Čini se da srpsko pravosuđe, tj. policija, tužilaštvo i sudovi nisu savladali osnovne lekcije i da se to odražava na kvalitet njihovog rada koji ne može da prođe proveru Evropskog suda. S druge strane, opšti je utisak da se u velikim, medijski dobro propraćenim postupcima ne pribegava ovakvim metodama. Ipak, većina krivičnih predmeta nije ove vrste i upravo se u kvalitetu rada na prosečnim slučajevima ogleda karakter srpskog pravosuđa. Izgleda da što je ranjivija društvena grupa kojoj osumnjičeni pripada to je veća verovatnoća da će prema njemu biti primenjena nedozvoljena sredstva. U tom smislu potpuno je nezamislivo da se, na primer, prema Miškoviću, imajući u vidu njegov društveni status i armiju advokata i savetnika, primene mere u cilju iznuđivanja priznanja. S druge strane, situacija je dijametralno različita kada je reč, na primer, o pripadniku romske manjine optuženom za neki oblik sitne krađe, koji je analfabeta i nema prijavljeno prebivalište. Ideal kome treba težiti je da obojica pomenutih imaju jednak položaj pred sudom. U stvari, što je manja razlika između ova dva hipotetička pola to je jedno društvo pravednije.

Bojan Gavrilovic, Lakatos i drugi protiv Srbije, Pescanik, 26. mart