Nestvarno veče za mene, ovaj petak, 13. mart. Upoznao sam Nemanju Mitrovića, mog omiljenog pisca… pisca moje mladosti, i ne samo mladosti. Započeh saznavanje sveta u mojim srednjoškolskim danima čitanjem njegovih priča. Pred mojim zadivljenim očima Nemanja je objavljivao lepotu i lučio za mene nevidlji smisao stvari. Danas sam imao priliku da pričam sa njim. Gledao sam njegove slike na zidu. On divno slika. Delikatno, precizno i nestvarno.. kao što piše. Nikada nisam upoznao ni jednog pisca kog volim, ni Vladimira Pištala, ni Albaharija, ni Basaru, Slobodana Tišmu, ni Danojlića… samo Jakova Grobarova, jedne večeri, davno, slučajno, kratko.. a Nemanja je sada u razgovoru iznenada pomenuo Jakova Grobarova i rekao za njega da je izuzetan, da je poseban, i da su njegove pesme i priče neuporedive. Bilo je uzbudljivo da od njega čujem takvu potvrdu svoje ljubavi. Nemanja je za mene vrhovni arbitar svih stvari, posebno kad je reč o lepoti, moralu i… svemu ostalom. Postoje neki ljudi, nije ih puno, od kojih ako čujem da drže suprotno od mog tvrdog stava, moram da započnem premišljanje svog uverenja odmah, makar me to prethodno neupitno držalo 20 godina… moje poštovanje prema njegovoj poetici je na nivou ljubavi prema Vendersu ili Trifou, a za mene nema više od toga. Nemanja Mitrović i Vladimir Pištalo su početkom osamdesetih započeli stvaranje Beogradske manufakture snova, to je bio Novi talas beogradske književnosti. Bio je manje poznat ali više vredan od slavnog muzičkog Novog talasa. Besprekorna lepota rečenica, reči složene kao klavirske dirke. Slavni dani pričanja priča u Beogradu. I oni su nastavili da pišu i da stvaraju svoje čudesne svetove.. sve do danas. Nemanja Mitrović ima već 28 knjiga. Večeras me je upoznao sa svojim drugarima, bili su mu došli u goste na otvaranje izložbe. Pa mi je rekao da on i Vladimir nisu loši, ali je Mikailo Bodiroga najbolji, on ne mari čitaoca već plete dok se do kraja sve ne zaplete, i da njega treba da čitam.. i onda je požurio da me sa njim upozna. I onda mi je Mikailo tumačio Nemanjine slike. Posle smo otišli kod Aleksandra Ljubiše, još jednog manufakturiste, da pijemo čaj od halucinogenog velikog braon limuna. Teodora se smejala braon limunu. Teodora je moja divna prijateljica koja me je pozvala na izložbu i kojoj sam zahvalan zbog svega večeras i svega pre u mom životu. Ništa ne bi bilo ovako lepo bez njenog duha, lepote i njenog smeha. Rekao bih ne samo meni već i našim neobičnim manufakturistima. Svet je opevan samim postojanjem nekih ljudi. A kada sam krenuo kući grlio sam njihove knjige koje su mi poklonili, nekoliko knjiga priča Nemanje Mitrovića, Mikaila Bodiroge, Dragana Rankovića i Aleksandra Ljubiše. I sada ih ne čitam jer moram najpre ovo da napišem. A sada sam napisao i sada počinje uživanje