„Apis“ je metafora. Kad kažem „Apis“, mislim na kabadahijsku politiku moći koja ruši pravila pre nego što se uspostave, poništava zakone pre nego što se primene, obesmišljava institucije, ismeva procedure, demokratiju vidi kao slabost, “drugog“ kao neprijatelja. Snaga mu je u topuzu, moć u zavereničkim organizacijama, sila mu je najjači argument. „Apis“ društvo čini slabim, uplašenim, moralno tupim i spremnim na svaki postupak koji izgleda kao da glavu čuva. „Apis“ je pretnja pred kojom drugačije mišljenje izgleda kao ludost, integritet kao glupost, nezavisnost kao samoubilačka avantura najvišeg rizika. To ime je metafora za najdublju političku koroziju, moralnu korupciju, živi pesak koji usisava sve što na njemu nastane.
Ali, krenimo od početka. Majski prevrat 1903. njegovo je delo. Oficiri koje je predvodio nisu samo ubili Aleksandra i Dragu Obrenović, već su njihova tela iskasapili i sa prozora dvora u centru Beograda bacili u vrt. Taj događaj doveo je Srbiju u prvu veću međunarodnu izolaciju, jer su sve tada vodeće evropske sile (uključujući i Rusiju) uvele sankcije zbog surovog kraljeubistva i činjenice da se vlade koje su se smenjivale nisu usuđivale da na bilo koji način sankcionišu oficire, što je bio izričit zahtev evropskih monarhija. Tek su 1906, tri godine nakon prevrata, zbog istrajnosti embarga od strane tada najuticajnije sile, Velike Britanije, oficiri penzionisani. Njihova moć se time samo preselila u još neuhvatljivije sfere iz kojih su, oslobođeni svake odgovornosti, upravljali državom. Savremenici su ih zvali „vanustavni činioci“, „neodgovorni faktori“, „nekontrolisani elementi“.
Nakon prevrata 1903. godine proklamovana je u Srbiji parlamentarna monarhija zasnovana na demokratskim principima uistinu liberalnog Ustava. Međutim, tokom tih 11 godina „zlatnog doba“ u Srbiji je promenjeno 18 vlada i održano je 5 izbora. Najčešći uzrok tim smenama bili su pritisci koje su na državne institucije vršili oficiri-zaverenici, koji su svoje interese ostvarivali naizmeničnim davanjem i oduzimanjem podrške do krvi suprotstavljenim političkim strankama. Takve manipulacije su razorno delovale na krhku, tek uvedenu demokratiju. S vremenom su stranke zaboravile svoja politička uverenja i principe, zanemarile tek postavljene institucije i proklamovane javne interese, a sva politika se svela na pridobijanje podrške „vaninstitucionalnih činilaca“ oličenih u Apisu i njegovoj zavereničkoj grupi. Ljuti protivnici, radikali i samostalci, sveli su političku debatu na bespoštednu borbu za Apisovu naklonost. U tako otvoren politički prostor on je ušetao kao apsolutni gospodar, podržavao je čas jednu čas drugu stranku, pomerao političke pione, zavađao pa vladao, podizao emocije, blokirao institucije, rastakao državu.
Čitava javnost znala je da se odluke ne donose u institucijama, već da ih u svojim rukama drže Apis i „njegovi“, koji se na javnoj sceni nisu ni videli. Delujući uvek u potaji primoravali su predstavnike izabranih vlasti da donose odluke koje su delovale nelogično i neracionalno. Velika ministarska imena bila su primorana da Apisu lično prinose nacrte zakona i ugovora na odobrenje. Pričalo se da je zgužvao nacrt savezničkog ugovora s Bugarskom pre Prvog balkanskog rata i njime gađao ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića koji mu ga je doneo na „overu“.
Pod svojom kontrolom držali su kralja Petra I, kojeg su 1903. godine doveli na vlast. Direktno su uticali na dinastička pitanja, pa su tako izazvali i abdikaciju prestolonaslednika Đorđa, čije je mesto prvog u naslednom redu zatim zauzeo njegov mlađi brat Aleksandar. Apis je imao moć da prisili kralja da, suprotno Ustavu i svim principima parlamentarizma, otpušta vlade koje su imale većinu, raspušta parlament i utiče na raspisivanje izbora. Uvlačio ga je u svoje političke igre. Na kraju, nakon prikupljanja dodatne moći zahvaljujući pobedama u Balkanskim ratovima, pod pretnjom vojnog udara, prisilili su kralja Petra na povlačenje „iz zdravstvenih razloga“. Vlast je tada, 1914, preuzeo njegov sin, regent Aleksandar, kojeg su, u svim krizama pred i tokom Prvog svetskog rata uverljivo podsećali da su oni ti koji su mu omogućili vlast, pa da će mu je oni i uzeti, kao i dvojici njegovih prethodnika. Time su, iako verbalno monarhisti, stalno potkopavali autoritet kralja i države u celini, čime su dodatno i stalno destabilizovali nikad stabilizovanu zemlju.
Vaninstitucionalno delovanje značilo je da se slobode promovisane u pravnim aktima ruše na ulici, pretnjom, fizičkom silom. Poznat je slučaj kad su svima znani oficiri pred čitavim korzoom na Terazijama, između Moskve i Kasine, prebili dvojicu opozicionara, naprednjaka Pavla Marinkovića i liberala Mihaila Đorđevića. Svi su to videli, svi su znali ko su počinioci. Znalo se i da je to otvoreno političko zastrašivanje, pa dakle i uskraćivanje slobode misli, govora, udruživanja, političkog delovanja… Drugim rečima, da se time ruše svi ustavni principi i temelji „zlatnog doba srpske demokratije“. Istraga, međutim, nikada nije pokrenuta.
Sloboda štampe jeste bila zagarantovana veoma liberalnim Zakonom o štampi čiji je prvi član glasio: „Štampa je u Srbiji slobodna“. I bila je. Kritika vlasti u opozicionim i nezavisnim listovima zaista je bila bespoštedna. Jeste tačno i da je policija povremeno plenila štampu s prodajnih mesta, ali je u svim poznatim slučajevima sud, još tokom istog dana, „oslobađao“ novine i vraćao ih na ulicu, čime je dokazivao svoju Ustavom predviđenu nezavisnost. Međutim, slobode štampe ipak nije bilo. Njene granice određivali su „vanustavni činioci“, koji su noću, dok se štampaju novine, uletali u male opozicione štamparije, drvenim palicama lomeći skupe mašine, koje je nakon toga bilo skoro nemoguće obnoviti. Bila je to najefikasnija cenzura, pouzdan metod regulisanja slobode štampe, njena suštinska negacija čak i onda kada su je državne ustanove štitile. Zato jedan citat iz opozicione Pravde, iz 1907. godine, najbolje oslikava suštinu te demokratije i tog razumevanja slobode: „To je sistem u kome građani formalno imaju sva prava, ali ne smeju ni jedno upotrebljavati. Jedan naročit, hibridan režim kakav je moguć samo u balkanskim zemljama. Formalno je taj režim vrlo slobodouman, stvarno on je negacija svake slobode“.
Sloboda udruživanja još je ubedljivije „regulisana“ nasiljem, posebno poznatim slučajem ubistva braće Milana i Maksima Novakovića. Oni su bili oficiri, protivnici zaverenika. Tražili su da se ubice kraljice i kralja odstrane iz vojske i da im se sudi za ubistvo. Napravili su prvi pravi srpski NVO „Udruženje za legalno rešenje zavereničkog pitanja“. Govorili su da vojska, na čijem su čelu oficiri koji su ubili kralja kome su položili zakletvu, ne može služiti svojoj pravoj, bezbednosnoj svrsi, jer je sama najveća opasnost. Udruženje je prvo zabranjeno. Zatim su Novakovići uhapšeni. A onda su, tokom noći, u glavnom beogradskom zatvoru, ubijeni. Sva štampa je sutradan izašla sa identičnim saopštenjem na prvoj strani. „Maksim i Milan Novaković umrli su tokom noći u Glavnjači, tako što je Milan ubio Maksima, a zatim i sebe“. Poznato odnekud? Međutim, već sutradan se postavilo pitanje otkud najvećim političkim protivnicima zaverenika u zatvoru pištolji? Afera je krenula da se otpliće. Izašlo je na videlo da su „ubijeni u prisustvu vlasti“, da su se te noći u glavnom zatvoru našli ministar unutrašnjih poslova, šef beogradske policije i direktor zatvora. Afera je potresala Srbiju pune četiri godine, sud je nezavisnom istragom utvrdio odgovornost ministra, ali postupak nikada nije pokrenut. U dva navrata je preko skupštine pokušano da se ministar policije pozove na odgovornost, da mu se na taj način skine imunitet i da se otvore vrata pokretanju krivičnog postupka. Vladajuća većina je te predloge odbila. Ubistvo Novakovića nikada nije procesuirano. A svi su sve znali.
U Balkanskim ratovima oficiri-zaverenici stekli su i ratnu slavu. Tek posle toga niko više nije mogao da ih obuzda. Apis i drugi predvodnici pred ratove osnovane tajne organizacija „Crna ruka“ ili „Ujedinjenje ili smrt“ su kao nagradu za ratno herojstvo, kao leno, na upravu dobili „nove krajeve“, odnosno oblasti Sandžaka, Kosova i Makedonije, na koje se 1912-1913. godine proširila srpska država. Uprkos burnim skupštinskim raspravama i otporu opozicije i javnosti, na te delove zemlje nije proširen liberalni srpski Ustav, pa novi građani nisu dobili politička prava koja su imali stanovnici Srbije. Naprotiv, tu je bio uveden poseban vojno-policijski režim kojim su rukovodili zaverenici, o čijem su nasilju i zloupotrebama stalno stizali izveštaji s terena. Zamislite samo kako je ta uprava postupala i kako je nova država mogla izgledati svojim novim stanovnicima! I kakve je posledice na odnose između Srba, Albanaca, Bošnjaka i Makedonaca ostavilo „oslobođenje“.
Moć Apisa i „njegovih“ postajala je tokom tog proleća 1914. sve veća. I onda je Gavrilo Princip pucao u Sarajevu. Ma šta ko o tome mislio, svi se slažu da je taj događaj pokrenuo lavinu Prvog svetskog rata, koja se prvo sručila upravo na Srbiju. I ma šta ko o tome mislio, nesporna je činjenica da je Principa i „njegove“ obučavala i naoružavala Crna ruka. Šta su oni tačno time hteli da postignu? Da li su bili svesni da atentat može da izazove svetski sukob? Da li je taj pucanj bio usmeren više protiv Pašića i Aleksandra nego protiv Ferdinanda i Sofije? Da li je trebalo da dovede „samo“ do lokalnog rata sa Austro-Ugarskom da bi se nastavio i okončao posao „oslobođenja i ujedinjenja“, što je Pašićeva vlada odbijala svesna iscrpljenosti zemlje posle dve godine Balkanskih ratova. Verovatno odgovore na ova pitanja nikada nećemo saznati. Ali ono što je izvesno jeste da su Apis i „njegovi“ 1914, ponovo kao i 1903, sudbonosne odluke za zemlju uzeli u svoje ruke i nasiljem uveli Srbiju u splet tragičnih događaja koji su opet, po ko zna koji put, prekinuli njen razvoj, demografski je uništili i vratili je unazad mnogo više nego što je tokom burnih prethodnih 11 godina uspela da se unapredi. Kao da je time utvrđeno samoubilačko pravilo u istoriji Srbije – jedan korak napred, a zatim mnogo, mnogo njih unazad.
I onda je, 1917. godine, došlo do preokreta. Tokom borbi na Solunskom frontu, regent Aleksandar je uspeo da prvo uhapsi Apisa i njegove saradnike i zatim organizuje političko suđenje, na kome su za trojicu najistaknutijih presuđene smrtne kazne pod optužbom da su pripremali ubistvo regenta Aleksandra. Mnoge su pretpostavke kako je i zašto došlo do tog političkog obračuna i zašto baš u tako osetljivom trenutku rata? Nagađa se da je tako nešto bilo moguće zahvaljujući tome što je vojvoda Putnik u to vreme bio na samrti, a smatrao se najvećim zaštitnikom zaverenika. Neki nagađaju da je to bilo ostvarivo zahvaljujući činjenici da je u februaru došlo do prve revolucije u Rusiji, čime su zaverenici izgubili moćna leđa? Ili zato što je neposredno pre toga poginuo Vojvoda Vuk, čije su četničke jedinice bile mimo državne kontrole i stalna pretnja fizičkog uklanjanja vladajućih ljudi države. Pouzdanog i dokazanog odgovora na to pitanje nema, ali pored mnogih preostalih tajni izvesno je da je iskorišćena prilika da se i Pašić i regent oslobode stalne pretnje po državu i sebe lično. Na pomolu je bio rasplet Prvog svetskog rata i agonije srpske države i očigledno je da je doneta politička odluka i skupljena snaga da se u novo vreme uđe bez stalne pretnje oličene u stvarnim gospodarima i moćnicima poretka nastalog 1903. godine.
Više decenija kasnije, posle još jedne revolucije i još jednog svetskog rata, 1953. godine, organizovan je novi montirani politički proces, na kome su, pod uticajem Aleksandra Rankovića i jedne slične, ma koliko ideološki drugačije, tajne službe, Apis i crnorukci rehabilitovani. Bila je to osveta i monarhiji i dinastiji i prethodnom sistemu, ali i jasna poruka da nove revolucionarne vlasti svoj kontinuitet uspostavljaju s istorijskim uzorima koji su kao osnovni princip utvrdii da se vlast dobija i brani oružjem. Na tom obnovljenom Solunskom procesu Apis i „njegovi“ proglašeni su oslobodiocima i revolucionarima, onima koji ubrzavaju istoriju, ruše tradicije i raskidaju s utvrđenim pravilima političkog ponašanja, uzimaju stvari u svoje ruke, upravljaju sudbinom. Kao i svaka „radnja s prošlošću“ i ova je, te 1953, bila kristalno jasna poruka za budućnost.
Danas se ponovo nalazimo pred jednom novom fazom Apisovog „života“. I opet je to „radnja s prošlošću“, namenjena nama danas, kao i onima koji će doći. Inicijativa da se Apisovi posmrtni ostaci prenesu i svečano, uz državne počasti, sahrane na Kalemegdanu najnoviji je doprinos kulturi sećanja u Srbiji. Šta nam govori ta inicijativa? Pa, kao što je to često slučaj, govori nam baš ono što kaže! A kaže da se Srbija i danas, i posle svega, identifikuje upravo s tom istorijskom ličnošću, slavi njegova dela, proglašava njegove ideje i vrednosti kao svoje, sledi njegov put. A to znači da ona istrajava na svojim suštinski antievropskim opredeljenjima; da nema nameru da se promeni; da baš neće da poštuje zakone, institucije i procedure; da joj je sila preča od pregovora i dogovora; da se podrivanje svake prilike za normalizaciju u unutrašnjoj i spoljnoj politici vidi kao zaštita interesa najmoćnijih; da se od programa srpskog ujedinjenja neće odstupati; da je rušenje korisnije od stvaranja, a nerazvijenost bolji prostor za apsolutnu vlast od uspešnog i modernog društva; da dileme zapravo i nema, jer joj je jedina alternativa – smrt, kako i kaže slogan Apisove organizacije. A kad dileme nema, nema ni slobode. A neće je ni biti.
Ako država najnovijim političkim danse macabre ponovo stane iza Apisa, kao i 1953, on će prestati da bude metafora. Ponovo će postati stvarnost, suština raspojasane, razdrljene, siledžijske politike na koju se Srbija toliko puta vratila kao da joj je baš to najprivlačniji kontinuitet. Podsećaće nas tu, s Kalemegdana, da se svako iskakanje od davno zacrtanog plaća najskupljom cenom i da skretanje s puta nije predviđeno. Zloglasno će nam poručiti da se drži stoletnog kontinuiteta, u kome se glava gubi ako se ne razume da ovde važi slogan, koji su koristili opozicionari početkom 20 veka, „čija vlada toga i država, čija vlast toga i sloboda“. I da ta glava može biti vaša ili moja, kraljeva, prestolonaslednikova ili premijerova.
Zato bi povratak Apisa u Beograd bio povratak na mesto zločina. I to ne samo onog bukvalnog iz maja 1903, nego onog suštinskog – zločina protiv Srbije. Defenestracijom kraljevskog para Apis je kroz prozor bacio i svaku nadu da bi Srbija mogla da uđe u stabilni period razvoja i dovršavanja svega nedovršenog. Zato je taj zločin iz 1903. prazločin, onaj iz kojeg su proizašli svi drugi u dugom trajanju od 1903. do 2003, od Obrenovića do Đinđića, preko Drugog svetskog rata i krvoprolića devedesetih, ponovo pod crnorukaškom crnom zastavom s lobanjom i ukrštenim kostima i nepromenjenom idejom ujedinjenja ili smrti. Državna sahrana Apisa na Kalemegdanu jasno bi poručila da s tog puta ne skrećemo.
Peščanik.net, 08.09.2015.
