Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

U gimnaziji sam bio štreber tako da mi nije problem bilo to što treba da učim ogromne količine nezanimljivog teksta, ali situacija u kojoj sam bivao zatvaran u prostorije ispunjene stotinama nepoznatih ljudi koji su beležili sve što profesori izgovore, bili su uznemirujuća slika, čak i za mene. Ja sam, naime, na vreme shvatio da nema šanse da pročitam svoj rukopis, pa nisam ništa ni pisao. Samo sam slušao. I gledao oko sebe.

Tako sam zapazio jako debelu knjigu Roja Medvedeva, sa Staljinom na koricama, na klupi ispred jedne studentkinje nedaleko od mene.

Staljin mi je bio jedna od najintrigantnijih ličnosti, a ni studentkinja, kasnije će se ispostaviti da se zove Dubravka, nije bila neintrigantna, pa sam te okolnosti iskoristio da stupim s njom u razgovor. Da ne dužim, razgovor se završio tako što mi je Dubravka dala Staljina na čitanje.

Prođe jedno mesec dana. Na vežbi iz hemije pita me ona da li sam pročitao. Ja slažem da jesam. Objasni mi zašto joj je knjiga hitno potrebna i izdiktira mi adresu da joj je donesem tog dana po podne.

I bude tako. Nisam još ni seo za Dubravkin trpezarijski sto, kad se začulo zvono.

“To je Vlada, moj dečko, baš je super da ga upoznaš” kaže Dubravka veselo i odlazi da otvori vrata.

Nije mi bilo jasno šta je super u tome što ću da upoznam njenog dečka. To mi uopšte nije bilo u planu. Dočekam Vladu rezigniran.

I on je ista generacija kao Dubravka i ja. Studira geologiju. Ali to mu je, kaže, onako. Inače je “muzikant”. Muzičar, ispravljam ga. Ne! Muzikant. Ima grupu koja svira na 6. spratu Beograđanke. Grupa se zove “Merlin”.

Nisam nikada bio u kafani na 6. spratu Beograđanke. Mislim, čuo sam da postoji, ali tu su išli oni iz Osme. Mi iz Prve išli smo u “Marš na Drinu” ili u “Komunalac”, ili u “Vidinac”. Tačnije, išli su oni koji su išli, ja retko.

Onda se udubimo u ono što Vladina grupa svira. To je, kaže on, “nekakav džez rok”. U razgovoru je imao samoironičan stav kojim je ispoljavao nepoverenje prema štrkljastom ljubitelju Staljina koji sedi u trpezariji njegove devojke.

U to vreme, nažalost, nisam bio muzikant ni muzičar, ali bio sam posvećeni ljubitelj muzike. Kao takav, bio sam oduševljeni pristalica džez roka. Tu mi upadnemo u raspravu o Čiku Koriji, Biliju Kobamu i Džonu Meklaflinu koji je tih dao gostovao u Beogradu, u Pinkiju, sve sa Mahavušnu orkestrom sastavljenim od indijskih muzičara. Konstatujemo da smo bili obojica. Led među nama počne da se topi.

Kažem da u poslednjih nekoliko meseci slušam i ovu novu muziku, pank, da imam nekoliko ploča i nabrojim koje, ubeđen da će me ovo priznanje diskreditovati za dalji razgovor, ali, na moje iznenađenje, to se ne desi. Vlada se nasmeje i doda da je nešto od toga čuo i da mu to uopšte nije bilo nezanimljivo.

Vladimir, tako ga je Dubravka oslovljavala, imao je kaubojske čizme. Toga se sećam. I imao je dužu kosu od mene jer sam ja već potaknut dahom promena počeo da se šišam na kratko, mašinicom.

Šest meseci kasnije, Srđan i ja rezimiramo situaciju oko naše novotalasne grupe. Bubnjar nam otkazao jer umesto bubnjeva želi da kupi skije. Gitarista nestao u vidu lastinog repa. Kaže Srđan, ima jednog drugara, iz razreda, taj je imao grupu, ali sad nema jer su neki otišli u vojsku. A on ima, kaže, gitaru i podrum za vežbanje zvučno izolovan kartonima od jaja.

Kako mu se zvala grupa, pitam. “Merlin”. A on? Vlada Divljan. Znam čoveka, kažem. Pozovemo ga da se nađemo već sutradan uveče, kod Sande na žuru u Dobračinoj ulici.

I nađemo se. Ostalo je istorija.

Nebojša Krstić, Naše novine, 7. mart