U svakodnevnoj Srbiji etnički Albanac ne bi mogao da bude u centru pažnje kao dobar čovek i policajac. To može da se dogodi samo spletom životnih okolnosti koje uključuju inostrane novinare, internet i društvene mreže. U našoj svakodnevici Albanci se pominju u kontekstu u kome ih pominje Ivica Dačić kada kaže „da upozorava Albance da se ne igraju vatrom“ praveći paralelu sa zajednicom srpskih opština na Kosovu. U našoj svakodnevici deca uče o Albancima koji su vekovna pretnja i neprijatelji srpskog naroda. U toj svakodnevici Albanci su onaj drugi koga je dozvoljeno tretirati na svaki način. Ironično, dozvoljeno ih je tretirati i na način na koji navodno u svojoj svesrpskoj humanosti ne tretiramo izbeglice – kao životinje. O zločinima nad Albancima devedesetih država i dalje ćuti, smatra ih prihvatljivim i dosledno štiti njihove učinioce. Država ćuti i o sveprisutnoj diskriminaciji naših sugrađana etničkih Albanaca. Zato je slučaj Redžepa Arifija sasvim slučajni, iznenadni udar na kontrolisanu stvarnost u kojoj žive srpska javnost, mediji i građani. Neočekivano smo saznali da su Albanci, baš kao i sirijske izbeglice – ljudi.