U cemu je slicnost izmedju netom izabranog srpskog predsednika i netom postavljenog srpskog fudbalskog selektora? Obojica su uspeli da naprave pristojnu kolicinu faulova, pre nego sto su uopste prikazali kako ce to uopste igrati svoje uloge. Jer o ulogama je rec: niti je predsednik uistinu predsednik, niti je selektor uistinu selektor. Prvi je tu zato sto je biracko telo mrzelo da se po lepom danu aka po skolama i obdanistima, drugi zato sto jedna ocajna uprava pokusava da nastavi svoju misiju unistavanja srpskog reprezentativnog fudbala putem instaliranja imena, a ne dela, na trenersku klupu.

Sta novog srpskog selektora kvalifikuje da oblikuje nacionalni tim? To sto ima igracko ime, to sto nije skup kao drugi, ozbiljniji treneri i to sto ume da smrknuto pogleda.

I sav cinican humor u vezi sa pevanjem himne i uticajem te delatnosti na igru koji bi se ovde mogao prostrti ne moze da pokrije prostu cinjenicu: odsustvo umeca misljenja uvek proizvodi vece nevolje od promisljenog zla. Prostije receno, glupost je opasnija.

Potpisivanje izjave o lojajnosti u vidu sporazuma o ponasanju, jeste cista glupost. Motivacijske strategije mogu biti ovakve i onakve – Herera je svojima kuvao specijalne cajeve i u zamracenoj svlacionici igracima snazno udarao loptu u grudi, na primer – ali ako proizvode glup efekat, onda su pogresne. No, iskusan trener, po mogucstvu i uspesan, zna da se ta stvar ne postize potpisivanjem sporazuma. Srpski selektor nije ni iskusan, ni uspesan trener. On je tek neko ko ima zelju. Imao je, onomad, zelju i Dejan Savicevic, neuporedivo veci igrac, pa je i proizveo jednu veliku zvezdu. U Azerbejdzanu. Njegovo ime je Gurban Gurbanov.

No, to bese u inoj drzavi, sto bi rekao pesnik. I himna je bila drugacija. A sadasnji selektor nije je pevao. Mozda nije znao reci, mozda mu se nije dopadala. U stvari, sigurno mu se nije dopadala: da jeste, ne bi pljuvao, vredjao, dobijao crvene kartone i pustao Klajverta da popravlja statistiku. Tako je igrao za reprezentaciju, tako je zapamcen. I bas ta utakmica sa Holandijom tih sest-jedan, vrlo je indikativna, Starac Vujadin, rekao je, igramo sa trojicom pozadi. A sredisnji branic bejase sadasnji srpski selektor, ovaj sto je jednog darovitog, ali zbunjenog decaka vratio kuci zato sto mu nije cuo glas tokom sviranja himne.  Na ekranu, pak, videlo se da selektor nije sasvim siguran u drugu strofu himne: sta brod, koji brod, kakve budcnosti brod, Buducnost nije u srpskoj ligi, a ni Srbija nema more, misli se selektor, da sacekam ja refren, jak sam iz refrena – Boze spasi, boze hrani.

I sakloni.

Da je, medjutim, taj simpaticni pevacki zbor uspeo da izdrzi ne primivsi gol – jer to je jedina misao koju se dalo videti na terenu, mozda bi se selektorova glupost svela samo na kaznjavanje nepevaca. Ovako, jos bolnije odzvanja praznina bezidejnosti u igri, jos vise zari glupost ideje o tri audicije za moguci tim, a protiv najjacih protivnika, jos se bolnije javlja secanje na sve nemuste recenice izgovorene u prethodnim godinama ili netom po zavrsenim utakmicama. Autoritet zasnovan na potpisu na izjavu lojalnosti srusio se pre nego sto je uspostavljen. Jer, autoritet se uspostavlja na pomocnom terenu i u svlacionici, u hotelu, u avionu, u autobusu. Na televiziji i u medijima ne uspstavlja se nista, tamo se samo potvrdjuje ili opovrgava postojanje snage licnosti.

Pevanje bez misljenja nije nista.

Gorcin Stojanovic, Pasivni ofsajd, Blic, 3. jun