Zadivio me jedan delić istorije iz Timesove rubrike „Dogodilo se na današji dan“:

„Petog oktobra 1947, u prvom televizijskom obraćanju naciji, predsednik Truman zatražio je od Amerikanaca da se odreknu mesa utorkom i piletine četvrtkom, kako bi pomogli stvaranju zaliha žitarica za izgladnele u Evropi.“

Prvo ikada televizijsko obraćanje – to je zanimljivo. Zamislite svet u kome se predsednik obraća građanima samo preko radija, ili može da govori samo fizički prisutnoj publici, kao Linkoln u Getizburgu. Koliko je bio čudan, primitivan, drugačiji od nas taj prosti svet iz davnih dana!

Ali nije to ono što me fascinira. Uporno pokušavam da zamislim ili da se prisetim zemlje čiji predsednik traži od svoga naroda da ne jede junetinu utorkom ili piletinu četvrtkom, jer u Evropi ljudi gladuju. Drugi svetski rat ostavio je evropsku ekonomiju i evropske gradove u ruševinama, a taj predsednik je smatrao da će Amerikanci 1) shvatiti vezu između mesa i žitarica, i 2) biti spremni da se odreknu jednog luksuznog sastojka svoje ishrane kako bi bilo malo hrane za gladne strance sa drugog kontinenta, od kojih smo dve godine ranije neke ubijali mi, dok su neki od njih ubijali nas.

U to vreme, ovom zahtevu su se mnogi podsmevali, a većina ga je ignorisala. Pa ipak: možete li da zamislite bilo kog predsednika koji danas traži od američkog naroda da se odrekne mesa jednom ili dvaput nedeljno, kako bi se nagomilale žitarice koje ćemo poslati gladnim strancima na drugom kontinentu, od kojih su neki sigurno teroristi?

Ili da danas od nas traži da se tu i tamo uzdržimo od mesa kako bismo pomogli programima i bankama hrane za 20.000.000 Amerikanaca koji žive u „teškom siromaštvu“ (što znači da su neuhranjeni i gladni)?

Ili, kad smo već kod toga, da od nas traži da se lišimo bilo čega iz bilo kog razloga?

Nešto se promenilo.

Budući da naše zapuštene državne škole više ne posvećuju vreme istoriji ili čitanju, ljudima će možda sve što se dogodilo pre više od 25 godina delovati nezamislivo davno i nepojmljivo drugačije. Braniće se time da su njihovi preci bili primitivni, staromodni, naivni itd. Ali ja znam da Amerikanci pre 65 godina uopšte nisu bili takvi; i ponavljam, ovaj govor Harija Trumana pokazuje mi da se nešto zaista promenilo. U čemu je razlika?

Jako sam stara i pomalo pamtim Veliku depresiju, dobro pamtim Drugi svetski rat i njegove posledice, a sećam se i „rata protiv siromaštva“ Lindona Džonsona. Moje iskustvo mi ne dozvoljava da ikada zamislim opšti prosperitet kao datu stvar – već samo kao ideal. Ali uspeh Nju dila i socioekonomske sigurnosne mreže uvedene nakon 1945. mnoge ljude su navele da pomisle da je Američki san konačno ostvaren i da će trajati zauvek. Tek sada sazreva čitava generacija koja nije odrasla u primamljivoj stabilnosti ravnomerne inflacije, nego je videla kako se kapitalizam rasta vraća svojim korenima i pruža sigurnost samo najjačim profiterima. U tom smislu, iskustvo mojih unuka je sasvim drugačije od iskustva njihovih roditelja, ili od moga iskustva. Volela bih da poživim, da vidim šta će oni povodom toga učiniti.

Ali ni to nije ono što me je toliko zaintrigiralo u zahtevu starog Harija i učinilo da se osetim kao da je Amerika u kojoj sada živim nečija tuđa zemlja.

Obrazovanje koje mi je pružilo osećaj kontinuiteta ljudskog života i ljudske misli ne dozvoljava mi da delim vreme na Sada (Mi – poslednjih nekoliko godina) i Tada (Oni – istorija). Taj delić mog antropološkog iskustva ne dozvoljava mi da verujem da je život ikada ikome bio jednostavan. Stari ljudi su nostalgični za nekim stvarima za koje znaju da ih više nema, ali ja lično ne živim toliko u prošlosti. Zašto se onda osećam kao izbeglica u sostvenoj zemlji?

Gledala sam svoju zemlju kako prihvata, uglavnom ćutke, pored nižeg životnog standarda za sve više i više ljudi, i niži moralni standard. Moralni standard zasnovan na reklamerstvu. Onaj teški čovek, Sol Belou, pisao je da je demokratija propaganda. Sve je teže ne složiti se sa njim kada, na primer, tokom kampanje, ne samo kandidati nego i sam predsednik skrivaju ili izvrću poznate činjenice, lažu svesno i uporno. I jedino se opozicija protivi.

Naravno, političari su oduvek lagali, ali Adolf Hitler je prvi od laganja napravio politiku. Američki političari nisu lagali tako kao da znaju da nikog nije briga da li oni lažu ili ne, iako su Nikson i Regan zagazili u te vode moralne ravnodušnosti. Sada svi plivamo u tim vodama. Ono što me je sablaznilo u Obaminim lažnim ciframa i lažnim obećanjima tokom prve debate jeste da su one bile nepotrebne. Da je govorio istinu bolje bi predstavio sebe, i izvrgao bi ruglu Romnijeve krivotvorene cifre i vrdanja. Pružio bi nam priliku za moralni izbor, umesto gađanja blatom.

Može li Amerika i dalje da živi od spinovanja i iluzija, bulažnjenja i trućanja, i da još uvek bude moja zemlja? Ne znam.

Verovatno je čak i meni postalo neverovatno da bi predsednik mogao da zatraži od Amerikanaca da četvrtkom ne jedu piletinu. Možda je to ipak staromodno. „Poštovani građani, ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas – pitajte šta vi možete učiniti za svoju zemlju“. Kako da ne. I taj je još kako lagao. Međutim, obraćao se odraslim ljudima, građanima sposobnim da postave teška pitanja i da na njih odgovore – a ne pukim potrošačima koji čuju samo ono što žele, nesposobnima za rasuđivanje, ravnodušnima prema činjenicama.

Šta bi bilo da neki predsednik zatraži od nas koji možemo da priuštimo piletinu da je ne jedemo četvrkom, da bi država mogla da odvoji više hrane za onih 20.000.000 pripadnika naše zajednice koji žive ispod linije siromaštva? Ma hajde. Nismo mi naivčine. U svakom slučaju, nijedan predsednik ne bi ovo mogao da progura pored korporacija, čiji je kongres samo filijala.

Šta bi bilo da neki predsednik zatraži (kao što je jednom jedan i učinio) da prihvatimo ograničenje brzine od 90 km/h da bismo uštedeli gorivo i sačuvali drumove i živote? Hor posprdnog smeha.

Kada je tačno postalo nemoguće da država zatraži od građana da se liše kratkoročnog zadovoljstva zbog važnijeg cilja? Da li onda kada smo prvi put čuli da nijedan pošteni i slobodoljubivi Amerikanac ne bi trebalo da plaća porez?

Ja sigurno nikada nisam bila očarana idejom odricanja, kao puritanci. Ali priznajem da me deprimira ideja da od nas nikada ne može da se zatraži da se nečeg odreknemo u korist nekih kojima je to potrebnije, uključujući možda i nas same. Da li je pošten i slobodoljubiv Amerikanac toliko infantilan da mu se mora obećati to što želi, odmah, istog trena? Ili, malo konkretnije: ako se od građana ne može tražiti da se uzdrže od šnicle utorkom, kako se od industrija i korporacija može tražiti da se uzdrže od ogromnih i brzih profita koji destabilizuju klimu i uništavaju životnu sredinu?

Izgleda da smo odustali od dugoročnog plana. Da smo odlučili da ne razmišljamo o ishodima – uzrocima i posledicama. Možda mi se zato čini da živim u izgnanstvu. A nekada sam živela u zemlji koja je imala budućnost.

Kada budemo i ako ikada budemo prestali da degradiramo životnu sredinu dok nam ne ponestane mesa i drugih luksuznih namirnca, onda ćemo naučiti da živimo bez njih. Ljudi i tako žive. Predsednik to neće morati ni da traži. Ali ako nam i kada nam ponestanu stvari koje nisu luksuzne, kao što je voda, da li ćemo moći da trošimo manje, da se odričemo, da štedimo, da delimo?

Volela bih da malo vežbamo te stvari. Volela bih da nas predsednik barem toliko uvažava da nam omogući da o tome makar razmislimo.

Volela bih da ideali poštovanja istine i raspodele dobara nisu postali toliko strani mojoj zemlji, da mi je ona sama postala strana.

Uzdrzavanje, Ursula K. Le Guin, Book View Cafe, 08.10.2012., Preveo Ivica Pavlović