Može li se danas govoriti o genocidu nad Jevrejima, a sutra ići u Moskvu i zahtevati od ruskog predsednika da zabrani putovanja ruskih Jevreja u Nemačku? Ne, srećom ne može. Ali se zato može podići spomenik Sintima i Romima ubijenima tokom Drugog svetskog rata, a već sutradan na samitu Evropske unije pretiti ukidanjem bezviznog režima Srbiji i Makedoniji, jer iz tih zemalja dolazi previše Roma.

Da li su Romi žrtve drugog reda? Da li osećamo neku obavezu prema njima? Izgleda da iz proganjanja, proterivanja i ubijanja nemačkih Sinta i istočnoevropskih Roma nismo izvukli nikakve lekcije. To se ne odnosi samo na „pragmatičnu“ i „prema daljem proširenju Unije skeptičnu“ nemačku vladu, već i na pokajničku javnost.

Sinti i Romi su po dva osnova bili žrtve nacističkog režima: rasističkom i tzv. policijsko-političkom. Po jednom, oni su bili žrtve teorija o „čistoj rasi“, a po drugom činjenice da su nacisti preuzeli i dodatno radikalizovali zakone o javnom redu i miru iz perioda carstva. „Zakoni o skitničenju“, policijska šikaniranja i deportacije nisu bili usmereni isključivo protiv „stranih naroda“, već pre svega protiv siromašnih. Siromašni su sakupljali otpad, živeli nomadskim životom, prosili i gradili udžerice bez dozvole. To sve nije smelo i ne sme da postoji.

Rasistička diskriminacija je danas društveno neprihvatljiva, ali je diskriminacija prema siromašnima u punom jeku. Siromašne s vremena na vreme sažaljevamo, ali ne želimo da imamo bilo šta sa njima. Kada 60% Nemaca izjavi da ne bi želeli da imaju Roma za komšiju, to nije zbog toga što su Nemci rasisti. Naši gradovi su odavno postali raznobojni i niko više ne privlači pažnju zbog toga što ima tamniju boju kože. Ali ne želimo da živimo na istom spratu pored desetočlane porodice koja živi u trosobnom stanu i zarađuje za život sakupljajući otpad. Za probleme ovakvog suživota niko nema rešenje.

Ukoliko obratimo pažnju, primetićemo da komentari o lenjosti, neiskrenosti i nedostatku zahvalnosti nisu tipični samo za Rome. Oni se pre svega odnose na siromašne širom sveta. Na isti način se u Americi govori o Afroamerikancima ili u Brazilu o stanovnicima favela. Na ovaj način rasizam ulazi na mala vrata. Fenomen siromaštva nas uopšte ne zanima, ali razloge za njegovo postojanje nalazimo u osobinama siromašnih ljudi.

Neki siromaštvo objašnjavaju „kulturološkim“ karakteristikama Roma. Drugi ukazuju na nepostojanje tolerancije kod većinskog stanovništva. Ali budući da je siromaštvo najveći problem istočnoevropskih Roma koji dolaze u naše gradove, onda od tolerancije nećemo imati puno koristi. Protiv siromaštva se treba boriti, a ne tolerisati ga. Protiv njega se ne treba boriti tako što ćemo se boriti protiv siromašnih, kako je to nemačka vlada radila sve do 60-ih godina prošlog veka i što sada ponovo ulazi u modu. „Protivzakonito“ ponašanje žrtava nije karakteristika neke posebne kulture. Prosjačenje nije profesija.

Da bismo sprečili ove pojave, trebalo bi svakome u EU, bio on Rom ili ne, obezbediti zadovoljenje osnovnih životnih potreba.

Licemerje posebno dolazi do izražaja kada je reč o Romima. Zapadnoevropski ministri unutrašnjih poslova se ponašaju kao da žele da pomognu i stalno upozoravaju Istočnoevropljane da bi trebalo da reše „problem Roma“ i da se bore protiv diskriminacije. Pri tome svesno previđaju činjenicu da ovde nije reč o nekom zlokobnom „problemu Roma“, već da nas sve čeka Herkulov zadatak, jer su tokom devedesetih gotovo svi Romi, kao i veliki deo stanovništva u Istočnoj Evropi, potonuli u siromaštvo. Ovo siromaštvo postaje problem tek kada se pojavi na ulicama naših gradova. Onaj ko ne želi da govori o tome, bolje da ćuti i o genocidu, i o rasizmu nacista i o sramoti novih generacija.

Norbert Mappes-Niediek, Frankfurter Rundschau, 26.10.2012, preveo Miroslav Marković