Njih odavno niko ništa ne pita, mogu da ‘nahrane svinje i ne diraju gumbe’ kao Suljo iz vica u eksperimentalnom svemirskom brodu, tj. mogu da kakuckaju po svom i tuđem dvorištu, što obilato koriste, ali ne i da pucaju, čak ni u vazduh. Veća je verovatnoća da će Redžep Tajip Erdogan postati lezbejka kalvinističke veroispovesti koja posvećeno sluša trash metal i onda se kao takva udati za Vladimira V. Putina evoluiralog u brinetu veganku koja svira ritam gitaru u Pussy Riot, nego da se centralni južnoslovenski prostor ponovo nađe u stanju rata koji ne bi bio posve hladan. Nikakve stvarne frke neće biti jer ona sistemski nije moguća, ne postoje nikakve realne i utemeljene pretpostavke za nju, čak ni psihološke, koliko god da se na tome iznova radi. Bombe koje se puštaju u etar, dakle, nisu razorne i ne ubijaju, svakako ne na način devedesetih – one su, međutim, ekološki opasne, jer zagađuju i zasmrđuju. Gadno je živeti uz njih, ali po život je mnogo opasnije prelaziti Kolarčevu ulicu oko podneva. To da ovako smrde uopšte nije čudno s obzirom na njihov hemijski sastav – a bogme i na profil onih koji ih razmenjuju, odatle ne biva vanile i lavande, samo bazdećih supstanci. O čemu je, jebiga, valjalo misliti onda kada smo te puštače nadripolitičkih bombi-smrdulja pokupili s otpada devedesetih i stavili ih u reciklažu, ali sada više vajde od toga nema. Samoosuđeni smo na njih za još nedefinisano dugo vreme, u Srbiji svakako, u Bosni takođe, za Hrvatsku će se ubrzo videti.

Nemogućnost fizičkog ovaploćenja stvarnog sranja koje bi podsećalo na kanibalske događaje iz devedesetih ipak ne znači da se ovim trovačkim mahnitanjem ne treba podrobnije pozabaviti. Mentalna tortura kroz koju prolazimo manje-više svakog leta, a ovog je baš žestoko zaošijana, pokazuje stvarno stanje ne u tzv. regionalnim odnosima, ili srpsko-hrvatskim, ili srpsko-bošnjačkim ili ne znam kojim, nego baš ono što se nastoji prikriti – pravo stanje unutar svake od tih država, patološku sliku stanja tih društava, kidnapovanih i serijski silovanih od dokazano najgorih ljudi koje uopšte ima. A nije problem u tome što ti dokazano najgori uopšte postoje, jer takvog šljama ima svuda, nego što su oni ujedno i dokazano najmoćniji ljudi u tim zemljama; u njih je i moć, i sila, i novac, i institucije (tj. njihove prazne ljušture) i lavovski deo javnog diskursa i štošta još. Zato se ojašenim podanicima i nudi sve radioaktivnije prekoplotiranje i pljuvanje u komšijski tanjir te psovačko nadvikivanje preko ograde; ne bi li podaništvo zaboravilo na mizeriju sopstvenih života, mizeriju koja, uzgred, nišošto nije samo materijalna. I nemojte za sve to kriviti njih, krem našeg ološa, ponovo uzveran u društvene vrhove; ne bi oni bili tu gde jesu da ih većina u svakom od ovih društava (uključujući većinu unutar ‘prosvećene i emancipovane građanske elite’) nije na te tronove iznova popela, ko činjenjem, ko nečinjenjem.