PISMO ANDJELU

Dragi sine,

Ruski parapsiholog nedavno je stigao u Sarajevo, oslusnuo i zviznuo: “Kakva napetost, kakav naboj mrznje!”. A francuski diplomata, koga poznajem, obrisao je celo i rekao: “Nemate pojma kako sam srecan sto odlazim iz Beograda”. Rusi se kuca od karata u kojoj zivimo. O nama se, s pravom, lose govori u svim kraljevinama i mnogi moji prijatelji otisli su da budu vitezovi na dvoru drugih vladara. Cak mi je i kelner u restoranu prisao i tuzno promrmljao: “Je li, zemljace, hoce li biti gradjanskog rata?”

Hoce li se djavoli kojima je hladno ogrejati velikom nesrecom, da li ce biti gradjanskog rata – ja ne znam. Jedino je sigurno, sine Miso, da se tvom ocu u taj rat uopste ne ide. On bi zeleo da dozivi starost svog idola Haviera Pereire, kolumbijskog Indijanca, koji je umro u 179. godini. Najradije bi zauvek disao uz tebe i mamu dok, kao veceras, zagrljeni gledate televiziju. Mama pritiska obraz uz tvoj i objasnjava ti seriju “Cudesni svet zivotinja”.

“Vidis, Sove jedu Puhove.”

Ti se umiljavas:

“A za koga mi navijamo?”

“Za Puha, to je stvorenjce.”

“A Sova?”

“Odvratna baba”, beci ona oci i zamislja tvoju baku. Uspavljuje te tihim pokretima pa opet gleda televiziju i poredi se sa glumicama koje smatraju najlepsim na svetu. Najzad televizor utihne, duhovi koji rade u njemu odlaze na pocinak. Ti spavas, mama spava. Tvoj otac se uznemirio, uzeo hartiju i poceo da pise. Posto ne stize da ti prica, namenio ti je ovo pismo za “kad budes veliki”. Sumnjam da ce drzava u kojem ces ga otvoriti nositi ime one u kojoj je napisano…

Vladimir Pistalo, Vitraz u secanju, 1994