Samrtnik taj, invalid kljakav,
na štakama sav i jedva dišući
nosio je u sebi jak nagon ka mišljenju, nesputanom
mišljenju
maratonskom mišljenju i mišljenju u sprintu,
i jako očajavanje od samog mšljenja, od nesputanog
mišljenja
nosio je očajanje
koje ne može da razreši zagonetku egzistencije
i poravna njenu protivrečnost,
protivrečnost koja je trajna.
čovek taj nosio je u sebi
jak nagon ka mišljenju
i jako očajavanje od samog mišljenja,
ali, naporedo s tim nagonom, on je goreo
i nagonom života,
nagonom krajne protivrečnim njegovom očajavanju
zbog misli
koja samo javlja zlo a ne proniče u suštinu stvari.
Prihvatajući protivrečnosti između misli o životu
i životnog nagona,
doktor Perović je u samoj toj protivrečnosti našao
najdublje objavljivanje egzistencije.
A palanka nad tom protivrečnošću ili nariče
gubeći nagon za životom, koji pretvara u mržnju i rat,
ili okreće glavu od ove protivrečnosti
i živi svojim malogra|anskim životom,
u bidermajeru i sa bidermajerom,
kao eksponat života koji nije življen.
Zato palanka i koristi život da bi proizvodila smrt.
Proizvodi smrt najpre u jeziku,
a potom ubrzo, ubrzo i u stvarnosti.
Palanka, dakle, prvo govori smrt,
a zatim prelazi na delo smrti.
Jezik njenih besednika krvaviji je od ruku ubica u njoj,
ubica u njoj! Jezik njenih besednika
krvaviji je od ruku ubica u njoj.
Duh plemena, tražen je kroz duh palanke,
kroz njegove napore za jednoobraznošću
(jednoobraznost je fašizam,
fašizam je jednoobraznost),
kroz volju da se svet zatvori obručevima misli i
osećanja.
u konačni odgovor,
u duh konačnog odgovora,
u duh fatalnog odgovora!
Duh palanke je duh fatalnog pesimizma
koji čoveka fatalno zatvara u konačno objašnjenje
u konačno rešenje.
Pišući na nemačkom, zatim na srpskom jeziku,
u beležnici pod naslovom „Beilage zur Nirwana“,
a idući u susret svojoj smrti, svojoj konačnosti,
doktor Perović je moćno prevazišao
duh palanke kao duh fatizma, kao duh konačnog rešenja,
upravo svojim posvećivanjem u protivrečnosti,
otkrivajući, kroz svoje autoanalitičke samrtničke
beleške da je
duh palanke – duh pesimizma.
Duh pesimizma je duh nemišljenja,
duh prepisivanja tuđih odgovora,
duh davno ostarele istine koja se pretvorila u laž,
duh neosećanja, duh sentimentalizma,
duh kiča i nacizma,
duh mržnje i sejanje smrti.
Duh pesimizma egzistenciju pretvara u provinciju!
Za vreme rata,
usred najstrašnijih ličnih iskušenja i stradanja,
doktor Perović napisaće i rečenicu
na koju kultura palanke nužno ostaje gluva,
rečenicu revolucionarnog značenja:
„Stvarnosti, ti si tako podla,
da se stidiš i svoga oduševljenja.
Stvarnosti, ti si tako podla
da se stidiš i svoga oduševljenja.“
Neprihvaćena protivrečnost jeste prihvaćena
sramota.
Duh palanke potiskuje protivrečnost,
duh palanke potiskuje oduševljenje životom.
Neprihvaćeno oduševljenje životom jeste
prihvaćena sramota.
Sramota zbog sopstvenog prisustva u životu.
Sramota zbog nesavladane, neubijene odanosti
životu.
Doktor Perović svojom samrtničkom rukom
bio je u stanju da napiše:
„Nema ogledala koje će mi pokazati da sam ružan!“
„U teškim časovima
kada mi je izgledalo da je moj život završen
i da se zavesa spušta zauvek,
nisam žalio ni za uživanjem
ni za slavom, ni za bogatstvom,
nego samo za tim, što nisam bio dobar prema bližnjima.
I kad sam se opet budio u život,
zaricao sam se
da će mi dobrota srca biti glavna težnja u žvotu
Ali sam uvek bio kao i pre.
Ali, nema ogledala koje će mi pokazati da sam ružan!“
Doktor Perović nije sebe video kao žrtvu
čovečanstva,
kako to sebe vidi palanka,
nego kao samo čovečanstvo,
čovečanstvo u svojoj totalnosti,
koje odbija da bude žrtva,
da se izdvoji iz čovečanstva,
i zatvori u stav podre|enosti žrtve,
i da se tako obezljuđuje.
obezljuđuje!
Odbijanje stava žrtve jeste odbijanje duha palanke!
Odbijanje duha palanke jeste odbijanje stava žrtve!
Doktor Miloš Perović umro je oduševljen!
Doktor Perović umro je oduševljen!
Umro je oduševljen!
Umro je oduševljen!
Oduševljen!
Doktor Miloš Perović umro je oduševljen!
** izvod iz libreta oratorijuma Radomiru Konstantinoviću ‘Duh palanke’, režija Zlatko Paković, Kolarac 11. januar