Patrijarh tražio da srpska deca ne uče da su Srbi oteli Kosovo od Albanaca!

Patrijarh kaže da će Crkva odsad pregledati školske udžbenike, da se propusti ne bi ponavljali

Ministarstvo povlači sporni udžbenik!

U nadležnom ministarstvu su odlučni da se ovakvim propustima stane na put.

Tant que la terre tourne encore, tant que le jour a de l’éclat,

Seigneur, donne à chacun de nous ce qu’il n’a pas :
Donne au sage une tête, un cheval au peureux,
Donne à l’homme heureux de l’argent… et pense à moi un peu.

Tant que la terre tourne encore, Seigneur, elle est en ton pouvoir !
Donne à qui veut régner l’ivresse du pouvoir,
Donne, au moins jusqu’au soir, repos au généreux,
A Caïn le remords… et pense à moi un peu.

Je sais : pour toi tout est possible, et je crois en ton sage esprit,
Comme un soldat mourant croit en ton Paradis,
Comme croit chaque oreille à tes propos de paix,
Comme à soi-même on croit, sans savoir ce qu’on fait !

Seigneur Dieu, mon Seigneur, toi dont l’oil vert rayonne,
Tant que la terre tourne encore et soi-même s’étonne,
Tant qu’il lui reste encore et du temps et du feu,
Donne à chacun sa part… et pense à moi un peu.

Imam unuka. Nekad sam imala djecu. Morala su završiti fakultete, kći nije smjela ostati u drugom stanju prije nego naleti na nekog ozbiljnog. O sinovljevoj ženidbi nisam se usuđivala ni razmišljati. Postoji li žena na ovome svijetu koja Njega zaslužuje?

Moja djeca nisu ispunila ništa od onoga što sam od njih očekivala. Kad su bila mala sina sam vodila na njemački, talijanski, nogomet, vaterpolo, tenis i šah. Kad je ona bila mala išla je na balet, ritmiku, pjevanje, engleski, tečaj glume. Sve sam im dala, sve pružila. Kći nije postala ni glumica ni pjevačica, čak ni teve voditeljica. Radi u školi.

Slavni pariski književni kritičar znao je sve o književnim junacima, ali sam nije bio junak već jednostavan knjiški smrtnik. Kada je sreo sirenu u liftu hotela bio je dovoljan jedan njen pogled. Nije bilo Odiseja da mu sipa vosak u uši i on je zadrhtao i pošao za njom. Bilo je nestvarno slatko. Zatim razvod, konfuzija, slomljeno srce i smrt. Ništa se nije moglo učiniti. Ništa da se doda, ni oduzme. Svaki kadar se samo nastavljao na prethodni. Projektor je zujao. Sudbina je tiho tekla svojim putem. Nosila ga je u propast.

* Nežna koža, 1964. Fransoa Trifo. Kinoteka, 30. juli, 20:30.

Come on, Fritz, trust your eyes.. why should you waste your life on making disposable images when you can make indispensable ones… with your heart… on a magical celluloid.

Filip Winter, Lisboa story

Šef nad šefovima, neobičan Fon Trirov film, sasvim apartan u odnosu na sve šta je radio pre i posle Priča o vlasniku male danske IT kompanije koji ima potrebu da bude voljen tako da ne može da spovodi odluke koje su bolne za zaposlene, pa je izmislio glavnog šefa koji iz Amerike upravlja i donosi sve nepopularne mere. Ali kad je uhvatio priliku da proda kompaniju angažovao je, na brzinu i bez da se raspitao, nezaposlenog glumca koji je opsednut pozorišnim teoretičarem Gambinijem. I njegovu filozofiju glume ima potrebu da upotrebi u svom radu, sada kada je napokon dobio priliku. A trebalo je samo pola sata da glumi direktora i potpiše ugovor o prodaji. Fon Trir je sa slatkom zlobom učinio da kupac kompanije bude Islanđanin koji Dance prezire i ne može da im oprosti 400 godina okupacije, tako da je pišući njegove linije sebi dao puno slobode da se u više navrata istovari po Dancima i Danskoj. Sunarodnicima nije prijalo, ali je Fon Trir uživao..

Kad sam bio u srednjoj školi mislio sam da su knjige objavljene u ediciji Karijatide najvažnije knjige ikada napisane. U njima je suština sveta, u ostalim su tumačenja. Tako da im tada nisam prilazio. A ni posle. Srce sveta mora da ostane skrovito. Omiljena mi je bila velika BIGZ-ova edicija Meridiani gde je izašao Bludni sin Bukovskog, a i Zarobljeni um, Starost Simon de Bovoar, Priče sa Kolime Šalamova.. Najlepšu, najotmeniju opremu su imale knjige Dečijih Novina. Oni su bili carevi.

U školi su nas ocenjivali od 1 do 5. Postoji mnogo načina da se neka grupa ocenjuje, ali je svima najbliži ovaj školski gde nastavnik ocenjuje grupu đaka. I šta je poenta ocenjivanja? Da se znanje, talenat i trud koje đaci iskažu tokom godine adekvatno opiše – na taj način što će se oni razvrstati po zadatim kriterijumima od 1 do 5. Smisao merne skale je da grupu razvrsta po principu gausove krive, gde treba da bude najviše prosečnih pa sve manje ka jedinici ili petici, i zato je opis ocene 3 – dobar, a ne loš. Trojka predstavlja sredinu, prosek, ono čega je naviše i šta je uobičajeno. Poenta je u merenju razlike i ona se uvek odmerava iz sredine grupe ka rubovima, ka malom broju najboljih i najlošijih. Ovo naravno ne pišem zbog škole već zbog politike, kao i uvek. Ako poput grupe đaka imamo grupu političara jedini smisleni način da se bavimo njima, a moramo da se bavimo njima jer se oni bave nama na presudan način, dakle ako želimo da se bavimo njima i da utičemo na one koji utiču na nas, onda moramo da tu grupu ljudi ocenjujemo. Kao i u školi ili pri bilo kakvom ocenjivanju ili merenju moramo da utvrdimo prosek i da iz tog proseka započnemo merenje. Jer su ti političari jedini koje imamo, oni su naši političari sada i ovde i mi ne možemo da sanjamo da bi bilo super da nam je premijer Džon Lenon već jedino neko sa spiska na biračkom listiću i njih moraš da oceniš i da zaokružiš onog kome si dao najbolju ocenu. Ali skalu za davanje ocena ne formiraš na osnovu sna o Džonu Lenonu kao premijeru te ne možeš prema njemu da baždariš merni instrument, već treba da oceniš svoj razred u kome je tvojih 16 političara. I šta god da misliš o sebi i o njima, nije pametno a ni moralno ispravno da o sebi misliš da samo Bog zna za 5, ti za 4, a njima svima jedinice. I to je slučaj tih čuvenih slavnih strogih profesora, zapravo tužnih pozera. Jadna bića koja žive svoju veličinu degradirajući đake. Njih 150 studenata profesor obori na ispitu, strogi nastavnik matematike podeli sve jedinice. Što se mene tiče takav profesor ili nastavnik ne bi sledeće godine radio. A naši su beli listići ti strogi profesori, za njih su svi političari – sedi, nedovoljan, 1. Uvek u životu moraš da ocenjuješ nečiji posao, trud, rad i talenat u kontestu drugih ljudi koji se u tom istom trenutku bave istim poslom, da ocenjuješ tako što između njih stvarnih, konkretnih kreiraš gausovu krivu i upoređuješ jednog sa drugim u okviru vrednosnog sistema koji si prethodno definisao. A to šta si sebi definisao kao važno mora da bude merljivo na jasan način. Niko nije dovoljno dobar da ja njemu dam svoj glas. Ma nemoj.. super, kako si ti uzvišen, inače doručkuješ sa Robertom Muzilom, a večeraš sa Tomasom Manom. Kada bismo naše političare ohrabrivali, umesto da im se rugamo i smejemo, možda bi sutra oni bili bolji. Pitam se kako je raditi neki posao a da te publika nonstop omalovažava i ruga ti se, šta god da radiš i koliko god da se trudiš. Ja bih se trudio neko vreme pa bih rekao jebite se, Dakle, podrška ovim i ovakvim, kakvi god da su, samo ako su bolji od nekih drugih. I uz podršku oni će biti mnogo bolji, više inspirisani, zainteresovani.. ja ne razumem da neko tako može da odmahne i odbaci čitavu klasu ljudi, kaže ovi su svi bezvredni. Ovi slikari danas su ništa, slikarstvo je bilo kad je slikao Mone, ovi reditelji su plitki, Džon Ford je bio veliki, to je bio film… samo je Dostojevski pisac, ništa posle njega nije napisano da valja. Tako i naši beli listići sa svojim predragocenim glasom, stave ga u kovčežić i zakopaju duboko u zemlju, da ga niko nikad ne nađe. I onda se pitaju, a zašto nama vlada Aleksandar Vulin, a vidi što ovaj Zoran Babić ne ume da govori… znaš, ti si ga izabrao, jer si ti taj profesor koji je svima podelio jedinice, pa se autentični jediničar u svom prirodnom okruženju bolje snašao, pa je sad tu gde je, a ti si tu gde si.

Kad god čujem – a čujem često – usplahirene vapaje o opasnosti da nam neka mistična sila “izbriše pamćenje”, setim se Platona koji je rekao da “onaj ko se ničega ne seća, ništa nije ni zaboravio”.

Basara, Danas

Svakog jutra pređem ulicu da u prvom kiosku kupim novine. Znala sam da je režim 5. avgust proglasio danom žalosti, ali su me ipak neprijatno zapahnule novine u boji umrlice. Zapahnulo me je to crnilo, a još više prenete reči režimskih glavešina od prethodne večeri.

Šta se to desilo, pa smo se odjednom toliko ražalostili nad Srbima progananim iz Hrvatske? Koliko ja mogu da vidim – ništa, izuzev što je Vučić rešio da nastavi „tuk na luk“ politiku sa Hrvatskom. Kad vi pompezno slavite dvadeset godina „Oluje“, čak ste izmislili i vojnu paradu, mi ćemo vam uzvratiti pompeznim prolivanjem naših krokodilskih suza nad stradalništvom srpskog naroda. Vi nama proslavu, a mi vama dan žalosti. I sve to je samo retorika i pena, kojima se neprekidno draže osiromašeni i uništeni građani Srbije.

Ovo prepucavanje preko leđa hrvatskih Srba traje od početka oružanih sukoba u Hrvatskoj. Oni su bili unapred žrtvovani u političkim i ratnim igrama Miloševića i Tuđmana. Čitave armije intelektualaca i književnika išle su po Krajini i pričale bajke o velikoj Srbiji; još više je bilo službenika državne bezbednosti i penzionisanih generala, pa i mafijaša, koji su sasvim konkretno pripremali tamošnje Srbe, huškali ih, delili im oružje (Arkan je bio uhvaćen u takvoj raboti) i oterali krajiške Srbe u rat. I jednoj i drugoj strani hrvatski Srbi su poslužili za podizanje nacionalističke temperature i stvaranje novog čoveka: umesto socijalističkog radnika, dobili smo etnički osvešćenog ratnika, koji slepo sledi vođu u borbi protiv neprijatelja, do istrebljenja. Na osnovu argumenta koji polazi od intencije samih političkih vođa u ondašnjoj Srbiji, u slučaju Srba iz Hrvatske može se tvrditi da su oni bili prevareni i izdani. Kad ih je Tuđman proterao, uz dogovor sa Miloševićem i Karadžićem, oni su bili izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Srpska Krajina imala je samo strateški značaj u vojnim planovima obe strane – i Srbije i Hrvatske. Te teritorije Milošević nije imao nameru da brani. To je razlog zašto se vlast u Srbiji ni onda, kao ni sada, nije pobrinula za izbegle Srbe i što im ni na pamet nije padalo da ih tretira kao civilne žrtve rata. Čak se nisu potrudili da nađu nestale i u miru ih sahrane. Zato sada Vučić potresnim glasom izmišlja njihova imena.

Nosioci sadašnje vlasti u Srbiji – Vučić, Nikolić, Dačić, Vulin – po logici svojih namera, propagandom rata i ćutanjem kad su Srbi iz Hrvatske prognani, danas se s pravom mogu nazvatiprevarantima koji su obmanuli srpski narod u Hrvatskoj. Zaista je to „prvi put u našoj istoriji“ da oni koji su izdali Srbe u Hrvatskoj i kojima do njihovog stradalništva nije bilo stalo ni koliko do crnog ispod noktiju, ovolike suze rone. Umesto da se taj 5. avgust proglasi danom velikeprevare, prevaranti su ga nazvali danom žalosti.

Da se to ne bi videlo, ovog puta je RTS pripremio šmirantski i lažni naučni film o Srbima u Hrvatskoj, dok je sam pad Krajine bio zabašuren i ostao je u drugom planu. Pre nekoliko godina, RTS i filmska produkcija lista Vreme koju je vodio Filip Švarm, napravili su zaista potresan film. Sećam se da sam sama sedela kod kuće i gledala taj film. Znala sam dosta, ali uvek saznate mnogo toga kad gledate događaje u verodostojnom filmskom prikazu. Osećala sam se užasno i bila na ivici suza. Kakva prevara tog naroda! Tada je kao glavna priča prikazano kako su se Milošević i Tuđman dogovorili o sudbini hrvatskih Srba. Svako je imao svoju računicu, a ti ljudi se ni u čiju nisu uklapali. Desilo se upravo ono što smo mi, tada okupljeni u mirovnim organizacijama, Beogradskom krugu, Građanskom savezu Srbije i listu Republika, od samog početka predviđali. Kada sam nekoliko dana posle operacije „Bljesak“ otišla u Pakrac sa Jelenom Šantić (slavna mirovna aktivistkinja) i Urošem Komlenovićem (novinar Vremena), da vidim šta se dogodilo sa tamošnjim Srbima i jednom našom volonterkom, Šešelj me je napao ovim rečima: „Šta ona traži sa Tuđmanovim Srbima, kad je ta teritorija izgubljena“. Da, Srbi su postali Tuđmanovi Srbi, pošto više nisu držali „srpske zemlje“. Bili su izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Ni oni koji su ostali u Hrvatskoj, ni oni koji su prognani nakon „Oluje“, ni oni ubijeni, državu Srbiju nisu interesovali.

Svi ti najmračniji likovi nedavne srpske prošlosti, uključujući i radikale, znali su da se sprema operacija „Oluja“ i kada će početi, a znali su i da će kolona prognanih krenuti prema Srbiji. I stigli su na granicu, u Sremsku Raču, gde smo upravo videli svečano obeležavanje progona Srba. Tada, pre dvadeset godina, ne samo da te ljude niko nije dočekao, već im je bio zabranjen ulaz u Beograd. Terani su u sela, mahom na napuštene salaše po Vojvodini, a tek po neko ko je imao porodicu, probio se u Beograd. Na granici ih je blokirala policija, a mi iz mirovnih organizacija i drugi građani i građanke (bila je tu i Svetlana Lukić, urednica današnjeg Peščanika), otišli smo u Sremsku Raču, da odnesemo hranu, mleko za decu i sve što smo mislili da im može ustrebati. Milošević nije imao tri čiste da ih pusti u Beograd, plašio se nemira, da će se građani i opozicija dići na noge i pitati – „Ej, gospodo, šta je ovo, sram vas bilo?!“

Ništa odvratnije nisam mogla čuti od reči koje je sinoć izgovorio Vučić: „Da kažem glasno i pokajnički što te reči izgovaramo sa dvadeset godina zakašnjenja: dobro došli Srbi. Dobro došli Krajišnici. Dobro došli svojoj kući. Stigli ste u vašu Srbiju.“

Da li se ljudima prognanim pod najtežim okolnostima može reći dobro došli svojoj kući, kad su izgubili svoju kuću i sve što su imali? I da su stigli u svoju Srbiju, kad oni nisu želeli da dođu u nju? Ova dobrodošlica posle dvadeset godina zvuči mučno, ne samo zato što je neiskrena, nego i zbog vidljive namere da se i ova prilika iskoristi da se nacionalno raspamete osiromašeni građani Srbije, čije su plate i penzije brutalno opljačkane. Nije se setio kad je trebalo, pa se seća sada, posle dvadeset godina, kad isti razlog zbog kojih se onda nije setio, sada dobro dođe kao nacionalistička propaganda. Možda je to najlepše sažeo jedan tviteraš, inače književnik, u rečenici za pamćenje: „Ne mogu sada zvona da zvone tako glasno koliko su glasno ćutala pre dvadeset godina“.

Vesna Pešić, Kasno je za zvona, Peščanik, 05. avgust

Jedna od omiljenih knjiga u mojoj mladosti. Divni Vladimir Pogačić.

Survivor of the Hiroshima atomic bomb, Shigeki Tanaka won the Boston Marathon in 1951. The crowd were silent.

Kako kao kolumnist uglednoga političkog lista i čovjek koji se bavi različitim društvenim fenomenima vidite aktualni politički trenutak Srbije?

Sa ovom je vlašću Srbija dobila čvrstu ruku (šta je samo druga reč za samovolju) koju je toliko priželjkivala i pod kojom se mazohistički dobro oseća. Stvari u strukturnom smislu zaista podsećaju na Srbiju početkom 1990-ih, odnosno na period uspona i velike popularnosti Slobodana Miloševića. Naravno, analogije se mogu povlačiti i sa Erdoganom, Orbanom i sličnim kreaturama. Naime, politika je iznova zadobila karakter pojavno demokratske vlasti, koja je zapravo okupljena oko centralne, autoritarne figure mesijanskog tipa i njenih poltrona, da ne kažem apostola. A sve to uz traljavu opoziciju u mnogim ‘kombi’ strankama okupiranima sopstvenom taštinom. Neke su druge stvari, naravno, dramatično različite: to su, pre svega, hvalevredni pokušaji integracija u nekakav razvijeni i moderni svet, umesto nekadašnje (auto)izolacije. Uz mimikriju golog nacionalizma ili transformaciju nacionalističkih mitova u one kapitalističke, o nekakvom rastu i razvoju u okolnostima pljačkaškoga, državnoga kapitalizma. To je, da ne budem previše ciničan, izvesni napredak. Ali zato je tu i društveni kontekst drastično oskudnih resursa, hroničnog siromaštva novčanika i duha, kao i živog nasleđa rata, nacionalizma i etničkih zločina. Sve (me) to onespokojava, pre svega zbog potencijala za uspon ekstremne, odnosno fašistoidne desnice. Devedesetih je jedan način vladanja uronjen u ideološko blato nacionalizma pokrenuo Srbiju na agresiju ka susedima, a danas je okreće ka sebi samoj. Jednostavno je: ništa ne valja, treba srušiti sve ovo i krenuti ponovno. Srbija ide dođavola, a ja sam već tamo i čekam.

Strah od modernizacije

Prije nekoliko tjedana rehabilitiran je Draža Mihailović; u jednoj raspravi koja je prethodila tome govorili ste o ‘palanačkom fašizmu’, ali i ‘palanačkom antifašizmu’. Kako, u tom kontekstu, vidite različite revizije povijesti i ‘popravljanja’ prošlosti?

Pod ‘palanačkim antifašizmom’ mislio sam na neborbeni, neostrašćeni i posve tolerantni antifašizam, u formi različitih umetničkih performansa, diskursa o ljudskim pravima, pozicioniranja u ulogu večite žrtve i sličnih narativa. Umesto toga, treba nam antifašizam koji je militantan, borben i beskompromisan, a čiji uzor i nasleđe imamo u sopstvenoj savremenoj istoriji – jugoslovenske partizane. U tom kontekstu valja tumačiti i rehabilitacijuDraže Mihailovića i reviziju istorije Drugoga svetskog rata i socijalističke Jugoslavije. U ukidanju toga kosmopolitskoga i – za današnje, već višedecenijske okolnosti – politički subverzivnog nasleđa, Draža Mihailović je zapravo prava mera, stvarni idol ili ikona tranzicione Srbije. Njegovu rehabilitaciju treba posmatrati u jednom strukturnom i političkom kontekstu, a ne samo estetskom smislu raznih paravojski devedesetih po Hrvatskoj i Bosni ili turističkih memorabilija po Kalemegdanu. Dakle u kontekstu jedne politike i slike društva koje je kukavičko, neugledno, uskogrudo, nacionalističko, banditsko i zločinačko prema slabijima od sebe. Njegova rehabilitacija logički sledi iz onoga šta Srbija jeste: u tom smislu, on je ‘sjajan’ odabir iz prošlosti, uz istovremeno zatiranje sećanja na istinski bolju, ali i ideološki suprotnu prošlost za današnje vlasti. A to je prošlost relativno moderne, hrabre i bogate zajednice ravnopravnih naroda, kakva je, u velikoj meri, bila socijalistička Jugoslavija. U tome je suština te rehabilitacije, odnosno revizije istorije.

Konzervativizam srpskog društva često je pod vašom lupom: iz vaših se tekstova može zaključiti da je kod desničara etnički neprijatelj srpstva ustupio primat neprijatelju patrijarhata. Koliko je to zapravo strah od previše slobode i modernizacije?

Sve su to recidivi ili refleksije reakcionarne i konzervativne ideološke matrice tipične za 19. vek: domaćin u kući, vođa navijača kao monarh, Bog kao premijer, Srbija kao edenski vrt. I, potpuno se slažem sa vama, to je opasna trampa slobode za bezbednost ili sigurnost, a izvor joj je u strahu od modernizacije. I to ne od modernizacije shvaćene u politikološkom ili hladnoratovskom smislu, nego modernosti i moderne kao izraza jedne šire prosvećenosti i emancipacije, tj. bazično prosvetiteljske ideje o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudskih bića. A sve je to zbog infantilnog straha ljudi od samih sebe ili sumnje u sopstvenu snagu i moć. Dakle zbog opasnoga gutanja žvake o sopstvenoj nesavršenosti, manjkavosti ili kvarljivosti, poverovali smo u to da je neophodno da nas (a naše žene i omladinu posebno!) za ruku vode razne očinske figure, idoli i bogovi. ‘Neprijatelji srpstva’ više nisu dovoljno atraktivni za javni diskurs, ali zato na istom mentalnom đubretu raste korov o neprijateljima naših žena i dece. I to samo zato šta nikako da ukapiramo da te žene i deca nisu ‘naši’ (kao šta to nisu ni ‘srpske zemlje’), već svoji.

Pisali ste dosta i o prosvjeti, jednom i o tome kako je priča o poremećenom sistemu vrijednosti i padu vrijednosti obrazovanja – budalaština. Koji su vam argumenti za to?

Pre sam aludirao na frazu ‘poremećen sistem vrednosti’ kao dežurno traljavo objašnjenje, deus ex machina za sve i svašta u ovdašnjoj popularnoj analitici; malo koja fraza mi ide više na živce od te – liči na objašnjenje, a zapravo je šuplje, neplodno i netačno. Zašto se deca drogiraju? Zašto žene nose minisuknje? Zašto vozači bahato parkiraju? Poremećen sistem vrednosti? A ko je arbitar za ono šta je ‘poremećen’ a šta ‘neporemećen’ sistem vrednosti – Biblija, komšiluk, dežurni moralisti? Istopolni brak takođe remeti viševekovni sistem vrednosti o tome šta brak jeste, pa ne treba da imamo problem sa tim ‘remećenjem’. Ne znam ko je prvi skovao tu besmislenu frazu (voleo bih da ga upoznam), ali ona se zapamtila i širi se kao virus. Dakle premeštanje objašnjenja u domen (sistema) vrednosti je problematično zato šta zanemaruje mnoge druge uzroke stanja u kojem se nalazimo. Pomalo jeretički i namerno kontroverzno tvrdim da je sve okej sa našim sistemom vrednosti, i samo sam u tom smislu navodio primer obrazovanja. Možda grešim, ali roditelji još gube živce ako deca dobivaju jedinice u školi ili godinama ne završavaju fakultete – zapravo, više nego ikad pritiskaju učiteljice i nastavnike za veću ocenu, zar ne? A i postotak visoko obrazovanih, iako nizak u poređenju sa evropskim zemljama, na istorijskom je maksimumu. Sistem obrazovanja je traljav i u krizi, ali vrednost obrazovanja nije. Drugim rečima, o ‘poremećenom’ (tj. izmenjenom) sistemu vrednosti bi se moglo govoriti kad bi roditelji, komšiluk i mediji učili decu da ne treba da idu u školu, da treba da lažu i kradu, da budu lenji, da ne treba da paze sa kim odlaze u krevet itd. Nisam siguran da je to slučaj. I zato su neke bazične vrednosti sasvim dobro, hvala na pitanju; druge stvari ne valjaju. Društvene okolnosti čine da ponekad dejstvujemo nasuprot prihvaćenim vrednostima rada, školovanja, znanja, pravde i poštenja, ali će i najveći lopov reći svom detetu da nije lepo ukrasti. Ili će ga pohvaliti, ako dobije peticu u školi. Uostalom, uvek sam govorio da lično verujem jedino u telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. Možda sam ja poremećen…

Utešne teorije zavere

U knjizi ‘Evolucija i prirodna selekcija: od Anaksimandra do Darvina’, kojoj ste koautor, opisujete intelektualni i društveni kontekst koji dovodi do razvoja ideja o evoluciji i prirodnoj selekciji, kao i otpora tim idejama. Koliko takvog otpora ima danas i koje je njegovo porijeklo?

Teorija i činjenica evolucije putem prirodne selekcije jedno je od najvećih, ako ne i najveće otkriće čovečanstva o samome sebi, sa ogromnim posledicama po razumevanje prirode i čoveka u njoj, to jest čovekovih karakteristika, želja i ponašanja. Reč je o teoriji koja je (mnogo više od teorije gravitacije, naprimer) snažna, čvrsta, elegantna, dokazana te apsolutno nesporna i neproblematična u naučnom smislu. Ali uprkos tome, postoje glasni otpori i popularna percepcija o nekakvoj kontroverzi, o nekakvim stavovima ‘za’ i ‘protiv’, kao da je moguće ili suvislo biti za ili protiv dokazanih naučnih činjenica poput atoma ili mikroorganizama, radijacije ili magnetizma. Uzroka tome ima sijaset i većinom su društvene prirode. Prvo, tu je prosto neznanje: kada je reč o evoluciji, mnogi i dalje govore o ‘opstanku najjačih’ (iako je reč o opstanku najbolje adaptiranih, šta je važna razlika) ili da je čovek ‘nastao od majmuna’ (a čovek, šimpanza, bonobo, gorila i ostali imaju zajedničkog pretka, kao šta ga imaju i sa šaranom, slavujem, bubašvabom i zelenom salatom). I popularne slike evolucije čoveka stavljaju na vrh nekakve lestvice ili ga uzdižu kao sve manje pogrbljenog u onoj sekvenci rasta, šta sve promašuje poentu. Ljudi i danas ne znaju ili ne shvataju da čovek nije jedina ljudska vrsta koja je živela na Zemlji. Drugo, tu su otpori od strane crkve i kreacionista, koji se (sa razlogom) suprotstavljaju evoluciji, kao šta su se nekada suprotstavljaliKoperniku i Galileju, jer ona protivreči njihovom narativu o postanku, poreklu i ulozi čoveka. I treće, možda i najvažnije, priča o evoluciji čini da se osećamo nelagodno: ona svedoči o tome da je čovek samo još jedna vrsta životinje, jednako (ne)obična i jednako posebna kao i sve druge. Evolucija je istinski vratila čoveka prirodi, ali prirodi koja je relativno nezainteresovana za njega. Drugim rečima, ukazala je na to da čovek nije predmet nekakvoga posebnog stvaranja, promisli ili namere, nego samo još jedna neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi, da            parafraziram Bertranda Rasela. A to je opasna ideja, jer svi vole da se osećaju posebno. Zato je jednoj tako sjajnoj, ali i bazično prostoj ideji trebalo toliko mnogo vremena da se jasno formuliše i izrazi, uprkos hrabroj i bogatoj predistoriji o kojoj pišemo – tek 1859., objavljivanjem ‘Porekla vrsta’. I zato je evolucionista Darvin i revolucionar.

Pisali ste o lokalnim verzijama teorija zavjere koje se hrane antiamerikanizmom: kažete da ljudi rado suspendiraju zdrav razum i kritičko mišljenje, jer duboko u sebi žele vjerovati da netko kontrolira svijet. Je li svijet zaista nekontroliran?

Naravno da je nekontrolisan! Svet izgleda tačno onako kako bi izgledao da je nekontrolisan, nekoordiniran ili haotičan – kao kakofonija gomiletine lidera i liderčića kratkog roka trajanja. Ekipe sa svojim uskogrudim interesima, u okolnostima mnoštva neanticipiranih i nasumičnih događaja, od ekonomske krize do ISIS-a. Glavni problem sa teorijama zavere je preterana i neutemeljena vera u snagu političkih i ekonomskih elita da bilo šta iskontrolišu. Dođavola, ni jedan Votergejt nije uspeo da se sakrije. Verujte, svet bi izgledao kao pristojnije mesto za život da njime zaista upravlja šačica mračnjaka iz Brisela, sionskih mudraca iz Vašingtona ili reptila sa Marsa. Utešno je misliti da neko strašilo ili babaroga imaju totalnu kontrolu nad našim sudbinama: prvo, to znači da nije sve tako nasumično, opasno i rizično kao šta jeste i drugo, zato šta onda ne moramo da preuzmemo odgovornost za svoj život i tu sudbinu. I još ispadamo prividno skeptični i buntovni, dakle ‘3 u 1’, na štetu logike i zdravog razuma. To je intelektualno i moralno lenja, ali i veoma privlačna mentalna pozicija. Karl Sejgan je to najbolje rekao: iza svake iracionalnosti i pseudonauke stoji dete koje sisa prst i skriva se iza majčine suknje. Isto važi i za teorije zavere. Kad eksplodira bomba u metrou i stradaju nevini ljudi koji neodoljivo podsećaju na nas same, lakše je pomisliti da je to ciljano isplanirala i organizovala naša vlada, mater joj…, nego da su to uradila tri tinejdžera neispražnjenih testisa u ime (pokazivanja) svoga boga. Jer to onda ipak znači da nije sve tako nasumično i opasno, nego da postoji neka veća shema stvari, da neko ipak upravlja našim životima i da, ako hoćete, univerzum nije tako hladan, besmislen i nezainteresovan.

Zadovoljavamo se škartom

Pomalo ste ironični prema idejama profesionalnih zagovarača ‘pozitivnog mišljenja’, koji propagiraju teoriju po kojoj jednostavno ne treba misliti na loše i ružne stvari. Vi kažete obrnuto: previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o njima?

Da budem iskren, nadam se da sam prilično (a ne pomalo) ironičan i kritičan prema tom teroru sreće i pozitivnog mišljenja. Postoji niz naučnih studija koje upućuju na to da nas ‘pozitivno mišljenje’ može ozbiljno osujetiti, spotaći, pa i unakaziti. Posebno ako se propisuje kao lek za određena stanja ili bolesti. Reč je o jeftinoj i detinjastoj ‘uradi sam’ psihologiji, koja nudi laka rešenja za teške probleme. A svet i njegovi problemi neće nestati ako zažmurimo, naprotiv, mogu se samo umnožiti ako se sa njima ne suočimo. Iako spasa nema, pre ćemo ga pronaći u pesimizmu i očaju. Naime, mislim i da je sama ‘pozitivnost’ ili ‘sreća’, odnosno da je ona bez pratećeg smisla jedno prozaično, isprazno i plitko iskustvo. Istinski odrastao svet ima pametnija posla od osećanja nekakve banalne sreće: mukotrpan rad, sticanje znanja i, dabome, svetsku revoluciju.

Što su, po vama, dugoročni ključni problemi srpskog društva?

Uz ambivalentan stav prema modernizaciji, time i neodoljivu privlačnost parohijalnosti, samozaljubljenosti i uskogrudosti nasuprot kosmopolitisma, ključan je problem upravo odsustvo dugoročnosti. Neko će to nazvati ‘stabilnošću’, ali nije reč o tome – društvo je intrinzično nestabilno i mora da bude nestabilno. Da ilustrujem: pre par nedelja mi je procurio bojler i potopio kupatilo i komšiju ispod mene. Bojler je naprosto, po prirodi stvari, nestabilan, kao i kvalitet novosadske vode. Međutim, poenta je u dugoročnosti, odnosno u tome da li se isplati da kupujem novi, vidim li sebe u istom stanu na srednji i dugi rok i, posledično, hoću li kupiti škart ili kvalitet da mi greje vodu. Isto je i sa problematikom srpskog društva. Usled sveprisutne kratkoročnosti, zadovoljavamo se škartom, jeftinim i lakim rešenjima – od nacionalizma do keš-kredita. Da se razumemo, u pitanju je racionalan izbor u takvom kratkoročnom kontekstu, ali zbog toga trajno životarimo, umesto da kvalitetno živimo.

“One day you wake up and you’re 45 years old. When I was young, I thought I’d be a CEO by now. I thought I’d put in 100 hours a week for as long as it took, and nothing would stop me. But then I had a family. And things changed. Expenses grew and I had less time to devote to my career. Recently I’ve been between jobs. I thought I’d have a nice retirement and education fund by now. I thought I’d have peace of mind. But now it’s starting to look like I’m going to have to work until I die at my desk.”

Amel Tuka, mladić iz Kaknja u BiH, pretrčao je 800 metara za 1,42,51. Najbolji rezultat u svetu ove godine. 4-i najbolji u istoriji evropskog trčanja. Ko je ikada gledao makar jedan sat u životu neko atletsko takmičenje zna kakav je to rezultat. Otprilike kao 9,79 na 100 metara.

ruke su mi bile slani pijesak
sanjao sam te
ruke su mi bile na oltaru mnoge godina
zaronjene stijene plaču
svjetlost počinje
tihim mijenjanjem mojih pobuda

.
kao i jučer
iza zavjese
možda na mom licu nađes tragove sjećanja
možda ne razumiješ,
ali volim te
.

krenuo sam u dubinu sobe s jasnom namjerom
da materijaliziram nemoguće snagom poruke
razuzdanost histriona blisko odzvanja
neka drugi broje križeve

.
kao i jučer
iza zavjese
ono što me stalno plaši zvuči poznato
možda ne razumiješ,
ali volim te

.
otkud osjećaj da gubiš pouzdano zaleđe
umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš
možda tvoja slutnja vara
možda umišljam
htio bih da budeš sretnija

.
kao i jučer
iza zavjese
igrat ću pred tobom opet ulogu pjesnika
možda ne razumiješ,
ali volim te

.
gledaj kako konci aluzije prodiru u svijest
ni tjeskoba kao nijemi svjedok ne vrijedi suviše
stajao sam na peronu ljeta gospodnjeg
moglo je biti prošlo stoljeće

.
kao i jučer
iza zavjese
zamisli da brdo slika putuje svemirom
možda ne razumiješ,
ali volim te

John Le Tour

As far as I can tell, Light Sleeper was Schrader’s attempt to fashion an American Pickpocket (as was, perhaps, the underrated Gigolo). Bresson is one of his heroes and his Pickpocket is a story of a decent-minded criminal who simply seeks a way out. The titular character cruises through the city almost in perpetual shadow, continually unnoticed, so he can ply his trade. And Willem Defoe in Light Sleeper is much the same way. A delivery boy for an unlikely drug kingpin played by Susan Sarandon, Dafoe seems to almost flit from one Manhattan apartment to another, listening to his client’s drug-fueled rants. Beyond that, he barely seems to exist. He lives like a monk, in a Spartan apartment than features only a mattress and a boombox. His attempts at reconciliation with a heroin-addicted ex-wife goes nowhere. Slowly through the course of the film he realizes that he has no control at all over his situation; the only way for him to alter his own trajectory is to act, to reject the passivity with which he has lived for so long. And while tha act costs in his freedom, in Schrader’s view, it also provides him with a second chance.