Prvi put sam čitao roman Rat i mir pre pola veka, Plejadino izdanje u jednom tomu, u letovalištu Peroz-Girek, tokom prvog godišnjeg odmora koji mi je platila agencija Frans pres. Tada sam pisao svoj prvi roman i bio opsednut idejom da je za roman kao proznu vrstu, za razliku od drugih, kvantitet osnovni preduslov kvaliteta, i da su veliki romani doslovno veliki – dugački – jer obuhvataju toliko planova stvarnosti da odaju utisak da je u njima izraženo celokupno ljudsko iskustvo.

Tolstojev roman je po svoj prilici do tančina potvrđivao tu teoriju. Od površnog početka koji oslikava tadašnje društvo, u otmenim salonima Sankt Peterburga i Moskve, među plemstvom koje je između sebe više razgovaralo na francuskom nego na ruskom, pripovest je oslikavala pad i raskol složenog ruskog društva uzduž i popreko, prikazujući beskonačnu raznovrsnost njegovih klasa i vrsta, od kneževa i generala do slugu i seljaka, preko trgovaca i devojaka za udaju, poročnih ljudi i masona, vernika i probisveta, vojnika, umetnika, karijerista i mističara, dok se čitaocu ne zavrti u glavi od priče u kojoj mu pred očima defiluju sve moguće vrste ljudi.

Kada pomislim na taj kolosalni roman, najsnažnije pamtim bitke, čudesnu odiseju vremešnog generala Kutuzova koji, od poraza do poraza, malo-pomalo iscrpljuje Napoleonovu osvajačku vojsku sve dok, uz pomoć oštre zime, snega i gladi, ne uspe da je pokori. Imao sam lažnu predstavu da bi se, kada bi trebalo sažeti Rat i mir u jednu rečenicu, moglo reći da je to veliki epski mural o načinu na koji je ruski narod odbacio imperijalističke napore Napoleona Bonaparte, ‘neprijatelja čovečanstva’, odbranio svoj suverenitet, tada sam mislio da je posredi veliki nacionalistički i vojni roman, koji veliča rat, tradiciju i tobožnje strateške vrline ruskog naroda.

Sada, kada ga drugi put čitam, uviđam da sam bio u zabludi. Rat i mir ne samo što ne prikazuje rat kao čestito iskustvo koje oličava hrabrost, osobenost i veličinu jedne zemlje, već ga predočava u svem užasu, pokazujući u svakoj od bitaka – a možda nadasve u zadivljujućem opisu Napoleonove pobede kod Austerlica – monstruozno krvoproliće čija su posledica beskrajna nemaština i nepravda koje pogađaju običnog čoveka i struje koje zahvataju ogromnu većinu njegovih žrtava, i jezive zločinačke gluposti onih koji podstiču takvu kataklizmu, govoreći o časti, rodoljublju i građanskim i ratničkim vrednostima, rečima čija ispraznost i tivijalnost postaju očigledne istog trnutka kada zagrme plotuni.

Tolstojev roman se mnogo više dotiče mira nego rata, a ljubav prema ruskoj istoriji i kulturi koja ga nesumnjivo prožima nipošto ne veliča buku i bes ubistava, već intenzitet unutrašnjeg života ispunjenog razmišljanjima, sumnjama, traganjem za istinom i nastojanjem da se drugima čini dobro, oličenog u pasivnom i dobroćudnom Pjeru Bezuhovu, istinskom junaku romana.

Premda španski prevod Rata i mira koji trenutno čitam nije izvrstan, Tolstojava genijalnost je prisutna na svakom koraku u svemu što pripoveda, i to više u prikrivenim nego u eksplicitnim slojevima teksta. Njegove tišine su uvek rečite, komunikativne, pobuđuju kod čitaoca znatiželju koja mu ne dozvoljava da se odvoji od štiva, jer željno iščekuje da sazna da li će knez Andreja izjaviti ljubav Nataši, da li će se dogovoreni brak ostvariti ili će knežev zlonamerni otac Nikolaj Andrejević uspeti da ga osujeti. Takoreći ne postoji nijedna epizoda u romanu koja nije dopola ispričana, koja nije prekinuta uskrativši čitaocu neki ključni podatak ili informaciju, kako njegova pažnja ne bi opala, kako bi sve vreme bila požudna i budna.

Istinski je impresivno kako je u jednom tako obimnom i raznolikom romanu sa toliko likova narativna potka tako savršeno vođena sveprisutnim pripovedačem koji nikada ne gubi kontrolu, koji beskrajnom mudrošću i merom posvećuje vreme svakom od njih, koji tokom romana nikoga ne zanemaruje niti ističe, svima dajući primereno vreme i prostor kako bi sve teklo kao što teče život, ponekad presporo, ponekad u mahnitim skokovima, sa dnevnim dozama radosti, nedaća, snova, ljubavi, mašte.

Prilikom ponovnog čitanja Rata i mira primećujem nešto što pri prvom nisam uvideo – da je duhovna dimenzija istorije mnogo značajnija od one koja se odvija u salonima ili na bojnim poljima. Filozofija, religija, traganje za istinom koja bi omogućila da se jasno razluči dobro od zla i da se postupa u skladu sa tim, osnovna je preokupacija glavnih likova, čak i vojnih glavešina poput generala Kutuzova, zadivljujućeg lika koji je, uprkos tome što je proveo život u borbi – još uvek mu se vidi ožiljak od turskog metka koji mu je okrznuo lice – izuzetno moralan čovek kome je mržnja nepoznanica, čak bi se reklo da ratuje jer mu ništa drugo ne preostaje i jer neko mora i to da radi, premda bi radije provodio vreme u intelektualnim i duhovnim pregnućima.

Iako su, istini za volju, događaji koji se odvijaju u romanu Rat i mir užasni, sumnjam da iko oseća tugu i pesimizam kada završi njegovo čitanje. Naprotiv, roman ostavlja utisak da su, uprkos svemu lošem što nam život donosi i obilju nitkova i zlobnika koji žele da ostvare svoj cilj, kada se sve sabere i oduzme, dobri brojniji od zlih, prilike za radost i vedrinu češće od onih za ogorčenost i mržnju, te da čovečanstvo, mada to nije uvek očigledno, malo-pomalo, ostavlja iza sebe najgore terete koje vuče, neprimetno postajući sve bolje i rasterećenije.

Reč je verovatno o najvećem Tolstojevom dostignuću, poput Servantesovog kada je napisao Doh Kihota, Balzaka i njegove Ljudske komedije, Dikensa sa Oliverom Tvistom, Viktora Igoa sa Jadnicima ili Foknera sa njegovom Južnjačkom sagom. Uprkos tome što u njihovim romanima uranjamo u podzemlje čovečanstva, ubrizgavamo uverenje da je, i pored svega, ljudska pustolovina neizmerno bogatija i uzvišenija od patnji i tričarija koje takođe u njoj obitavaju, da gledana u celini, sa vedrije perspektive, zavređuje da je proživimo, makar jedino zbog toga što na ovom svetu ne možemo živeti samo od istine, već i od laži, zahvaljujući velikim romanima.

Mario Vargas Ljosa, Rat i mir