Zadremao sam. Zaspao. Sanjao. Nisam znao da sam zadremao, zaspao i sanjao. Ustao sam sa kreveta, prošao kratkim hodnikom i ušao u kupatilo. Iznad kade bojler se upravo bio istopio. Toliko se istopio da je čitav nestao, zajedno sa cevima za toplu i hladnu vodu. Nije ostalo ništa osim velike, teške crne izgoretine na zidovima i plafonu, kao posle požara, ali nije bilo požara. Stajao sam u svom kupatilu i nisam mogao da verujem da se to dogodilo. Kako tako nešto može da se dogodi? To ne može biti, razmišljao sam, tako nešto može samo u snu. Da li sanjam, da li sanjam… da, sanjam, ja spavam i sanjam. Oh, to je baš dobro, znači sve je u redu, probudiću se i sve će biti kao pre. Uostalom, to jeste u mom stanu, ali je kupatilo moje majke. Meni ne stoji tu kada i bojler, tako je kod nje u kupatilu. Zašto se u mom snu istopio bojler u njenom kupatilu u mom stanu? To je već ozbiljno pitanje, moraću da se probudim. Utom sam se probudio. Pre nego što sam počeo da razmišljam šta mi se desilo, ustao sam i otišao do kupatila da ga pogledam. Kupatilo je spavalo mirnim jutarnjim snom. Isključio sam bojler, za svaki slučaj. Krenuo da kucam novi status o jednom kratkom čudnom snu. Sad već mislim da neću više misliti o tom snu. Jednog dana će mi neko reći. Kad sretnem nekog ko zna moje snove.