Tant que la terre tourne encore, tant que le jour a de l’éclat,

Seigneur, donne à chacun de nous ce qu’il n’a pas :
Donne au sage une tête, un cheval au peureux,
Donne à l’homme heureux de l’argent… et pense à moi un peu.

Tant que la terre tourne encore, Seigneur, elle est en ton pouvoir !
Donne à qui veut régner l’ivresse du pouvoir,
Donne, au moins jusqu’au soir, repos au généreux,
A Caïn le remords… et pense à moi un peu.

Je sais : pour toi tout est possible, et je crois en ton sage esprit,
Comme un soldat mourant croit en ton Paradis,
Comme croit chaque oreille à tes propos de paix,
Comme à soi-même on croit, sans savoir ce qu’on fait !

Seigneur Dieu, mon Seigneur, toi dont l’oil vert rayonne,
Tant que la terre tourne encore et soi-même s’étonne,
Tant qu’il lui reste encore et du temps et du feu,
Donne à chacun sa part… et pense à moi un peu.

Imam unuka. Nekad sam imala djecu. Morala su završiti fakultete, kći nije smjela ostati u drugom stanju prije nego naleti na nekog ozbiljnog. O sinovljevoj ženidbi nisam se usuđivala ni razmišljati. Postoji li žena na ovome svijetu koja Njega zaslužuje?

Moja djeca nisu ispunila ništa od onoga što sam od njih očekivala. Kad su bila mala sina sam vodila na njemački, talijanski, nogomet, vaterpolo, tenis i šah. Kad je ona bila mala išla je na balet, ritmiku, pjevanje, engleski, tečaj glume. Sve sam im dala, sve pružila. Kći nije postala ni glumica ni pjevačica, čak ni teve voditeljica. Radi u školi.

Slavni pariski književni kritičar znao je sve o književnim junacima, ali sam nije bio junak već jednostavan knjiški smrtnik. Kada je sreo sirenu u liftu hotela bio je dovoljan jedan njen pogled. Nije bilo Odiseja da mu sipa vosak u uši i on je zadrhtao i pošao za njom. Bilo je nestvarno slatko. Zatim razvod, konfuzija, slomljeno srce i smrt. Ništa se nije moglo učiniti. Ništa da se doda, ni oduzme. Svaki kadar se samo nastavljao na prethodni. Projektor je zujao. Sudbina je tiho tekla svojim putem. Nosila ga je u propast.

* Nežna koža, 1964. Fransoa Trifo. Kinoteka, 30. juli, 20:30.

Come on, Fritz, trust your eyes.. why should you waste your life on making disposable images when you can make indispensable ones… with your heart… on a magical celluloid.

Filip Winter, Lisboa story

Šef nad šefovima, neobičan Fon Trirov film, sasvim apartan u odnosu na sve šta je radio pre i posle Priča o vlasniku male danske IT kompanije koji ima potrebu da bude voljen tako da ne može da spovodi odluke koje su bolne za zaposlene, pa je izmislio glavnog šefa koji iz Amerike upravlja i donosi sve nepopularne mere. Ali kad je uhvatio priliku da proda kompaniju angažovao je, na brzinu i bez da se raspitao, nezaposlenog glumca koji je opsednut pozorišnim teoretičarem Gambinijem. I njegovu filozofiju glume ima potrebu da upotrebi u svom radu, sada kada je napokon dobio priliku. A trebalo je samo pola sata da glumi direktora i potpiše ugovor o prodaji. Fon Trir je sa slatkom zlobom učinio da kupac kompanije bude Islanđanin koji Dance prezire i ne može da im oprosti 400 godina okupacije, tako da je pišući njegove linije sebi dao puno slobode da se u više navrata istovari po Dancima i Danskoj. Sunarodnicima nije prijalo, ali je Fon Trir uživao..

Kad sam bio u srednjoj školi mislio sam da su knjige objavljene u ediciji Karijatide najvažnije knjige ikada napisane. U njima je suština sveta, u ostalim su tumačenja. Tako da im tada nisam prilazio. A ni posle. Srce sveta mora da ostane skrovito. Omiljena mi je bila velika BIGZ-ova edicija Meridiani gde je izašao Bludni sin Bukovskog, a i Zarobljeni um, Starost Simon de Bovoar, Priče sa Kolime Šalamova.. Najlepšu, najotmeniju opremu su imale knjige Dečijih Novina. Oni su bili carevi.

U školi su nas ocenjivali od 1 do 5. Postoji mnogo načina da se neka grupa ocenjuje, ali je svima najbliži ovaj školski gde nastavnik ocenjuje grupu đaka. I šta je poenta ocenjivanja? Da se znanje, talenat i trud koje đaci iskažu tokom godine adekvatno opiše – na taj način što će se oni razvrstati po zadatim kriterijumima od 1 do 5. Smisao merne skale je da grupu razvrsta po principu gausove krive, gde treba da bude najviše prosečnih pa sve manje ka jedinici ili petici, i zato je opis ocene 3 – dobar, a ne loš. Trojka predstavlja sredinu, prosek, ono čega je naviše i šta je uobičajeno. Poenta je u merenju razlike i ona se uvek odmerava iz sredine grupe ka rubovima, ka malom broju najboljih i najlošijih. Ovo naravno ne pišem zbog škole već zbog politike, kao i uvek. Ako poput grupe đaka imamo grupu političara jedini smisleni način da se bavimo njima, a moramo da se bavimo njima jer se oni bave nama na presudan način, dakle ako želimo da se bavimo njima i da utičemo na one koji utiču na nas, onda moramo da tu grupu ljudi ocenjujemo. Kao i u školi ili pri bilo kakvom ocenjivanju ili merenju moramo da utvrdimo prosek i da iz tog proseka započnemo merenje. Jer su ti političari jedini koje imamo, oni su naši političari sada i ovde i mi ne možemo da sanjamo da bi bilo super da nam je premijer Džon Lenon već jedino neko sa spiska na biračkom listiću i njih moraš da oceniš i da zaokružiš onog kome si dao najbolju ocenu. Ali skalu za davanje ocena ne formiraš na osnovu sna o Džonu Lenonu kao premijeru te ne možeš prema njemu da baždariš merni instrument, već treba da oceniš svoj razred u kome je tvojih 16 političara. I šta god da misliš o sebi i o njima, nije pametno a ni moralno ispravno da o sebi misliš da samo Bog zna za 5, ti za 4, a njima svima jedinice. I to je slučaj tih čuvenih slavnih strogih profesora, zapravo tužnih pozera. Jadna bića koja žive svoju veličinu degradirajući đake. Njih 150 studenata profesor obori na ispitu, strogi nastavnik matematike podeli sve jedinice. Što se mene tiče takav profesor ili nastavnik ne bi sledeće godine radio. A naši su beli listići ti strogi profesori, za njih su svi političari – sedi, nedovoljan, 1. Uvek u životu moraš da ocenjuješ nečiji posao, trud, rad i talenat u kontestu drugih ljudi koji se u tom istom trenutku bave istim poslom, da ocenjuješ tako što između njih stvarnih, konkretnih kreiraš gausovu krivu i upoređuješ jednog sa drugim u okviru vrednosnog sistema koji si prethodno definisao. A to šta si sebi definisao kao važno mora da bude merljivo na jasan način. Niko nije dovoljno dobar da ja njemu dam svoj glas. Ma nemoj.. super, kako si ti uzvišen, inače doručkuješ sa Robertom Muzilom, a večeraš sa Tomasom Manom. Kada bismo naše političare ohrabrivali, umesto da im se rugamo i smejemo, možda bi sutra oni bili bolji. Pitam se kako je raditi neki posao a da te publika nonstop omalovažava i ruga ti se, šta god da radiš i koliko god da se trudiš. Ja bih se trudio neko vreme pa bih rekao jebite se, Dakle, podrška ovim i ovakvim, kakvi god da su, samo ako su bolji od nekih drugih. I uz podršku oni će biti mnogo bolji, više inspirisani, zainteresovani.. ja ne razumem da neko tako može da odmahne i odbaci čitavu klasu ljudi, kaže ovi su svi bezvredni. Ovi slikari danas su ništa, slikarstvo je bilo kad je slikao Mone, ovi reditelji su plitki, Džon Ford je bio veliki, to je bio film… samo je Dostojevski pisac, ništa posle njega nije napisano da valja. Tako i naši beli listići sa svojim predragocenim glasom, stave ga u kovčežić i zakopaju duboko u zemlju, da ga niko nikad ne nađe. I onda se pitaju, a zašto nama vlada Aleksandar Vulin, a vidi što ovaj Zoran Babić ne ume da govori… znaš, ti si ga izabrao, jer si ti taj profesor koji je svima podelio jedinice, pa se autentični jediničar u svom prirodnom okruženju bolje snašao, pa je sad tu gde je, a ti si tu gde si.

Kad god čujem – a čujem često – usplahirene vapaje o opasnosti da nam neka mistična sila “izbriše pamćenje”, setim se Platona koji je rekao da “onaj ko se ničega ne seća, ništa nije ni zaboravio”.

Basara, Danas

Svakog jutra pređem ulicu da u prvom kiosku kupim novine. Znala sam da je režim 5. avgust proglasio danom žalosti, ali su me ipak neprijatno zapahnule novine u boji umrlice. Zapahnulo me je to crnilo, a još više prenete reči režimskih glavešina od prethodne večeri.

Šta se to desilo, pa smo se odjednom toliko ražalostili nad Srbima progananim iz Hrvatske? Koliko ja mogu da vidim – ništa, izuzev što je Vučić rešio da nastavi „tuk na luk“ politiku sa Hrvatskom. Kad vi pompezno slavite dvadeset godina „Oluje“, čak ste izmislili i vojnu paradu, mi ćemo vam uzvratiti pompeznim prolivanjem naših krokodilskih suza nad stradalništvom srpskog naroda. Vi nama proslavu, a mi vama dan žalosti. I sve to je samo retorika i pena, kojima se neprekidno draže osiromašeni i uništeni građani Srbije.

Ovo prepucavanje preko leđa hrvatskih Srba traje od početka oružanih sukoba u Hrvatskoj. Oni su bili unapred žrtvovani u političkim i ratnim igrama Miloševića i Tuđmana. Čitave armije intelektualaca i književnika išle su po Krajini i pričale bajke o velikoj Srbiji; još više je bilo službenika državne bezbednosti i penzionisanih generala, pa i mafijaša, koji su sasvim konkretno pripremali tamošnje Srbe, huškali ih, delili im oružje (Arkan je bio uhvaćen u takvoj raboti) i oterali krajiške Srbe u rat. I jednoj i drugoj strani hrvatski Srbi su poslužili za podizanje nacionalističke temperature i stvaranje novog čoveka: umesto socijalističkog radnika, dobili smo etnički osvešćenog ratnika, koji slepo sledi vođu u borbi protiv neprijatelja, do istrebljenja. Na osnovu argumenta koji polazi od intencije samih političkih vođa u ondašnjoj Srbiji, u slučaju Srba iz Hrvatske može se tvrditi da su oni bili prevareni i izdani. Kad ih je Tuđman proterao, uz dogovor sa Miloševićem i Karadžićem, oni su bili izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Srpska Krajina imala je samo strateški značaj u vojnim planovima obe strane – i Srbije i Hrvatske. Te teritorije Milošević nije imao nameru da brani. To je razlog zašto se vlast u Srbiji ni onda, kao ni sada, nije pobrinula za izbegle Srbe i što im ni na pamet nije padalo da ih tretira kao civilne žrtve rata. Čak se nisu potrudili da nađu nestale i u miru ih sahrane. Zato sada Vučić potresnim glasom izmišlja njihova imena.

Nosioci sadašnje vlasti u Srbiji – Vučić, Nikolić, Dačić, Vulin – po logici svojih namera, propagandom rata i ćutanjem kad su Srbi iz Hrvatske prognani, danas se s pravom mogu nazvatiprevarantima koji su obmanuli srpski narod u Hrvatskoj. Zaista je to „prvi put u našoj istoriji“ da oni koji su izdali Srbe u Hrvatskoj i kojima do njihovog stradalništva nije bilo stalo ni koliko do crnog ispod noktiju, ovolike suze rone. Umesto da se taj 5. avgust proglasi danom velikeprevare, prevaranti su ga nazvali danom žalosti.

Da se to ne bi videlo, ovog puta je RTS pripremio šmirantski i lažni naučni film o Srbima u Hrvatskoj, dok je sam pad Krajine bio zabašuren i ostao je u drugom planu. Pre nekoliko godina, RTS i filmska produkcija lista Vreme koju je vodio Filip Švarm, napravili su zaista potresan film. Sećam se da sam sama sedela kod kuće i gledala taj film. Znala sam dosta, ali uvek saznate mnogo toga kad gledate događaje u verodostojnom filmskom prikazu. Osećala sam se užasno i bila na ivici suza. Kakva prevara tog naroda! Tada je kao glavna priča prikazano kako su se Milošević i Tuđman dogovorili o sudbini hrvatskih Srba. Svako je imao svoju računicu, a ti ljudi se ni u čiju nisu uklapali. Desilo se upravo ono što smo mi, tada okupljeni u mirovnim organizacijama, Beogradskom krugu, Građanskom savezu Srbije i listu Republika, od samog početka predviđali. Kada sam nekoliko dana posle operacije „Bljesak“ otišla u Pakrac sa Jelenom Šantić (slavna mirovna aktivistkinja) i Urošem Komlenovićem (novinar Vremena), da vidim šta se dogodilo sa tamošnjim Srbima i jednom našom volonterkom, Šešelj me je napao ovim rečima: „Šta ona traži sa Tuđmanovim Srbima, kad je ta teritorija izgubljena“. Da, Srbi su postali Tuđmanovi Srbi, pošto više nisu držali „srpske zemlje“. Bili su izbačeni iz srpstva i velike Srbije. Ni oni koji su ostali u Hrvatskoj, ni oni koji su prognani nakon „Oluje“, ni oni ubijeni, državu Srbiju nisu interesovali.

Svi ti najmračniji likovi nedavne srpske prošlosti, uključujući i radikale, znali su da se sprema operacija „Oluja“ i kada će početi, a znali su i da će kolona prognanih krenuti prema Srbiji. I stigli su na granicu, u Sremsku Raču, gde smo upravo videli svečano obeležavanje progona Srba. Tada, pre dvadeset godina, ne samo da te ljude niko nije dočekao, već im je bio zabranjen ulaz u Beograd. Terani su u sela, mahom na napuštene salaše po Vojvodini, a tek po neko ko je imao porodicu, probio se u Beograd. Na granici ih je blokirala policija, a mi iz mirovnih organizacija i drugi građani i građanke (bila je tu i Svetlana Lukić, urednica današnjeg Peščanika), otišli smo u Sremsku Raču, da odnesemo hranu, mleko za decu i sve što smo mislili da im može ustrebati. Milošević nije imao tri čiste da ih pusti u Beograd, plašio se nemira, da će se građani i opozicija dići na noge i pitati – „Ej, gospodo, šta je ovo, sram vas bilo?!“

Ništa odvratnije nisam mogla čuti od reči koje je sinoć izgovorio Vučić: „Da kažem glasno i pokajnički što te reči izgovaramo sa dvadeset godina zakašnjenja: dobro došli Srbi. Dobro došli Krajišnici. Dobro došli svojoj kući. Stigli ste u vašu Srbiju.“

Da li se ljudima prognanim pod najtežim okolnostima može reći dobro došli svojoj kući, kad su izgubili svoju kuću i sve što su imali? I da su stigli u svoju Srbiju, kad oni nisu želeli da dođu u nju? Ova dobrodošlica posle dvadeset godina zvuči mučno, ne samo zato što je neiskrena, nego i zbog vidljive namere da se i ova prilika iskoristi da se nacionalno raspamete osiromašeni građani Srbije, čije su plate i penzije brutalno opljačkane. Nije se setio kad je trebalo, pa se seća sada, posle dvadeset godina, kad isti razlog zbog kojih se onda nije setio, sada dobro dođe kao nacionalistička propaganda. Možda je to najlepše sažeo jedan tviteraš, inače književnik, u rečenici za pamćenje: „Ne mogu sada zvona da zvone tako glasno koliko su glasno ćutala pre dvadeset godina“.

Vesna Pešić, Kasno je za zvona, Peščanik, 05. avgust