu na sve strane i imaju iskustvo iz prve ruke o neadekvatnoj državi. Ali, oni i dalje veruju u lidera jer je jednu stvar radio jako dobro u poslednjih nekoliko godina: ispirao je mozgove Rusima. Zarazio ih je virusom kompleksa manje vrednosti prema Zapadu, sa verovanjem da jedino što možemo da učinimo kako bismo zadivili svet jeste upotreba sile, agresije i rat. Programirao je moje sugrađane da mrze strance. Ubedio ih je da je potrebno da se obnovi bivši Sovjetski poredak, a da pozicija Rusije u svetu u potpunosti zavisi od toga koliko nas se svet plaši. Uspeo je sve to da uradi Gebelsovom propagandom. prostora za pitanja, nijanse. Histerija je dostigla neviđene razmere, otuda i toliko podrške Putinu. Zato moramo daradimo što je brže moguće, da pokažemo Rusima da postoji alternativa, a da Putinova politika vodi do degradacije i samoubistva države. Sve je manje vremena za buđenje.

NW: Zašto?

Nemcov: Zato što se Rusija brzo pretvara u fašističku državu. Već imamo propagandu po uzoru na nacističku Nemačku. Imamo i jezgro jurišnih brigada. Kako drugačije biste vi nazvali ovu anti-Majdan pojavu, lažnu građansku inicijativu. Desetine hiljada plaćenika, nasilnika i sumnjivih pojedinaca je dovedeno u Moskvu. Pokušali su da nas uplaše. Sa Putinovim portretima zakleli su se da će se boriti pa čak i ubiti sve pobunjenike. Kao u Hitlerovoj Nemačkoj. A to je samo početak.

NW: Ali zar nisu ruske vlasti upozorile na fašizam u Ukrajini?

Nemcov: Neko je jednom rekao da će budući fašisti biti vatreni anti-fašisti. Fašizam u Ukrajini? Gluposti! Pogledajmo Rusiju. Imamo jednu stranku izgrađenu na kultu ličnosti vođe, plus neke nevažne satelitske stranke. Svakih nekolio godina imamo patetičnu parodiju izbora. Imamo šovinističku i agresivnu spoljnu politiku, i ponovno podgrevanje imperijalističkih komleksa, militarizaciju društva. To su sve karakteristike fašističkog režima, zar ne? Ali Putin nije fašista. On samo cinično koristi neke elemente prošlosti, meša ih sa drugima, na primer, sovjetskim tradicijama – i hibrid je rođen, savremeni hibridni fašizam. To je kao u Ukrajini. Rat se dešava, ruski vojnici su prisutni, ali Kremlj to demantuje i pretvaraju se da nemaju nikakve veze s tenkovima u Donjecku. Isto važi za fašizam – postoji u Rusiji ali vlast kaže da se borimo protiv njega u Ukrajini. Ako ne zaustavimo ovo ludilo, posledice po sve nas biće poražavajuće.

NW: Putin je menjao svoj stav o Ukrajini svakih pet minuta, ali nije promovisao fašističke ideje

Nemcov: Stvarno? Ali on jednostavno prezire ceo svetski poredak! Otvoreno kaže da je Zapad gori od nas, zao i slab. On kaže da Ukrajinci nisu u stanju da izgrade državu i da samo on može da im pomogne. Govori o potrebi da se izgradi novi svetski poredak koji će počivati na ruskoj sveri uticaja, al ii neophodnosti da se zaštite manjine. Kremlj koristi manjine, jezik i kulturna pitanja da raznese susedne zemlje iznutra. Ali, najstrašnije je što su ljudi koji kontrolišu Kremlj ubeđeni da imaju recept za sreću ove ogromne zemlje. Prikupili su slogane i ideje najautoritarnijih režima iz prošlosti i ugradiliih u sadašnjost. Sve su to smućkali i predstavljaju se kao geniji.

NW: S obzirom na to da ste opozicija, nemate medije, tako da ne možete biti dovoljno glasni. Zauzeli ste ulice, a ti si prikazan kao petokolonaš i izjednačen si sa američkim agentim ai siledžijama. Putin kaže da neće biti ruskog Majdana. Kako želite da pobedite?

Nemcov: Ni smo realisti. Tačno je da nas je vlada žigosala kao neprijatelje još odavno. Čak ni u najluđim snovima ne bih pokušao da organizujem Majdan u Moskvi. Putin nije Janukovič. Godinama je sebe pripremao za borbu sa svojom nacijom, ukoliko nacij apokuša da mu se suprotstavi. Ima moćan bezbednosni aparat, a sad i ove militante. Svaki protest se lako može završiti u krvi. Uprkos tome, pokušaćemo.
NW: Narod krivi Zapad zbog pogoršanja životnog standarda?

Nemcov: Narod za sada za sve krivi zapad, žale se na sankcije, ali polako počinju da shvataju da su pravi razlozi drugačiji od onoga što im je rekla vlast. Zapad se ponaša razumno i pošteno nežno. Mora da obuzda rusku agresiju u Ukrajini. Kriza u Rusiji nije rezultat sankcija već Putinovog ludila. Odmah je počeo da uvodi kontra sankcije. A, ko je kažnjen? Mi, Rusi. I ne samo to. Pokazao je da njegova velika zemlja ne može da proizvede osnovne stvari. Putin sam pokazuje da car nema odelo. Ali nam da on neće odstupiti od svog puta. Neće ostaviti Ukrajinu na miru. Potrošiće sve milijarde na vojsku i policiju. I na smirivanje inflacije zato što shvata da rast cena uzrokuje bes u narodu.

NW: Ekonomska kriza u Nemačkoj je izdigla Hitlera na vlast, ali Putin već ima moć.

Nemcov: Dakle, on može samo da izgubi. d abi se to dogodilo, potrebna vam je alternativna vizija, različite ideje o Rusiji. Naša ideja je demokratska i otvorena Rusija. Zemlja koja ne primenjuje banditske metode protiv svojih građana i suseda. Ali, kao što sam rekao, ruski fašizam je hibrid, a hibridi su izuzetno otporni

Autor: Piotr Milo Milewski, Newsweek, 28. februar

Pita me neko zašto kritikujem DS, zašto se ne isčlanim. Zato što mislim da DS nije privatno vlasništvo trenutnog rukovodstva koje je loše.

Nebojša Krtić, via twitter

Ulica Miljenkova, zadnja pošta Beograd,

Ako me računica ne vara, negde u oktobru ove godine navršiće se 20 godina od smrti Miljenka Smoje. Onima koji će me odmah upitati: “Šta se to nas smatra” odmah i da odgovorim: “To je značajan jubilej jer je Smoje, po mom skromnom mišljenju, jedan od najboljih domaćih pisaca svih vremena.”

“Domaćih?!”, iznenadiće se dežurni tražilac materijalnih grešaka, gramatičkih trapavosti i lošeg spelovanja.

Domaćih, naravno. Smoje je bio domaći pisac za svakog građanina Srbije koji je imao više godina od broja svojih cipela u vreme kad je Miljenko pisao. Ostale republike bivše SFRJ da i ne pominjem jer se podrazumevaju.

.
Smoju nikada nisam upoznao iako sam bio lekar u malom mistu, u kome je on nekad bia učitelj. Video sam ga jednom, iz daljine, sedeo je u nekoj splitskoj kafani u koju sam svratio da bih prekratio vreme do popodnevnog trajekta za Komižu.

Međutim, kakva su naopaka vremena usledila, ono što ja mislim o Smoji kao domaćem piscu za nas građane Srbije nije se podrazumevalo i za sve građane Hrvatske ako u građane uračunamo stanovništvo hrvatskih gradova, ali i sela, zaselaka, varoši, varošica i ostalih naseljenih mesta, pa i usamljenike kakva je bila moja pacijentkinja, jedini stanovnik otoka Svetac, zapadno od Visa. Smoje je takav kakvim ga je Bog stvorio uspeo da bude i anarhista, i komunista, i socijalista, ali i da se posvađa sa svim tim uverenjima, međutim, nikad tako oštro i nepomirljivo kao s agresivnim hrvatskim nacionalizmom i šovinizmom devedesetih. Takva pozicija uspela je da ga dovede u situaciju da ga “Slobodna Dalmacija” ne objavljuje, a da HRT ne emituje njegove serije, čak ni remek-delo poznato kao “Malo misto”.

Smoje je, ako bi jednostavnim rečima hteli da ga odredimo, bio dalmatinski Sterija, Nušić ili Molijer, samo potpuno drugačiji, osebujno i genijalno svoj i neponovljiv.

Dobro, priznajem, ima u Smojinom opusu i jeziku kojim se služio magije koja meni lično možda više znači nego nekom ko se nije kretao Miljenkovim životnim stazama, ali računam, svako ko je ikada došao u kontakt s nekim Smojinim tekstom, dramom ili novinarskom reportažom, u pisanoj ili ekranizovanoj formi, bivao je inficiran i hronično oboleo od čežnje za Dalmacijom i njenim malim mistima, ali ono što je neuporedivo važnije, bivao je dodirnut božanskom rukom ljudskosti koju su dotur Luiđi, Bepina, Roko Prč, Anđa, pošćer i ostali Smojini heroji pružali svim narodima i narodnostima naše zajedničke samoupravne domovine.

Pre neku godinu, sedim s dvojicom prijatelja u “Klubu književnika” kad se na vratima pojave ni manje ni više nego Ivica Vidović i Špiro Guberina. U čitavoj kafanskoj uznemirenosti izazvanoj njihovom pojavom, Ivica, ni pet ni šest, priđe meni i kaže: “Jesi ti bija likor u Komiži?” Tu ti se mi ispozdravljamo. Posle kažem onoj svojoj dvojici: “Ako od cele kafane ispunjene političkim selebritijima, Servantes iz Malog mista zna mene, lekara iz Komiže, onda je moja misija na planeti Zemlji okončana.”

Al’ pre no što se stvarno okonča, hteo sam ovo da kažem: prošle godine je ukinuta Zagrebačka ulica u Beogradu. To je, naravno, bila greška. Šta nam je smetala Zagrebačka ulica? Meni više smeta Beogradska ulica u Beogradu iz čisto pleonazmičnih razloga. Zato sam mislio, ako se već trsimo da je Beograd svet, dok paralelno radimo sve što možemo da bismo dokazali da nije, hajde da iskoračimo iz svoje uskogrudosti i latentne ksenofobije, u koju ubrajam i strah od sebe, i tamo negde u oktobru ove, 2015. godine, damo nekoj ulici, uličici, prolazu ili sokaku ime po Miljenku Smoji, jednom od najboljih domaćih pisaca svih vremena.

Neke od nas bi to mnogo obradovalo i neki bismo se ponovo osećali kao normalni i pristojni ljudi jer se s osećanjem samosvojnosti, samobitnosti, samodovoljnosti uz samoodricanja od sopstvenog života i njegovih najboljih trenutaka iz vremena kad smo barem donekle ličili na ljudska bića neiskvarenih duša i srca neprepunjenih mržnjom i destrukcijom više živeti ne može i ne treba.

Nebojša Krstić, kolumna u @nase_novine u novom broju 615 (NE) VERUJ U IDOLE

Neće mi pasti kruna s glave (ženske glave, podsjetimo se, ionako nisu predviđene za krune!) ako javno priznam da u posljednjih nekoliko godina – na terenu koji mi je najbliži, a to su bivše srednjo-evropske “tranzicijske” zemlje – sve teže pronalazim “kuću” za svoje tekstove. Pretpostavka je da sam spremna objaviti tekstove ne birajući novine i izdavačke kuće, kao i da vjerujem da su mediji prva i prava demokratska platforma, što sve, dakako, nije istina, ali zamislimo načas da jest. U “rodnoj” Hrvatskoj novine i časopisi klone me se, eto, ima već tomu dvadesetak godina. Razumljivo: stvari koje pišem svaki pravi Hrvat doživljava kao udar na to što mu je najsvetije, na hrvatstvo. Hrvati imaju neobično razvijen refleks: ako prvome susjedu uputiš dobro jutro, on će odmah uzvratiti lavežom, misleći da si rekao nešto protiv Hrvatske. Po toj logici Srbi bi trebali biti gostoljubiviji prema meni, što, začudo, nisu. Notorni hrvatski nacionalisti, i oni konvertirani, i oni nekonvertirani, s lakoćom pronalaze u Srbiji mainstream čitaoce i mainstream izdavače: Hrvat, naime, ljubi Srbina i, dakako, obratno, samo ako su obojica sigurna da im je hrvatstvo, odnosno srpstvo, neugroženo i poštovano. Ako na poštovanje srpstva i hrvatstva ne dajete pet para, što je sa mnom slučaj, i ako ste još pritom žena, onda su razlozi vaše nepopularnosti posve razumljivi. I u Bosni je situacija slična, i u Bugarskoj je slična, na Slovačku i Češku gotovo da i ne računam, a ni s Poljskom u zadnje vrijeme stvari ne stoje mnogo bolje. Uglađeni Poljaci, ti koji su još donedavno ženama ljubili ruke, danas više ne podižu ni mali prst da bi odgovorili na mejl, a kamoli što drugo. Ovdje mislim na “radnike u kulturi”, s njima nekog iskustva imam.

Znači li sve to da izdavaštvo u “tranzicijskim zemljama” izumire? Ne, štoviše, čini se da cvjeta. Znači li to da se kultura potcjenjuje? Ne, štoviše, svima su usta puna brige za kulturu. Samo u Hrvatskoj održava se barem četiri internacionalna i desetine lokalnih književnih festivala godišnje. Znači li to da je kultura zapostavljena u medijima? Ne, štoviše, čini se da je baš u “tranzicijskim” zemljama predstavljena bolje i bogatije nego u zemljama od kojih bismo to prije očekivali.

Pa što je onda na stvari?!

Neki dan stigao je mejl od znanice iz Beograda. Moja znanica je književnica i, gle, i ona se žali na iste stvari: “Zaista, naći izdavača, barem u mom slučaju, neusporedivo je teže nego napisati knjigu. I to upravo sada, kada u Srbiji gotovo da ne postoji osoba koja NIJE napisala knjigu, te istu objavila!”, piše moja znanica I, kao dokaz svojoj tvrdnji, prilaže opis neke emisije na TV Pink-u, a u povodu beogradskog sajma knjiga…

“Sede neke karikature, svi kokodaču u isti glas, svako na krilu drži knjigu, SVOJU, iza njih kuvari kuvaju. Voditeljka je iznad te ‘knjiške’ situacije, budući da je ta ćurka doktor nauka, piše strogo stručne knjige… I tako pita jednog po jednog, pevača-icu, plesača, bubnjara, starletu… o njihovim knjigama. Jedna mala, sva nafrakana i naduvana, sedi na kraju reda i nervira se. Dođe voditeljka i do nje, i pita: ‘A samo ti nemaš knjigu?’ Ova odgovara besno: ‘To je samo privremeno!’”

Mejl moje znanice raspalio je moju maštu. Užasnuta košmarnom globalnom slikom u kojoj milijuni ljudi drže svoje knjige u rukama, i slikom novih milijuna ljudi koji robustno tvrde da pišu knjigu, te inspirirana filmom 50 nijansi sive, koji su zajedno sa mnom odgledali milijuni ljudi, posjetila sam dućan s korisnim stvarima. U tom dućanu kupila sam najjače uže (u crvenoj boji!) koje sam mogla naći, teške željezne klinove (kao da se spremam osvojiti kakav planinski vrh), čekić, tiple, bušilicu… Ljepljivu traku dali su mi kao bonus. I prodavači u dućanu gledali su isti film. Može se reći da sam amaterka što se tiče samoubilačkih praksi i strategija, ali nisam posve neupućena. Novi statistički podaci govore da žene-samoubojice ne koriste više pilule, niti pak režu žile kao nekada, već u cijelu Bye-bye, World! priču kreću “muški” – s vješanjem.

Tako unaprijed pripremljena za dan kada će mi pasti “mrak na oči”, i oboružana statističkim podacima da većini ljudi kad tad padne, uzela sam knjigu Petera Pomerantseva Nothing is true and everything is possible i krenula je čitati s nejasnim poletom. Pomerantsev piše o novoj Rusiji, o svijetu kriminalaca, ubojica, oligarha, političara, milijunaša (koji se u novom ruskom slengu zovuforbsi) i sponzoruša (koje se u novom ruskom slengu zovu tjolki, telice, telad). U Peterovoj knjizi Vitalij Djomočka, bivši ubojica i upečatljivi predstavnik suvremene ruske svakidašnjice, vodi sljedeću konverzaciju…

“’Može li svatko biti ubojica?’, pitao je Amerikanac.

‘Ne. Kada sam bio u zatvoru tamo su bili muškarci koji su žalili zbog zločina koji su počinili. Plakali su, išli u crkvu. Nema svatko unutrašnju snagu da to učini. Ja imam’.

‘Hoćete li se ikada vratiti zločinima?’

Vitaly se osmjehnuo: ‘Danas je sav moj život vezan uz umjetnost’”.

I kada sam već bila spremna da se pospem pepelom zbog stanja u kulturi, izdavaštvu i vlastitu životu; kada sam već investirala novac u eventualni scenarij efikasnog razrješenja svih problema, replika Vitalija Djomočke, ubojice, djelovala je na mene istodobno kao prosvjetljenje i kao pomračenje. Pa naravno da za mene nema mjesta! Sva su mjesta zauzeli Vitaliji Djomočke: ubojice, koji su metamorfozirali u “umjetnike”! Ali ako dopustimo da su ubojice metamorfozirali u umjetnike, onda treba prihvatiti mogućnost da su i umjetnici mefamorfozirali u simboličke i stvarne ubojice?!

Pitanje koja je veza između pjesnika i breza posve je legalno. Jednako je legalno pitanje koja je veza između ljudskog ološa i umjetnosti? Sav taj balkanski ološ koji širi pred nama svoje perje već dvadesetak godina – svi oni brojni zločinci, ubojice, krimosi, lopovi, pronevjeritelji, generali, lažovi, mafijaši, tajkuni i tajkunčići, vojnici, političari i politikanti, svo to ljudsko smeće, koje je zagušilo prostor i vidike, natjeralo nas da živimo bez minimuma samopoštovanja, i da glupo lajemo kada mislimo da netko napada naše smetlište, naš identitet – najednom, gle, traži utjehu u umjetnosti!Danas je sav moj život vezan uz umjetnost!

Pregledajte sve novinske kioske i sve knjižare u Hrvatskoj. U ovome času na najvidnijim mjestima izložene su tri knjige i jedan DVD. Knjige su Hrvatski velikani (čim je zemlja manja tim je više velikana!), autobiografija Zvonka Bušića Tajka i knjiga o Severini, koju je, prateći u stopu hrvatsku pop pjevačicu Severinu kao kakvu proročicu, napisala neka mlada autorica. DVD je dokumentarni film u ustašama, jednostavna naslova Ustaše, hrvatskog režisera Jakova Sedlara, poznatog po dokumentarnom filmu Franjo Tudjman – hrvatski George Washington. A tko je Zvonko Bušić Tajko? To je tip koji je sa svojom curom, Amerikankom Julienne Eden, u sedamdesetim godinama prošlog stoljeća, pokušao oteti avion prepun nevinih putnika, a sve da bi skrenuo pažnju svijeta na težak položaj Hrvatske unutar Jugoslavije, pa je po slijetanju aviona na njujorški aerodrom smrtno ustrijelio dvojicu američkih policajaca. Sukladno američkom zakonu ljubavnici i ubojice odsjedili su u zatvoru: Julienne kraće, Zvonko duže. Već pedesetak godina oboje su hrvatski heroji, Zvonko je odnedavno mrtav, Julienne je živa. Julienne, koja je u međuvremenu postala hrvatska spisateljica, napisala je dvije ili tri knjige o svom životu sa znamenitim Tajkom i snimila dokumentarni film s uzbudljivim naslovom: Tvoja krv i moja. Julienne Eden Bušić živi životom idealnim za spisateljicu, u vili na Jadranskome moru, koju joj je za njezine velike zasluge za Hrvatsku besplatno sagradila hrvatska vojska. General Ante Gotovina, najveća hrvatska moralna vrijednost, hrvatska ikona, profesionalni je ubojica koji se školovao u Legiji stranaca, a poznat je po tome što je u povjesnoj akciji Oluja, na miroljubivi način istjerao nekih četvrt milijuna Srba iz Hrvatske. General Gotovina, baš kao i Vitalij Djomochka, danas svoj život veže uz uzgajanje tuna i – umjetnost. General Gotovina, naime, slika. “Oduvijek sam htio biti slikar”, izjavio je za medije i Radimir Čačić, hrvatski političar i poslovni čovjek, na otvorenju svoje izložbe. Čačić je svoj slikarski talent razvio u zatvoru, u kojem je odsjedio jer je u prebrzoj vožnji vožnji pregazio neku mađarsku staricu. Odmah po izlasku iz zatvora ljubitelji njegove umjetnosti organizirali su mu izložbu. Ivo Sanader, bivši hrvatski premijer, koji se nalazi u zatvoru zbog silnih financijskih pronevjera, iskazivao je svoje nagnuće prema umjetnosti i prije svoje političko-kriminalne karijere. Sanader je pisao pjesme, studirao književnost, neko vrijeme radio kao urednik u izdavačkoj kući, a onda, kad je krenula politička karijera i mogućnosti zamračenja velike love, odao se kolekcioniranju umjetnosti. I Nadan Vidošević, hrvatski političar i biznismen, kako to piše u eufemističnim wikipedijskim natuknicama o njemu i mnogim drugim hrvatskim političarima i herojima, zamračio je neke milijarde i milijunčiće. Nakon njegova hapšenja kamere su ušle u njegov posjed, koji se stilski ni po čemu ne razlikuje od posjeda bivšeg ukrajinskog predsjednika Viktora Janukoviča: isti enterijeri, isti eksterijeri, iste katakombe prepune “umjetnina”, isti preparirani medvjedi i rogovi kapitalaca po zidovima. Svi ti ljudi, i mnogi drugi, pišu svoje memoare po nekoliko puta, skladaju i slikaju, a mediji nas redovito izvještavaju o njihovoj “nježnoj strani”. Svaka zvijezda i zvjezdica potrudila se da zauzme medijski prostor sa svojim ljubavnim ispovijestima, pornografskim ispovijestima, svojim savjetima za sretniji život; svaki bolesnik i bolesnica sa svojim uputama za svladavanje bolesti; svaki zatvorenik o svojim poniženjima iz zatvora; svaki vojnik o svojim stradanjima u ratu. I sve bi to bilo u redu – neka cvjeta tisuću cvjetova, ima nas ovakvih i onakvih, svatko od nas potencijalna je umna hrana za nekog mališana – da ti novopečeni umjetnici nisu ambiciozni, traže kanonizaciju, svi bi potvrdu da su veliki kao James Joyce, talentirani kao Picasso i intelektualno provokativni kao George Orwell. Svi, doduše, započinju svoje knjige sa slinavim obrazloženjem da svoje djelo ostavljaju svojim unucima, da su ga zbog njih, zbog unuka, i pisali, iako bi za unuke i sve druge bilo bolje da nisu iza sebe ostavili ništa. Mnogi su se “prepisali”, poput Vojislava Šešelja, čija bibliografija premašuje po stranicama čak i nenadmašnog Harukija Murakamija. Svi oni – kako se poetski izrazio ubojica Ratko Mladić – brinu samo o tome “kakav će trag ostaviti u svome narodu i svome pokolenju”. Osim toga, oni dobro znaju da su “prioritet svih prioriteta”, kako je to hrvatskom premijeru Zoranu Milanoviću poručilo nekoliko preostalih hrvatskih osuđenika za ratne zločine iz haškoga zatvora.

Nedavna inauguracija hrvatske predsjednice Kolinde Grabar Kitarović vizualno je podsjetila hrvatske građane tko su “prioriteti svih prioriteta”. “Prioriteti” su sjedili u počasnim ložama, tamo se skupio sav hrvatski ološ, krimosi, pljačkaši, pop pjevači, glumci, hrvatski celebsi, mafijaši, banditi i ubojice civila iz vremena hrvatskog domovinskog rata, ubojice koji nikada nisu procesuirani, a ako i jesu, onda ti procesi traju i neće završiti sve dok osuđeni ne umru na slobodi, prirodnom smrću, kao uvaženi slikari, književnici ili naprosto ljubitelji umjetnosti.

Zašto uopće spominjem inauguracijsku predstavu hrvatske nove predsjednice?! Zato što sam toga dana kidnapirala svoga tajkunčića. Kako? Lako. Hrvatska je mala zemlja u kojoj svi sve poznaju, što je odmah zaključio i jedan zadivljeni Kinez, kada sam mu rekla koliko Hrvatska ima stanovnika. Da, bilo je lako, krimos je sa mnom išao u istu srednju školu, Kolinda ga je propustila pozvati na inauguraciju, što ga je ispunilo iskrenim očajanjem, a ja sam ga verbalnom peruškom pogladila po povrijeđenom egu, i tako je, eto, pristao da svrati k meni na kavu. Zanima vas tko je? Pa znate i sami da je to svejedno: tako je sa svima njima, pune su ih novine i ekrani, pojedu svu našu pažnju, popiju nam mozak, a čim se maknu, više ne znamo ni kako su se zvali, a kamoli što drugo. I tako se moj krimos najprije udobno smjestio u mome naslonjaču, a onda je krenulo ono poznato žaljakanje, kako mu je teško, kako je bilo najbolje kada smo svi bili jednako siromašni, jer, sada, eto, razbija glavu nad time u koji će engleski koledž upisati svoju djecu. Istina, i pored silnih obaveza nalazi vremena za ono što mu je najdraže, za pisanje. Nisam znaaalaaa?! Pa da nisam ni mogla, nismo se vidjeli od škole, da, to s pisanjem bit će mi zanimljivo, jer čuje on, aha-hahaaa – da i sama ponešto črčka, te da moje črčkanje ima internacionalni odjek… I on je, eto, objavio nekoliko knjiga, nije mooooguće da niiisam čulaaaaa?!

Ono crveno uže, klinovi, trice i zakovice, sve je to dobro dobro došlo, a osobito bonus, ljepljiva traka, bez nje bih, zbilja, bila izgubljena, jer se krimos toliko raspričao, baš kao da su u njega upaljene sve televizijske kamere svijeta. I evo kako sam odlučila: krenuli smo s grčkim i rimskim klasicima, a onda ćemo polako sve ostalo… Nema zime ni za mene ni za njega, dok god je njegova kreditna kartica u mojim rukama, i dok je solventan. Mislim da ga najviše peče što mu se obitelj nije nimalo zabrinula zbog nestanka, a ni mediji se, za veliko čudo, nisu pretrgli da od toga naprave senzaciju. Što se mene tiče, mogu sa sigurnošću reći da fizička bol potiče sposobnost pamćenja. Klasične edukativne metode su najefikasnije: šiba, glad i poniženje. Ponekad i ja iz svega toga izbijem neko zrno zadovoljstva za sebe. Uzmem ono crveno uže, pa se malo razgalim… Pisac želiš biti, svinjo, a?! Ološu jedan neviđeni, s Andrićem bi se mjerio, a?! Krleži bi konkurirao, gade?! E, pa kad je tako, ajmo, mrcino, napni vijuge, nauči Zastave napamet! Krv ću ti puštati, gade, sve dok ne naučiš…

“Često mislim o tome da sam trebao ići u politiku (…) Mislio sam da je to dosadno, jer nisam shvaćao da oni koriste iste metode kao i mi. Bilo kako bilo, sada je kasno. Posvetio sam se umjetnosti. Ako neću moći snimati filmove, onda ću pisati. I znaš li gdje je budućnost, Peter? U komediji. Sredi mi sastanak s TNT-jem, možda će htjeti napraviti televizijski film po mojoj prdež-knjizi”, kaže nesalomljivi Vitalij Djomočka, bivši ubojica, živi junak knjige Petera PomerantsevaNothing is true and everything is possible.

Dubravka Ugrešić, Veljača 2015.

Free your mind and your ass will follow
The kingdom of heaven is within
Whoaaaaa!
Free your mind will you free your mind?
And your ass will follow and your ass will follow
I have never, never never
Never in my life
Have this given to me

Funkadelic, 1970.

Glavni deo njegovog života protekao je u komunizmu (titoizmu) koji mi je, iz ove perspektive, izgledao skoro kao rajsko doba. Na drugoj strani, kako sam i sam zakačio dobar deo tog perioda, dobro se sećam kako mi se život tada činio neizdrživim, neslobodnim.

Jedini zaključak koji sam iz ovih pomešanih osećanja mogao izvući je da i od goreg postoji gore. Kako je, u stvari, uvek gore. Ne samo zato što smo stariji, nego i objektivno, da je, što se klupko više odmotava, sve lošije i lošije. Sve to, opet, ne bi imalo nikakvog značaja da, sledeći tu logiku, ovo sadašnje vreme nije dobijalo šansu da jednoga dana postane bolje od nekog užasnog, budućeg doba. Pokušavam ali nešto tako ne mogu da zamislim. Šta bi još moglo da se desi pa da nam bude gore? Za čime bismo to iz ovog vremena mogli žaliti? Gde su granice Pada?

Goran Marković, 21. februar 2000. godine

Pre 80 godina rođen je Danilo Kiš.

Rođen je u Subotici 22. februara 1935. godine, od oca Eduarda Kiša, mađarskog Jevrejina i majke Milice Dragićević, Crnogorke.

Džon Stjuart: Bliski istok se otima kontroli. Šta bi Amerika trebalo da uradi?
Basem Jusef, egipatski komičar i satiričar: Pa, na primer… ništa.
The Daily Show, 9. februar 2015.

Budući da je danas teško doći do pravih snimaka naših ratova i da smo spali na njihove holivudske simulacije u kojima dobro izgledamo, pitam se šta bi Amerikanci rekli kada bi videli nemontirane snimke napada američkih dronova, na primer na neko od mnogih venčanja ili sahrana koje smo pogrešno procenili kao okupljanje terorista i sveli ih na „zgažene bube“, kako to zovu oni koji lansiraju naše projektile. Ideja da ćemo biti sigurniji ako sa lica zemlje zbrišemo gomilu nevinog sveta u kojoj se krije nekoliko loših momaka i da to neće povećati broj naših neprijatelja je ludačka, kao i uverenje da užasna zverstva drugih postaju prihvatljiva kada ih sprovodi naša strana.

Sve ovo bi trebalo da je jasno našim liderima u Vašingtonu, ali očigledno nije. Predsednik Obama je Kongresu dostavio svoj zahtev za novu trogodišnju autorizaciju rata protiv ISIS-a, u kojem bi se nastavili vazdušni udari i „ograničena“ borbena dejstva, uprkos neuspehu naših prethodnih pokušaja u Libiji, Iraku, Avganistanu, Pakistanu i Jemenu. To će naše ratove možda učiniti legalnima, ali ne manje glupima.

Ono što je Česlav Miloš rekao za prošli vek već važi i za ovaj: „Jao onome ko misli će se spasti tako što neće učestvovati u tragediji“. Milioni Amerikanaca očigledno i dalje tako misle, čak i posle 11. septembra i svih ratova koje smo od tada vodili i koje još uvek vodimo. Televizijski snimci i fotografije ne prenose pravi stepen razaranja i smrti koji su toga dana pogodili Njujork. Trebalo bi da je čovek bar jednom stajao ispod kula bliznakinja da bi pojmio njihovu neverovatnu visinu i veličinu. Ja sam ih video uživo, ali bili su mi potrebni meseci da zaista razumem šta se desilo. Čak i kada je drugi avion udario u kule, nije mi palo na pamet da bi mogle da se sruše. Kada su se srušile, nisam verovao svojim očima. Ljudi su posle govorili da je sve bilo kao na filmu. Izašli smo iz tame bioskopske sale, stresli se od jeze i vratili svojim životima. Ponadao sam se da su Amerikanci najzad razumeli kako je to kada vas bombarduju.

Oduvek sam bio zapanjen time kako jedna zaraćena strana ignoriše ubijanje nedužnih na drugoj. Ljude koji ni mrava ne bi zgazili uopšte ne zanima kakvi užasi se u njihovo ime čine drugima. Ovaj bezdušni stav postaje još uvredljiviji kada pomislite na one prestravljene ljude u Njujorku kako kroz dim i vatru beže od kula koje se ruše. U danima posle napada, naši komentatori i političari su zahtevali brzu i brutalnu odmazdu, bez preterane brige o tome ko je kriv a ko nevin. Drugim rečima, hajde da bombardujemo bitange bez obzira na to ko će biti ubijen – i da li će jednoga dana bombardovani možda poželeti da se osvete.

Posle 11. septembra se govorilo da u Americi više ništa neće biti isto, i to se pokazalo tačnim. Ono što se nije promenilo je naše ubeđenje da smo baš mi pozvani da iskorenimo svo zlo u svetu. Pre ćemo dočekati da talibani obriju brade i svojim ženama i ćerkama dozvole da nose mini suknje, nego da naši lideri prestanu da budu militantni ovisnici. Tako u Vašingtonu nikoga nije briga za patnje koje smo naneli društvima i zemljama na Bliskom istoku i drugde, niti iko razmišlja o uzrocima mržnje i želje za osvetom prema nama u muslimanskom svetu. U našoj verziji istorije, tragedija 11. septembra 2001. kada su otmičari za sobom odveli u smrt tolike ljude, dogodila se zato što su oni prezirali naše vrednosti i slobode, dok su tragedije koje mi izazivamo u drugim zemljama samo kolateralna šteta naše iskrene želje da ih oslobodimo. Prava je sreća što mi Amerikanci ne primećujemo ono što činimo drugima; inače bi rizikovali da izgubimo dragocenu sliku o sebi kao izuzetno moralnim i nedužnim ljudima, i da sebe ugledamo kao odvratne licemere.

Sećam se da sam u danima posle 11. septembra po banderama, telefonskim govornicama i zidovima Njujorka zaticao improvizovane plakate o nestalima, sa fotografijom, kratkim opisom i dodatnom informacijom da je Henri (ili Meri) poslednji put viđen-a na sto prvom spratu i, što je bilo još dirljivije – ako je to moguće – sretao sam izbezumljene žene sa fotografijama nestalih muževa i sinova kako zaustavljaju prolaznike i pitaju ih da li su ih videli. Smrad pokolja u vazduhu i toliko uznemirenih ljudi koji se vrte u krug podsetili su me na ulice Beograda koje su tako izgledale i smrdele posle savezničkog bombardovanja u Drugom svetskom ratu. Najužasnije u vezi sa ubijanjem nevinih ljudi je da ona nikada ne prestaju. Gledajući naše vazdušne udare na Bagdad 2003, znao sam da u njima verovatno neće poginuti Sadam i njegovi generali, nego nesrećni Iračani koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme kada su bombe počele da padaju.

Zaboravite bilione dolara koje smo već potrošili na ove ratove, zaboravite hiljade mrtvih i osakaćenih Amerikanaca, zaboravite mnogo više poginulih i desetine miliona raseljenih iz zemalja koje smo bezrazložno razarali i u čije teološke i teritorijalne razmirice nije trebalo da ulazimo – hajde da vidimo da li će ovoga puta naše bombe i naša vojska uspeti i da li ćemo širom Bliskog istoka najzad biti dočekani kao oslobodioci. Pusti snovi. Ali pošto naša korumpirana politička klasa voli rat, jer rat puni novcem njihove kofere i čini da se osećaju jako i pravedno – biće još kontraproduktivnih ratova, iako će nas to pre ili kasnije odvući u propast.

Čarls Simić, Naši ratovi, naše žrtve, The New York Review of Books, 17.02.2015.

Preveo Zoran Trklja, Peščanik.net, 20.02.2015.

Šekspirovi komadi su sažeta istorija sveta i ljudskog duha. On sasvim jasno prikazuje da čovek ne treba da ide daleko da bi našao svoje neprijatelje. Oni su tu. Među članovima njegove porodice. Dovoljno je izvući bodež ili flašicu sa otvorom i šekspirovska drama počinje da teče na radost svih nas prisutnih.

David Albahari, NIN, intervju

A zapravo se radi o tome da su famozna ‘identitetska pitanja’, nacionalizmi i ostalo, u osnovi srednjoklasni hobiji, zanimacije za malograđane. Kada egzistencijalna nužda i sveopšta pauperizacija ljude ozbiljno priteraju sve otadžbinske džidža-bidže relativno lako otpadnu s njih. Tada ‘glasaju nogama’ i jedino geslo im je Ubi bene ibi patria (gde mi je dobro tu mi je domovina, prim. p.k.). E, tek kada se čvrsto dočepaju i ustale tamo gde će im biti koliko-toliko bene, ponovo se opsete strašne važnosti svog ‘identiteta’, pa se u zavičajnim klubovima i na sličnim mestima iznova dernjaju i kupaju u mirišljavoj kupki ‘patriotizma’.

Teofil Pančić, Ubi Schengen ibi patria, Vreme

Današnji je dan pokazao da smo mi i Hrvati isti narod drugo pakovanje.

Nebojša Krsitć, via twitter  (Dan državnosti u Srbiji, inauguracija Kolinde u Hrvatskoj)

“On je tužilac u Srbiji, u svojoj zemlji, i treba da se u nešto uveri. Sada će meni jedan čovek iz Srbije koji je vrhovni tužilac za tu materiju u zemlji, 16 godina posle bombardovanja, da kaže da će nešto da ispituje. I mandat mu je istekao. Neka malo razmisli šta on to kopa po Srbiji.”

Tomislav Nikolić, predsednik Srbije – odgovor na pitanje / komentar novinara da je specijalni tuzilac Vučković rekao da načelnik generalštaba Diković ne može biti iznad zakona.

Siromaštvom protiv bede!

Ja imam predsednika koji kad progovori, ja se uvek plašim šta će reći. Znači, on ode na komemoraciju jevrejskim žrtvama, Dan genocida… i onda on kaže, ali Jevreji su stradali što ih je u Nemačkoj bilo previše u finansijama, u umetnosti i u nauci.. što je inače… ja znam da on to nije hteo da kaže, ali on je rekao klasičnu antisemitsku sintagmu. Da sam ja bio, verujte da mogu, ja bih poljubio Angelu Merkel u obraz, ne znam da li su ljudi svesni ovde šta je ona izgovorila obeležavajući tu istu komemoraciju, ona je rekla: ‘genocid nad Jevrejima je deo našeg nacionalnog bića’. Znači od toga ne možemo da pobegnemo, kad god se bude govorilo o Nemcima i Nemačkoj, o tome će se govoriti. Probajte to da Tomislav Nikolić kaže, srebrenički genocid, taj težak zločin, je deo našeg nacionalnog identiteta.