Kako gledate na činjenicu da je ovo vaš prvi samizdat, naročito s obzirom da imate jasan underground stav?
Saša: S ovakvom karijerom, naravno da smo i do sada imali probleme sa izdavačima, ali je ipak neko to objavljivao. Evo sada smo prvi put došli u situaciju da to niko neće da objavi, pa smo odlučili da to sami uradimo. Mislim da je to budućnost. Nema druge. Loka je, koliko znam, digao ruke od domaćeg izdavaštva, a ovi ostali nikad i nisu bili zainteresovani za nas. Bukvalno me je Đile naterao da to sami objavimo, ja sam nekako i dalje verovao da ćemo naći izdavača.
Đile: Pa dobro, ali recimo u RTS nismo hteli da idemo – zločini protiv čovečnosti su ipak neoprostivi. To ti je kao što se sad veliča Siniša Škarica, kao on je bio kao neki prosvetitelj. Čovek je bre izbacio Sex and Drugs and Rock and Roll sa prvog albuma Iana Duryja, Pistolse nije hteo da objavi zbogAnarchy in the UK. Kao učinio je toliko toga. Šta je učinio? Nema, RTS i Jugoton, nikad nije bilo ništa gluplje od toga.
Saša: Dobro, nema šanse da bi ovo PGP objavio.
I meni se tako čini…
Đile: Pa njima valjda Generacija 5 odlučuje ko će da izda album. Nama je neverovatno da smo mi alternativnim izdavačima frka. Oni neće da se bakću sa nama. Tu je kolala ta priča da mi sve činimo kako bismo imali što manju publiku. To nije istina. Jednostavno, nikada nismo imali podršku koja bi vodila ka širenju publike. Odmah su svi skapirali da je bolje da to ostane tu gde jeste, manje će problema biti.
Saša: Ali to niko neće da prizna, nego ispada da namerno radimo u korist svoje štete.
Đile: U filmu o Ramonesima ima scena kada ovaj pita Joeyja ’Znači bili ste zabranjeni na radiju u Americi’. A Joey kaže ’Pa nismo bili zabranjeni. Imaš bend sa pesmom Now I Wanna Sniff Some Glue. Radio voditelj kaže ako ga pozovem u program, šta ću ako mi on pomene tu pesmu? I ko zna kakav je on uopšte tip kad je spreman da snimi takvu pesmu, pa onda najbolje ni da ga ne pozovemo, a još bolje ni da ne pustimo njihovu muziku’. Ljudi oportunistički biraju bendove sa kojima će imati najmanje problema.
Supernaut se dosta promenio u odnosu na 90-e, kad je bio više politički angažovan i koncipiran kao multimedijalni projekat. Tada je bio i manje gitarski usmeren… Oko koje ideje ste se okupili?
Đile: Pa ništa, prošle su 80-e kao jedno veliko Ništa, onda su došle 90-e koje su tek pretile da će biti očajne. Supernaut je nastao iz ideje bunta protiv opšteg stanja stvari. Napravili smo taj bend bez gitare, jer svi oko nas su bili klonovi Partibrejkersa. Supernaut je nastao iz DDT-a. U tom bendu je bio VD, imao je ritam mašinu…
Saša: Bend se sastojao od dve ritam mašine i glasa.
Đile: Hteli smo da budemo plastična anti-rock skupina. Nismo hteli da imamo gitaru, ni bas nismo imali, Saša je došao tek na drugom albumu. U stvari, nismo imali ništa. I onda dobiješ etiketu ’art rock’, mada upravo art scena nikad nije bila zainteresovana za nas. To se tek sad promenilo, pošto su oni tipovi iz Vujičić kolekcije ponudili da objave moju monografiju, a da se disk deli uz monografiju. To je prva verifikacija art rock scene što se Supernauta tiče. Bilo je nekih sporadičnih priznavanja, kao ta Flekina predstava u Bitef teatru, ali ništa više od toga. A i to što kažeš ’politički angažovan’… mislim, rock and roll je ovde takav geto, da je politički angažman i konfrontacija nemoguća, jer ti sviraš za ljude kojima je sasvim jasno gde žive i kako je prevara koncipirana. Prema tome, šta ti imaš njima da kažeš? A do šireg sloja nećeš doći nikada, jer da bi dotle došao, moraš da radiš nešto drugo. Nije ovo scena podjednakih šansi. Čak i ovi prvi ljudi koji su radili sa nama su bili u fazonu ’Super ste vi, ali niste komercijalni, pa ćemo se tako i ophoditi prema vama’. Čak i Fleka, koji je radio Urba Zona Trotorock… odmah se znalo da najmanji tiraž imati Supernaut. A i valjda ljudi neće probleme, pa bolje da se sve drži na sitno…
Rekli ste malo pre da su 80-e prošle kao Ništa. Sa druge strane, vidimo da se često idealizuju. Kako na to gledate?
Saša: Generalno su bile jadne. Možda je početkom 80-ih bilo svirki, ali je to bilo kao ovo što mi sada radimo, za 50 ljudi. Ja se ne sećam ko je dolazio na Idole i Orgazam.
Đile: Mi nismo dolazili.
Saša: Tako je. Ali kad svira Radnička kontrola ili Urbana gerila, tu dođe 50 ljudi. A sad se od toga pravi ne znam ni ja šta.
Đile: Trideset ljudi, to je naš Altamont.
Saša: I šta je iza toga ostalo – ništa. Ti ljudi nemaju ni po dva snimka. Slovenci su pri tom snimali svoje najmanje bendove, imaju video zapise od ’80. naovamo. I sad, pošto ništa nije ostalo, nema ničeg da se vidi, onda se priča priča.
Đile: Ali kada zaviriš iza velikih rock mitologija, nemaš ništa – to je 300 ljudi koji se lože. Tiraž prvog albuma Gang of Four je bio bedan – 3.000 u Engleskoj, 30.000 u Americi. To nije ništa čudno, istorija umetnosti je puna takvih primera. Ako radiš nešto autentično, prvi rezultat je da nemaš publiku. Publika postoji za kopije, za klonove, za prihvaćene vrednosti, za klišee koji svima prijaju. Ako ti nećeš to da radiš, ne možeš nikoga da kriviš. Mislim, meni je mnogo odvratnija situacija sada. Imaš scenu koja je pluralistička, na kojoj može sve, od metala do neo new wavea, ali ti vidiš da ne postoji ono ’zašto’, zbog kog se sve to radi. Ti to nemaš ni kod najblistavijih bendova današnjice, na primer kod Wolf Eyes. Oni su do koske, ali meni nije jasno zašto to 30 godina posle Einstruzende Neubautena. Mislim, kapiram da se želi odmak od svega, ali opet nema više taj razlog. Sve se radi kao repete za ljude koji nisu bili tu. I cela scena funkcioniše po principu ’evo još jednom, za ljude koji nisu bili tu’. Kao što snimaju Hulka, pa onda Origins of Hulk, za klince koji ne znaju kako je od Brucea Bunnera postao Hulk, i to je posebno odvratno. Stvara se situacija u kojoj ništa novo nije moguće, pa onda hajde svi da kupujemo šta Sony daje.
A kako ocenjujete 90-e, da li je tada alternativna scena bila bolja?
Saša: Ne znam, mislim da se i to sada idealizuje. Meni je fascinantno kad čujem reklamu na B92 za ona coffee shop sranja koja ide: “Najbolje od beogradskog instrumentalnog undergrounda”. Pazi, idemo dotle da instrumentalnu muziku nazivamo undergroundom. To je kraj priče. Ako to tako možeš da prodaš klincima, onda možeš da im prodaš šta god hoćeš. Verovatno sad neko ko je išao u Industriju ’95. misli da je bio underground.
Đile: Ali dobro, kako se otvorila mogućnost da slobodno vijaš po prošlosti preko interneta, tako smo našli bendove koje smo slušali kao klinci, posebno Maniacs i Depressions, i stvarno smo hteli da navučemo da što više tako zvučimo. To su odlični bendovi i potpuno nezasluženo se ne pominju. Ja mislim da su oni za sam čin svirke nekog novog rocka, punk rocka, nazovi to kako hoćeš, učinili više nego svi ovi bendovi u koje se ljudi obično kunu. Čak su i Physicals, koji su nastali tako što su Maniacs skapirali da nema para pa su odlučili da naprave novi bend, dobri. Nas stalno nazivaju proto punkom. U redu, mi jesmo proto punk, i kad to kažem mislim konkretno na ove bendove.
Na novom albumu mi je posebno zanimljiv način na koji sviraš gitaru. Sada ima i udvajanja, gotovo kao hard rock…
Đile: Vremenom smo postali dvojac sa ritam mašinom. Dogodile su i stvari koje su pretendovale na taj anti rockerski koncept, recimo techno i body. Odjedanput nije više bilo subverzivno nemati gitaru. Pogotovu od kad je došla ova DJ kultura, koja je sama po sebi smrt, onda smo hteli da se drastično odvojimo od te kulture, od technoa, bodyja, koji se isto pokazao kao veliko ništa. I onda smo hteli baš da radimo gitarski. Prvo smo krenuli da drljamo, hteli smo što gore da zvučimo, malo smo vežbali. A onda nam je postalo zanimljivo da zvučimo kao one stare seljačke grupe, znaš ono – dve gitare, tema, solo… Pošto u celom tom hard rocku, ili punk rocku, nazovi to kako hoćeš, u principu je to isti kurac, imaš jednu bitnu stvar, a to je da je struktura važna, odnosno kako tu strukturu ogoliti na što manje elemenata, na što manje tonova. Potpuno je nemoguće svirati kao McLaughlin na tolikoj snazi. Ja ne mogu da shvatim ljude koji odu da gledaju gitariste koji na 120 decibela seru solo od pola sata. Samokažnjavanje je ekvivalent toga. Kao što si imao svođenje strukture muzike samo na funkciju, isto si to imao i u slikarstvu od 20-ih godina prošlog veka na ovamo. Nema ničega – samo efekat. Ovo je društvo koje očekuje efekte, koje favorizuje funkcionalnost, onda i umetnost koja želi da ga reflektuje mora da bude takva.