Kako kao kolumnist uglednoga političkog lista i čovjek koji se bavi različitim društvenim fenomenima vidite aktualni politički trenutak Srbije?

Sa ovom je vlašću Srbija dobila čvrstu ruku (šta je samo druga reč za samovolju) koju je toliko priželjkivala i pod kojom se mazohistički dobro oseća. Stvari u strukturnom smislu zaista podsećaju na Srbiju početkom 1990-ih, odnosno na period uspona i velike popularnosti Slobodana Miloševića. Naravno, analogije se mogu povlačiti i sa Erdoganom, Orbanom i sličnim kreaturama. Naime, politika je iznova zadobila karakter pojavno demokratske vlasti, koja je zapravo okupljena oko centralne, autoritarne figure mesijanskog tipa i njenih poltrona, da ne kažem apostola. A sve to uz traljavu opoziciju u mnogim ‘kombi’ strankama okupiranima sopstvenom taštinom. Neke su druge stvari, naravno, dramatično različite: to su, pre svega, hvalevredni pokušaji integracija u nekakav razvijeni i moderni svet, umesto nekadašnje (auto)izolacije. Uz mimikriju golog nacionalizma ili transformaciju nacionalističkih mitova u one kapitalističke, o nekakvom rastu i razvoju u okolnostima pljačkaškoga, državnoga kapitalizma. To je, da ne budem previše ciničan, izvesni napredak. Ali zato je tu i društveni kontekst drastično oskudnih resursa, hroničnog siromaštva novčanika i duha, kao i živog nasleđa rata, nacionalizma i etničkih zločina. Sve (me) to onespokojava, pre svega zbog potencijala za uspon ekstremne, odnosno fašistoidne desnice. Devedesetih je jedan način vladanja uronjen u ideološko blato nacionalizma pokrenuo Srbiju na agresiju ka susedima, a danas je okreće ka sebi samoj. Jednostavno je: ništa ne valja, treba srušiti sve ovo i krenuti ponovno. Srbija ide dođavola, a ja sam već tamo i čekam.

Strah od modernizacije

Prije nekoliko tjedana rehabilitiran je Draža Mihailović; u jednoj raspravi koja je prethodila tome govorili ste o ‘palanačkom fašizmu’, ali i ‘palanačkom antifašizmu’. Kako, u tom kontekstu, vidite različite revizije povijesti i ‘popravljanja’ prošlosti?

Pod ‘palanačkim antifašizmom’ mislio sam na neborbeni, neostrašćeni i posve tolerantni antifašizam, u formi različitih umetničkih performansa, diskursa o ljudskim pravima, pozicioniranja u ulogu večite žrtve i sličnih narativa. Umesto toga, treba nam antifašizam koji je militantan, borben i beskompromisan, a čiji uzor i nasleđe imamo u sopstvenoj savremenoj istoriji – jugoslovenske partizane. U tom kontekstu valja tumačiti i rehabilitacijuDraže Mihailovića i reviziju istorije Drugoga svetskog rata i socijalističke Jugoslavije. U ukidanju toga kosmopolitskoga i – za današnje, već višedecenijske okolnosti – politički subverzivnog nasleđa, Draža Mihailović je zapravo prava mera, stvarni idol ili ikona tranzicione Srbije. Njegovu rehabilitaciju treba posmatrati u jednom strukturnom i političkom kontekstu, a ne samo estetskom smislu raznih paravojski devedesetih po Hrvatskoj i Bosni ili turističkih memorabilija po Kalemegdanu. Dakle u kontekstu jedne politike i slike društva koje je kukavičko, neugledno, uskogrudo, nacionalističko, banditsko i zločinačko prema slabijima od sebe. Njegova rehabilitacija logički sledi iz onoga šta Srbija jeste: u tom smislu, on je ‘sjajan’ odabir iz prošlosti, uz istovremeno zatiranje sećanja na istinski bolju, ali i ideološki suprotnu prošlost za današnje vlasti. A to je prošlost relativno moderne, hrabre i bogate zajednice ravnopravnih naroda, kakva je, u velikoj meri, bila socijalistička Jugoslavija. U tome je suština te rehabilitacije, odnosno revizije istorije.

Konzervativizam srpskog društva često je pod vašom lupom: iz vaših se tekstova može zaključiti da je kod desničara etnički neprijatelj srpstva ustupio primat neprijatelju patrijarhata. Koliko je to zapravo strah od previše slobode i modernizacije?

Sve su to recidivi ili refleksije reakcionarne i konzervativne ideološke matrice tipične za 19. vek: domaćin u kući, vođa navijača kao monarh, Bog kao premijer, Srbija kao edenski vrt. I, potpuno se slažem sa vama, to je opasna trampa slobode za bezbednost ili sigurnost, a izvor joj je u strahu od modernizacije. I to ne od modernizacije shvaćene u politikološkom ili hladnoratovskom smislu, nego modernosti i moderne kao izraza jedne šire prosvećenosti i emancipacije, tj. bazično prosvetiteljske ideje o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudskih bića. A sve je to zbog infantilnog straha ljudi od samih sebe ili sumnje u sopstvenu snagu i moć. Dakle zbog opasnoga gutanja žvake o sopstvenoj nesavršenosti, manjkavosti ili kvarljivosti, poverovali smo u to da je neophodno da nas (a naše žene i omladinu posebno!) za ruku vode razne očinske figure, idoli i bogovi. ‘Neprijatelji srpstva’ više nisu dovoljno atraktivni za javni diskurs, ali zato na istom mentalnom đubretu raste korov o neprijateljima naših žena i dece. I to samo zato šta nikako da ukapiramo da te žene i deca nisu ‘naši’ (kao šta to nisu ni ‘srpske zemlje’), već svoji.

Pisali ste dosta i o prosvjeti, jednom i o tome kako je priča o poremećenom sistemu vrijednosti i padu vrijednosti obrazovanja – budalaština. Koji su vam argumenti za to?

Pre sam aludirao na frazu ‘poremećen sistem vrednosti’ kao dežurno traljavo objašnjenje, deus ex machina za sve i svašta u ovdašnjoj popularnoj analitici; malo koja fraza mi ide više na živce od te – liči na objašnjenje, a zapravo je šuplje, neplodno i netačno. Zašto se deca drogiraju? Zašto žene nose minisuknje? Zašto vozači bahato parkiraju? Poremećen sistem vrednosti? A ko je arbitar za ono šta je ‘poremećen’ a šta ‘neporemećen’ sistem vrednosti – Biblija, komšiluk, dežurni moralisti? Istopolni brak takođe remeti viševekovni sistem vrednosti o tome šta brak jeste, pa ne treba da imamo problem sa tim ‘remećenjem’. Ne znam ko je prvi skovao tu besmislenu frazu (voleo bih da ga upoznam), ali ona se zapamtila i širi se kao virus. Dakle premeštanje objašnjenja u domen (sistema) vrednosti je problematično zato šta zanemaruje mnoge druge uzroke stanja u kojem se nalazimo. Pomalo jeretički i namerno kontroverzno tvrdim da je sve okej sa našim sistemom vrednosti, i samo sam u tom smislu navodio primer obrazovanja. Možda grešim, ali roditelji još gube živce ako deca dobivaju jedinice u školi ili godinama ne završavaju fakultete – zapravo, više nego ikad pritiskaju učiteljice i nastavnike za veću ocenu, zar ne? A i postotak visoko obrazovanih, iako nizak u poređenju sa evropskim zemljama, na istorijskom je maksimumu. Sistem obrazovanja je traljav i u krizi, ali vrednost obrazovanja nije. Drugim rečima, o ‘poremećenom’ (tj. izmenjenom) sistemu vrednosti bi se moglo govoriti kad bi roditelji, komšiluk i mediji učili decu da ne treba da idu u školu, da treba da lažu i kradu, da budu lenji, da ne treba da paze sa kim odlaze u krevet itd. Nisam siguran da je to slučaj. I zato su neke bazične vrednosti sasvim dobro, hvala na pitanju; druge stvari ne valjaju. Društvene okolnosti čine da ponekad dejstvujemo nasuprot prihvaćenim vrednostima rada, školovanja, znanja, pravde i poštenja, ali će i najveći lopov reći svom detetu da nije lepo ukrasti. Ili će ga pohvaliti, ako dobije peticu u školi. Uostalom, uvek sam govorio da lično verujem jedino u telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. Možda sam ja poremećen…

Utešne teorije zavere

U knjizi ‘Evolucija i prirodna selekcija: od Anaksimandra do Darvina’, kojoj ste koautor, opisujete intelektualni i društveni kontekst koji dovodi do razvoja ideja o evoluciji i prirodnoj selekciji, kao i otpora tim idejama. Koliko takvog otpora ima danas i koje je njegovo porijeklo?

Teorija i činjenica evolucije putem prirodne selekcije jedno je od najvećih, ako ne i najveće otkriće čovečanstva o samome sebi, sa ogromnim posledicama po razumevanje prirode i čoveka u njoj, to jest čovekovih karakteristika, želja i ponašanja. Reč je o teoriji koja je (mnogo više od teorije gravitacije, naprimer) snažna, čvrsta, elegantna, dokazana te apsolutno nesporna i neproblematična u naučnom smislu. Ali uprkos tome, postoje glasni otpori i popularna percepcija o nekakvoj kontroverzi, o nekakvim stavovima ‘za’ i ‘protiv’, kao da je moguće ili suvislo biti za ili protiv dokazanih naučnih činjenica poput atoma ili mikroorganizama, radijacije ili magnetizma. Uzroka tome ima sijaset i većinom su društvene prirode. Prvo, tu je prosto neznanje: kada je reč o evoluciji, mnogi i dalje govore o ‘opstanku najjačih’ (iako je reč o opstanku najbolje adaptiranih, šta je važna razlika) ili da je čovek ‘nastao od majmuna’ (a čovek, šimpanza, bonobo, gorila i ostali imaju zajedničkog pretka, kao šta ga imaju i sa šaranom, slavujem, bubašvabom i zelenom salatom). I popularne slike evolucije čoveka stavljaju na vrh nekakve lestvice ili ga uzdižu kao sve manje pogrbljenog u onoj sekvenci rasta, šta sve promašuje poentu. Ljudi i danas ne znaju ili ne shvataju da čovek nije jedina ljudska vrsta koja je živela na Zemlji. Drugo, tu su otpori od strane crkve i kreacionista, koji se (sa razlogom) suprotstavljaju evoluciji, kao šta su se nekada suprotstavljaliKoperniku i Galileju, jer ona protivreči njihovom narativu o postanku, poreklu i ulozi čoveka. I treće, možda i najvažnije, priča o evoluciji čini da se osećamo nelagodno: ona svedoči o tome da je čovek samo još jedna vrsta životinje, jednako (ne)obična i jednako posebna kao i sve druge. Evolucija je istinski vratila čoveka prirodi, ali prirodi koja je relativno nezainteresovana za njega. Drugim rečima, ukazala je na to da čovek nije predmet nekakvoga posebnog stvaranja, promisli ili namere, nego samo još jedna neobična slučajnost nastala u ustajaloj vodi, da            parafraziram Bertranda Rasela. A to je opasna ideja, jer svi vole da se osećaju posebno. Zato je jednoj tako sjajnoj, ali i bazično prostoj ideji trebalo toliko mnogo vremena da se jasno formuliše i izrazi, uprkos hrabroj i bogatoj predistoriji o kojoj pišemo – tek 1859., objavljivanjem ‘Porekla vrsta’. I zato je evolucionista Darvin i revolucionar.

Pisali ste o lokalnim verzijama teorija zavjere koje se hrane antiamerikanizmom: kažete da ljudi rado suspendiraju zdrav razum i kritičko mišljenje, jer duboko u sebi žele vjerovati da netko kontrolira svijet. Je li svijet zaista nekontroliran?

Naravno da je nekontrolisan! Svet izgleda tačno onako kako bi izgledao da je nekontrolisan, nekoordiniran ili haotičan – kao kakofonija gomiletine lidera i liderčića kratkog roka trajanja. Ekipe sa svojim uskogrudim interesima, u okolnostima mnoštva neanticipiranih i nasumičnih događaja, od ekonomske krize do ISIS-a. Glavni problem sa teorijama zavere je preterana i neutemeljena vera u snagu političkih i ekonomskih elita da bilo šta iskontrolišu. Dođavola, ni jedan Votergejt nije uspeo da se sakrije. Verujte, svet bi izgledao kao pristojnije mesto za život da njime zaista upravlja šačica mračnjaka iz Brisela, sionskih mudraca iz Vašingtona ili reptila sa Marsa. Utešno je misliti da neko strašilo ili babaroga imaju totalnu kontrolu nad našim sudbinama: prvo, to znači da nije sve tako nasumično, opasno i rizično kao šta jeste i drugo, zato šta onda ne moramo da preuzmemo odgovornost za svoj život i tu sudbinu. I još ispadamo prividno skeptični i buntovni, dakle ‘3 u 1’, na štetu logike i zdravog razuma. To je intelektualno i moralno lenja, ali i veoma privlačna mentalna pozicija. Karl Sejgan je to najbolje rekao: iza svake iracionalnosti i pseudonauke stoji dete koje sisa prst i skriva se iza majčine suknje. Isto važi i za teorije zavere. Kad eksplodira bomba u metrou i stradaju nevini ljudi koji neodoljivo podsećaju na nas same, lakše je pomisliti da je to ciljano isplanirala i organizovala naša vlada, mater joj…, nego da su to uradila tri tinejdžera neispražnjenih testisa u ime (pokazivanja) svoga boga. Jer to onda ipak znači da nije sve tako nasumično i opasno, nego da postoji neka veća shema stvari, da neko ipak upravlja našim životima i da, ako hoćete, univerzum nije tako hladan, besmislen i nezainteresovan.

Zadovoljavamo se škartom

Pomalo ste ironični prema idejama profesionalnih zagovarača ‘pozitivnog mišljenja’, koji propagiraju teoriju po kojoj jednostavno ne treba misliti na loše i ružne stvari. Vi kažete obrnuto: previše razmišljanja o tome da ne treba razmišljati o negativnim stvarima čini da razmišljamo samo o njima?

Da budem iskren, nadam se da sam prilično (a ne pomalo) ironičan i kritičan prema tom teroru sreće i pozitivnog mišljenja. Postoji niz naučnih studija koje upućuju na to da nas ‘pozitivno mišljenje’ može ozbiljno osujetiti, spotaći, pa i unakaziti. Posebno ako se propisuje kao lek za određena stanja ili bolesti. Reč je o jeftinoj i detinjastoj ‘uradi sam’ psihologiji, koja nudi laka rešenja za teške probleme. A svet i njegovi problemi neće nestati ako zažmurimo, naprotiv, mogu se samo umnožiti ako se sa njima ne suočimo. Iako spasa nema, pre ćemo ga pronaći u pesimizmu i očaju. Naime, mislim i da je sama ‘pozitivnost’ ili ‘sreća’, odnosno da je ona bez pratećeg smisla jedno prozaično, isprazno i plitko iskustvo. Istinski odrastao svet ima pametnija posla od osećanja nekakve banalne sreće: mukotrpan rad, sticanje znanja i, dabome, svetsku revoluciju.

Što su, po vama, dugoročni ključni problemi srpskog društva?

Uz ambivalentan stav prema modernizaciji, time i neodoljivu privlačnost parohijalnosti, samozaljubljenosti i uskogrudosti nasuprot kosmopolitisma, ključan je problem upravo odsustvo dugoročnosti. Neko će to nazvati ‘stabilnošću’, ali nije reč o tome – društvo je intrinzično nestabilno i mora da bude nestabilno. Da ilustrujem: pre par nedelja mi je procurio bojler i potopio kupatilo i komšiju ispod mene. Bojler je naprosto, po prirodi stvari, nestabilan, kao i kvalitet novosadske vode. Međutim, poenta je u dugoročnosti, odnosno u tome da li se isplati da kupujem novi, vidim li sebe u istom stanu na srednji i dugi rok i, posledično, hoću li kupiti škart ili kvalitet da mi greje vodu. Isto je i sa problematikom srpskog društva. Usled sveprisutne kratkoročnosti, zadovoljavamo se škartom, jeftinim i lakim rešenjima – od nacionalizma do keš-kredita. Da se razumemo, u pitanju je racionalan izbor u takvom kratkoročnom kontekstu, ali zbog toga trajno životarimo, umesto da kvalitetno živimo.