No snowflake in an avalanche ever feels responsible.
Mnogi me pitaju šta se to jutros dogodilo i kako je Cipras mogao da glasa za ovaj paket. Nemate puno izbora sa pištoljem prislonjenim uz glavu. Pretpostavljam da je nezadovoljstvo u Grčkoj ogromno i da će doći do raspuštanja parlamenta. Sve smo ovo već videli u slučaju Kipra i takođe se nije dobro završilo.
Grčka vlada nije imala izbora. Napuštanje evrozone nije bilo moguće, jer ona nema mandat za tu opciju. Nijedan novi mladi premijer na ovom svetu ne bi smeo da na sebe preuzme tako veliku odgovornost.
Neću se baviti detaljima sporazuma, jer oni nisu bitni. Taj dokument je, kao i svi prethodni, restriktivan. On će dodatno urušiti grčku ekonomiju, ako se ne desi neko čudo. Onda ćemo za nekoliko meseci opet konstatovati da u Grčkoj beda samo raste i da je Grčka kriva za sve.
Po ukupnom rezultatu jutrošnjeg sporazuma, treba odati priznanje Olandu i Renciju koji su se borili i izgubili. Njihov pokušaj da se u sporazum ugrade mere ekonomskog rasta nije uspeo.
Ovi izuzetno naporni ali suštinski besmisleni pregovori ključni su dokaz da se Evropa nalazi u najvećoj krizi u svojoj istoriji, nesposobna da promeni zacrtani kurs i razmisli o alternativama. Ovaj sporazum je od početka bio sporan, da bi na kraju pritisak samo malo popustio. Nema svesti da nam je potreban novi početak.
Juče i danas smo prisustvovali istorijskom događaju. Pamtićemo ga kao trenutak kada je zadrta i uskogruda nemačka politika pobedila Evropu, uprkos velikom otporu samih Evropljana i celog sveta. Nemačka politika štednje je ugušila ideje solidarnosti i saradnje među narodima Evrope.
Heiner Flassbeck, preveo Miroslav Markovic, Peščanik.net, 13.07.2015.
1.Podržavajte sebe
„Čoveku ne može biti prijatno bez sopstvenog odobravanja.“
Ako ne odobravate sebe, svoje ponašanje i postupke, verovatno ćete se većinu dana osećati nelagodno. Sa druge strane, ukoliko podržavate sebe imate tendenciju da budete opušteniji i steknete unutrašnje slobode, a samim tim i da radite ono što želite. Unutrašnji otpor može vas često sabotirati kada krenete uzlaznom putanjom. Stoga radite na sebi i ne čekajte odobravanje drugih.
2. Ograničenja se često nalaze samo u vašoj glavi
„Starost je stvar uma nad materijom.“
Ne treba da vas brine šta neko misli o tome što ste stari, proćelavi ili debeli. Imajte samosvest i živite baš onako kako vi želite. Ukoliko ističete i pokazujete svoje nedostatke i drugi će. Sa druge strane ako ih prihvatite, drugi neće obraćati pažnju na njih. Nemojte praviti tenziju ni od čega.
3. Opusti se i zabavi
„Humor je najveći blagoslov čovečanstva.“
„Napade smeha ništa ne može zaustaviti.“
Humor i smeh su neverovatni i mogu pretvoriti ozbiljnu situaciju u nešto čemu će se svi smejati. Olakšavaju raspoloženje što mnogo pomaže pri radu jer je najbitnije da nema negativne energije. Razvedrite se i videćete rezultate.
4. Otarasite se besa
„Ljutnja je kiselina koja može naneti više štete posudi u kojoj je čuvana nego bilo čemu na šta se polije.“
Većinu vremena bes je potpuno besmislen, a često može da izmakne kontroli. Često je on gori za osobu koja mrzi nego za osobu na koju se to odnosi. Dakle, što pre razgovarajte sa sobom i otarasite se besa kako biste imali lepši život.
5. Oslobodite se ideje o pravu
„Ne idite okolo govoreći kako vam svet duguje život. Svet ti ne duguje ništa. On je ovde bio prvi.“
Kada ste mali sve dobijate od drugih, a kada ostarite očekujete da imate veća prava. Nemojte osećati da vam svet duguje nešto jer to može izazvati mnogo besa i frustracije jer vam život neće uvek dati ono što očekujete. Više niste dete već ste u sedištu vozača, zato uzmite volan i vozite kuda želite.
6. Budite spremni na reakcije
„Osoba sa novom idejom je crna osoba dok god ideja ne uspe.“
Kada odlučite da krenete stazom kojoj niko do tada nije hodao budite spremni na negodovanje i negativne reakcije drugih. Biće i onih koji će vas podržavati ali će većina biti zbunjena i neće vam dati prave reči. Ti komentari će reći više o njima i njihovom životu nego o vama.
7. Fokusirajte se na ono što želite
„Odvucite misli daleko od vaših nevolja… za uši, za pete ili kako god da uspete.“
Vaš fokus u velikoj meri određuje kako će se stvari odvijati. To znači da ćete biti žrtva ili da ćete odlučiti da budete borac. Mnogima je normalno da plivaju u moru negativnosti ali i to je izbor. Misao je navika. Preusmerite um na nešto korisnije.
8. Nemojte se opterećivati time kako da se osećate dobro
„Najbolje ćete oraspoložiti sebe time što ćete oraspoložiti druge.“
Ovo je malo kontra-intuitivan savet ali ćete zaista pokrenuti pozitivnu energiju među ljudima. Drugi će imati dendenciju da uzvrate i osećaćete se dobro što pomažete jedni drugima. Pozitivna osećanja su zarazna i učinićete više ljudi srećnim.
9. Radite ono što želite
„Za dvadeset godina ćete se osećati tužnije za stvarima koje niste uradili nego zbog onih koje jeste. Podignite sidro. Otplovite daleko od sigurne luke. Uhvatite jedrima vetrove. Istražujte. Sanjajte. Otkrijte.“
Mark Tven
Rather than a disease, I see addiction as the outcome of a brain doing what it’s supposed to do: seek pleasure and relief in a world that isn’t cooperating.
Other researchers also recognise that addiction grows best in a vacuum, in environments devoid of other, more wholesome rewards, such as prosperity, community, close interpersonal relationships and self-esteem.
Desire can get stuck in a lot of places: in loving and caring for your kids or your pet, gourmet cooking, stamp-collecting, you name it. Or it can get stuck on drugs, including nicotine, when that empty feeling comes around again.
Mnogi su devedesetih ćutali iz straha, a sada mnogi ćute jer prosto nemaju šta da kažu. Tada, kada sam bila jedna od onih koji su pričali nešto što se nije “smelo”, nije bilo poželjno pričati, imali smo, zapravo, emociju, strast, nekako smo postojali kao ljudi. Tada se vlast nije kritikovala, barem ne javno, a danas se vlast kritikuje na sve strane, a od toga nema nikakvog efekta.
.
Beznadežnost je prisutno zbog toga što mnogi ljudi ne vide opciju, ideju za koju bi mogli da se vežu. To je za mene poražavajuće – da je jedna demokratska ideja uništena ili da polako trune zato što oni koji su je preuzeli nisu znali šta s njom da rade. I sada nam demokratija ostavlja modrice i na duši, i na našim telima. Bojim se da rezultat toga može biti da jednog dana odustanemo od demokratije, što bi bilo poražavajuće, kao da je to bio nečiji plan – da nam se demokratija zgadi, i da ponovo poželimo nekog diktatora da nas „spasi“, nekog novog Tita ili Staljina.
.
To je naše stanje i ne vidim da će se išta promeniti. Ne znam da li smo sami sebe doveli do tog stanja, ili su nam ga nametnuli. O tome više ne mogu da razmišljam – moji prioriteti, moja usmerenja, moj fokus, pomeraju se sa društvenog plana na nešto što je lično, intimno, neka druga sfera života. Niti više želim, niti se smatram sposobnom da se bavim velikim pitanjima kao što su socijalne ili političke teme. To je uzalud, i zato sam i ja jedna od onih koji odustaju.
.
Nekad stvari prosto morate da pustite, jer nešto mora da umre. To je teško, ali morate da pustite niz vodu nešto čega se grčevito držite, jer je istrulilo. Otvorite frižider, pa pobacate sve što se usmrdelo, i morate da očistite da biste nešto novo i sveže mogli da stavite. Mislim da treba da „počistimo“ svoje lične živote, i da svaki čovek odredi šta su mu prioriteti, jer teško da politika može da bude bilo čiji prioritet. Ako je to bio nečiji cilj, onda je uspeo.
.
Ljudi devedesetih nisu imali nikakvu viziju, i nikakve ciljeve, veoma mali broj ljudi imao je neku ideju. Velika većina je, zapravo, ćutala i trpela. Pravila se kao da se ništa ne dešava, a digla se kada je dogorelo do nokata, kada je sve postalo strašno. Tako će biti i sada. Devedesetih godina ljudi su se ubijali, umirali, oružje se potezalo, vlast nas je povela u krvavi rat sa komšijama, braćom, rat je pocepao porodice, mnoge fizički i materijalno potpuno uništio. Sada nema rata, ali se nekad čini da je ovo „tiho“ uništavanje mnogo strašnije… Tako da ne mogu više da se bavim velikim temama.
.
Nije to izolacija, jednostavno moraš nekako da budeš u svom balansu – ako si stalno u onome što se dešava oko tebe, a svoj život zapostavljaš, onda si na velikom gubitku. Lično, nikada nisam pristala da budem zastrašena, da mi život prođe u izbegavanju – zašto da ćutim, zašto da ne reagujem, zašto da prođem pored nekih stvari kao da me se ne tiču. Ali, više nemam vremena da bih ga gubila, a jedino je važno svoj život ne protraćiti – ako već drugi traće naš život, nekako bih volela da ga ja ne protraćim, da se ne pridružim onima koji me, zapravo, nipodaštavaju. Jer, kad te nipodaštavaju sa svih strana, nemoj i ti sam sebe uništavati lošim mislima i navikama, pesimizmom koji nam se svakodnevno nudi kao jedina izvesna „opcija“.
.
Na sceni nije negativna, nego partijska selekcija, selekcija moćnika, onih koji su na mestima sa kojih mogu sve. U takvoj selekciji ponekad ima i sposobnih ljudi, ali, generalno, to znači da nema prostora za ljude koji su van krugova moći, i van stranaka. Nezavisni, ničiji, nemaju veliku šansu – za funkcije i velike karijere biraju se pripadnici moćnih klanova. Tako je ovde, tako je i u Bosni, ne znam kako je u Hrvatskoj, ali to ohrabruje mlade, darovite i obrazovane koji žele da odu iz ove zemlje. Da sada imam 20-22 godine, pakovala bih kofere. Naravno, ukoliko bih bila osrednja, ušla bih u neki „tim“, učlanila bih se u neku partiju, time bi moja karijera bila garantovana. To je naša sudbina. Mi ne volimo darovite ljude, ovde se daroviti ruše. Jer, kako da se porediš sa darovitima, a da stalno gledaš koliko si nedarovit. To je toliko prosto.
.
Niko nam neće ništa sa strane doneti, nikakve partije, vlasti, vođe. Moje jedine reči ohrabrenja danas bi mogle da budu – ulažite u svoju decu. Volite svoju decu, vaspitavajte ih da budu dobri ljudi. Sumnjam da su deca koja se bodu noževima, ubijaju i prebijaju svoje vršnjake, pale i lome po ulicama, voljena, i da su to deca kojoj su roditelji posvećivali pažnju. Ne, to su ispuštene generacije. Prestanite da pušite, vodite računa o svom zdravlju, jer ako se razbolite vi ste nagrabusili! Bolesni ste, a nemate para za skupe lekove, privatne klinike, analize… Krećite se – dok si pokretan bolje se osećaš. Prestanite da čitate tabloidne novine i da gledate prostačke, vulgarne TV programe – isključite televizor makar na jedan dan, čitajte knjige, dobra knjiga podiže duh, čini da se bolje osećaš.
.
Oni koji se nadaju da će im bilo koja partija na vlasti, bilo nova, bilo da ostane ova stara, poboljšati život – imaju iluziju. Ljudi imaju potrebu, i, hvala Bogu, osobinu, da najgore stvari zaboravljaju, tako da ono što je prošlo, pošto je prošlo, možda i nije bilo toliko strašno. I onda mislimo da je ono što nam se trenutno dešava mnogo strašnije. Ali, nisam sigurna u to – devedesete su bile godine mobilizacije, izvlačenja ljudi iz kuća i prepadanja na spavanju, nestajanja ljudi, strašne bede, velike nestašice, otvorenih ponižavanja, redova za hleb, za ulje, brašno, godine kada sam majci donela deset kila brašna koje mi je sindikat dao… I tada su gotovo svi bili spremni na sve. Ne kažem da ovo danas nije ponižavajuće, ali, nije to ništa gore, niti je nekad bilo bolje.
.
Na delu je stvaranje beskrupuloznog društva, društva u kojem su jedini kriterijumi lični i materijalni interesi, u kojem ima mesta samo za velike – a mi smo sitna riba. Kao kad ajkule i kitovi otvore usta i prolete kroz jato, pa ko živ, ko mrtav! Tako smo i mi danas – ko živ, ko mrtav. Ko će da otplati kredite, ko neće, kome će da uzmu stan, ko će da ostane bez posla, ko će da završi na ulici… Ne zna se šta će biti! Sada država ima užasno veliku moć, i jedino što možete jeste da budete anarhista, ali to ne vodi ničemu. Moglo je biti drugačije i to mi je, u stvari, najviše žao. Proći će i sve ovo jednog dana, pa, sad, nisam pametna šta treba – ovo o čemu govorim samo je moj pokušaj da u nekom mraku, magli, pronađem put, intuicijom. Ne znam šta je s druge strane, ni šta će biti sutra, ni da li ću doživeti da se nekako završi. A završiće se, u istoriji je prosto tako. Sve ima svoje faze, svoje „gore i dole“, samo što kod nas to dugo traje. Pretpostavljam da je, na primer, u nekoj ruskoj provinciji mnogo gore, i da će se ljudi tamo teže izvući nego mi. Ali, istorija ne mari za dane, mesece, godine, istorija mari za vekove, milenijume. Šta je briga!
.
Nedavno sam se vratila iz Rima, videla građevine civilizacije koja se meri milenijumima. I tada su živeli neki ljudi, i sad žive neki ljudi, i slične stvari su se dešavale i tada, kao i sada. Vidiš da se istorija ne meri našim malim životima. To može da uznemiri – kao, ti sad, zapravo, nisi bitan, osećaš se kao zrnce peska na velikoj plaži, i onda ne znaš kako da se ponašaš.
.
Pogledajmo na primer kako su završili moćnici iz devedesetih. Vrlo bedno, a mislili su da su veoma moćni, bitni, večiti, da nikada neće otići. A svi odu jednog dana, pitanje je samo kako – neki bedno, drugi dostojanstveno.
.
Danas se može odrediti samo prema sopstvenom životu, da u njemu pronađe smisao. To nije ni malo, ni beznačajno – ukoliko vaspitaš pošteno, plemenito i pametno dete, ili ako ostaviš trag u ljudima kada, recimo, dođu u bioskop i pozorište, pa im ulepšaš veče. Ili, kad neko spase kuče sa ulice, i to je kapljica dobra na ovom svetu. Meni to mnogo znači.
.
Svako treba najbolje da radi ono što ume da radi. Glumica sam, profesor glume, to je najbolje što umem da radim, sve ostalo mi je nametnuto, sav ovaj društveni angažman je silom prilika. Ne uživam u tome da mitingujemo, protestujemo. Ali, to te sretne, spopadne, ne možeš da izbegneš i moraš da obaviš. A volela bih da toga nema, volela bih da živim u društvu u kojem nema potrebe da se stalno sudaramo.
.
Mirjana Karanović
Kod uspešnog kukumavčenja je kao u svakom drugom sportu: 10% talenat, 90% rad.
Nebojša Krstić, via twitter
Dok se on čudio, ilustrator je iskosio pogled i ugledao na zidu sliku, koje tu pre nije bilo. Pod njom je pisalo:
MAJSTORSKI UDARAC FEIRI FELERA
A evo šta je bilo na slici:
U vencu belih rada, spiralnih biljčica, kupusastih listova i oštrih trava okupila se sićušna vilinska bratija, koja je autoru morala pozirati kroz lupu. Islikana su i bića mravlji mala čak i prema ostalim patuljcima.
Među većim su se nazirali monah i orač, političar i pedagog, device sa nođnim listovima kao pikov znak, ulubljene gnomske porodice, začarani vitezovi i zanatlije. Potom: Oberon, Titanija, komični zrikavi starčić, neka spljoštena i kljunolika stvorenja, i na kraju – kralj i kraljica!
Feiri Feler, vilinski drvoseča, pred svima diže dvoseklu sekiru da majstorskim udarcem rascepi uspravljeni lešnik. “Šta čekaju oni na slici?” upita Džulijan, upirući prstom.
Dejvid podiže naočare i nos platnu: “Ako mesija Feiri Feler pravilno udari, tačno po sredini, blesak njegove sekire će strgnuti ukletost te šume. Taj presudni udarac čekam i ja, jer on može otključati i moj svet.”
“Pa kakvo prokletstvo tebe muči?” zasmeja se ilustrator.
“Za užas nisu potrebni događaji. Dovoljan je njihov nedostatak.”
“A kad Feiri Feler preseče lešnik, šta će se tebi desiti?” interesovao se gost.
“Iznenadna svetlost će se uobličiti preda mnom. Shvatiću da me je neko posetio i povikati:
– Ko si ti, i šta ti možeš?
– Ja sam Oberon, ja mogu sve! – zazvoniće glasić.
– Zašto si došao?
– Kralj je tako hteo! Šta hoćeš?
– Zaštiti me – skočiću ja. – izuzmi me od zakona sveta. Neka se skine pečat sa mog disanja, da i ja jednom stupim u neki sled događaja koji bih spokojno mogao nazvati svojim životom.”
Vladimir PIštalo, Majstorski udarac Feiri Felera, insert
День 22
Это Дима, мы дружки больше года. Дима родился в колонии. Его мама взяла вину за преступления своего мужчины. Дима никогда не видел свою маму – по его словам, в детском доме тщательно скрывали все факты ее биографии.
Именно в детском доме Диме поставили диагноз “олигофрения” – просто потому, что его родила заключенная. Такой же диагноз поставили его брату. Дима и его друзья – несколько десятков выпускников детских домов -уже несколько лет занимаются благотворительной деятельностью. Кучка “олигофренов” отстаивает права региональных сирот, раскрывает факты похищений и насилия в детских домах, помогает в социализации. Каждому из этих ребят система налепила сразу по несколько диагнозов.
“Олигофреном в детском доме стать очень легко, – говорит Дима, – достаточно иметь косоглазие или быть из неблагополучной семьи. Это – штамп навсегда, мы не можем получить нормального образования, всю жизнь идем по коррекционной программе, получаем “особенные” дипломы. Порядок медленного истребления личности работает отлично. Государству так выгодно, так проще”.
“Кучка олигофренов” во главе с Димой оказала реальную помощь сотням людей. Молодые, красивые, улыбчивые, невероятно живые и рассудительные – каждым своим днем они побеждают систему, реально борются и не боятся своих лиц и имен, а поэтому остаются невидимым и неслышимыми. “Ведь так – выгодно, так – проще”.
Valter Ismailović (43) iz Niša, novinar i član niške NVO Ponos, preminuo je prostorijama policijske stanice Crveni Krst, tri časa nakon tuče u romskom naselju Stočni trg u kojoj je povređen.
Incident se zbio prošlog četvrtka kada je Ismailović sa sa aktivistima Ponosa obilazio ovo naselje radi realizacije akcije podizanja pismenosti mladih Roma.
Međutim, došlo je do tuče u kojoj ga je za sada nepoznata osoba udarila u glavu palicom. Još uvek nije poznato da li su povrede koje je zadobio u posledičnoj vezi sa njegovom smrću. To će se pouzdano znati tek pošto stignu rezultati obdukcije.
Dovršetkom jedne knjige čovek se ne predstavlja samo čitaocima, već razaznaje sašaptavanja skrivena u svom disanju.
Nadam se da sveska koja vam je opteretila dlan uspeva da izbegne zamerku jednoličnosti, te da uz nju nećete zevati kao lav. Ona na izgled hotimično koristi nekoliko različitih postupaka. Tim postupcima nije prethodio koncept, već se svaki nametnuo spontano:
“Izabranik” je samo protekao kroz moje pero. Pripada Miloradu Paviću, i ja sam posle ovog pastiša morao presvući misli i podvrći se nekoj vrsti egzorcizma.
“Rostok” je inspirisan snimljenim lažima pomorca ohrabrenog vinom, koji je tvrdio da sve priče pripadaju svim mornarima.
Sa “Reklamom” sam našao poetski način da pohvalim ukus jedne kruškovače, a u “Ljubavnicima” razvio teme koje su me zbunjivale na slikama Miljenka Stančića.
Pripovest “Iz podsvesti”, dosledno svom imenu, i jeste – jedan tamni diktat!
“Put u Prag” i “Mostar’ su putopisi – prvi u stranoj zemlji, drugi u svom gradu, gledanom “udaljenim” očima. No ako smo raspoloženi da se poigramo i okrstimo svoje misli čarobnim inostranstvom, smesta ćemo u putopise pretvoriti i sve druge priče.
Zagonetni kraj dvadesetog veka obeležen je plimom videospotova, koji predstavljaju maštanja za drugog. Tekst “Spot” svedoči da se slikoviti prizori mogu smenjivati na stranicama knjige jednako kao na ekranu. Po svojoj tehnici unutrašnjeg bioskopa – šta vidim kad zatvorim oči – pruža ključ za mnoga rešenja u knjizi.
Možda jezik bajki povremeno probija iz “Majstorskog udarca Feiri Felera”, “Petra Pana”, “Veštice”, “Vojničke priče”, “Mesečevih vremena” i “Izdanog”. Ukoliko su dovoljno intimne možemo ih nazvati “vilinskim pričama”.
Fantastična pripovest ne mora nužno biti intimna. Obrnuto je neizbežno.
Ponovno čitanje ponudilo mi je dominantne teme koje ujedinjuju različite postupke.
To su erotika i izdaja! Ono što nas privlači drugima i ono što nas odbija od njih.
*** Predgovor Vladimira Pištala za zbirku priča *Kraj veka*, Prosveta, 1990. tvrde korice, divna oprema Dobrila Nikolića, fotografija na naslovnoj strani Ivana Šijaka, zlatno doba Prosvete, moje sentimentalno vaspitanje.
Zar Jevrejin nema oči? Zar Jevrejin nema ruke, organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? ako nas golicate, zar se ne smejemo? ako nas otrujete, zar ne umiremo? pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?
Protestuje Šajlok u 3. činu Mletačkog trgovca nad nepromenljivom tužnom sudbinom ‘drugog’, onog koji ne pripada, živi tu ali je odbačen i omalovažen, bez prava koje uživa većina.
Ne, ne želim da budem ambasador. To je odgovor onima koji mi, šta god da kažem, dobace: “Aha, to se ti nabacuješ za ambasadora.” Ne nabacujem se. Dokaz? Nemam, sem da je možda malo nelogično da sam propustio da budem ambasador u vreme kada je moj školski drug odlučivao o tim pozicijama, nego sam rešio da postanem sad kada se za to pita čovek o čijem radu mislim sve suprotno od Vesne Pešić. I neretko o tome pišem. Ne samo to. Video sam za osam godina dosta ambasadora na delu. Neki su bili profesionalni, tihi, pronicljivi i kompetentni. Neki su bili velikići, slučajno i greškom poslati u mabasadore, pa su kolutali očima skrivajući se po mračnim ćoškovima ambasade samo da ih predsednik slučajno ne pita o odnosima u vladajućoj koalciji dotične zemlje. Takav jedan, Velikić, posle izbora 2012. prvi se zaleteo u novine da ispriča kako je oduvek znao sve o “katastrofalnom Tadiću i njegovom režimu”. Kukavički, da se čovek ispovraća.
“Ma jeste, čujem primedbu, lako je pisati protiv Nikolića, ajd’ zucni ako smeš nešto protiv Vučića.”
Tu već stižemo do srži problema. Nije ona, srž, u Vučiću, odnosno nije samo u njemu. Već u atmosferi. Prvo ću par reči o atmosferi, a onda ći se vratiti na Vučića.
Vučićofobija. To je strah od premijera koji je atmosferom počeo da se širi od trenuka kada je ovaj proglasio borbu protiv korupcije i kada je uhapsio neka zvučna imena. Takođe, od trenutka kada je borba protiv bivšeg režima počela da se odvija u tabloidima koji su je prihvatali zdušno, a onda plen ostavljali isto tako iznenada i bez vidljivog razloga kao i kad su ga se dohvatili. Neki kažu da je iz svega stajao Vučić. Ta tvrdnja u sebi sadrži potcenjivanje Vučića. Iz aviona je jasno koliko su neka od tabloidnih čerečenja bila štetna upravo po njega samoga.
Antivučićizam. Pajtićevo “I to je Vučić”, izrečeno na mitingu u Beogradu za vreme nabrajanja negativnih pojava, potvrđuje da se politika opozicije svela na stvaranje negativnog fetiša koji služi kao paravan za nedostatak opozicione politike i njeno nesnalaženje u vremenu i prostoru. “I to je Vučić” znači “Vučić je kriv za sve” i znači “sve što Vučić radi jeste loše”. To je odraz u ogledalu tvrdnje “za sve je kriv bivši režim” i za društvo podjednako loš politički koncept. I sad, ako je “sve Vučić” , i ako je “Sve što je Vučić loše”, dedukcijom se dolazi do zaključka da imati opozicionu politiku znači izmisliti nešto novo što se po svemu razlikuje od onog svega što je Vučić tj. od onoga što on zagovara i radi. Ova fallacia onda vodi iz greške u grešku. Vučić je za EU, ajde mi koji smo oduvek bili evroentuzijasti malo da budemo skeptici i da izmislimo “srpsko srpski” put u EU u koju nećemo ići puzećke. Ili, ajde da iz šešira izvučemo Kardelja i da njime zamašemo ispred nosa građanima umornim od izazova demokratije podsećajući ih na čarolije vremena kad smo svi imali za pasulj, fiću i letovanje. I kad kao nije bilo kriminala. I kad su radile fabrike, a radnici imali siguran posao, bolovanje i penziju. Ova logička greška iznedriće, bojim se, nove montipajtonovske programe i stranke jer populizam, kada stvari uzme pod svoje, nema granica u izmišljanju nečeg što je completely different i što mnogo dobro zvuči pogotovo ako se ne zamaramo sitnicom da toga više nema nigde na Planeti.
Sad se vraćam na Vučića. On je sam. Ima protiv sebe predsednika, deo stranke, deo Vlade, dobar deo medija, tajkune, intelektualce i strance koji mu se ljubazno osmehuju i tapšu ga po ramenu. Ima protiv sebe atmosferu koja je u srpskim uslovima sklona histeriji i formirana je neodgovornim trabunjanjem elite. Ima opoziciju, onu glasniju pseudolevičarsku i onu tihu kvazidesničarsku. Ima protiv sebe EU umornu od proširenja kojima je importovala svaki put nove probleme. I ima više puta izrečenu želju da upravo on bude taj koji će Srbiju dovesti do ulaznih vrata Unije.
Kako da se u tim uslovima ponaša osoba koja ne želi da postane ambasador? Šta da radi normalan čovek? Šta da radiš, čitaoče, ti?
Nebojša Krstić, b92
Prije rata 1991-1995 – dakle, domovinskog ili otadžbinskog, što je meni svejedno, s obzirom da ni jedna od tih domovina nije bila moja, niti je mogla biti moja, niti sam rat mogla nazvati svojim, jer se taj rat, podsjetimo se, vodio protiv mene, građanke Jugoslavije, i mnogih mojih sugrađana – imala sam u Zagrebu izdavača. Izdavač nije morao, kao što to ne mora ni danas, biti nužno pismen, ali izdavača već sam njegov posao, proizvodnja knjiga, automatski svrstava u plemenitiju sortu ljudi. Bujanje srpskog i hrvatskog nacionalizma, pad Jugoslavije i rat bili su događaji koji su ne samo uništavali ljudske živote nego su ih radikalno mijenjali. U tom smislu fašizam (i hrvatski i srpski) emancipatorski je pokret, jer su mnogi ljudi, upravo zahvaljujući fašizmu, kao na kakvoj izvrsnoj psihoterapiji, oslobodili svoju skrivenu, potisnutu prirodu, “izašli su iz ormara”, skinuli sa sebe lance represije i konačno činili to što se nikada prije nisu usuđivali: krali su, a da ih nitko nije zbog toga osuđivao, bavili su se pjevanjem, a da pritom nitko nije primijetio da nemaju sluha, ubijali su i terorizirali druge, a da za to nisu morali odgovarati pred zakonom, postali su političari, a da za to nisu trebali baš nikakve kvalifikacije, mučili su Srbe i pritom se osjećali herojski, objavili su knjigu, a svi su im dotada govorili da su polupismeni, ubijali su Muslimane, ne jednoga po jednoga, nego fino i masovno, postali su TV-voditelji, postali su vlasnici vile na Jadranskom moru bez ijedne potrošene kune (i revolver pod vratom bio je dovoljan)… Fašizam, hrvatski i srpski, otvorio je za mnoge ljude neviđene emancipatorske mogućnosti, i baš to, emancipacija ljudskih potencijala, objašnjava neiskorjenjivost i svekoliku popularnost fašizma. Kritiku fašističkog narativa fašisti doživljavaju kao tešku nepravdu, kao kad hrabrim ljudima koji tek što su se emancipirali kažete da moraju natrag u ormar, u zatvor, u okove.
Tako je i taj moj zagrebački izdavač bio među prvima Hrvatima koji je osjetili slast emancipcije. Moj izdavač je počeo nositi revolver, pričalo se, i od običnog malog zagrebačkog izdavača postao je šef hrvatske policije, što se lako da provjeriti. Gdje je danas, je li uopće živ, ne znam, niti sam ikada znala, naš je odnos bio striktno formalan. Međutim, pamtim i jednu intimniju epizodu, kada je jedne noći (mogla je to biti 1992), u vrijeme kada je moje omrznuto ime odzvanjalo hrvatskim medijima, pijan udarao po vratima moga stana naređujući mi da otvorim, a ja sam se bojala otvoriti, kao što sam se bojala nazvati policiju, jer je na moja vrata udarao sam šef policije. Mogu samo zamišljati koji ga je opojan osjećaj slobode obuzeo, kada je s pištoljem u džepu, on, šef policije (što je oduvijek želio biti, ali se nije usudio priznati), lupao na vrata stana autorice koju je u prethodnom životu, na prislinom izdavačkom poslu, zapravo duboko mrzio.
Dubravka Ugrešić
“Ukoliko uzmete prezime svoje supruge nećete prestati da postojite. Zapravo pamtiće vas kao muškarca koji je uradio nešto drugačije. Naši sinovi će se ponositi svojim ocem jer će služiti kao primer drugima. Usudite se da izađete iz postavljenih okvira i ograničenja. Pravi muškarac treba da razume svoje mane i da shvati da ništa ne može da uradi sam”.
Objasnio je Marco Perego zašto je na venčanju preuzeo prezime supruge. Ja bih dodao da bi još bolje bilo da oboje odbace dotadašnja imena i započnu zajedničku večnost ukrašeni novim.
“Romeo, o Romeo! Zašto si Romeo?
O zataji oca svog,
Ime odbaci – il ako nećeš,
Prisegni da me ljubiš, pa ću ja
Poreći da se zovem Capuletti.
Tek tvoje ime moj je dušmanin
Jer ti si ti i bez tog imena.
“Montecchi” nije niti ruka niti noga
Niti lice niti trup ni drugo ništa
Što pripada muškarcu. Drugo ime
Na sebe uzmi – ime nije ništa!
Što nazivljemo ružom, slatko bi
Mirisalo i s drugim imenom.
Baš tako bi Romeo, da i nije
Romeo, svu milinu svoju divnu
Sačuvao i bez tog imena.
Romeo moj, odbaci svoje ime
Jer ono nije deo bića tvog,
I mesto njega uzmi mene svu.
For the past three years, third grade Colorado teacher Kyle Schwartz has asked her students to complete a simple sentence. “I wish my teacher knew…”
What did you learn about yourself from poring over your life story again?
That I didn’t learn too much. How short life is and you best cram in as much as you possibly can. Once you’re gone, you’re gone and that’s it. I’m doing things to the best of my disabilities. I have humor about it. There’s no morbidity in it. There’s no self-pity or whinging or any of that, ’cause that’s incredibly unhealthy.
John Lydon, interview Rollingstone Magazine,
Partizanski pukovnik u penziji
Troši sav svoj novac
I sve slobodno vreme
Na knjige
Njegovi vršnjaci penzioneri
Zovu ga u šetnju na čašu piva
Zadirkuju ga zapitkuju
Šta če mu to silno znanje
Nekadašnji zidarski pomoćnik
Kucka se kažiprstom
Po sedoj glavi
Neću da odnesem ovaj lonac
Prazan pod zemlju
Vasko Popa, Zidanje
Vanzemaljskim očima Srbija je puno lepša.
Fazbinder je rođen 31. maja 1945.